|
PROIZVOĐAČI KNJIGA
Katarina Hagena Na koricama, napred piše: Obavezno pročitati. Neće biti ni jedne sekunde žaljenja, dosade, niti praznine. (K. Vesterman, Frau TV.) Na zadnjim koricama još šest istih mišljenja. Reklama za proizvod. Kao što frau Habjanović reklamira srpskog herr Obamu u predizbornom spotu vladajuće partije. O, je! (Ovo je inače sjajan maketinško-politički potez. Njeni čitaoci su birači SNS, kao što su birali i Slobu. I gledaoci Lazanskog, te slušaoci Jadranke Jovanović. Ko li radi SNS marketing i koliko li to mi plaćamo? Bule Goncić takođe reklamira SNS, a arapski avion AIR SERBIA dobio je ime Mikija Manojlovića, pa je neko tim povodom twitovao: Mogu li se bar zadnja vrata na tom avionu zvati Bule Goncić?) Takođe je istaknuto da je ovo evropski bestseler. Što je pošteno! Bestseler je nešto što se najbolje prodaje. Kao čips, kokakola ili SNS. Kvalitet se ne podrazumeva. U liberalnom kapitalizmu prodaja dokazuje kvalitet. U njihovoj demokratiji izborna pobeda dokazuje volju naroda. Nema veze što je narod glup. Da li ste ikada igde videli da ima više pametnih nego budala? Ili više mudrih nego glupih? Gde? Ovo je dakle, literarni čips. Zašto sam tako oštra? Zato što je bibliotekarka preporučila ovu knjigu mojoj prijateljici kao literaturu, a to nije ručak, ni večera, nego je grickalica. Od koje možeš da se ugojiš, ali nema nikakvu nutritivnu vrednost. Baš kao čips. Dobra za plažu a nezdrava za ručak, ili večeru! Ali ipak je prevedena na srpski, objavljena u 800 primeraka i vlast ju je otkupila za Narodne biblioteke, sa budžetskim parama, kao da je kulturno dobro. Kao neku da prostite, umetnost. Mi imamo boljih pisaca. Znam odličnu glumicu amaterku iz Požarevca, koja dakle nije ni pisac i ne izdaje knjige, ali piše bolje. Kao što je poljska dobitnica nagrade Bridžet Džouns (čije sam ime na žalost zaboravila) u odnosu na autorku romana o Bridžet Džouns, prava Dostojevska! Dobro, bar je miss Tven! U Tri sestre, kod Čehova, Andrej rezignirano kaže: „Ja sam član Zemske uprave, a Protopopov je predsednik!“ Protopopov je, inače prostak i ljubavnik Andrejeve žene Nataše. Ovo je, priznajmo već jednom, vreme Protopopovih! Imam i poznanicu spisateljicu, koja piše lošije od Hegene, ali i ona proizvodi knjige (bar 15) koje doduše niko ne čita... S razlogom. Ipak, mi uvozimo švapsku proizvođačicu knjiga. Zašto? Zato što želimo ući u EU a to je potvrda naše želje da postanemo njihova kolonija? (neko je na Twiteru citirao iz davnog intervjua Ace Popovića „gurnuće nas u neokolonijalizam i bićemo besplatni“. Ne znam je li Aca to stvarno rekao, ali znam čoveka, i priznajem da liči na njega! Bio je u pravu, tu smo.) Savremena zapadnjačka književnost nalazi se negde između kičerskog roto-romana kakvi su se svojevremeno prodavali na kioscima i prave literature, koja bi nas se ticala, da je ima. Te knjige tačno tako i izgledaju. Šarene i meke, malo bolje štampane i uvezane od roto romana, ali nisu predviđene da žive na policama dok unuci ne nauče da čitaju. Predviđene su za POTROŠNJU. Imamo čak i izdavačku kuću koja se zove Fabrika knjiga, da se smrzneš od tog imena. Kao kad bi majku zvali proizvođačica dece. Mada i to stiže u vidu ovih „surogat majki“ kod kojih će pederi sebi poručivati pedofilni proizvod za seksualnu upotrebu... A ako se biznis dovoljno razvije države će moći