Žarko Laušević
SVE PROĐE, PA I DOŽIVOTNA
dnevnik jedne robije
izdavač: HIPATIJA d.o.o.
Beograd, 2018.
tiraž: 30 000 (za sada)
          

Kad sam “okačila” na Fb link prikaza Žarkove prve knjige, javiše se i ljudi koji ga mrze!? Iz CG. Ili ga baš i ne mrze toliko koliko se boje moćnika koji ga mrze. Sudeći po publici, kolegama i sebi, mislila sam da glumac sa takvom harizmom, talentima i šarmom, čija je prva knjiga prodata u 250 000 komada (rekord ex-Yu), uprkos tragediji u kojoj je učestvovao, da je i dalje voljen... Ali jedan Fb.megaCg ga poredi sa Mitrovićevim sinom, koga je tata tajkun, poslao na drugu poluloptu-od-planete da ne bi odgovarao za gaženje devojke na NBG. “Nekima je sve dozvoljeno!” kaže lik. Tačno. Ali nije slično. Devojka nije nokautirala sinčića Mitrovića, dok je divljao besnim autom kroz naseljeno mesto, nije bila pijana ni drogirana. Sličnosti nema!

Kada te, zbog ubistva, makar i u samoodbrani, zatvore, manje ili više krivog, u kazamat kao što je Zabela, CZ ili Spuž, nije najveća kazna što ti od života uzimaju tolike godine i dane, jer je to uvek manje od celog života koji si nekome oduzeo. Najveća kazna su ljudi koji te tamo okružuju. I poniženja kojima si izložen. “Zabela je grad robova” kaže Žarko. Desetine manijaka, siledžija, narkomana i sidaša u jednoj ćeliji. Hiljade unutar zidina zatvora. Gomile mentalnih i moralnih nakaza. Peder Milunka koji drka u mraku iza stuba dok se tuširaš, a izađe da ga vidiš kako svršava. Zadužen je da čisti bazen, ali neće povaditi ni mrtve vrane, nego će još pišati tu, gde se ostali kupaju. Neko će ukrasti nove naočari. Zato da ti uveća nesreću, pošto se lečiš od apsurda slikanjem, čitanjem i pisanjem, a dioptrija ti treba više od hleba. Nađeš krvlju pisane poruke XIV+ pa ne spavaš od straha. Umesto zabranjenih noževa, koje robijaši drže pod jastukom, sidaši drže špriceve sa svojom zaraženom krvlju. Svi ti stalno govore “Čuvaj se!” Podsećaju na pretnje krvnom osvetom upućene tebi, bratu i deci. Medicinska sestra te siluje u bolnici, usput dovikujući stražaru da ti daje terapiju. I ništa! Ludi brica vrši harakiri na krugu, makazama. Manijački pokazuje svoja creva (“Povratio bih, ali nisam ništa jeo.” - “Ja sam na žalost doručkovao.”)

Paradoks je da su senzibilni, umni, posebni ljudi, što se iskreno kaju zbog tragedije koju su, u samoodbrani izazvali, UŽASNIJE KAŽNJENI od primitivnih, poganih, namernih i zlih kriminalaca i ubica povratnika, koji se uopšte ne kaju i ne haju šta su učinili. Obrazovan, senzibilan, pametan, nežan, uman, umetnik, glumac koga “sve rane ovog sveta bole” (Jesenjin?) je istom kaznom - kažnjen više. Neuporedivo više od primitivca koji je zaklao majku, ispekao dete u rerni ili preti da će ženi letvom izlomiti kičmu zato što mu više ne piše Dragi Milorade, nego Ćao Mile. Čak i hladnokrvni pljačkaš banaka (cenim ih jer su banke prve počele) koji na robiji studira pravo, i on je strašnije kažnjen od primitivca-zločinca. Svaki slučajni, nevoljni vinovnik mnogo više trpi od namernog destruktivnog zločinca. Perverzni sadista i nacista dobija za ratni zločin nad civilima samo 5 godina. Pljačkaš banke usput je ubio nedužnu kasirku, dobije 15 zbog predumišljaja, a Žarko 13 zbog “prekorčenja nužne odbrane.” Brat Mili leži 2 jer je pucao u vazduh!

