|
One godine kad sam upisala FDU,
našle smo Dobrila, moja šveca od tetke Mare, i
Mirjana, njena šveca od strica, zajedničku gajbu
na Dedinju u Užičkoj ulici. Dobrila je već bila
završila fax, engleski i književnost, pa je
pomalo predavala u nekoliko škola. Mirjana je
studirala isto to, ne znam koju godinu, a ja sam
opet postala srećnica brucošica. Ovaj put na
petom fakultetu, FDU. Pre toga studirala sam
žurnalistiku na FPN u Zagrebu, plus na
Filozofskom sociologiju i filozofiju. Tri
semestra, do Maspoka, ali sam sve napustila zbog
pojave hrvatskog nacionalizma, radi koga sam
batalila i sumnjivu želju da postanem novinarka.
U Beogradu sam dogodine upisala ruski i poljski,
na Filološkom, jer je još samo tamo bilo mesta,
kad sam pukla na prijemnom za režiju na FDU.
Profesor Belović me našao potpuno zbunjenu i
šokiranu posle ispita (kako su samo mogli mene
da ne prime?!) i rekao mi da sam darovita i da
će me on primiti sledeće godine, kad bude uzimao
klasu. Ostala sam u BG i upisala Filološki tek
da me matorci ne vrate u Osijek i ne zaposle u
Sudu, kao ćatu. Od muke sam i na FF zamalo
ispunila uslov za upis druge godine, ali sam se
uplašila da mi matorci neće dozvoliti da opet
menjam fax, pa sam jedva namolila jednog finog
starog profu staroslovenskog jezika, da mi upiše
peticu u indeks. Eh, da bih pošteno pala godinu
što mi je trebalo kao izgovor za preletanje na
FDU. – Ali zašto da vam kvarim indeks? Sve
ostalo ste položili solidno... – nećkao se fini
profesor - Dođite u drugom roku i imaćete uslov...
– Ali molim Vas profesore, strašno mi je važna
ta petica! – I divni čovek mi upiše negativnu
ocenu, gunđajući zbunjeno... Petica je u Zagrebu
bila najviša ocena, kao i u gimbi, ali je u
Beogradu bila najniža, neprolazna. Vrlo retko su
je upisivali u index, ako ne položiš, prosto ne
upišu ništa... Od svih položenih ispita, mislim
da ih je bilo 22 do 24 na tih par fakulteta (na
pravnom nisam dala ništa, odmah mi se smučio) na
FDU su mi priznali samo ONO i DSZ jedan i dva.
To je bila Opšte narodna odbrana i društvena
samozaštita, koja se učila po dve godine, na
svim fakultetima (uvek je predavao neki
iskompleksirani ludak koji je isterivao mak na
konac) a koja će se posle pokazati kao potpuno
promašena doktrina! Jer narod nije uspeo ni da
se odbrani niti da se samozaštiti, kad su
moćnici rešili da nam razvale sve republike
Jugoslavije i da nas pretvore u kolonije. Baš
isto tako kao što je JNA izgubila sve ratove za
odbranu naroda i države, mada je punih 40 godina
proždirala 75 % ukupnog državnog budžeta! Ispalo
je da je moj tata bio u pravu sa svojim prezirom
prema svakoj vojsci kao tromoj i parazitskoj
instituciji, nesposobnoj da ispuni svoju misiju,
kad naiđe stani-pani. „Da ne izdržavamo ovoliku
vojsku bili bismo bogatiji i kulturniji od
Japana! - govorio je - a u slučaju ne-daj-bože
rata, opet ćemo morati u šume, u gerilu!“ …Izvinite,
digresiram. Neću više...
Dakle našle smo stan u najbližem Titovom
komšiluku. Bila je to mala vila dodeljena nekom
makedonskom „kadru po nacionalnom ključu“ koji
je otišao u neku diplomatiju. Deci ostavio vilu,
a oni rešili da žive u kući u Jajincima a ovo da
izdaju ... Imale smo zbilja sreće! Koristile smo
veliku kuhinju sa ogromnim špajzom, dva
predsoblja, kupatilo i dve lepe sobe. Prvi sprat
su zagljučali i tamo je retko dolazio diplomata.
