Tek što sam bila diplomirala, ili tu negde, tako nekako oko 1977 - 78. pozvao me profesor Belović na svoju generalnu probu u svom matičnom pozorištu. Uvek sam više volela generalne probe nego premijere (gde ima previše laži i licemerja za moj ukus) pa sa radošću odem da pogledam. Mislim da je bio u pitanju neki manje poznati Nušićev tekst, ali ne bih se kladila. Belka je uvek birao najbolje saradnike jer je radio u teatru koji je to mogao da plati. Scenografiju je, dakle, uradio jedan čuveni scenograf na vrhuncu karijere, a kostime mlada divna kostimografkinja još čuvenija od njega, što zbog ozbiljnog talenta, što zbog raskošne lepote. Imena im neću pominjati jer je pričica malo delikatna. Napravila je, kostimografkinja, uistinu fantastične kostime. Međutim scenograf, koji je voleo “generalna idejna rešenja” inspirisao se imprestionizmom, pa mu je scenografija bila sva u veselim da ne kažem drečećim bojama, pa još na tačkice. Tačkice su bile promera oko 1 cm a bilo ih je čak i na šampanjskim čašama. Na svemu. To se uopšte nije moglo gledati jer bi vrlo brzo cela scena počela da titra pred očima, poput onih starih televizora kad im se pojavi “sneg”. Bilo je jako naporno dočekati kraj probe, jer se ni glumci ni kostimi nisu videli u tim tačkicama. Ja sam je odslušala kao radio dramu. Da je proba bila bilo čija, osim Belkina, sigurno bih pobegla kući, ali Belku sam morala sačekati i reći mu šta mislim. Što sam učinila prostački direktno: “Profesore, ovo se ne može gledati!” – “Video sam i sam, idem da mu kažem!” odgovori profesor i ode da potraži inspirisanog scenografa. Pretpostavljam da mu je to što je imao, rekao maksimalno diskretno, u četiri oka. Da bi mu ostavio časnu odstupnicu, kao da je odluku o promeni na scenografiji doneo sam. Belović mu je naravno naredio da prefarba dekor i pokrije te prenaporne lude tačkice po svemu. Scenograf je to, naravno uradio još iste noći, a sutradan je lepoj, mladoj kostimografkinji objasnio da je scenu žrtvovao njenim prekrasnim kostimima! Da se bolje vide! I ona se, naravno zaljubila u njega do ušiju. Premda joj je mogao biti rezervni tata. Nemam pojma koliko dugo su ostali zajedno, samo mislim da je prošlo prilično vremena. Viđala sam ih ponekad skupa i videla sam golim okom kako mu se divila. Možda je prošlo 20 ili 25 godina kad smo Žak, moj profesor scenografije a kasnije scenograf i prijatelj, radili neki projekat gde su nam trebali antički stubovi. Našli smo ih u fundusu pomenutog teatra i rekoše nam da ih više ne koriste, a da ih je napravio gore pomenuti scenograf, ne sećam se za koju već skinutu predstavu. Žak je ipak smatrao da pristojnost nalaže da ga pitamo za dozvolu… Pa smo ga našli i pitali. Nije se uopšte sećao tih stubova, ali je veselo odobrio da ih uzmemo… Na rastanku kaže mu Žak: - Pozdravi svoju lepu ženicu.
- Nije mi više ženica… - reče kolega, sa osmehom.
- Ah, nisam znao. Onda pozdravi svoju novu ženu. – reče Žak isto tako veselo
- Novo nije žena… - odgovori kolega sasvim nezagonetno, namigne nam i ode.
Beležim ovu poučnu pričicu zato što mnogi ne kapiraju šta mislim kad kažem da je pozorište odvajkada tolerantnije prema seksualnim raznolikostima, od ostatka sveta… Pouka ove priče je u tome da nema smisla biti ljubomorna, jer faktički nikad ne znaš ko ti je prava konkurencija. Sad se setih i srodne priče, koja se dešavala dosta ranije, o jednom čuvenom “pozorištarcu” za koga su svi verovali da se sa jednim arheologom otima oko neke prekrasne devojke, koju je čak bio i oženio. Posle je izašlo na videlo da su zapravo njih dvojica bili u ljubavi dok je lepotica bila samo pokrivalica. Jer su to još bila sexualno netolerantna vremena. A nedavno sam iz nekoliko filmova i knjiga, saznala da su posle prvog svetskog rata neki avangardni (ili dekadentni, ne znam) muškarci tolerisali ako ih žena vara sa drugom ženom. Ali bi poludeli od ljubomore ako bi ih varala sa drugim npr mlađim muškarcem. Dok su oni za ljubavnice uvek birali skoro devojčice… Tolerancija do jaja!