Slaviš li Osmi mart?

          Ne slavim ni Novu godinu, ni Uskrs ni Ramazan, ni Pashu, ni Slavu, ni rođendan, ništa što se slavi svake godine. Kad slavlje  postane obaveza gubi smisao. Još kad postane potrošačka histerija, kao što su danas svi praznici, to čak mrzim. Za Osmi mart deci će prodati sav kič da se ulizuju učiteljici, premda je ista lepo rekla da prima samo zlato. Za NG se svi zaduže, spreme prežderavanje pa čitav januar jedu ostatke. Onda farbana jaja, koja garantuju zatvor. Pa tamanjenje jaganjaca, da se nahrani gladna raja. Pokolj prasića, za Slave. Ne hvala! Negde u pubertetu otkrila sam Svetog Savu i odlučila da ga slavim, jer to tada nije bilo u modi. Ali - Devojke nemaju svoju slavu, moraš slaviti očevu ili muževljevu! - rekoše. Meni kad kažu moraš, ja odmah ne moram!

          Ništa ne slaviš?

           Slavim premijere, ako se nešto lepo desi, kad mi neki tekst negde pobedi. Kad neko ozdravi, kad se neko srećno rodi ili oslobodi. Kad neko dobije posao koji voli, kad se zaljubi. Ako se završi neki rat ili prestane proizvodnja oružja. Slaviću kad prođe zima i ako dobijem nacionalnu penziju, ili loto premiju. Slaviću kad uradim još neku dobru predstavu, ako me puste da radim. I kad ukinemo vojsku. Ako neko od ovih što sam ih na internetu ukebala da su mi pokrali drame i komedije ikad plati autorska prava, slaviću sigurno. Kad slaviš treba da se raduješ a kako da se radujem po naređenju i kalendaru?

          Zato si protiv svih praznika?!

          Pitala sam komšiku kod piljarnice kako će da rade za Sretenje. Kaže: normalno! Ali, to je državni praznik. Državni možda, al privatni nije. Ta žena radi napolju, smrzava se. Za one kojima su potrebni praznici uopšte ne postoje!

          A ko ti je pokrao drame?

          Pre desetak dana slučajno sam saznala da se u Makedonskom narodnom teatru u Skopju igra moja drama Trag ljudskih zuba pod naslovom Moj čovek, jer ju je neko adaptirao. Bez dozvole. Kako li je adaptirao dramu u dramu? Poslala sam meil direktoru, ali mi još nije odgovoreno. Nadam se da će se javiti jer imam sjajno iskustvo sa Teatrom Dzinot iz Velesa, i verujem u makedonski profesionalizam. Otkrila sam takođe da amaterke iz Novog sada igraju taj isti tekst već 12 godina. One su me doduše zvale na probu i rekla sam im da mogu odigrati dve do tri reprize isključivo za uzak krug svojih prijatelja, kad su već savladale toliki tekst, ali da ne igraju javno jer nije režirano i nemaju kraj. Sad saznam da su igrale na desetine repriza u celom regionu i to ispred neke lezbijske organizacije. Pre 12 godina nisu deklarisale svoje posebne seksualne potrebe. Nemam ništa protiv LGBT ali kad se lezbijke bave ženama žrtvama muškog nasilja, to može da smrdi na zloupotrebu žrtava. I njima pisah. Dobih patetičan odgovor o aplauzima i sreći publike, o tome kako ni one ne zaradiše skoro ništa itd... ali pare još ne dobih.  Kaže, skupiće.

          2007. pobedim, sa još dvoje autora, na anonimnom konkursu Mostarskog teatra mladih. Do danas nam duguju još trećinu nagrade, ali su ipak, bez dozvole odigrali moj Adrenalin. Što je izazvalo navalu adrenalina! Pismo koje sam tada napisala njihovom direktoru poslala sam na celu njegovu premijernu meil-listu. Svima koje je zvao na premijeru. On se pismeno zakleo da će sve isplatiti do kraja te godine, a prošle su tri. Isti tekst su ukrale i amaterke iz Obrenovca. Amaterima ponekad dozvolim besplatno igranje, ako je tekst već izveden i ako ne plaćaju reditelja. Ako plaćaju njega, što da ne plate mene? Jednom su mi ukrali još neizvedenu komediju Doba baraba čiju sam praizvedbu prodala Narodnom pozorištu u Beogradu. Sreća u nesreći beše što se promenila uprava u NP, a svaki naš upravnik prvo sruši repertoar svog prethodnika. Tako da nisam morala vraćati već potrošene pare. Jasno, bilo bi mi draže da je komedija igrana u Beogradu nego u Novoj varoši, al ko mene šta pita.

