Priča Željka Bašić o tome kako su večerali u restoranu na Bačvicama u Splitu, pa dobili neočišćene lignje, ali nisu hteli da prave skandal, onda otvoreno vino Pošip, a u flaši bilo neko drugo, ali nisu hteli da prave skandal, dok nije stigla trula salata, oko koje isto nisu pravili skandal... nego su posle svega izbrisali taj restoran iz svog teftera za večeru ikada... Ta priča me podsetila na jedan predavni događaj koji sam već bila zaboravila, ali je evo izronio.

Bilo je to još u ono naivno davno doba, kad nas je bilo sramota i da prisustvujemo, a kamoli da pravimo skandale naprimer oko svojih legitimnih prava, da dobijemo pristojnu večeru koju ćemo ozbiljno platiti. Desilo se u Dubrovniku. Imena restorana se ne sećam, a i da se sećam do danas je sigurno promenjeno, znači nije bitno. Išla sam sa nekim „udvaračem“. Tada se tako nazivao lik koji te malo duže startuje, a ti zbog nečega ne možeš da se odlučiš ni za da, ni za ne... i onda povremeno izađete na večeru, na sladoled, na plažu. Na plaži je bio upotrebljiv. Plivao je savršeno, skakao perfektno, ali je brate bio puvadžija, te najhrabriji, najbrži, te ne maže se ni na najjačem suncu, te najljepši, te najviši... Jebiga dečko gde sad da ti nađem konkurenciju i spuštam te na zemljicu crnu?! Na sladoledu je isto bio dobar, mada bih ga ja ušila bar za tri kugle i dupli šlag, o banana splitu da ne govorimo, ali sestro slatka, taj je pio viski i uz sladoled. Pa pošto u poslastičarnicama nije bilo viskija on traži da mu se donese iz susedne kafane. Blamaža! Svi blenu u njega, a on kao da uživa u tome. Sad kad se prisećam, ne mogu da se setim da sam ga ikada videla kako pije vodu... ali mislim da to tada nisam ni primetila. Odlučim da prihvatim još tu večeru, pa kom opanci kom obojci. Pazi, zahtevao je da se „doćeram“ tako da svi zinu kad me vide i ja se baš tako „doćeram“ (majcitigasteram!) mada se realno ne bi moglo uopšte reći da sam bila obučena u uobičajenom smislu te reči. Ali ako se ispostavi da nije ni najjači ni najhrabriji, već će se naći neko da me brani tako nezaštićenu... Međutim, ne znam da li se sećate, ali bilo je tako, da smo mogle polugole hodati pored pravog frajera a da nam niko ne dobaci ništa više ni glasnije od pogleda. I to iskosa. Ako ti ipak dobace, znači pogrešila si frajera, sigurno (mo'š da ga vratiš mami, neraspakovanog).
Tako i uđosmo u kafanu. Kako uđosmo nasta kratak muk, ne znam zašto, ali dobro je da nije bilo lustera, sve bismo nosevima zakačili. Te šjedosmo. Dođe uštogljeni kelner, ovaj poruči zaboravi da me pita šta ja hoću, nego sve zna. Jel?! Kelner doneo pre nego što se okrenusmo, da je jučerašnje, pa je prebrzo! Bila neka riba, ne bih je sad mogla opisati, sećam se da je bila baš bljak, salata skroz razdroćkana a vino kiselo... dok sam se dvoumila da li da zinem ili da prećutim i ostanem gladna, ovaj probao sve, pa ko ulična baraba zavali dva prsta u usta i zvizne kelneru. Kafana zanemi, ali meni se dopalo, što da se lažemo. Stiže momak u dva skoka.
- Mali, zovni de mi šefa sale...
- Ja sam šef sale! - ispravi se momak „autoritativno“
- Ti si šef?
- Ja!
- Jesi siguran da ti nije đed?
- Gospodine, ja nemam vremena za...
- E, pa kad nemaš vremena, onda šjedi! Šjedi, oma ođe! - i izvuče stolicu između mene i njega. Onaj se izduva i sjede ko da ga je samo dupe povuklo, a moj nesuđeni đuvegija gura mu svoj tanjir i kaže:
- Probaj ovo, časti ti. - onaj zbunjeno proba, ovaj mu i vino sipa: - Zalij malo nemoj da ti ugrlo zapne. - onaj jadan zaliva, ovaj doliva.
- Jeli ti ukusno, života ti?
- Pa jeste... samo se malo ohladilo...
- A šta'š sve se oladi na +35! Oli još? - pita ovaj i prevlači mu i moju netaknutu večeru.
- Neka hvala, dosta je...
- Čuš dosta, ovolika ljudina! Šef sale! Ajde, časti ti, nemoj mi se noćas nećkat ka đevojka! - pa uze moju viljušku nabode neki šugav krompirić u nameri da mu ga lično, milom ili silom, ugura u grlo. Kelner zabrza da jede sam, da se ne bruka kako ga gost šopa kao gusku. I tako pojede, jadan, obe porcije i dve salate, ispivši skoro celu buteljku vina. Onu malu od 7 dcl. Tu ga onaj moj siledžija uhvati za desni ručni zglob, pa mu se nagnu skroz na uvo i kaže tiho, ali razgovetno da ga i ja odlično razumem.
- Viđi, šefe, idi sad tamo na šank, pa lijepo plati to što si proždra. I pozdravi mi kuvara da mu ja nebi mater pozdravlja! - nesrećnik povuče desnicu ručicu a ovaj ga još malo cimne, da šjedne.
- Jesmo li se nas dvojica razumjeli, časti ti?
- Jesmo, jesmo...
- Časti ti?
- Časti mi...
- E serem ti se u čast! - reče njemu tiho, a meni će veselo - Ajmo mi onda neđe nešto pregrist... - ustane džentlmenski da mi izmakne stolicu, pa me uhvati čvrsto iznad lakta, kao da me u zatvor vodi. Smeška se, veselo, što mi se boja lica menja kao na semaforu, crvena-zelena-bela... Sala nas ispraća mučki, bez reakcija, ispod oka. Ja molim Zemlju da se otvori i da lepo propadnem, ko svaka izbrukana cura, ali Zemlji ne pada na pamet, nego se još kanda pomalo, uvija da mi bude sve teže hodanje na onim štikletinama od 12 cm.
Nikad više nisam izašla sa njim. Ni doručkovala. Ni plivala. Ništa. Nestadoh iz Dubrovnika u vidu lastinog repa.
Danas mi je žao što sam se bila uplašila i nisam se za njega udala.
Al jbg kasno. Reče mi neko da je umro od prvog infarkta...