1989. pozvao me direktor Kazališta Virovitica, da tamo režiram, neku domaću komediju, po mom izboru. Prezivao se Petrović, imena se ne sećam. Bio je novinar u Glasu Slavonije, pa je otišao u Viroviticu za dišu teatra, pošto se bio oženio tamošnjom mladom lekarkom (koja je imala kosu do preko dupeta, časna reč!). Meni bilo isteklo porodiljsko, što su tada imale i samostalne umetnice, istopila mi se cela ušteđevina, i bilo je pametno da nešto radim, pošto smo imale neku buržoasku naviku da jedemo svaki dan. U Beogradu, ni u Osijeku, gde sam mogla konforno boraviti sa detetom, niko me nije zvao da radim. Kao da su jedva čekali da me zaborave. A da ostavljam dete i lomatam se po vukojebinama, ja nisam htela. Virovitica mi ispala praktična jer sam mogla svaki drugi dan doći šinobusom iz Osijeka, gde mi je kod roditelja bila kćerkica i vratiti se sutra posle probe, tako da sam svaki dan bila pola dana sa detetom. Pre ili posle podne. Spavala sam svaku drugu noć u Virovitici, a svaku prvu u Osijeku i svaki dan sam putovala šinobusom u jednom pravcu. Bilo je naporno, ali zanimljivo. U to doba ja još nisam pisala komedije, pa sam odabrala dve Nušićeve jednočinke Analfabeta i Vlast. Merak mi bio što niko nije mogao da me apsi zbog reklamnog panoa za predstavu gde je pisalo VLAST, ANALFABETA. Pošteno sam stavila zarez između pa neka dokazuju da li sam mislila da zemljom vladaju analfabete ili to tek neki paranoici fantaziraju. Lično sam naslikala taj ogromni vrlo upadljivi reklamni pano sa nušićevom karikaturom (koju sam preslikala) na kome je ogromnim slovima pisalo VLAST ANALFABETA a koji smo podigli iznad ulaza u kazalište. Slikala sam to skupa sa direktorovom ženom, lepom lekarkom, koja nam je oslikavala neke ćilime što su visili po zidovima, na sceni. Već ovo govori o tome da je u tom teatru, koji beše profesionalan vladao entuzijastički i amaterski duh. Svi su radili sve, ko je šta hteo i umeo. Veselo. Bio je to zanimljiv koncept. Imali su možda 10-14 ljudi i svi su glumili i radili još neke poslove, kad ne glume. Imali su polovan autobus za gostovanja. Bukvalno polovan, tj. u prvoj polovini ostala su sedišta za putnike, odnosno ansambl, a u drugoj su izvađena sedišta i tu su vozili dekor i kostime. Vozio je takođe jedan od glumaca a utovarivali i montirali su svi, složno. Niko nije bio suvišan i zato nije bilo nikoga ko bi kenjao dok drugi rade, kao u drugim nekim teatrima. Zgrada kazališta beše „samostojeća“ a nalazila se u centru grada, blizu Milicije. Centar je u Virovitici bio jako zanimljiv pojam. Najveći njegov deo zauzimao je veliki park sa dvorcem grofa Pejačevića u sredini, a oko parka nekako je „u krug“ bio ostatak virovitičkog centra grada. U skladu sa opštom ekonomičnošću u teatru su imali garsonjeru gde su spavali gosti, tačnije reditelj, koga nisu imali, odnosno ja. Ne mogu reći da je prijatno sama spavati u kazalištu gde noću nema čak ni portira. Džaba su me tešili da je milicija u susednoj zgradi, ali ne odmah tu, nego malo tamo... Kauč, fotelje i krevet, bili su čisti, i „usisani“ ali su ipak smrdeli na viševekovnu prašinu jer su po potrebi korišteni kao dekor i stajali u fundusu. Smrad koji neki ljudi i ne osete, ali ja ... A što je još gore, garson je imao lavabo u tuš kabinu, ali se u wc moralo ići kroz praznu salu (i mrak) u klonjaru za publiku. To sam naravno saznala tek kad sam već potpisala ugovor, primila avans i dnevnice te nisam mogla nazad. Zapravo ja nisam nikad bila neka velika kukavica, ili barem nisam dozvoljavala da se to primeti. Srećom jedna im je devojka ostala trudna, nisu imali zamenu, pa sam ja odlučila da pozovemo mladu osječku glumicu LJ.K. koja je pristala. Tako da nisam spavala sama, ali nisam uopšte mogla da spavam od njenog pričanja. Valjda se tada napričala, pa danas više ne priča samnom, jer sam Srpkinja, što je ipak čudno pošto je i ona Srpkinja... Ovo ja uopšte ne mogu da shvatim s obzirom na to da smo se dugo družile i radile skupa nekih 4 ili 5 predstava. Ok ovo je bila mala digresija, ali tu ću temu jednom prilikom da savladam. Predstava je ispala vrlo vesela i uspela, a direktor mi se mnogo godina kasnije hvalio kako me je lepo zaje*ao jer je predstavu prodavao kao dve (trajala je 1+1 sat) a meni je platio kao režiju jedne. Nema veze, meni bi ipak ostala u lepom sećanju samo da noćni šinobus kojim sam se posle premijere vraćala u Osijek, nije udario jednog čoveka, pa se vratio da ga pokupi sa šina. Pa su ga uneli u naš vagon, polegli ga na zadnja spojena sedišta i pojurili prema Osijeku najvećom mogućom brzinom. A ja sam videla kako jedva diše dok mu se iza smrskanih kostiju pokraj uveta vidi goli mozak. Prva pomoć ga je čekala na stanici ali nikad nisam saznala da li je preživeo.