BRZA HRANA ZA DUŠU

Vanja Bulić
VIZA ZA NEBO, roman
Laguna, 2016.
    

Fabula: Suvlasnik noćnog kluba SOVA Lale Svitac, tajni makro 7 kurvi, alkos i narkos, «svilena duša boksera» (veli autor), novopečeni veliki pravoslavac, dakle luče jedno, ubijen je u klonji svog kluba, kako i dolikuje. Zveknuo ga neki Kobra i nestao. Drugi vlasnik, prijatelj Dobrilo, potresen sprema osvetu.

Inspektor za krv i sex, Perić, začudo dozvoli da novinar Duge Novak Ivanović prisustvuje istrazi, gde taj nanjuši da policija nešto muti... Novakov prijatelj Obrad, ex-pandur, sada privatni detektiv zna zašto je u Laletovoj gajbi nađeno 8 pasoša sa istom slikom a tuđim imenima i državama, a svi su izdati posle rasturanja Juge.

Zato pošteni i hrabri novinar Novak, koji je glavni lik (jer novinar piše roman, jasno) odlučuje da otkrije šta policija krije i da rasrkrinka onako milosrdno izbombardovani DB druge Juge. Verujući knjizi nekog Švabe o poltičkim ubistvima emigranata koje su za potrebe DB SFRJ vršili naši krimosi, patriote. Švabo sigurno piše istinu dok Srbin Bogu hvala, više veruje strancu nego svojim očima. Da li su to isti oni siroti emigranti što su podmetali bombe u Bg bioskope? O ne! To su fini sakupljači pokradenih umetnina -ili? Sledeće noći Novakov 17-godišnji sin se ne vraća kući... i – neću vam ispričati kraj! Ko zna da li biste dočitali, a zašto da samo ja...

          Može se reći da je autor savladao trilerski zaplet i fabulu, kao osnove prilično zahtevnog modernog žanra, šteta što voli simboliku.

         Simbolički, sve se vrti oko Sove i Belog anđela, pred koga je pokojni Lale pao na kolena kad se ono priklonio Hristu u Mileševi, pa ga je posle dao istetovirati na grudima, i oslikati u noćnom klubu (sic! Da mu se dive krimosi i kurve?) i u stanu. I ja volim tu fresku, mada je ne bih tetovirala, jer koža nije zid. No ako se dobro sećam, tu je Arhangel Gavrilo (Anđeo Gabrijel za Hrvate, Melek Džibril za Muslimane), koji je onomad javio Devici Mariji da će baš ona bezgrešno začeti bogočoveka Isusa (Isu). Jevrejski izvori ipak tvrde da je to zapravo privlačni rimski legionar koji je začeo detenence sa naivnom devicom. Meni je ta verzija najseksipilnija iako nisam Jevrejka. Ako je to taj legionar, simbolička veza sa bokserom je jasna, zar jok?

          Crkve su nam pune uklesanih donatora koji su sada po zatvorima, ne radi donacije, jasno. Ima preobraćenih opakih momaka koji plate da im se na koži istetoviraju biblijski motivi o kojima nemaju pojma. Ne znam šta će tu mudra sova... Da mudro poludi?

         Do 40-te strane pojavio se buljuk muškarčina svi sa nadimcima imenima, prezimenima, funkcijama i zanimanjima, od boksera, do inspektora preko urednika, špijuna, BIA specijalaca, do novinara. A samo četiri žene, tri bezimene: 1 striptizeta, 2 plesačice-lezbijčice i modna urednica Duge, sa nadimkom Muška. Posle će se pojaviti i gđica Cica, klubska poslenica, pa i njena sušta suprotnost - Suzana, Novakova venčana žena. Krasni stari kliše: majke ili kurve!

Ovo je šesta najprodavanija Lagunina knjiga na Sajmu 2016.  Mnogi su se kritizeri razlajali kako je Sajam knjiga zapravo Sajam pljeskavica. Misleći naravno na pljekice koje se tamo žderu. Jeste sajam pljeskavica, ali ne od mlevenog mesa, već od sirovih rečenica koje se tu prodaju kao misli, tj. knjige. Istina, meko su povezane, neće vas ubiti ako zaspite čitajući a i jasno vam je da niko ne želi da istu knjigu čitaju i vaši unuci. Njima će prodati nove bestselere koje će im slati na Wiber.

Ili pak direktno u mozak? Na mobilnu antenu?

         U drugoj Jugi je kulturnu politiku, to smo saznali tek nedavno, izgleda vodio DeBe, a radili su to, na žalost malo bolje nego što isto danas čini takozvano slobodno (a zapravo kolonijalno) tržište.