          Nasuprot tome ima ljudi koji uvek nađu autora. Za svaku pohvalu je zemunsko Pozorište Pinokio koje uredno plati i nagradu, ako pobediš, i otkup ako izvode, a šalje i tantijeme sve dok ti je tekst na repertoaru, što je u mom slučaju 13 i 12 godina. Pre raspada tako su radila sva profesionalna pozorište, radio i tv a danas retko ko. Moral je ono što se nekad moralo, al se više ne mora.

           Iz tvojih komedija, drama, polemika, priča, čak i iz bajki, vidi se da te zanima ženska situacija. Imaš 5 drama sa isključivo ženskim likovima, a i u ostalima žene su većina. Zašto?

          I u životu su većina. Pošto ne ginu u uličnim tučama, ne idu u tuđe ratove, ne voze ludačka kola i motore, manje piju, češće se peru, one žive duže nego testosteronci. Ali su diskriminisana većina. Jer su miroljubivije. Statističari tvrde da je oko 2% ljudi sposobno da ubije a da je među njima tek svako deseto biće - žena. Prema tome, u svetu danas ima oko 140 miliona potencijalnih ubica, među njima samo 14 miliona žena. U otvorenom ratu polova, teško bismo pobedile, čak i da smo jedinstvene, a nismo. Momci su puno jači i bolje naoružani. Oni čine i 90% kriminalaca. Nije čudo što su žene izložene nasilju ali je ipak čudno da ga doživi svaka treća žena u svetu a svaka četvrta u Srbiji. Jel to Srbija bolja od sveta ili ima lošije statističare?

          Ima li onda uopšte šansi za žene?

          Najveća ženska šansa je u nepredvidljivosti, koje se dečki jako plaše. Jedna glumica mi je pričala kako se bije s mužem duplo većim od sebe. Kaže: Ja prvo skočim i maznem mu naočari, koje zgazim i onda sam na konju. Lično ne bih nikome mogla zgaziti naočari, a ne bih mogla ni ono sa otrovima, za koje ipak smatram da su, posle mladosti, najženstvenije oružje... Što reče Lukrecija Bordžija...

          Nedavno se pojavila vest da 80 000 dece u Srbiji ne viđa jednog roditelja, obično oca. Navodno zabranile majke. Šta misliš o tome?

          Mene više brine što skoro 400 000 dece ne viđa ručak! Žive ”organske” dece dok mi plaćamo po 10 000 eu za veštačko začeće. Da bi se i na taj način neke zajedničke pare prelile u privatne džepove. A da prvo nahranimo ove klince što su već napravljeni? Inače, jedan stariji kolaga mi je objasnio da je priča o dva neophodna roditelja obična predrasuda. - U mojoj generaciji je jedva svako deseto dete imalo oba roditelja, pa smo ipak odrasli! -  Rođen je 1941. Nisu ih ostavljali roditelji nego su ginuli.

          Mada si protiv nasilja nad ženama nije ti se dopala globalna akcija Milijarda je ustala?

          Ne volim globalne akcije ni da đuskam po direktivi. Istog dana na Ušću su volonteri plesali za upotrebu kondoma ali su za borbu protiv side poslate uplatnice iz Infgostana! Plesom protiv nasilja, to mi je kao ismejavanje žrtava. Kao studentkinja sam preživela odvratan pokušaj silovanja i mnogo mi je draže što su manijaci osuđeni na 4 i po godine zatvora nego da su 2 milijarde plesale po ulicama!

          Četiri i po godine za pokušaj? Gde?

          Pa, u Jugoslaviji. To nije bila država sa smetnjama u razvoju ni kolonijica sa posebnim potrebama. Milicija ih je našla za pet dana a za par meseci su bili osuđeni. Jedan je bio siledžija povratnik pa je dobio tri godine, a mlađi je za prvi pokušaj dobio godinu i po. Žena tog prvog nudila mi je pare da odustanem od svedočenja, jer njih je tužila država, a mi žrtve smo bile samo svedoci. Došla mi je, ta bednica, u podstanarsku sobu i slinila da ima s njim dvoje dece. Kad sam to rekla na sudu tvrdila je da me nikad nije videla. Verujem da je muž i dalje bije. I da je sin nastavio, ako joj se muž reinkarnirao u krmka.  Nadam se i da njihovog advokata, koji joj je dao moju adresu što nije smeo, e nadam se da njega bije žena. I da ga vara sa klijentima.

          Da nisi komediografkinja, šta bi volela da si?

          Volela bih da sam veštica. Ali na žalost, izgled vara.

N R