Kurt Vonegat
KLANICA PET ili DEČJI KRSTAŠKI RAT
prevod: Branko Vučićević
izdavač: DERETA, Beograd, 2015.
tiraž: 1000
 

          Naslovna rečenica uistinu odražava svu filozofiju američkog „načina života“ koju oni zovu demokratijom, šire je po svetu bombama i drugim ubedljivim argumentima a protiv koje Kurt Vonegat itekako ima šta da kaže.

          Mislim da je to, a ne „antiratnost“ pravi razlog što je Klanica pet, uprkos svom ogromnom uspehu kod čitalaca i kupaca, čim je objavljena proglašena „izopačenom, vulgarnom, nemoralnom i antihrišćanskom“. To 1969. Zbog čega je 1972. izbačena iz biblioteke u Oklendu, a potom i iz mnogih drugih biblioteka u USA. Pa je čak i spaljivana na više mesta. To se dakle događalo 1972 u procvatu ljudskih prava! „Vonegatov roman drži 29. mesto na listi zabranjivanih ili osporavanih klasika, koje je sastavilo Udruženje američkih biblioteka i 18. mesto na listi 100 najboljih romana objavljenih u XX veku na engleskom jeziku.“ I jedno i drugo je uspeh!

          Uzgred, na kraju romana piše da su Bili Pilgrim, glavni junak, i njegov prijatelj, postali bogati uopšte ne misleći na to i ne trudeći se. A nisu bili ni prepametni. Bili se obogatio tako što se oženio gomilom sala, koju niko ne bi uzeo, mada beše ćerka vlasnika optičarske škole koju je pohađao i još nekoliko uspešnih optičarskih radnji. Bili Pilgrim je baš u času kada je uhvatio sebe da je prosi, shvatio da je počeo da ludi i dobrovoljno je završio u bolnici za neagresivne i nesnađene ratne veterane. Posle se ipak oženio njome i dobio siguran prihod od 30 000 $ godišnje ne radeći ništa. Toliko o promovisanoj kauzalnoj vezi između pameti i bogaćenja. To zapravo bogati tvrde da je bogatstvo dokaz pameti, baš kao što uspešni tvrde da je uspeh dokaz talenta, mada je i jedno i drugo vrlo često diskutabilno.

Na jednom mestu u knjizi Kurt obimno citira nekog američkog fašistu koji se bio priključio Hitlerovskim vlastima i objavio studiju o ponašanju američkih vojnika u nemačkom zarobljeništvu. Gde ih strašno prezire radi apsolutnog nedostatka ikakvog dostojanstva i bedne sumnje u sebe, a sve to zbog siromaštva. Kaže da se nigde na svetu siromasi ne preziru toliko kao u Americi. Ne samo od okoline, nego i od samih sebe. A i međusobno, zbog čega uopšte nisu solidarni. Iz tog kala je izgleda iznikla tvrdnja da je najbolji i jedini pravi rezultat pameti bogatstvo. Protiv bogatstva, inače nemam ništa. Ne sviđaju mi se promoteri te sumnjive tvrdnje koji nameću ideju da je svako bogaćenje rezultat pameti, a ne npr pohlepe, prevare, kockanja, nasleđa, pljačke, kršenja zakona, rata, laži itd. što je mnogo češći slučaj.

„Drezdenski zločin, sumanuto skup i pažljivo isplaniran, pokazao se toliko besmislenim, da je na kraju samo jedna osoba na zemlji imala neke koristi od toga. Ja sam ta osoba. Napisao sam ovu knjigu od koje sam zaradio toliko novca i stekao ime, kakvo god da je... Sve u svemu, dobio sam dva-tri dolara za svaku žrtvu. Odličan posao!“ piše autor.

Pošto sam kaže da je u Drezdenu bilo 135 000 žrtava „klasičnog“ bombardovanja zapaljivim bombama njegova zarada na Klanici pet je između 270 000 i 405 000 dolara. Stvarno odličan posao. A nije ni pljačka ni pohlepa. Nije čak ni pamet, nego talenat, što je najređi slučaj kod zarađivanja novaca.

          Čitala sam ovaj roman krajem sedamdesetih godina prošlog veka i već tada je ostavio na meme veliki utisak. Knjigu sam negde pozajmila i vratila. Bila je maksimalno ofucana od čitanja jer je išla od ruke do ruke. Nije više nigde mogla da se kupi. Možda je mogla da se drpi, ali nisam znala gde, a i nisam ja za tu rabotu. Prva Kurtova knjiga koju sam kupila bila je Kolevka za macu, odlična ali ni blizu Klanici pet. Posle su izdana njegova „izabrana dela“, gde nije bilo Klanice. Stidljivi izdavač, ili kukavac, nemam pojam. Kupila sam i pročitala, sve čitko i pitko, ali ni blizu britko kao Klanica.

