Najlepša cura u selu odbije momka iz bogate kuće. On se ubije. Selo okrivi nju. Pobegla je čak u Beograd. Zaposlila se kod mladog šeširdžije. I on se zagledao, ali je čekao. Jedan nesklon čekanju zaprosi lepoticu. Bila bi se udala samo da do nesuđene svekrve nije stigla priča o njenoj krivici. I ništa. Kao da je zbilja kriva pobeže u Čikago. Radila u fabrici 40 godina. Živela kod neke daleke tetke, koju je posle nasledila. Lepo nasledstvo međusobno podeliše advokati i SPC, a ona se vrati u Beograd sa 120 000 $ u putnim čekovima i sa malo manje keša. Momak za koga je htela da se uda već je bio udovac, sa odraslom decom i unučićima. Udade se za njega u 70-oj godini. Svekrva joj još beše živa. Poživi s njim malo pa ostade udovica. Taman pred lude devedesete, kada joj propadoše oni putni čekovi a gotovina ostade zarobljena kao "stara devizna štednja". Jer sigurnost ne postoji. Nemoćna i prestravljena ni vešmašinu više nije uključivala. U kadi je držala stare novine. Obilazila je kokičare i molila neiskokani kukuruz, da nahrani golubove. Zazirala je od svih bojeći se pljačke, mada više nije imala ništa za pljačkanje. Dal' je umrla od starosti ili od straha, ne znam. Samo je šeširdžija u Domu na Bežanijskoj kosi još par godina sanjao o njoj, dok i on nije zauvek zaspao. Bila je sestra moje bake.

\