Upoznala sam Milovana Vitezovića pre 4 decenije (ma kako to istorično zvučalo), kad su me pozvali u Teatar poezije da napravim predstavu sa njegovim pesmama i aforizmima. Dali su mi brdo „materijala“ ali to meni ne bi dosta, pa mi Milovan dade još jedno brdo. Stanovao je na vrh Bulevara Revolucije, gde su izgleda tada naseljavani pesnici. Pesnici behu na ceni. Ne samo što su imali Teatar poezije sa dve scene, nego je bilo i mnogo recitatora, takmičenja, maratona poezije... svega. Odnela sam oba brda kući, u Osijek, da na roditeljskoj hrani smislim scensku priču i adaptaciju. Pisanje bez kompjutera bio je fizički posao. Zezneš se na 38 strani, pa prekucavaš svih 50. Zato sam isekla rečenice i stihove koje sam želela i rešila da mozaičkim postupkom napravim dijaloge. Slagala sam te papiriće, lepila ih, pa ih posle prekucavala. Sećam se kad sam složila jedno 4 strane, celu scenu, ali ih nisam polepila jer mi je krenulo... a onda je mama unela kafu, a promaja mi razbucala scenu neviđenu. Predstava se zvala Disko Tesno doba, igrali su mladi glumci Danica Maksimović, Enver Petrovci, Željka Bašić i Vlado Kerošević, kao u diskoteci, u direktnom kontaktu sa publikom. Vitez je u razgovoru sa gledaocima (to je takođe bio običaj) posle premijere, rekao da je sretan što je ostao živ, jer sam mu ja, pri upoznavanju bila kazala da sam pre njega režirala samo mrtve pisce koji se nisu bunili... Posle je po istom materijalu Paja Minčić napravio sličnu predstavu na Krugu 101, a snimljen je i film Lajanje na zvezde. Drugi put smo se „sreli“ kad sam već radila u Buhi, a on nam je pisao komad Sveti Sava. Pravoslavlje se vraćalo na velika vrata... Ja sam Svetog Savu „otkrila“ krajem puberteta, u Hrvatskoj nije bio baš popularan. Dopao mi se, pa pompezno izjavim da ću ga „uzeti sebi za slavu“ ali me ismejaše jer ne može žensko birati slavu nego moram da slavim muževljevu. Čim mi kažu šta moram, ja odmah ne moram! Tako nikad nisam slavila slavu, čak ni onda kad su je već slavili i komunisti. Doduše, oni su prvi i počeli. Milovan je napisao odličan istorijski tekst a ja pamtim Vukanovu repliku koju kaže ocu: „Ti napraviš zadužbinu na granici, pa posle ja ratujem dok se ona ne nađe u sred države.“ Na premijeru je došao Patrijarh Pavle i diskretno opomenuo da se prilikom venčanja, kruna stavlja prvo mladoženji pa mladoj. Uh. Pravoslavci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše. Friško kršteni. Treći put sretosmo se krajem devedesetih, kad sam odnela Dvoboj za troje u Narodno pozorište a Radomir Putnik ga je bio prosledio na RTS misleći da je bolji za TV nego za teatar. Ispade da je u pravu. Režirao je Peđa Velinović a divno su igrali Milena Dravić, Dragan Nikolić, Olivera Marković i Gagi Jovanović. Mene to ohrabri da im posle ponudim scenario Kad rode spavaju, koji se odvijao u porodilištu gde buduće majke... i u kafani Natalitet, gde novi očevi piju i čekaju novorođenčad. Zahtevao je buljuk mladih glumaca, kojih je bilo da se bira. Vitezu se dopadne pa predloži da napišem još jednu epizodu i da napravimo tv film. Napišem rado. Mislim da je Peđa bio viđen da i to režira, što je meni bilo super. Ali se odnekud pojavi neki čika-profa, čiji sam jedan film gledala a bio je to neki ratni mrak - patetik, tako da sam bila sigurna da on ne bi nikad umeo da napravi lirsku komediju o natalitetu. Ali on mi se besramno navrzao da je rođen za moj tekst i da „ćemo zajedno pisati scenario“. Koji sam ja već napisala! Alo, budalo. Ne mogu to da kažem matorom čoveku, tako sam vaspitana. Na žalost! I Peđi je upadao u montažu tvrdeći da Peđa nema pravo da otima posao profesoru!?! Jednog jutra nezove me Vitezović ljut. Kaže: „Skini mi ovog dedu s vrata kako znaš, ili nećemo da snimamo!“ Deda je bio i tamo i tvrdio da je moj uslov da baš on režira! Nikad nisam saznala kako je uopšte došao do scenarija, ali tv film nije snimljen a ja sam posle od scenarija napravila svoj jedini romančić. Bar je bio zanimljiv taj obrnuti postupak, od scenarija ka prozi... mada mi je žao što nije snimljen. U nekom od razgovora u RTS-u Vitezović mi je ispričao sjajnu priču o tome kako je nastala ludnica u Kovinu (ili u Padinjaku, ne sećam se više). Kaže: Srbija pobedila u Prvom svetskom ratu, a zemljom, osim invalida i bogalja, lutaju nebrojeni poludeli pobednici. Kako da hvataš pobednike i da ih potrpavaš u ludnicu? Ne ide. Ne može. Bunio bi se narod. A i ludnice su tesne. Onda, kakva je to pobeda kad su toliki od nje poludeli?! Većali i kontali, lekari i generali, šta da se radi sa tim ludim pobednicima, kad se neko (sigurno kaplar ili pukovnik, cenim ja) dosetio da će ih on odvesti gde treba, same. Noću. Peške. Pa krenuše da ih vrbuju iz potaje. Pričaju „državnu tajnu“ da je Srbija stvarno pobedila, ali je još ostala neka austrijska kasarna u Kovinu (ili Padinskoj skeli, zaboravila sam) koja se uporno drži i ne može se osvojiti. Te su eto ti pojedinci od poverenja (tj. ludaci) kao najveći junaci, odabrani da je noću tiho zauzmu i osvoje, da se ne stresira napaćeni narod. I tako se odabrani junaci tiho, peške, noću, dobrovoljno odšunjaše, odpuzaše do kazane kasarne a tamo ih lepo zatvoriše kao ludake i počeše da ih leče. Od pobede? Metaforična priča. Šteta što nije tema za mene. Em nemam pojma o mentalitetu srbijanskih seljaka koji su krvlju, znojem, suzama i životima platili tu pobedu, koju su dobili monarhija i buržoazija. Em je za mene najnormalnije  na svetu da običan čovek od rata poludi. Ne znam zašto Vitezović nije napisao dramu u tome. Ili možda ne znam da jeste? Čini mi se da bi to bio odličan drugi deo filma Sveti Georgije ubiva aždahu... ali je ni Duško Kovačević verovatno neće napisati. Danas, kad je Prvi svetski rat ostao ili postao poslednja srpska pobeda (pobeda nad fašizmom naknadno se pretvorila u poraz, da li zato što je isti oživeo?) vrlo je verovatno da metafora o poludelim pobednicima ne bi dobro prošla... Odlika velikih pisaca je, osim talenta i to da znaju ili osećaju šta će proći...