|
|
NERED
izložba slika, scenografija, crteža,
karikatura i antikarikatura
Živorada
Žaka Kukića u velikoj
galeriji RTS-a,
Takovska 10, od
18. septembra do 14. oktobra 2014.
Žak Kukić koji je
tokom 6 decenija projektovao više od 1000
televizijskih scenografija, 170 teatarskih, od
drama i komedija, preko baleta pa do bajki i par
igranih filmova, napravio je nedavno tek treću
slikarsku izložbu. Mada u
njegovoj akademskoj diplomi već 58 godina piše
„akademski slikar i scenograf“. Prilično je
logično što je scenografiji dao prioritet, ako
se uzme u obzir koliko publike vidi tv dramu,
film ili predstavu, a koliko pak izložbu. U
odnosu na sliku, scenografija je živa i
trodimenzionalna, pa nije čudo što bi mnogi
likovni umetnici rado bili scenografi, samo da
mogu. Valjda se zato i dogodilo da se Žak
scenografijom bavio kao profesijom, a
slikarstvom, kao hobijem, mada je i na tom polju
zapravo profesionalac.
Po
pozivu je inače moreplovac, bonvivan i odličan
kuvar. Na prvoj
samostalnoj izložbi crteža, glumačkih portreta u
Pozorišnom muzeju u Beogradu izložio je ono što
ja zovem antikarikaturama. To su zapravo
duhoviti, vrlo precizni crteži na kojima
portretisani lik izgleda isto kao u životu, samo
lepše. Dakle, ne ružnije kao što bi izgledao u
karikaturi, nego lepše, a da nam ovi crteži ipak
otkrivaju sve što znamo i ponešto što nismo
znali o nacrtanoj odobi. Koje su inače svima
poznate, Ceca, Pera, Seka, Miki... itd.itd.!
Sećam se jednog crteža Mire Trailović, koji nije
bio portret nego cela figura, i to nekakav leđni
poluprofil, od svega nekoliko energičnih crta, a
da su svi čim ga ugledaju uzvikivali „Joj, vidi
Mira!“ I dok si to rekao, ona je promakla.
Ponosim se što imam čak dva takva portreta.
2001.
napravio je u Manakovoj kući i u Kući Đure
Jakšića vrlo originalnu izložbu Odbačeni
prozori. Sve su slike bile na staklima
prozorskih okana koja je Žak tražio po otpadima.
Čast mi je što ću najzad imati i eksponat sa te
izložbe, u koji sam se zaljubila na prvi pogled
(ali do nedavno nisam imala potreban zid za
kačenje slike). To je krivo prozorče sa
rešetkama iza kojih viri mlada i lepa Vera
Čukić. Danas visi na kulisi koja „igra“ Atelje
Žaka Kukića levo, u ćošku Nereda. Nered
je nova Žakova izložba u galeriji RTS-a.
Priređivači su se skoro uplašili kad
su, došavši u Žakov realni ateje na 11 spratu
jednog solitera u Bloku 45, shvatili koliko
obiman i raznovrstan opus valja objediniti u toj
retrospektivi. Nazvali bi je haos samo da već ne
postoji galerija sa istim imenom. Sreća da ih je
Žak upoznao sa bogatstvom srpskog jezika u kojem
postoji reč Nered, koja bi mogla biti ne samo
ime njegove izložbe nego komotno ime cele
Srbije... ali ne želim u zatvor, pa ništa nisam
rekla.
U
katalogu za Odbačene prozore napisala sam da
postoji sklad između njega i imena Živorad, jer
živo radi i rado živi. Do danas je taj
slogan tačan i nisam našla bolji da ga
okarakteriše. I dalje provodi leta na
krstarenjima malim lađama, doduše ne više na
svojoj kao kapetan, nego na turskoj kao -
ronilac! Otud su na njegovim uljima, koja do
sada nije izlagao, najčešća tema morski motivi.
Ima doduše i jedna velika slika, koja se zove
RAJ. Okolo su povešani portreti čuvenih glumaca,
tako da svi gledaju prema Raju. A u raju samo
zmija! Nigde nema čak ni jabuke a kamoli
golišave Eve i Adama. Raj je predrasuda, možda?
Na primedbu istoričara umetnosti da je malo
neprimereno staviti crteže oko ulja Žak je
odgovorio da je to - instalacija. E, kad je
instalacija, onda može, vele teoretičari.
Druga,
takođe ogromna slikurda privuče vam pažnju jer
izgleda strašno poznata a znate da je ne znate
pošto visi nad njegovim bračnim krevetom u koji
nikad niste ušli. Morate se sagnuti (izbunariti
naočari) i pročitati da se zove UA POLOK!
Nemojte misliti da vas Žak malo zafrkava, ali to
je istina. Neozbiljan čovek u ozbiljnim
godinama. Da ne bude zabune, za mene je
„neozbiljan“ kompliment, pošto su ozbiljni
dosadni. Kao i vama uostalom samo što vi ne
smete da kažete.
Osim
slika koje ćete ići da vidite, pa što dalje da
vam prepričavam, tu su i neki kao stubovi na
kojima se nalaze albumi sa skicama i fotosima
scenografija uglavnom televizijskih, koje možete
prelistavati. Ima i par velikih niskih kao
stolova, pod staklom, gde su nabacane silne
sličice, skice, političke karikature (koje je
neko vreme pravio za Novosti).
