Ne smem da vam odam ime moje sapatnice i turske cimerke. Nisam je pitala, može da se naljuti. Neću da je pitam, možda mi ne dozvoli pa mogu ja da se naljutim. A nemamo više vremena za ljutnju i durenje. Ni talenta. Ona ne ume da se svađa, a ja ne znam da se durim. Osim toga, ako je imenujem, nije fer da je tračam. A to je najzanimljivije i najslađe. Dakle, zvaćemo je BR.
Mlađa je od mene jedva dve i po godine, ali je tri puta jeftinija. Tj. njeno je putno osiguranje bilo trostruko jeftinije od moga, samo zato što joj je falilo nedelju dana da potroši sedmu banku, a meni nije falilo baš ništa. Letovale smo zajedno 3 puta. Poslednji put pre 18 godina isto u Turskoj, sa druge strane Antalije. Moram je pohvaliti za apsolutnu toleranciju prema dve pakle mojih cigareta dnevno, pogotovo što ona ne puši. Te sam se osećala dužna da joj nekako uzvratim tu toleranciju, pošto ne pušim već 14 godina i znam koliko zadrti pušači smrde. Od tada, ona je svake godine letovala, u Grčkoj, Turskoj, Albaniji itd, a ja sam trošila vreme i novac na pokušaj da povratim mamino pravo na stan u Osijeku, koji su joj oteli. Što mi nije uspelo jer je HR država podlo napravila sve moguće prepreke za povratak Srba i odlično ih sprečava. Ali to sad nije tema. U odnosu na mene BR je svetska putnica. A ja bespomoćna bakica (znam da mi ne verujete) koja se prestravila od putovanja sa tri para novih naočara, za sve slabiji vid, i novim cigla-telefonom (zbog vibera). Mrzim da se svako malo navikavam na neki novi mobilac, sa sve sitnijim slovima i sve glupljim opcijama. Svašta radi, samo što ne puca! Mada će, kako su krenuli, uskoro praviti model koji ti eksplodira u ruci, ako ga na vreme ne zameniš novim modelom. BR je pasionirana korisnica veštačke inteligencije u vidu cigla-aparata. Ona sve zna. Ja nisam ni primetila marvenu vagu u hotelu, nasuprot lifta dok ona nije naskočila na nju. Vaga je tu zbog debelih Švaba, pošto Ameri još ne dolaze. Indiskretna opomena za korisnike lifta da provere svoju tonažu. BR se odmah popela. Ja ne koristim lift, baš me briga, a i što da im kvarim vagu!? Posle tri dana našla je BR informaciju o kilaži koja vam paše uz visinu i godine vaše. Pa je otkrila da je pre 3 dana imala idealnu kilažu za svoj uzrast i stas, a da tog trećeg dana ima 3 kg viška. Sve zna! Zna da je “all inclusive” smišljen radi korišćenja jeftinih “ljudskih resursa”. Nekvalifikovanih. Zna da ih gazde jako loše hrane, obično pirinčem, ali moraju (taki gladni!) na naše oči da bacaju ogromne količine klope, iz naših tanjira, da mi turisti vidimo, da ih neće samo presložiti. Šta li rade sa tolikom hranom kad ne hrane svinje - to ne zna. Ali zna za koga je udata naša čuvena glumica, i da lika zovu Podgorica, mada je iz Šumadije. Ja nikad ne znam ko je kome šta!
Imala je i neki gadan maltretman koji ju je obaveštavao o zagađenosti vazduha u Alanji, a ona je o tome obaveštavala mene, sve dok nisam počela da kašljem. Istina, prošao je pored nas i onaj smrdo-kombi za trovanje komaraca i njihovih večera (tj. nas).
Osim toga što ništa ne znam, zaboravila sam sve svetske jezike. Engleski još 1999. zbog bombardovanja, a ruski sam poslednji put ćaskala prošli put u Turskoj. Francuski, poljski ni španski nisam nikad ni znala kako treba. Znam par hiljada turskih reči ali sa njima ne može da se sastavi rečenica: peškir, advokat, sokak, hanuma, merak, sevap, ćuprija, selam bujrum, aferim, čaršija, ćulbastija... BR se lepo sporazumeva.
Kao rođeni solista ja volim jednokrevetne sobe, ali turizam ne voli soliste pa jbg. Morala sam ići na more da vratim kondiciju koju mi je uništio zatvor u doba korone i da ronjenjem izlečim konjuktivitis koji me muči iz istog razloga. Reko’ kad smo se već 3 puta izdržale, valjda ćemo opet. Upozorila je ona mene da hrče, ali ja kad se isplivam spavam kao top, i ne znam dal’ hrčem il prdim! Nije me pak upozorila na podmukli pesak Kleoptrine plaže i da tamo neću moći da plivam. Pošto može da se uđe u Mediteran, ali ne može da se izađe van. Od podmuklog peska, o kome sam već pisala. Dakle, ja nisam mogla da spavam kao top a ona je mogla i da spava i da hrče kao đed. Zavidela sam joj što zaspi pre nego što glavom dotakne jastuk i što je ništa ne budi. Čak ni pevac koga sam ja svake zore dočekivala budna. Da sam bila udata duže od godinu dana, sigurno bih završila na robiji. BR je pametnija i srećnija. Ona je još devojka! Kao svaka devojka ponela je bar 10 haljina, 5 kostima i pola tone kozmetike, dok sam ja kao vesela raspuštenica, odbranila svoje pravo na apa-drapa anti-stil. Zauzela je čitav ormar, a ja sam svoje krpe razbacala po stolicama. Nije se bunila.