Tada smo imali PISCE, pripovedače, pesnike, dramske i romano-pisce. Dramski nisu bili KNIŽEVNICI sve dok su u teatru imali više publike nego u knjižarama. Na čemu se, kaže Pirandelo, zasniva zavist književnika prema dramskim piscima. Osim njih piskarali su i proizvođači ljubića, krimića i sl. To su one sveščice sa kiosaka što su se kupovale za put do Šida da te ne udavi deda sa susednog sedišta, jer nije bilo mobitela da se priključiš na muziku i isključiš iz stvarnosti. Roto-romani su uvoženi na tone iz trulog kapitalizma, sve do sankcija i ratova, kada su ustupljeni na pisanije  raznim sirotim izbeglicama iz Hrvatske ili BiH, profesorkama književnosti ili marksizma. Po ceni 200 dm za 70 str. Kao i pornići po ceni 15 dm seksi scena od 5 str. S obzirom da je plata bila oko 2 marke, ovo je bio Bingo-posao. Pisalo se pod stranim pseudonimom ne zbog blama nego što zahtevna publika ne bi čitala nikoga na –ić. Znam Bosanku koja je napisala 75 takvih vikend-romana dok nisu prestali da joj plaćaju, posle embarga, kada su već počeli da ih dobijaju za dž, kao bonus uz uvezene pelene za starce.

A kad smo ušli u finiju tranziciju (za u koloniju) pojavila se nova formacija PROZVOĐAČA KNJIGA ZA TRŽIŠTE. Dakle, POTROŠNE ROBE. Izmišljena je tržišna potreba za prozapadnom, brzom, atraktivnom (ili?) knjigom, koja se čita s pola mozga. Ili sa celim ako on vredi za pola. To se istodobno poklopilo sa uvozom kompjutera i ukidanjem mnogih domaćih časopisa i industrije rotopapira. Proizvođači knjiga su umesto ranijeg kreativnog imperativa da budeš originalan (makar umro od gladi) promovisali tržišni imperativ da budeš moderan west-epigon (makar umro od cuge, kokaina, ili herojski od heroina). Uspeh umesto kvaliteta ili barem apsolutni raskid ikakve veze između kvaliteta i uspeha tj. karijere.

Zato danas imamo na našem književnnom nebu eskadru «avanzovanih novinara» koji su eto postali pisci. Ne zameram, analiziram. Oni su u književnost doneli novinarske navike. Pošto su kafane gde su te navike stvarane, sve pozatvarane. Znala sam da ima nekakva kolateralna šteta od zatvaranja «bermudskog trougla»! Vidiš, ima!

         Vanjina kolegica hitmejkerica i ex novinarka Vedrana Rudan duhovito je izjavila iz mog televizora (odakle malo šta duhovito izađe) da «Neki vele da je sve što se ćita smeće. Ali ja mislim da ima jako puno smeća i u onome što se uopće ne ćita.» Ima! Istina živa! Samo nema problema ako se ne čita.  Jer, ima i puno salmonele u onome što ne jedemo. Problem dođe kad to zaraženo progutamo. Isto tako problem nastaje kad nešto sumnjivo proglasiš zdravim. Npr. brzu hranu. Za telo ili za dušu, svejedno. Ma, nije svejedno! Vedrana i Vanja ne mogu se stvarno porediti jer ona ima stil.

Vanjina je knjiga, stilski, na sredokraći (kako nađoh reč, ha?) između domaćeg zadatka za osmi osnovne (puno fraza kao mirisni napitak, sunce je uskročilo u sobu, preuzeti posao sa devojkama) i ambicioznog ali šlampavog novinarskog pisanija s kraja prošlog veka. Citiat: «PODATAK da je bio jedini novinar na mestu ubistva NADIMALA je ponosom grudi glavnog urednika» ČINJENICA bi možda nadimala grudi, ali podatak bi NADIMAO. Postoji ta rodna ravnopravnost. U predizbornoj kampanji. Ne u grmatici. Ovo ide na račun lektora, korektora, urednika i ostalih plato-primača kod izdavača. Pisac se možda zagubio popravljajući sebe. Znam kako je to. Popravljam se stalno i nikako da se popravim, sve sam starija i šlampavija. Zbog takvih grešaka postoje ti ljudi odštampani na 311 strani. Ako zabušavaju, šta će tu? Lično znam urednika-pesnika koji nije pročitao ni jednu od knjiga koje krasi njegovo pesničko ime. Drže ga da im drži rejting. Ok. Tržište. Profit. Shit! Umesto znanja (koje on ima) pesnik je prodao samo poznato ime. Bojim se da ga baš boli đoka kakve to knjige krasi njegovo uredničko ime. Pogotovo što đoka može još samo da ga boli...