Tu sam
prepoznala veliku skicu za komediju Svet
po Nušiću, koju smo zajedno radili u HNK Osijek
negde početkom osamdesetih prošloga veka, dok
smo još imali uvaženu zemlju kojom smo se mogli
ponositi. Na skici se ne vidi, ali to je
najfunkcionalnija scenografija koju sam ikad
imala. Svet je inače priča o srećnoj maloj
porodici u čijem se toplom domu živi mirno i
naivno, a jedan od većih događaja je proslava
mačkinog rođendana. Ali kćeri im dorastaju za
udaju, te oni moraju otvoriti kuću svetu, koji
će im od života napraviti pakao. Danas bi se
možda čitala kao antiglobalistička satira?
Odlučili smo da prvi čin bude sav mek ušuškan i
staromodan, spor, naivan i nežan, a da za drugi,
bez pauze, uđu pijani dekorateri sa cigarama u
zubima i kao barabe (što često i jesu) izbace i
iznesu dekor, sve sa glumcima, a ukotrljaju
drugi, ultramoderan i opasan. Tako smo kanabe
zamenili nekim upijačem koji su domaćini morali
pridržavati da gosti sa njega ne popadaju.
Tatinu beržeru zameni previsoka barska stolica
na kojoj sedenje postaje rizično. Smislili smo
prozor na zadnjem zidu koji tokom priče poraste
toliko pa kroz njega u sobu ulaze i prolaze
biciklisti. Za sve smo našli adekvatnu
kontra-zamenu osim za ogroman starinski sat u
koji su tokom prvog čina glumci zabunom ulazili
kad krenu u kujnu. Šta može da zameni jedan
takav sat? „Imam ideju!“ nazvao me jednoga dana
Žak „Nema sata!“ Nakon psovanja od jedva 15
minuta, (u teatru se puno psuje, ali sam ja
skratila jer mi je Žak bio profesor na FDU)
došla sam do pristojnijih reči „Ti si lud 200%,
kako nema?“.- „Ama ima, samo se ne vidi...“
Umesto sata, on je napravio klatno promera 1,5 m
koje je zakačeno visoko u cugovima i ne
primećuje se dok sat umilno ne otkuca vreme. A
onda se stušti klatno i obori sve živo što glumi
na sceni. Idući put, čim sat počne da otkucava
svi koji su oboreni prethodni put, poreventivno
se bace na pod, kao pred rafalima, a klatno
pokupi samo novo pridošle goste. Na kraju kad
već svi znaju da je sat smrtonosan i svi se na
prvi cvrkut bacaju na pod - klatno ne dolazi...
sat se izgleda pokvario. Sve što bi Žak
napravio na sceni, radilo je za predstavu, bilo
je inspirativno za glumce, veselilo je publiku,
ništa nije smetalo i ništa nije bilo samo sebi
svrha. To sam mislila kad sam kazala da je
scenografija puno življa od slike. Bez zadnje
namere da uvredim slike il slikare. Imam
drugarice koje ih obožavaju, časna reč.
Na ovoj
sam izložbi shvatila da je Nered zapravo
trodimenzionalan. Jer ma koliko je neuobičajeno
da se zajedno izlažu političke karikature ulja,
prozori i skice, kad se sve to lepo složi po
zidovima i stolovima - više nije nered. Pravi
(mada aranžirani) nered je zapravo samo unutar
kulise, koja se, kao što rekoh, nalazi u levom
uglu galerije (prema ulici) gde i kroz prozor i
kroz vrata možete da zavirite u haotični red
ateljea. Doputovala sam zbog ove izložbu, dva dana ranije
iz zavičaja, ali ma koliko poštujem i volim Žaka
morala sam da se evakuišem sa otvaranja.
Pogledala sam eksponate ali nisam izdržala
govorancije. Zašto otvarači izložbi smatraju da
mogu i smiju biti dosadni? Mene od dosade zabole
noge, ili ono drugo, ako sedim. Zar RTS sa
svojim superiornim tehničkim mogućnostima nije
mogla snimiti lepe i mlade spikere da
nenametljivo čitaju te vrlo pametne eseje koje
su o Žaku napisali stari mudraci i da se to
diskretno pusti preko ona tri ekrana što vise
iznad portira (umesto da tamo piči fudbal tokom
izložbe). A da se publika pusti da šeta kroz
galeriju, da uživa, da se druži među sobom, sa
Žakom i sa njegovim prelepim kćerima, od kojih
starija ima već 53 godine ali izgleda kao da su
joj 33 i vozi motor, jer krv nije voda. Umesto
što je nekolicina vrlo mudrih starina uz pomoć
više pari naočara drhturavo čitala svoje pametne
eseje, terajući publiku (koja takođe nije u
prvoj mladosti) sa mirno stoji, iz puke
pristojnosti. Kao da smo vojska a ne ljubitelji
umetnosti. Ili da se bezobrazno, sa osećanjem
krivice evakuišemo kroz tašmajdanski park.
Ukratko, otvarači su umetniku razjurili publiku.
Ali više nisu tamo, svratite da vidite izložbu,
koja traje do 14. oktobra, da se ne primeti
koliko je bogatija od Oktobarskog salona.
|