sebi da poručuju vojsku i policiju, i sav natalitet, pa neće morati da zabranjuju abortuse i da naplaćuju poreze od neudatih nemajki sa 30+ godina. Niti da zavise od zaljubljenih i njihovog jalovog sexa. Nego će se budžetski planirati 30 000 surogat mama da rode nešto više (sa blizancima i trojkama) budućih vernih vojnika određenih genetskih osobina, koji će biti u vlasništvu države. Germanski će naravno biti plavooki visoki ibermeni, ruski izdržljivi i nepredvidivo ludi, žuti će biti prgave male mete, a naši, naravno, povodljivi epigonci. Kad budemo mogli proizvesti ljude, serijski, na veliko. Ako nas planeta izdrži. Da li je proizvodnja knjiga samo još jedan simptom ovog sunovrata zapadnoevropske civilizacije, koji prirodno počinje sunovratom estetike i etike? Ili je potrošnih knjiga bilo i pre samo ih je pregazilo vreme pa sada malo šta znamo o njima? Jedna od glavnih tema ovoga romana je predugo umiranje i samozaboravljanje Berte, naratorkine bake, koja će joj ostaviti kuću na selu. Takvo ponižavajuće umiranje u kome telo folira da je živo još dugo pošto su ga duša i um napustili, ili nisu mogli baš da mu pobegnu, nego su se u njemu ukvarili... je izgleda „in“ u zapadnjačkoj literaturi. Napali su me iz bar 10 savremenih romana, a bar dve književnice su bolje i originalnije od frau Katarine. Vedrana Rudan sa romanom Dabogda te rodila majka i Marina Levicka sa Kratka istorija traktora na ukrajinskom, pa nisu postale „evropski hit“. Ako se dobro sećam u Lencovom romanu Beton radi se o nemačkom izvozu dobro stojećih staraca u Španiju, da tamo lepo umru, ali možda se ne sećam dobro? Da li je tema popularna zato što je ljudski vek produžen (i često ponižen) pa se nameće sama, ili pisci nemaju boljih tema? Ako nemaju boljih tema, zašto su pisci? Ili zašto ne pišu žanr romane za koje treba zanat koji imaju, a ideje i originalnost, ni misli kojih nemaju, im i ne trebaju? Ili su možda u pitanju konzumenti, tj. potrošači ovih knjiga, a to su najčešće babe oko 60 koje imaju bar jednog skoro živog roditelja od koga ne mogu nikud da mrdnu. Od koga ne mogu da prožive još ovih par upotrebljivih godina koje su njima ostale dok ne postanu jedva živi, pa moraju da čitaju i teše se da je to tako i u civilizovanom svetu. Osnovna mana ovih romana je što se lako zaboravljaju, pošto nema šta da se upamti, pa za koju godinu može vam ih opet neka bibliotekarka uvaliti i vi na njih opet potrošite neko vreme. Jedno parče svog života! Katarina „avangardno“ i poželjno (ili moderno?) piše o ljubavi između gej tinejdžerki tj. mladih lezbijki, ali za svaki slučaj (ipak su oni fino građansko društvo) jedna od njih je kći neke alkoholičarke (Mira), a druga (Rozmari) je kopile nekog riđeg psihijatra i prevoditeljice romansiranih biografija. Ta druga će postati i samoubica... ili slično... Znate ono: nema baš petlju da se ubije, ali će da se popne na krov starog staklenika kroz koji će sigurno propasti i slomiti vrat. Ako ipak neko iz urbanog miljea ne bude zadovoljan tom pričom, uvek se njena proizvođačica može ograditi da se tu radi o alkoholičarskom i vanbračno pravljenom ljudskom materijalu. Što se vidi i iz toga da obe praktično siluju pumpadžiju (lik sa pumpe koji im je i privatni profesor matematike) samo zato što je zacopan u njihovu 40-godišnju tetku usedelicu i kuguarku, stariju od njega 17 godina. Mira čak ostaje trudna i abortira. Kao politički podobna književnica (inače ne bi mogla biti evropski hit) Hagena će se sa dužnom pažnjom diskretno osvrnuti i na nacizam u liku Irisinog dede, važnog nacističkog sudije, koji je radio u logoru, ne pominje šta, a koji izjavljuje: „Samo tri stvari mogu se beskonačno dugo gledati. Voda, vatra i ljudska nesreća!