“Rađajte svojoj deci sestre. Sestre postaju tetke, a tetke su najlepši ukras svakog detinjstva.” Napisao je divni Duško Radović. Ja sam imala tri takve antologijske tetke. Maminu mlađu sestru Zlatu i dve tatine sestre Sofiju i Maru. Obe su bile starije od mog tate koji beše najmlađi od dvanaestero dece što je rodila majka Milka uz deda Jocinu pomoć.

Teta Mara je živela u železničkoj stanici Nova Kapela, jer je bila udata za šefa stanice. Prozori stana na jedinom spratu, tačnije sobni prozori, su gledali pravo na perone kojima su stalno tutnjali silni vozovi, putnički i teretni, brzi, ubrzani i oni najsporiji lokalni što staju kod svake bandere. Nisu svi stajali tu, ali su baš oni koji ne zastaju tutnjali najnajglasnije i tresli lustere u stanu. Stanica je bila, a i danas je, na međunarodnoj pruzi Beograd (i dalje ka jugu Balkana, pa sve do Istambula) –Zagreb (i dalje ka Italiji, Beču tj celoj Evropi). Odnosno na liniji Orijent Ekspresa iz romana Agate Kristi. Tetka i tetak Anta su pričali da ti vozovi, koji su nas goste izbacivali iz kreveta na patos, njih uopšte ne bude, ali bi ih probudila šaka peska ako bi je neko bacio u prozor. - Šta ti je navika – govorili bi. Mada ja ne verujem da se šaka peska uopšte može dobaciti do prozora na prvom spratu, a da ti se ne prospe na glavu i zavrat.

Kao klinka sam bila tamo na letovanju. Tada smo njihova ćerka Dobrila, jedinica kao i ja, samo malo starija, sedale na bicikle i odlazile u Ciglenik. Kod majke (bake) Milke na kupanjac u Orljavi. Orljava je bila nevelika reka ali je imala nekoliko vodenica, od kojih je svaka imala svoju branu, pa je to izgledalo kao niz manjih protočnih jezera. Jedino što smo morali da se kupamo samo u jednom, pošto su pred sledećom branom bili pobodeni “piloti”. To su veliki kočevi pobodeni u dno reke da bi zaustavljali granje i sve što reka donosi kad se naljuti. Nije bilo ni malo prijatno da te reka odnese na te kočeve, debele kao dečija noga i zašiljene na vrhovima, koji su virili iz vode i zadržavali razno granje. Zato bismo se posle kupanja penjali uz klizavu branu i izlazili na obalu drvenim mostićem preko buka. Buk je vodena bujica koja je okretala veliki vodenički točak. Kad je ustava spuštena moglo se preplivati jezerce i izaći na obalu pre pilota, ali ako bi mlinar, ne znajući kud si ti klinjo krenuo, digao ustavu i pustio buk teško da bi neko od nas preplivao bujicu i dokopao se obale. Jednom sam se ja, pentrajući se po pukotini njihove klizave brane, okliznula i pala nazad u vodu razbivši glavu o pukotinu na brani. Oblila me krv do pojasa. Jezerce tu nije bilo preduboko, mogla sam da stojim, ali kad se krvca pomešala sa vodom izgledalo je kao da je neko vola priklao. Bilo mi je frka da se ponovo penjem i odlučim da preplivam bujicu. Klinci sa brane su urlali da ne idem, ali dok ih je mlinar čuo, mlinari su svi nagluvi, ja sam već bila na pola puta. Preplivah, ali jedva se dokopah stepenica na obali. Mlinar, koji je tu dotrčao, samo što me nije za uši izvukao, odveo me u mlin, zalio krv rakijom, obrisao, rekao nije to ništa i zalepio mi flasterče na granici čela i mokre frizure. Poslao nas kući da nas ne gleda više, ljut! Vozeći se kroz dva sela do teta Mare, Dobrila i ja smo shvatile da stvar ne treba prijaviti, da se Mara ne uzruja, nego je treba lepo pokriti šiškama, koje su se već bile osušile. Tako i učinim, ali kako mi uđosmo u kuću teta Mara nanjuši i cikne “ Iju! Ko to smrdi na rakiju?!”- “Ma kakva rakija, čini ti se, nego daj nam nešto da pojedemo, pocrkasmo gladne!” Njoj kad pomeneš da su deca gladna jadna više ništa na svetu nije važnije od toga da se sirota dečica nahrane. Prođosmo kroz iglene uši. Ali mi se noću izdajnički pomakoše šiške a teta svratila da me pokrije, da se ne prehladim usred leta i otkrila izdajnički flaster još malčice krvav. Kuku, kako se potresla ko da mi je neko glavu otkinuo i ko da bi to bila neka šteta. Ne sećam se kako smo je smirile ni kako se završila ta drametina.