Robija kao tema, zahteva puno stranica o nepravdi, pravdi, citata, fakata, akata, žalbi, presuda, zakona, objašnjenja, laži, otezanja, pritisaka… Mene bi to nerviralo pošto u pravni sistem, ne verujem. Jer su zakoni pisani ružnim jezikom, izmišljenim zato da bi bili što nejasniji i da bi pravnici tako postali superiorni. Da bi advokati što više zarađivali na tuđoj nesreći! (Kao što lekari dijagnostikuju “ulcus” a ne grizlicu ili čir, da bi bili iznad pacijenta koji ne zna latinski.) Ne bih to čitala da Žarko nije tako jezgrovit i duhovit.

Sud je nesreća, za nekog manja, za drugog veća. Imam utisak, da tamo ne može zdravorazumski ni logično, već mora lukavo, sa nadmudrivanjem, otezanjem, advokatski, sa traženjem rupe u zakonu i zakona u rupi. Kao da se ne radi o traženju pravde nego o blefu i varanju. Ono što Žarkova majka sroči u jednoj jasnoj rečenici, tužioci, advokati, sudije i porotnici rastegnu na 5 godina maltretiranja i okrivljenih i oštećenih. Ono što se zove “paničan strah za svoj i bratov život” oni nazovu plašnja! To je izvedenica od glagola plašiti, koji se upotrebi kad deca moraju da popiju supu. A ne kad te neko krvnički mlati, ne vidiš ko jer ti je nokaut pomerio sočiva, a ne znaš ni zašto si napadnut. Neke sudije imaju loš običaj da u zapisnik nakaradno izdiktiraju ono što si malopre rekao tačno i jasno.

Žarkov znameniti advokat, koji najvoli ćaskanja po medijima, neće im dati Žarkovu pismenu izjavu, što mu je izričito rečeno, nego će prepričavati “svojim rečima” da bi što duže bio pred kamerama. Danas postoji poseban “jezik za pred kamere” kojim govore političari, advokati i slični manipulanti da bi što duže bili slikani. Advokat koristi Žarkovu umetničku popularnost za reklamiranje svoje kancelarije i dizanje cena. Kako verovati čoveku koji za pare brani ljude iskorištavajući ih pri tome? To je naličje ubijanja za pare.

A postoji i gori! Taj se agresivno nameće da ga odbrani na sledećem suđenju, jer je pribavio kriminalne dosijee žrtava gde se vidi da su se bavili iznudama, premlaćivanjima, krađama i da imaju dugi niz krivičnih prijava, koje je neko “sklonio”!? Ali će ih vlasti samo njemu dati! Odbijen je.

Lovci na očajne duše su i misionari svih crkava i sekti, koji Lauševiću nude oprost od Boga, samo da im se priključi, kao “zahvalni propagator”. Pošto Bog radi samo za njih? Kao što vlada CG radi za onog nametljivog?

Četiri robijaša u po bela dana filmski beže iz Zabele probivši kapiju otetim kamionom za prevoz hrane! Mediji danima “nemaju pojma” (Jes’pa da posle bidnu popularni!) Kad se vest najzad pojavi u novinama, zajedno sa vešću o trudnici silovanoj u Zemunu, na celoj strani ima samo fotos silovane žene!!! “Da je prepoznamo ako se ikad više usudi da izađe na ulicu!” Nema fotografije stranačkog funkcionera koji ju je silovao, kao ni odbeglih robijaša. Ja ne mogu da verujem da ima ljudi koji još uvek veruju medijima!

Anita, Žarkova druga supruga, je dobila zelenu kartu na USA lutriji i veruje da Silva metod radi. Mnogi su se tada lečili od apsurda tim metodom. Ona ga spasava ljubavlju i “čekanjem svojim dugim”.

Modernim jezikom ova knjiga može se nazvati “reality-roman” jer mi čitaoci, kao savremenici opisanih događaja, spontano poredimo svoje živote sa Žarkovim. E, to je bilo oko Dejtonskog sporazuma, a ovo kad se utopio Pepi Laković. Poslednja decenija XX veka, bila je i nama slobodnima jeziva.

Zemlja se raspadala pod embargom i sankcijama, rasturana političkim prljavim spletkama i krvavim ratovima. A kamoli njemu, u zatvoru koji se takođe raspadao i rušio. Ruševine zatvorskog Doma kulture su, mada gola realnost, čista metafora.

