Iako sam bio dvanaesto dete, kad sam se ja rodio, otac je posadio dvadesetak trešanja oko vinograda. Takav je bio običaj, kad se čovek rodi posade drveće... Za čoveka, da bi imao šta da diše... Sigurno... Ali, kad mi je bilo devetnaest godina trešnje su bile kao hrastovi, a ni jedna još nije počela da rađa. Toliko su se razgranale i razrasle da su pola vinograda pokrivale hladovinom. To ne valja za grožđe... Nestade nade da će ikada roditi i te jeseni odluči otac Joca da posečemo hrastolike trešnje i napravimo tambure. Braća, ćaća i ja, počnemo da obaramo trešnje. Nije tad bilo ovih motornih pila, nego sekirom i ručnom testerom dok te triput znoj oblije. Oborimo stablo, najlepše delove ostavimo za tambure, nešto malo za daske i mami za činije i varjače, a od ostalog napravimo drva za loženje. E, da znaš kako miriše i sitno pucketa trešnjino drvo kad gori... a napolju sneg veje. Kad smo srušili sedamnaesto stablo, počeše da promiču neke meke pahuljice, kao da se šale. Međutim do jutra steže pravi mraz i zapadaše ozbiljni snegovi. I tako, tri trešnje ostadoše žive. U proleće te tri rodiše toliko da smo celo selo hranili trešnjama i još je ostajalo za kompot i slatko. Čak i za rakiju. Čudo jedno. A šta misliš zašto? Uplašile se, brate, da ćemo i njih da posečemo i dosetile se kako da prežive... Eto kako i strah može da bude dobar, ali samo u borbi za goli život. A kad su idućeg proleća procvetale, počeo je rat...