Nekih desetak godina kasnije već sam bila ostavila studije u Zagrebu, vratila se u Osijek da sačekam prijemni na FDU u Beogradu. Čitav semester sam džabalebarila, a onda je izbila ona epidemija Variole vere. Mada obolelih zapravo nije bilo tako mnogo i, ako dobro pamtim, svi su bili u jednoj izolovanoj i opkoljenoj bolnici u Beogradu. Ili sam to gledala dosta kasnije u istoimenom filmu? Celu su Jugoslaviju zatvorili, pa je odjedared ispalo da se možda ni na more neće moći. Ta nemojte kasti! Roditelji moje drugarice Milice imali su vikendicu u Lovranu, a moji su nam dali kola. Milica se zabavljala sa našim drugarom, studentom glume, a on je imao drugara koji je navodno dobro vozio, pa se nas četvero zaputismo u Lovran na prolećovanje. Pošto leto, kada sam ionako planirala na prijemni, još nije bilo počelo. Bili smo naravno vakcinisani ili revakcinisani, kako ko. Variola vera bila je vrlo gadna smrtonosna bolest, a i ako se preživi ostavljala je jezive ožiljke na koži. Vakcina je bila proverena davno i nikom nije padalo na pamet da je izbegava. Tačno se znalo ko ne sme da je primi i taj je dobijao gamaglobulin, za dizanje imuniteta i bivao je izolovan. Smatralo se da je bolest skoro iskorenjena, ali ju je u Jugoslaviju doneo jedan domaći, naš Musliman, sa hodočašća na Ćabu. Zemlja je bila u karantinu, niko nije dolazio, ali smo se mi relativno slobodno kretali po njoj. Mislim da napolje nismo smeli, ali ne znam tačno jer to nisam ni planirala.

Istra je, kao i cela obala bila prazna. Sablasno. Teško da je ikoga bilo osim domaćeg življa i nekoliko budala, poput nas četvero. Užasnuli smo se koliko tamo ima degenerika i bolesnika raznih vrsta, kako smo tada zvali “ljude sa posebnim potrebama” ili “ometene u razvoju”. Neko nam je objasnio da je to posledica brakova između bliskih rođaka, koji nastaju radi očuvanja imanja. Pitali smo se gde ih kriju za vreme turističke sezone, Milica je dolazila svake godine i nikada ranije ih nije videla. Izgledalo je stvarno kataklizmično. Mislim da zato nismo dugo ostali. U povratku smo rešili da svratimo do moje teta Mare, na kafu ili na nešto slično… naprimer prase. Bilo je to u doba kad se kod rođaka moglo banuti skroz nenajavljeno, i kod nas su tako banjavali mnogi, više puta svakog dana. Čak ne ni samo rođaci, nego svi seljaci iz maminog i tatinog sela i svi periferijalci koji su došli u centar grada da nešto obave pa im se pripila kafa ili rakija. To je nekako bilo skroz uobičajeno, pa se ni mi nismo najavili, mada su teta Mara i tetak Anta imali telefon. I mi smo ga imali pa se ni nama niko nije najavljivao. Teta Mara nam se iskreno obradovala, ili je bila glumica bolja od svih holivudskih. Odmah nam skuvala kafu iznela šta već ide uz kafu, kome kolače a kome rakiju i sjurila se u baštu da uhvati i nabere ručak za “decu”. Našim majkama koje su preživele drugi svetski rat, logore, nemaštinu, strah i glad, svima je bilo najvažnije da nahrane decu. Čak i godinama posle kad više uopšte nismo bili deca, nego barabe kao nas četvero. Imala je neveliku baštu sasvim blizu stanice, u kojoj je imala sve potrebno povrće, a u dnu bašte i kokošinjac. Zaklala je kokošku, počupala mrkvu, peršun, krompira i luka, nabrala salate i doletela kući da u kupatilu ošuri i očisti kokošku i povrće, pa da u kuhinji pristavi ručak. Zato joj je kupatilo izgledalo vrlo neobično kao nešto između špajza i avlije. Ne znam šta smo mi radili, nismo valjda sve vreme sedeli i laprdali? Možda smo malo prošetali, ali ručak je stigao mnogo brže nego što se moglo očekivati s obzirom na činjenicu da je započet bukvalno od nule. Tetak je valjda još radio, a mi smo se ozbiljno najeli i otromboljili, samo što nismo pozaspali za stolom. Teta se bila vrlo zabrinula, pa je tiho upitala:
- Jel vam bio dobar ručak, djeco?
- Savršen! - kažem ja.
- Perfektan, hvala vam. – dodaje Milica.
- Ne pamtim kad sam se ovako dobro najeo! – kažu momci, uglas. Na moru smo uglavnom jeli koješta.
- Ako vam je tako prijao - sumnjičavo nas je zagledala teta Mara – zašto onda ne pjevate, djeco?!
I šta smo mogli? Sreća pa je onaj lezilebović što nas vozio umeo da peva, mada beše Crnogorac. On je zapevao, a mi smo ga ispotiha netalentovano pratili:

- Duni vjetre, dolje sa Neretve, dolje sa Neretve…
- Pa rastjeraj jaru po Mostaru, jaru po Mostaru … – prihvati tetka Mara divnim zvonkim glasom kakav su imale sve kćeri Ojdanića. Osim mene, koja nisam umela ni mnoge druge stvari, a ne znam ni danas...