Potresna je i priča o Merimi Isaković, lepotici i divnoj glumici čiji su život i blistava karijera grubo presečeni slamanjem kičme, u sudaru. Novine su tad pisale da ju je brat prebrzo vozio zbog zamene kola. Bio je sistem par-nepar u kome su zbog nestašice benzina jednoga dana vozili ljudi sa parnim a drugog sa neparnim tablicama. Žurila je na snimanje. Nisu tada pisali da ih je udario PIJANI SUP-ovac, kao što piše Žarko, a ja mu verujem. Nismo je smatrali muslimankom, mada smo znali da se ne zove po sapunima Merima Kruševac. Prosto nismo mislili na nacije ni vere, to je bilo nepristojno pitati, jer je lično i nebitno. Laušević pak piše da su komšije u Podgorici, kamo ju je vodio, gunđale da “treba ovo sve okadit, poslije one bule, što je bila.” Kakva bula, budale! Bila bi svetska zvezda bez onog pijanog supovca!

Poznata je kritika u kojoj je profesor Istorije filma na FDU P. Volk preporučio Lauševiću da “ako stvarno ozbiljno želi da se bavi glumom, to ubuduće čini u nekoj seoskoj zabiti jer od njega u Beogradu neće biti ništa.” Pošto se u seoskoj zabiti uvek ozbiljno bave glumom, jel? Jasno je zašto profesor nije video Žarkov neosporni talenat, jer se talenat prepoznaje talentom a ne doktoratom crtanog filma. Objavio je kritiku za naš San letnje noći, a da nije ni gledao predstavu. Danas možete uporediti čak i njihovu pismenost, pa ćete videti koliko je Žarko pismeniji od prof. doktora, dok dramatiku, maštu, preciznost, zanimljivost, lepotu, šarm, duhovitost, meru, darovitost, iskrenost, poetičnost ne možete upoređivati, jer ih kod profesora nigde nema a kod robijaša sve vrca i preliva se.

Da ne bude zabune, Lušević mi nije ni prijatelj, ni đak, ni rođak, jedva da smo jednom popričali i nemam nikakav razlog, osim istine, da ovo pišem. Kad sam spremala Pseudo, Boris Komnenić mi je vratio ulogu radi filma i preporučio mi odličnog mladog glumca, ili studenta Žarka Lauševića, kao izvrsnog. Otišla sam da ga vidim u baštu SKC-a gde je u predstavi Kraljević Marko … igrao - konja Šarca. Pamtim urnebesnu scenu “prenosa” Kosovske bitke, koju su igrali nad skroz pocepanom kartom Jugoslavije. Jednostavno -  rasan glumac. Do naše saradnje nije došlo pošto je i on dobio film. Na moju žalost, a njemu na sreću, jer je predstava fijuknula. Ostavio je name utisak prijatnog i pouzdanog momka iz fine patrijarhalne porodice, a Belović nas je učio da je prvi utisak uvek najvažniji.

Nisam znala da je u noći tragedije, imao ugovor za film “Pre kiše”, Šerbedžija je pričao da je glavna uloga pisana za njega… Možda druga?

Žarkova tragična sudbina, a i Merimina, podsećaju me da se kod nas u Slavoniji, ljudi uplaše ako dobiju pametno, darovito, duhovito, umiljato šarmantno, lepo - savršeno dete. Veruje se da njih čeka posebno teška ili opasna sudbina. Možda je tako? Srećom, Žarko i Merima su se izborili svako sa svojom sudbom, što mogu samo izuzetni, hrabri i uporni ljudi.

“Ovo što je Žarka Lauševića zadesilo i sa čim mu je živjeti ne može se popraviti, promjeniti, umiriti. Ali to je ostavilo važnu posljedicu po naše kulture i po ovaj jedan jezik. Dobili smo pisca, dobrog i ozbiljnog. Pisca lijepe i tačne rečenice u kojoj se osjeti jezička snaga njegova cetinjskog zavičaja, ali i Beograda iz posljednjeg vremena velike Jugoslavije. Laušević je pisac koji se po nalogu sudbine opsesivno bavi čovjekovim moralnim bićem. Svojim moralnim bićem … Ako Druga knjiga uopće pripada zatvorskoj književnosti, ona je u njenim vrhuncima. Jugoslavija se raspala, prepukla je preko leđa Žarka Lauševića.”

Napisao je Miljenko Jergović o Drugoj knjizi.