|
|
Tek što sam bila
diplomirala, ili tu negde, tako nekako oko 1977
- 78. pozvao me profesor Belović na svoju
generalnu probu u svom matičnom pozorištu. Uvek
sam više volela generalne probe nego premijere (gde
ima previše laži i licemerja za moj ukus) pa sa
radošću odem da pogledam. Mislim da je bio u
pitanju neki manje poznati Nušićev tekst, ali ne
bih se kladila. Belka je uvek birao najbolje
saradnike jer je radio u teatru koji je to mogao
da plati. Scenografiju je, dakle, uradio jedan
čuveni scenograf na vrhuncu karijere, a kostime
mlada divna kostimografkinja još čuvenija od
njega, što zbog ozbiljnog talenta, što zbog
raskošne lepote. Imena im neću pominjati jer je
pričica malo delikatna. Napravila je,
kostimografkinja, uistinu fantastične kostime.
Međutim scenograf, koji je voleo “generalna
idejna rešenja” inspirisao se imprestionizmom,
pa mu je scenografija bila sva u veselim da ne
kažem drečećim bojama, pa još na tačkice.
Tačkice su bile promera oko 1 cm a bilo ih je
čak i na šampanjskim čašama. Na svemu. To se
uopšte nije moglo gledati jer bi vrlo brzo cela
scena počela da titra pred očima, poput onih
starih televizora kad im se pojavi “sneg”. Bilo
je jako naporno dočekati kraj probe, jer se ni
glumci ni kostimi nisu videli u tim tačkicama.
Ja sam je odslušala kao radio dramu. Da je proba
bila bilo čija, osim Belkina, sigurno bih
pobegla kući, ali Belku sam morala sačekati i
reći mu šta mislim. Što sam učinila prostački
direktno: “Profesore, ovo se ne može gledati!” –
“Video sam i sam, idem da mu kažem!” odgovori
profesor i ode da potraži inspirisanog
scenografa. Pretpostavljam da mu je to što je
imao, rekao maksimalno diskretno, u četiri oka.
Da bi mu ostavio časnu odstupnicu, kao da je
odluku o promeni na scenografiji doneo sam.
Belović mu je naravno naredio da prefarba dekor
i pokrije te prenaporne lude tačkice po svemu.
Scenograf je to, naravno uradio još iste noći, a
sutradan je lepoj, mladoj kostimografkinji
objasnio da je scenu žrtvovao njenim prekrasnim
kostimima! Da se bolje vide! I ona se, naravno
zaljubila u njega do ušiju. Premda joj je mogao
biti rezervni tata. Nemam pojma koliko dugo su
ostali zajedno, samo mislim da je prošlo
prilično vremena. Viđala sam ih ponekad skupa i
videla sam golim okom kako mu se divila. Možda
je prošlo 20 ili 25 godina kad smo Žak, moj
profesor scenografije a kasnije scenograf i
prijatelj, radili neki projekat gde su nam
trebali antički stubovi. Našli smo ih u fundusu
pomenutog teatra i rekoše nam da ih više ne
koriste, a da ih je napravio gore pomenuti
scenograf, ne sećam se za koju već skinutu
predstavu. Žak je ipak smatrao da pristojnost
nalaže da ga pitamo za dozvolu… Pa smo ga našli
i pitali. Nije se uopšte sećao tih stubova, ali
je veselo odobrio da ih uzmemo… Na rastanku kaže
mu Žak: - Pozdravi svoju lepu ženicu.
- Nije mi više ženica… - reče kolega, sa osmehom.
- Ah, nisam znao. Onda pozdravi svoju novu ženu.
– reče Žak isto tako veselo
- Novo nije žena… - odgovori kolega sasvim
nezagonetno, namigne nam i ode.
Beležim ovu poučnu pričicu zato što mnogi ne
kapiraju šta mislim kad kažem da je pozorište
odvajkada tolerantnije prema seksualnim
raznolikostima, od ostatka sveta… Pouka ove
priče je u tome da nema smisla biti ljubomorna,
jer faktički nikad ne znaš ko ti je prava
konkurencija. Sad se setih i srodne priče, koja
se dešavala dosta ranije, o jednom čuvenom
“pozorištarcu” za koga su svi verovali da se sa
jednim arheologom otima oko neke prekrasne
devojke, koju je čak bio i oženio. Posle je
izašlo na videlo da su zapravo njih dvojica bili
u ljubavi dok je lepotica bila samo pokrivalica.
Jer su to još bila sexualno netolerantna vremena.
A nedavno sam iz nekoliko filmova i knjiga,
saznala da su posle prvog svetskog rata neki
avangardni (ili dekadentni, ne znam) muškarci
tolerisali ako ih žena vara sa drugom ženom. Ali
bi poludeli od ljubomore ako bi ih varala sa
drugim npr mlađim muškarcem. Dok su oni za
ljubavnice uvek birali skoro devojčice…
Tolerancija do jaja!
|