Po pozivu je inače moreplovac, bonvivan i odličan kuvar. Na prvoj samostalnoj izložbi crteža, glumačkih portreta u Pozorišnom muzeju u Beogradu izložio je ono što ja zovem antikarikaturama. To su zapravo duhoviti, vrlo precizni crteži na kojima portretisani lik izgleda isto kao u životu, samo lepše. Dakle, ne ružnije kao što bi izgledao u karikaturi, nego lepše, a da nam ovi crteži ipak otkrivaju sve što znamo i ponešto što nismo znali o nacrtanoj odobi. Koje su inače svima poznate, Ceca, Pera, Seka, Miki... itd.itd.! Sećam se jednog crteža Mire Trailović, koji nije bio portret nego cela figura, i to nekakav leđni poluprofil, od svega nekoliko energičnih crta, a da su svi čim ga ugledaju uzvikivali „Joj, vidi Mira!“ I dok si to rekao, ona je promakla. Ponosim se što imam čak dva takva portreta.

         2001. napravio je u Manakovoj kući i u Kući Đure Jakšića vrlo originalnu izložbu Odbačeni prozori. Sve su slike bile na staklima prozorskih okana koja je Žak tražio po otpadima. Čast mi je što ću najzad imati i eksponat sa te izložbe, u koji sam se zaljubila na prvi pogled (ali do nedavno nisam imala potreban zid za kačenje slike). To je krivo prozorče sa rešetkama iza kojih viri mlada i lepa Vera Čukić.  Danas visi na kulisi koja „igra“ Atelje Žaka Kukića levo, u ćošku Nereda. Nered je nova Žakova izložba u galeriji RTS-a.           Priređivači su se skoro uplašili kad su, došavši u Žakov realni ateje na 11 spratu jednog solitera u Bloku 45, shvatili koliko obiman i raznovrstan opus valja objediniti u toj retrospektivi. Nazvali bi je haos samo da već ne postoji galerija sa istim imenom. Sreća da ih je Žak upoznao sa bogatstvom srpskog jezika u kojem postoji reč Nered, koja bi mogla biti ne samo ime njegove izložbe nego komotno ime cele Srbije... ali ne želim u zatvor, pa ništa nisam rekla.

         U katalogu za Odbačene prozore napisala sam da postoji sklad između njega i imena Živorad, jer živo radi i rado živi. Do danas je taj slogan tačan i nisam našla bolji da ga okarakteriše. I dalje provodi leta na krstarenjima malim lađama, doduše ne više na svojoj kao kapetan, nego na turskoj kao - ronilac! Otud su na njegovim uljima, koja do sada nije izlagao, najčešća tema morski motivi. Ima doduše i jedna velika slika, koja se zove RAJ. Okolo su povešani portreti čuvenih glumaca, tako da svi gledaju prema Raju. A u raju samo zmija! Nigde nema čak ni jabuke a kamoli golišave Eve i Adama. Raj je predrasuda, možda? Na primedbu istoričara umetnosti da je malo neprimereno staviti crteže oko ulja Žak je odgovorio da je to - instalacija. E, kad je instalacija, onda može, vele teoretičari.

         Druga, takođe ogromna slikurda privuče vam pažnju jer izgleda strašno poznata a znate da je ne znate pošto visi nad njegovim bračnim krevetom u koji nikad niste ušli. Morate se sagnuti (izbunariti naočari) i pročitati da se zove UA POLOK! Nemojte misliti da vas Žak malo zafrkava, ali to je istina. Neozbiljan čovek u ozbiljnim godinama. Da ne bude zabune, za mene je „neozbiljan“ kompliment, pošto su ozbiljni dosadni. Kao i vama uostalom samo što vi ne smete da kažete.

         Osim slika koje ćete ići da vidite, pa što dalje da vam prepričavam, tu su i neki kao stubovi na kojima se nalaze albumi sa skicama i fotosima scenografija uglavnom televizijskih, koje možete prelistavati. Ima i par velikih niskih kao stolova, pod staklom, gde su nabacane silne sličice, skice, političke karikature (koje je neko vreme pravio za Novosti).

         Tu sam prepoznala veliku skicu za komediju Svet po Nušiću, koju smo zajedno radili u HNK Osijek negde početkom osamdesetih prošloga veka, dok smo još imali uvaženu zemlju kojom smo se mogli ponositi. Na skici se ne vidi, ali to je najfunkcionalnija scenografija koju sam ikad imala. Svet je inače priča o srećnoj maloj porodici u čijem se toplom domu živi mirno i naivno, a jedan od većih događaja je proslava mačkinog rođendana. Ali kćeri im dorastaju za udaju, te oni moraju otvoriti kuću svetu, koji će im od života napraviti pakao. Danas bi se možda čitala kao antiglobalistička satira? Odlučili smo da prvi čin bude sav mek ušuškan i staromodan, spor, naivan i nežan, a da za drugi, bez pauze, uđu  pijani dekorateri sa cigarama u zubima i kao barabe (što često i jesu) izbace i iznesu dekor, sve sa glumcima, a ukotrljaju drugi, ultramoderan i opasan. Tako smo kanabe zamenili nekim upijačem koji su domaćini morali pridržavati da gosti sa njega ne popadaju. Tatinu beržeru zameni previsoka barska stolica na kojoj sedenje postaje rizično. Smislili smo prozor na zadnjem zidu koji tokom priče poraste toliko pa kroz njega u sobu ulaze i prolaze biciklisti. Za sve smo našli adekvatnu kontra-zamenu osim za ogroman  starinski sat u koji su tokom prvog čina glumci zabunom ulazili kad krenu u kujnu. Šta može da zameni jedan takav sat? „Imam ideju!“ nazvao me jednoga dana Žak „Nema sata!“ Nakon psovanja od jedva 15 minuta, (u teatru se puno psuje, ali sam ja skratila jer mi je Žak bio profesor na FDU) došla sam do pristojnijih reči „Ti si lud 200%, kako nema?“.- „Ama ima, samo se ne vidi...“ Umesto sata, on je napravio klatno promera 1,5 m koje je zakačeno visoko u cugovima i ne primećuje se dok sat umilno ne otkuca vreme. A onda se stušti klatno i obori sve živo što glumi na sceni. Idući put, čim sat počne da otkucava svi koji su oboreni prethodni put, poreventivno se bace na pod, kao pred rafalima, a klatno pokupi samo novo pridošle goste. Na kraju kad već svi znaju da je sat smrtonosan i svi se na prvi cvrkut bacaju na pod - klatno ne dolazi... sat se izgleda pokvario.  Sve što bi Žak napravio na sceni, radilo je za predstavu, bilo je inspirativno za glumce, veselilo je publiku, ništa nije smetalo i ništa nije bilo samo sebi svrha. To sam mislila kad sam kazala da je scenografija puno življa od slike. Bez zadnje namere da uvredim slike il slikare. Imam drugarice koje ih obožavaju, časna reč.

         Na ovoj sam izložbi shvatila da je Nered zapravo trodimenzionalan. Jer ma koliko je neuobičajeno da se zajedno izlažu političke karikature ulja, prozori i skice, kad se sve to lepo složi po zidovima i stolovima - više nije nered. Pravi (mada aranžirani) nered je zapravo samo unutar kulise, koja se, kao što rekoh, nalazi u levom uglu galerije (prema ulici) gde i kroz prozor i kroz vrata možete da zavirite u haotični red ateljea.  Doputovala sam zbog ove izložbu, dva dana ranije iz zavičaja, ali ma koliko poštujem i volim Žaka morala sam da se evakuišem sa otvaranja.