Zato sam se silno obradovala kad sam saznala da je u biblioteke stiglo Deretino novo izdanje Klanice 5. Odlično prevedeno, sjajno realizovano, krupan čitak font, bez grešaka, tvrd povez koji se lepo drži i ne raspada se kod prvog čitanja (kao npr Oblomov, drugog jednog izdavača) što je jako važno za biblioteke, a i za poklone na primer. Srdačno preporučujem!

Jako me je zanimalo šta mi je u glavi ostalo skoro pola veka posle prvog čitanja. Iskren rečeno, nije baš sve. Jeste ono osnovno, da se radi o američkom zverskom bombardovanju Drezdena, nisam zapamtima broj žrtava, mislila sam da je manji nego u Hirošimi, ali on je veći. Pamtim i onaj prebogati logor za engleske oficire usred mnogo logora za izgladnjivanje do smrti ruskih vojnika, ali sam srećom zaboravila morbidne detalje. Potpuno sam zaboravila Bilijevu ženidbu sa proždrljivom i pretilom naslednicom, čak i mnoge od njegovih dugih boravaka po bolnicama i ludnicama, ali sam se sećala da putuje kroz vreme koristeći sva „vremenska zakrivljenja“. Nekako mi nisu bili previše bitni ni Tralfamadorci, svemirci koji su ga oteli i držali na svojoj udaljenoj planeti sa jednom zemljanskom filmskom zvezdom koju su mu doveli za ogledno razmnožavanje u zoološkom vrtu na svojoj planeti. Baš kao što su Ameri u cirkusima prikazivali Indijance i kauboje, kepece, nakaze, bradate žene i sijamske blizance i još neke greške prirode i kao što su Belginci na Svetskoj izložbi 1958. prikazivali crnce iz Konga (kojim su vladali mada je bio 80 puta veći od Belgije!). Nisam tada uočila ni direktnu vezu tih svemiraca sa nekim drugim SF svemircima nekog propalog autora roto SF romana. Koja može ukazivati na to da Klanica 5 uopšte nije naučno -fantastični roman, nego realističan roman o mladiću koji je fijuknuo u ratu i koji se tek u bolnici za neprilagođene ratne veterane sreo sa fantastikom koju je neki cimer držao kao bogatstvo ispod svog kreveta. Možda je ovu formu odabrao Vonegat baš kao oblik samoodbrane od napada hrišćana i ratnih huškača, koje je mogao da očekuje, znajući da je knjigu suprotstvaio 27-tomnoj istoriji američke avijacije u kojoj se bombardovanje Drezdena skoro ne pominje. Mada je to bio najveći i najstuplji poduhvat te avijacije ikada. Ako ga ne pominju, znači da znaju šta su uradili. Vonegat ne zna, ili nije imao razloga da i to čačka, da su Ameri, na čelu Natoa zapravo krvnički bombardovali sve zemlje koje su po sporazumu na Jalti pripale u interesnu zonu, tadašnjeg saveznika SSSR-a kao što je bila Jugoslavija na primer, gde su bombardovali mnoge gradove, pod izgovorom progona Nemaca (koji su već bili pobegli).

Za Bilija Pilgrima vojni lekari naravno smatraju da njegovo ludilo baš nema nikakve veze sa ratom, nego je, ah! posledica traume iz detinjstva kad ga je otac bacio u dublji deo plivačkog bazena Hrišćanske zajednice, a posle ga još vodio da vidi Veliki kanjon!?! Prema čemu je WW2 skupa sa paklom spaljivanja Drezdena pi*kin dim!

Nisam definisala kako je Vonegat uspeo da jednu u osnovi jezivu priču ispriča tako pitko i duhovito, skoro opušteno, da nam se stomak ne okrene ni u najstrašnijim situacijama. Npr kad su bedni i gladni američki vojnici dovedeni u logor za dostojanstvene (ili bahate?) engleske oficire gde su ih dočekali sa pesmom, gozbom i predstavom Pepeljuga, pa su posle te gozbe svi dobili jezive prolive. I dok svi vise nad ponorom svoje smrdljive probave jedan psuje... a iza toga iznenada piše: „To sam ja! To sam bio ja! Pisac ove knjige!“ - nema šanse da se ne nasmeješ, ma kako da je strašno.