Najveća mana stana bilo je to što je samiška
bila udaljena tri dana jahanja, bez konja. Ali
je zato bila svetska. Imala je sve od ptičjeg
mleka do ribljih jaja i 50 vrsta viskija. Druga
mana je bila sveprisutna mnogobrojna narodna
milicija koja se stalno svuda muvala, u sve
zavirivala, čuvajući kult ličnosti od naroda. I
često je zatvarala saobraćaj da Titica projezdi.
U dnu dvorišta bio je i voćnjak, a u njemu
trešnje koje nismo brale jer sam ja tvrdila da
tamo u krošnjama čuče milicajci i cvrkuću umesto
raznih sumnjivih i neznanih ptičica.
Roditelji su se kanda najviše obradovali špajzu,
jer su nam tamo mogli dovući kamare hrane da
slučajno ne manjkamo gladne. Čvarke, švargle i
krvavice bi obično pojeli alavi gosti sa FDU
koji su nam dolazili na žurke, a mi smo volele
samo šunkice, kobaje i kulen. Dovezli bi nam
matorci i krompir, luk, šargarepu i drugo povrće,
zimnicu, čak i kiseli kupus. Problem bi nastao
kad bi neko dovukao i nesušeno meso, pošto nas
tri ovak’e intelektualke nismo znale da kuvamo,
što nismo htele da priznamo, a naučene smo da je
bacanje hrane greh. U jednoj takvoj situaciji
rešile smo da napravimo sarmu! Za stručnu
konsultaciju nazvali smo tetku Sofiju, koju smo
od milja zvali Sojka. Zivkali smo je celo pre
podne, bar 10 puta. Da nam objasni kako da
naseckamo i izdinstamo luk, koliko belog?! Jel’
na masti il’ na ulju? Kolike treba da budu
kockice mesa, pošto nemamo flajš mašinu i koliko
slanine da dodamo? Pa da pitamo šta se radi sa
onim debelim delom na kupusovom listu i kolike
da smotavamo sarmetine, pošto je kupusov list
bio ko čaršav. Jel' dimljena rebarca treba da se
odvajaju ili mogu komplet da se ćušnu u lonac pa
da nam zamirišu na Slavoniju? Mene su cure
izbacile iz kuhinje kad sam mudro predložila da
makazama iskrojim kupusovo lišće na pojednake
kvadrate, da bi nam sarme ispale uredne i
izgledne. Posle skoro pola veka mogu pošteno i
otvoreno priznati da mi je to bio jedini cilj –
da me izbace iz te masne mesne igrice!
Tako se desilo da sam oko 14 sati, kad je
iznenada zazvonilo zvono na ulazu, ja prva
pohitala da vidim ko će nas to nenajavljen
obradovati, da kao dvorski probač hrane, okusi
našu neproverenu sarmu i preživi. Ipak. Možda.
Eventualno… Na kapiji je stajala tetka Sojka i
ljupko ćaskala sa znatiželjnim milicajcem koji
se jako zainteresovao za poveliku tepsiju
pokrivenu čistom šarenom kuhinjskom krpom, koju
je tetka držala u rukama kao tortu. I za njen tj.
tepsijin tajanstveni sadržaj. Mada mu je tetka
Sojka sve iskreno i istinito objasnila, tiho,
blago uz njen čuveni šarmantni smešak, ali njemu
se valjda činilo malo neuverljivim da je
elegantna dama sa Senjaka nosila po trolejbusu
tepsiju sa projarom, koja bolje od svega na
svetu ide uz devojačku sarmu. Tetka Sojka ga je
na kraju pozvala da uđe i da ruča sa nama prvu
devojačku sarmu sa slavonskim svinjarijama i
njenu domaćinsku projaru sa sirom i jajima.
Milicajac se ljubazno zahvalio, na žalost ne sme,
na dužnosti je... Lepo sam videla kako teško
guta neupotrebljene sline! Bilo mi ga žao.
Gladan čovek, a mora da radi. Otiš’o si, sarmu
prob’o nisi… kako ga je posle opevao neki folk
pesnik.
|
|
|
