Izdavački poduhvat milenijuma!
Izdavač: Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd
Tiraž: 1 600 000 (milion i šesto hiljada primeraka!)

Počela bih sa pohvalom: slova su dovoljno velika i čitka, neko se najzad pametno dosetio da su penzosi stari i da slabije vide. Kurziv, kojim je odštampan Sadržaj je nečitkiji, ali ništa nije savršeno. Osim Srbije!
Prvo nam je pisao Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić Lično! Ne znam da li se oblizivao dok nam je pisao, ali sam sigurna da je često podizao naočari i dugo dugo mislio između reči i rečenica. Koje neću da čitam! Sve će on to opet pričati i sa malih ekrana, na svim kanalima.
Opozicija tvrdi da je on ovim Pismom u Vodiču za penzionere počeo svoju predizbornu kampanju pre objavljivanja izbora. Pričaju još kako na svoju turneju po Srbiji vodi desetine autobusa punih penzionera da mu aplaudiraju. Oni penzosi koji nisu u tim busevima pričaju pak, da se time po zemlji širi “ejdžizam” tj. mržnja prema matorcima. I da će u nekoj “kristalnoj noći” razularene navijačke bande potamaniti sve starce ko komarce, zato što opterećuju PIO FOND. Ja nisam opozicija, kao što nisam ni pozicija, neću više na izbore, jer nema da se bira i ne tiče me se kako se oni međusobno nadpljuvavaju! Ali mene brine taj ejdžizam jer sam već uočila kako me gledaju stariji tinejdžeri kad meni, na penzijin dan, u samiški daju popust na obe kupljene robe. A njima šipak! Mislim tima klincima. Oni neka apstiniraju od akcija! To izaziva njihovu zavist. Jednom me je u hodniku napao neki takav apstinent. Na stepenicama! S leđa! I jedva mi je otkinuo torbu sa ramena. Policajci su se posle upišali od smeha kad su čuli da je u torbi bio samo lebac. I naravno nisu ga našli. Ne lebac, nego agresora! Mada ja nisam njega prijavila za krađu leba, nego za napad! Bila sam sva u šljivama kad me srušio na stepenice. Dobro, nema veze, pričala sam već o tome, neću više, ali to je ejdžizam! A čim se to zove na kolonijalnom, engleskom jeziku to je nešto liberalno i klasno nekorektno! Od toga se poplavi skroz, ako uopšte preživiš.
Verujem da u zemlji Srbiji nikad ništa nije izdato u 1 600 000 komada. Osim što je više puta bila izdana cela Srbija, ali to se ne računa, pošto ta cena ne može da se izračuna. Mene zanima: koliko li je mogao da košta ovaj kapitalni izdavački poduhvat ? Pogotovo s obzirom na to da ga je izdala državna institucija koja NIJE IZDAVAČ, NEGO FOND! Ako pretpostavimo da je koštao samo 1 evro po primerku, to znači da je PIO FOND za ovo potrošio 1 600 000 evra. A možda je koštao 2 evra, pošto je vrlo luksuzno opremljen? Ima čak dve Predsednikove fotografije, osmehnut portret i trifrtalj figure sa kartom i zastavom Republike Srbije. Sa Njegovim Autogramom! Ima i nekoliko penzionerskih fotosa, s leđa, ili kako kartaju, drže se za smežurane ruke (krupni plan), igraju šah ili surfuju po netu. A ima još i slikanih sličica, ono kao deda u fotelji a baba na hodalici… Raskošno! Dakle, ako je koštalo samo 2 evra po komadu to znači da je PIO FOND potrošio skromnih 3 200 000 evra da bi pisao nama penzosima, za naše pare?! Zamolile me komšike da pitam mogu li one da vrate ovu publikaciju i da dobiju svoja 2 evrića ? Ipak su to dve vekne hleba plus jedan kupus!