           Evo još jedan literarni Crni Biser koji je promakao stručnim službama: str 25 «...stajala je na jednoj nozi, lagano pomerajući ruke i pritom ispuštala čudne zvuke krećući se između stolova.» Alo! Jel stajala ili se kretala? Na nozi jednoj! Joj! Neko je rekao da je lakše bičevati konja, nego vući kola. Jeste, ali ja ne pišem radi bičevanja konja, nego pokušavam otkriti sebi, pa i konju, kako bi se ta kola mogla dovući do avlije malo finije i bezbolnije.

         Ovo je odlična literatura na primer za navijačke grupe... ako znaju slova. Da saznaju šta ih čeka, dok oni čekaju da se pobiju sa suprotnom grupom i demoliraju stadion. Koji ćemo mi ponovo morati da platimo sve sa ugradnjom raznih moćnika u cenu. Zašto je smeo da propadne PIK Servo Mihalj koji je hranio 180 000 porodica u Vojvodini? Ili FAP koji je hranio ceo Priboj. Tamo su ljudi pošteno ili skoro pošteno radili. A nipošto ne sme da propadne FK Zvezda ni Partizan koji hrane tajkune za nerad i buljuke besnih navijača, za tuče i nerede? Zašto da ne zatvorimo te stadione, a sve navijače lepo pošaljemo u Nato kao danak u krvi? Ne može! Zašto? To je muška teritorija! Najzad dođosmo do mutne suštine! Ovaj roman o tome ne govori direktno, ali je meni dobar izgovor da zalajem! GRRRR AV!

         Koliko je tih tamnih muških vilajeta gde oni štekuju svoju moć? Država prva. Tu će možda jednom (ako ne pobedi Isis) biti izdeklarisanih 30% žena. Ako ih kod kuće ne utamane fine jače polovine. U vojskama će jednom biti 15% cura, ko se na tu priču fura. Policija ima svoje prostorije koje neko mora da čisti i neko da ih sluša, puši i sve to, eto posla za inferiorni ženski rod. Postotak? Nebitan jer su samo na nižerangiranim poslovima. Kriminal, vidite, tu smo tek maksimalno inferiorne osim kao seksualno roblje, gde smo u zajebanoj stopostotnoj većini, koju iskorištavaju. Ali 90% apsanika koji žive na račun Srbije su muškarčine. Biznis? Zavisi da li je legalni ili jok ima nas od 5 do 0,5 % na rukovodećim funkcijama. Sport, postoji i ženski gde takođe rukovode muški. Prosveta, tu se muškarci povlače otkad se povukla lova, osim na fakultetima. Crkve, ove bliskoistočne nemaju žena u hijerarhiji. Mogu da postanu igumanije manastira ali patrijarsi, pape ni hodže ne i jok! Ukratko, kad bi žene sutra preuzele svu legalnu vlast od muškaraca, npr na izborima što će se desiti kad na vrbi zasvrbi, oni bi opet zadržali 80% moći koju su zaštekali.

Čak se i u dokumentarnim filmovima o životinjama kaže za vođu krda slonova MATRIJARH. Muški Rod, mada je u pitanju baba slonica. Treba li pominjati Masone gde su žene isključene?

         Imala sam osećanje krivice što čitam razne belosvetske pisce a ne naše skribomane bez mane. Nemam više taj osećaj. Investirala sam 670 dinara u knjigu 100 u grafitne olovke (da ne skrnavim Knjigu flomasterima) i 30 u šiljilo pošto su olovke kineske, nezašiljene. Ukupno 900 kinti, od umetničke penzije (40000, sa čijih 10% radosno spasavam budžet SR). I sada nemam kome da je poklonim! Ako imate nekog navijača koji zna da čita (a ne samo da piše grafite), ili nekog dugoprugaša u Zabeli, javite...

         «Na kraju zajednićki zaključiše: tako nam i treba kad smo hteli liberalni kapitalizam!» To kažu složna bivša braća, novinari Duge i zagrebačkog Tlaka (odličan naziv za tisak!). A da se ne lažemo bar 1 minut, gospodo? Nismo mi nikad hteli  kapitalizam, nego je on hteo nas! Niko na svetu ne želi liberalni kapitalizam, osim liberalnih kapitalista i njihovih podrepaša!

         Ok. Priznajem, nisam izdržala do kraja. Čak me nije zaintrigiralo ni ko je ubica, ni čija je krivica. Ko je da je, neka je! Odoh da lečim stomak kod majstora Pekića.