“ Amin! Eto šta je radio u logoru. Ljudsku nesreću svoje žene Berte, koju u vidu Alchajmera ili senilije napušta um, on ipak ne može da gleda, nego se zaključava u sobu, ili ostaje u kancelariji. Ne što je voli pa ga to boli, nego što se gadi njene bolesti. Kćeri Harijet koja je rodila kopile (onu Rozmari što će se ubiti u 16-oj godini) izbacio je iz svoga života i nikad više nije s njom prozborio ni reč. Smatrao je da je ZAVIST osnovni pokretač i najvažniji rezultat ljudskog uspeha. Bio je mobilisan u 40-oj godini, krajem rata, pa je izašao iz nacionalsocijalističke partije, ako je to uopšte bilo moguće. Posle je godinu i po prevasapitavan u američkom logoru, dok mu nije dozvoljeno da se ponovo bavi advokaturom. Naravno da nije jasno da li su Ameri tako efikasno prevaspitavali naciste ili su zapravo učili od njih, te evo gledamo šta su naučili. Gledamo već dugo, a nekad osećamo i na svojoj koži. Ovo naravno ne sugeriše politički korektna autorka, nije ona takav original. Ali bar 20 puta pominje marku čokoladice, koju je naci-deka voleo. Da li je možda proizvođač iste bio sponzor, kao u tv serijama i filmovima? Ako hoćeš da u kadru stoji proizvod, plati brate, sve ima svoju cenu. Isto tako kad želiš da bivši nacista i njegova unuka jedu tvoje čokoladice u evropskom hitu, plati pa klati! Trebala je biti originalna, ali je ispala baš odvratna sadomazohistička igra „progutaj ili umri“ koju igraju devojčice Mira, Rozmeri i Iris (naratorka). Igra se sastoji od toga da jedna klekne sa zavezanim rukama i povezom preko očiju, a druge dve joj trpaju u usta podrumske stenice, prekiselo bilje i razno drugo đubre, koje ona mora da proguta ili gubi poene. Igru je smislila kopilanka Rozmeri, naravno, ali se oči vezuju starim naci-dekinim belim šalom. Da li je funkcija ove igre da nam objasni koliko rano počinje kvarenje uma. Još u detinjstvu? Pojavljuje se i jedan stari učitelj koji je bio zaljubljen u Bertu, dok je u njega bila zaljubljena njena sestra Ana. Jednom, dok joj nije bilo muža, spavao je sa Bertom, pa kako se posle 9 meseci rodila Inga (ona usedelica i kuguarka, možda je dakle sumnjiv ljudski resurs budući da je možda plod prevare?) uča je utripovao da je Inga njegova, što mu Berta nikad nije potvrdila. A kasnije je zaboravila. I to kao i sve drugo. Kao i svoje tri kćeri i dve unuke... Veliki problem ovog romana, koji je inače zanatski vrlo vešto napisan, je i to što ima akutan deficit duha i duhovitosti, što je dosta često kod Nemaca, ili se bar meni tako čini. Od svih njihovih pisaca koje ja znam (a ne znam previše) još uvek je najduhovitiji Breht, ali je čak i ta njegova duhovitost nekako preozbiljna, pa se bojim da je to stvar mentaliteta... Šteta. Koštice jabuke inače imaju „ukus detinjstva i letnjeg raspusta“ što je poetično rečeno. Ko nema pametnija posla, ni bolje knjige, može i ovo pročitati, ali ako ima zašto bi? Da ne bi gledao televiziju sa predizbornom kampanjom? OK, to jeste legitiman razlog!
|
