Izgledala je kao žena bez godina, mada je bila blizu 40. Imala je ozbiljnu umetničku karijeru u usponu. Muškarci baš ne vole uspešne žene, osim ako su tuđe. Ona je odbijala sve momčine koji su se ponašali kao da će je o'ma raspametiti čim je kresnu. A to su bili praktično svi koji su se motali oko nje. Delije su posle pričale da je uobražena, drska, egocentrična, čak egomanka, da nije ni neka riba takva sitna, čupava i mršava. Ona je pak sebe smatrala prefinjenom, otmenom i lepom na francuski način... To znači da je zapravo znala da nije baš klasično lepa ali da je npr šarmantna, što nije bila uopšte, da je otmena, dobro donekle, i da ima ukusa, a o ukusima rekoše još stari latini, ne treba raspravljati. I da je, naravno velika intelektualka... To tek mnogi ne vole! Inače, od te francuske lepote imala je samo nožice ko čačkalice. Nismo nikad upoznali ni videli nekog njenog dilbera. Čuli smo priču o nekom superfrajeru u Parizu... ali nije bilo dokaza. U Beogradu se družila isključivo sa biranim intelektualcima, (gde slabo ima dobrih frajera) piscima, bogatim debelim advokatima, ćelavim univerzitetskim profesorima.

I sa uglednim profesorkama, od kojih joj je jedna, mada starija od nje, bila „najbolja prijateljica“. Profesorka je imala sina jedinca od nekih 16 godinica iz mirnog i stabilnog braka sa svojim ćelavim kolegom. Pričalo se po čaršiji da im je brak srećan jer nisu morali nikad više da se kresnu, pošto su iz prve napravili tog sinca jedinca. Tretirali su ga kao malo kokaina na ekranu pametnog telefona, koji doduše tada još nisu ni postojali.

Elem, niko ne zna kada, kako i gde su se sredovečna umetnica i sinac jedinac dograbili u mraku. Ne bi se ništa ni saznalo da se u stare cure nije pojavio stomačić. Pa stomak. Pa stomačina. U toj dobi nije joj na pamet padao abortus, mada je u „trulom socijalizmu“ bio ne samo dozvoljen, nego čak i besplatan. Isto tako, nije se s visine gledalo ni na samohrane majke, pogotovo ako su dobro uhlebljene, kao što je ona bila. Takođe se ne zna kada i kako je profesorka saznala da će joj najbolja drugarica roditi unuče. Izgleda da joj je to sasuo u lice baš mili sinčić u nekoj svađi, kad ga je našla gologuzog sa drugarom u kadi i počala da ga, prilično histerično, propituje o njegovim seksualnim afinitetima. Te je tako ganjajući miša išćerala međeda. Da. Zamalo infarkt da je strefi. Zamalo slom živaca. Nikad mi nije bilo jasno kojim pravom se iko meša u bilo čiji seksualni život ali mnogima je, izgleda najvažnije šta ko jebe. Posebno onima koji ne jebu ništa. Pardon, digresija. Sa prijateljicom, umetnicom, raskinula je sve moguće odnose, na doživotno i demonstativno odbila da bude baba njenom usranom kopiletu! Mužu dugo ništa nije rekla, bojeći se za njegovo „slabo srce“ ali joj se jednom omaklo, u nekoj prepirci oko jedinca, baš kao da je htela da mu slomi to slabašno srce. Međutim deda ne samo da se nije slomio, nego se čak obradovao! Sinčić im je imao već 25 godina, nikad nije video nikakvu njegovu devojku, i stari je ozbiljno sumnjao da njegov naslednik kreše nešto što ne može da rodi ništa. Zato je vest o 9-godišnjem unuku primio kao dar bogova, upućen njemu, kao dedi. Kupio je poklonče i otišao da upozna unuče. Umetnica ga je primila civilizovano i ljubazno. Prihvatila njegovu finansijsku pomoć jer je već bila počela nezapamćena apsolutna kriza izazvana raspadom zemlje, ratovima „u okruženju“ sankcijama, blokadama, nestašicama, inflacijom... A najviše svakodnevnim otkazima koje su ljudi dobijali po propalim bankama i u uništenoj privredi. Nezaposlenih je bilo sve više. Kad joj je sin napunio 12 godina, a ona već prešla pedesetu, ostade i ona bez posla, prilikom neke „racionalizacije“. Ništa nije racionalnije nego izbaciti samohranu majku intelektualku, na ulicu! Ogorčena, ona je kupila lanac i katanac, povela sina i demonstrativno na sred čaršije - sela da prosi! Zavezala se lancem za jednu banderu ispred Skupštine i škljocnula katancem. Još je bila dovoljno slavna, računala je da će napraviti skandal, da će se neko valjda postideti i preduzeti nešto... Niko se nije postideo! Osim dede koji ih je video kad se vraćao od lekara. Napravio je ozbiljnu scenu pokušavajući da ih skloni sa ulice, da mu luda ne bruka unuka, što je umetnica histerično odbijala a unuk je poželeo da umre do stida. Najzad je došla milicija, razjurila publiku i naterala umetnicu da se otključa od bandere, o čemu je napravljen službeni zapisnik, koji je deda potpisao kao svedok, a ona kao vinovnik „remećenja javnog reda i mira“ (premda ni reda ni mira nigde nije bilo već tri godine!). Sutradan je deda preduzeo neobično energične korake! Tužio ju je za prosjačenje, koje je još bilo zabranjeno i za zloupotrebu deteta, što je gonjeno krivično A zahtevao je da dobije starateljstvo nad svojim unukom. Nije bilo uopšte teško dokazati da je očajna umetnica - luda. Deka je dobio starateljstvo i odveo svog unuka kući, na apsolutno zaprepaštenje svoje bračne drugarice, na koje se uopšte nije obazirao. Drugarica je čak zapretila razvodom, ali je deda odmah pristao, te se ona naprasno smirila. Sin se takođe oduševio što mu je dete prihvaćeno, pa su morali i njega ponovo primati u kuću, odakle su ga već bili izbacili, kao i iz testamenta, zbog gore pomenutih sexi razloga. Umetnica je poslana na prinudno lečenje, jer bez potvrde lekara nije mogla ostvariti svoje pravo da viđa sina. Lečio ju je prijatan jedan stari gospodin, inače dekin kolega, što ona, naravno nije znala. Lečio ju je nepotrebno dugo. I naravno nije izlečio. Duša se teško krpi. Unuk se lepo snašao u bogatoj kući bake i deke a u ulozi „zamenika sina“. Zamenjeni sin se pak pravio važan u svom društvu gde je samo on imao biološko dete. Neki će možda da ga nabave u Briselu, čim to i kod nas postane legalno, ali biološki sin je ipak organski što bi se reklo... I baka je najzad shvatila kakvu joj je neverovatnu uslugu napravila, i sreću donela, odbačena prijateljica, ali to je nije ponukalo da obnovi prijateljstvo. U bolnicu joj niko nije odlazio, dok je nisu svi zaboravili. Tako da se ne zna da li je ikada izašla ni gde je sad. Ako je igde...