Telefon.
- Znaš kad si mi pričala kako si morala na pasulj u neku kafanu, al' ti nije bio baš jestiv, a ja sam ćutao? E danas sam našao odlična dimljena rebarca pa te zovem na pravi pasulj, samo da mi javiš dan ranije, jer sam sve sporiji...
- Može u utorak, ne idem na bazen.
- Dogovoreno!
Telefon, opet.
- I nemoj molim te ništa da mi donosiš ko ono seljaci kad idu u posetu pa donesu vino.
- To sam ti donosila na brod kad je bilo leto pa treba puno tečnosti, boli me đoka da ti ga nosim u gajbu. Znam da si poteg'o seljake, samo da me posramiš. A i veća ti je penzija.
- Znači razumeli smo se?
- Mi smo se uvek razumeli.
Live. Bez telefona. Pošto sam ukucala šifru za otvaranje vrata, ali sam kao seljak gurala levo krilo, gde je bio taster, umesto desnog što je trebalo, pa se ista nisu otvorila, zvala sam ga da mi otvori. Zemlja se ipak nije otvorila da me primi kad umrem od stida.
- Putovala sam 80 minuta do tebe.
- Sa Karaburme? Bolje da si išla u Novi sad, stigla bi brže.
- Iza mene neki lik telefonirao sve vreme. Jesi primetio da smo okruženi Pljevljacima?
- Nisam dugo išao tramvajem...
Sve je lepo postavio i aranžirao. Znam da mu je bilo najteže da pospremi sa trpezarijskog stola olovke i kistove koje odavno ne koristi, ali ih je maknuo i sto je bio serviran. Nikad nisam jela kod njega u stanu. Na brodu‚ili u kafani, puno puta. Kuva i dandanas bolje od mene što i nije neki komplimenat. Pijemo iz malih čašica Žakovaču, kao aperitiv. Kaže:
- Naspi ti, ja prosipam... - naspem. Žakovača je njegova rakija. Slao ju je mojoj mami dok je bila živa, nikad je nisam probala. Sad probam. Dobra je, za stomak. Gorka.
- 'Oću da ti kažem ono za brod, ne mogu telefonom, predugačko je. Imao sam na istom vezu sve ključeve. I stan, i atelje i brod. Imao sam rezervne ključeve od stana u ateljeu i obratno. Rezervne od ateljea u stanu. Ali sve sam odjednom izgubio, vratio sam se do radnje i sve sam pitao, niko nije našao. Morao sam da zovem bravara da mi obije stan, pa da uzmem rezervne ključeve i otvorim atelje, gde su bili ključevi od stana. Ne znam da li sam imao rezervne od broda, nisam tamo bio bar godinu dana... (brod mu je oko 5 minuta od stana). Nedavno sam našao jedan ključić sa kanapom i na njemu pluto, to bi mogao da bude od broda, pošto je pluto... ima logike, ali ne mogu da idem i proverim.
- ' Oćeš da odem ja i da proverim? Nije mi teško.
- Neću da te spopadne onaj pokvarenjak...
- Koji pokvarenjak?
- Onaj što mu plaćam vez. Što mi je brod vezan za njegovu kafanu, sećaš se?
- Pa njega se lično baš ne sećam, ali znam da sam ulazila na brod preko kafane, mogu da mu kažem da si me ti poslao da proverim ključ...
- Ne želim da upadneš u nepriliku. On mi je predložio da otkupi brod. Ja sm reko ok. On kaže, ne može da mi da više od 5000 eu. Mada vredi bar 25 000. Ja kažem ok. Posle on kaže, da može da mi da samo 2500, a ostalo na neke rate, kažem i to je ok, ali ni to nije platio. Neki mi prijatelji pričali da su sedeli u kafani kad su dolazili neki ljudi i pitali da li je brod na prodaju a on je rekao - Nije! To je moje! - Zato neću da te uvalim u nepriliku.
- Ako želiš da prodaš brod mogu na internetu da ti potražim neku agenciju koja se time bavi?
- Ne mogu ja više da se bavim time. Da mi ovde defiluje neki svet...
- Pa to ti kažem, oni da se bave, kao za prodaju stanova, oni rade i uzmu proviziju...
- Nije isto stan i brod.
- Znam. Stan ne plovi, mada je moj nedavno zamalo otplovio...
- Ne mogu.
- Dobro.
Htela sam nekoliko puta da ga pitam da mu slikam pasulj, ali znam da bi mislio kako sam poludela. A ne mogu da budem luda za jednog od poslednjih normalnih ljudi u zemlji. Tako da nema slike tog istorijskog pasulja. Pohvalila sam ženu koja mu jednom nedeljno sređuje stan, a na šta je tek nedavno pristao, ali je odušavljen, mada joj plaća i rad i put iz Mladenovca..
- Sjajna je. Ona sve zna. Radi u nekom magacinu alata i razume se u alat. Neki dan kaže „prska ti ova česma u kupatiu!“ Ja kažem nek prska šta ću joj ja. Ona kaže daj mi alat i iz moje kutije za alat odmah uzme pravi, otšarafi česmu, opere, i ona više ne prska. Vozi me u kupovinu. Platio sam nekog lika da mi zameni rezervoar za antifriz ono sve iscurelo. Kaže ona, da vidim i vidi kako momak nije lepo ušrafio crevce. Popravila odmah. Posle pita jel da mi kupi banane. Reko' neću da mi pocrne. Kaže neće da pocrne, pa svaku odvoji i zamota joj peteljku u najlon foliju. I one zbilja ne pocrne. Jedna mi se zaturila u frižideru, ali je pocrnela samo spolja. Iznutra kad sam je ogulio bila sasvim bela. Sjajna žena, kažem ti... ali ima puno porodičnih problema...
- Pa da. Sjajnim i sposobnim ženama uvek se nakače paraziti.
- Kako znaš?
- Pa ja sam sjajna i sposobna žena.
- Ajde sad, hoću da odremam.
Odem. Ispešačim do Delte da se malo saniram. Ne saniram se. Kod kuće pita me dete:
- Kako je bilo?
- Divno i strašno tužno. - kažem.
- Stari Žak? - pita ćera. Kako ona to zna ovakva mlada?
Sećam se kako mi je jednom davno moja drugarica Milica Novković rekla da je teško voleti stare ljude. Nisam je tada razumela jer nisam imala starih ljudi za volenje. Tata mi je umro mlad, sa 68, uskoro ćemo biti vršnjaci, ali kad mi je pre tri godine, mama umirala tad sam razumela šta je Milica rekla. I sada znam. Mada, realno... jebeš to znanje!