I ona je solista. Samo što ona ima mlađu švecu koja živi u prekobarskom carstvu Boga Potrošnje i Profita. Sa kojom BR može beskrajno ćaskati o svemu i svačemu. O tašnama, zavesama, lusterima, klozetskim šoljama, tabletima i tabletama. Šveca je zove svaki dan, oko ručka, čim se meni prispava, a BR mi kaže “Ništa od tvog spavanja zove me sestra!” Ja ležim i režim! Ista je došla sa mužem u zavičaj da bi letovali u Grčkoj, ali je glavonja porodice smislio da ipak sredi fasadu rodne kuće, zbog komšiluka valjda, jer neće tu ni da žive ni da je prodaju. Srećom, niko nema tu nesreću da meni bude sestra!
Još u kinderbetu sam sanjala o sopstvenoj sobi, ali sam čitavog života osuđena na neke sobičke. Moja dečija sobica imala je 6 kvadrata, a današnja spavaća samo 8! Napredak u pm! Možda se ne bih ni razvela da mi je bila obezbeđena sopstvena soba. Plus jedna radna. Znam neke srećnice koje imaju odvojene stanove, čak u odvojenim gradovima, ili državama. Ma bre, na raznim kontinentima! Lako je tako imati sjajan brak. Eh, kako bi mi legao muž u Japanu, Patagoniji, ma i u Sibiru. Ok šta sad vredi da se vajkam kad su mi kandidati pomrli. Letujem sa BR.
Uvek sam volela da menjam lokacije, ali sam mrzela procese putovanja. Sva ona čekanja i čekiranja i ostala zajebavanja. Prošli put, pre 18 god, avionima se putovalo konforno i bile smo takoreći gospođe, a danas nema razlike između aerodroma i autobuske ili železničke stanice. Svud je gužva i redovi, koje mrzim iz dna duše. Još je Antalijski aerodrom ogroman! Čekirali smo se na šalterima 157 i 158, a ne znam koliko ih još ima! Iza nas neki fucnuti švaca sa odraslom ćerkom, vrti se stalno ko prdac u gaćama. Matori prdonja, a ponaša se i dalje šarmer. Ispostavilo da mu to nije kćerka, nego nešto drugo. A lepa i mlada! Od mene je ofucanko mlađi možda dve decenije, al’ne bih sa njim ni vodu popila, a kamoli putovala po Turskoj. Nakon pola sata čekanja, cereka se i pita devojku “A gde je tvoj kofer?” Ona se sva zbuni, mislila je da je on poneo, pa se postidi zbog te svoje nade, a on crče od cerekanja! Ona zaždi u potragu za svojim koferom na leptiriće, crvena kao bulka. Ja zamišljam kako ga držim za klempave uši i baš kao Obeliks, mlatim njime po aerodromu i bacam ga u vazduh kroz stakleni krov, da leti iza aviona - u Tunguziju. Da sam malo mlađa i da me ne boli ručni zglob!
Na šalterima su nas čekali agencijski vodići, da nam kao nešto pomognu. Sposobni su kao partijski kadar, zaposlen preko veze. Pitala sam npr gde mogu da nabavim leda, zine vodič “šta će vam led?” Da razhladim ovaj zglob, otekao mi je i boli! Kaže “pokušajte u apoteci”! BR je nabavila led za dva minuta, naravno na šanku, a jok u apoteci. Zatim, još 3 dana jahanja od čekiranja do gejta! Pa još sedenja u čekaonici, do dolaska Ersrbijinog aviona, bez ikakve oznake. Još nije ofarban ali kao da je polovan! Ili je iznajmljen, ali za divno čudo nije dečiji. Može da se sedne ko čovek i kao čudo neviđeno – pilot nas pozdravi na srpskom.
Posada je opet govorila loš engleski i bila je trećerazredna. Kažu da naše fine i lepe posade rade za mađarski Vizer. Jbg EU! Er Srbijin sponzor je Pobiotik, i na putu za Tursku dobili smo ga, ali za u Srbiju jok. Ne znam je li zato, ali prvi put niko nije trčao u klonju a ovaj put nema ko nije čak i za vreme turbulencije! Osim nas dve. Kad nas je spustio u BG pilot je dobio aplauz. Ne samo zato što nas je bezbedno dovezao, nego zato što je naš! I u BG je nesnosna gužva. Malo belaca i puno Kineza. Uplaših se da će opet neko da mi zameni moj kineski kofer, kao onomad u Skoplju, ali nije bilo ni jednog sličnog. Kinezi ne nose punoletne kofere. Samo ja! BR su dočekali šveca i zet sa punim kolima, klozetske šolje, kazančeta i ostalih nužnina za novo kupatilo stare zetove kuće u rodnom im gradu. Kakiće u novu šolju jednom u par godina kad dođu u rodnu viukojebinu. Dugo su joj telefonom objašnjavali kako da ih nađe daleko od izlaza jer je parking preskup. Nadam se da ih je našla i da nije sedela na klozetskoj šolji do rodnoga grada. Ja sam bila spremna da poteglim kofer do busa, ali me je ćerka neplanirano dočekala. Dovezao je kum. Jer kum nije dugme! A pogotovo kuma koja ih je poslala po mene, kao kuminu kevu!

Zaključak: neću više nikad da idem “first minute” nego brate “last minute”, kad su se već svi vratili, sve je jeftinije i nema dugih priprema i frke. Nego ne znam kako da izbegnem avione! BR može i busom, ona prespava 4 sata čekanja na granici, a meni bi narasli rogovi. Teško je biti ja, pa još sve starija, verujete mi, zar ne!?