<<

KNJIGA KAO SIROVINA  ili PLODOVI PROJEKATA

ZAKON O ZABRANI DISKRIMINACIJE

Izdavači:

Ujedinjene nacije, program za razvoj,

kancelarija u SrbijiMinistarstvo rada i socijalne politike -

Projekat: podrška sprovođenju antidiskriminaciong zakonodavstva i medijacije u Srbiji (finansiran od EU)

Beograd 2009.

          Zakon je ozbiljna forma u kojoj ljudi postaju „lica“. Doduše, ljudi su „lica“ i u neozbiljnim formama, tj. komedijama, dramama ili tragedijama, ali tamo su sasvim određena lica a u zakonima su bezlična, hipotetička lica. Lice koje je žrtva i lice - krivac. Ubijeni dečak, postradali starac, silovana tinejdžerka, opljačkana starica, prevareni radnik, pregaženi slepac, naivac, surovi oceubica, bezdušni silovatelj, sitni i krupni lopov, navijač- siledžija, fašista, gangster, pedofil, lukavi prevarant i legalni sakupljač prvog miliona o kome ne treba postavljati pitanja ... svi su oni u Zakonu lica! S tim što se na ovog poslednjeg ni jedan zakon ne primenjuje, ako je nabavio to prvo milionče (evra, naravno, ko još računa u dinarima). Jer kad nabaciš milion prestaješ biti lice i postaješ ličnost, na koji se zakon ne primenjuje. Isto kao na poslanika. Ovo bi se moglo zvati „finansijski imunitet“... da se ne skriva.

          Zakon o zabrani diskriminacije izašao je kao knjiga, sa 3 izdavača na 9 jezika, jer je bio deo gorepomenutog projekta Evropske unije. Zanima me koliko je taj projekat koštao, s obzirom da znam da je jedan Bg funkcioner vladajuće partije dobio pre 10  godina od Sorosa 10 000 evra za projekat prepisivanja hrvatskog Zakona o kazalištu i prilagođavanja istog pozorištu. Ne znam je li taj pozorišni zakon ikada usvojen, ni da li je po njemu isti aparatčik otpustio ženu sa više od 34 godine staža (59 god starosti) da bi zaposlio svoju bivšu ženu. I da li po tom zakonu on sad stipendira 40-godišnju raspuštenicu, koja već 5 godina navodno studira produkciju sa radnog mesta v.d. direktorke, dok u istom teatru ima 6 koji su odavno ili nedavno diplomirali to isto. O birou rada da i ne govorimo! Doduše ova gospa jeste inovativna po tome što je uvela pijenje koktela u kancelariji tokom prepodneva, što je zbilja revolucionarno, pogotovo za dečiji teatar! Ispalo je da su svi oni koji su na sva usta zagovarali ugovore na par godina i tvrdili da se u teatar ne sme zapošljavati „zauvek što nema nigde u svetu“, sebe i sve svoje partijske kolege, komšije i familiju pozapoštljavali baš na ta prezrena doživotna radna mesta, smišljena još u trulom socijalizmu.

          S obzirom da je jasno koliko je diskriminacija, tj. ravnopravnost važnija od pozorišta, pretpostavljam da je ovaj projekat bio puno skuplji.

          Prethodno je raspisan konkurs za esej na temu diskriminacije, na kome smo, učestvovale moja kćerka i ja, jasno u nameri da jedna drugu pobedimo i odemo na more. Najboljem eseju je, naime, obećano 500 evra.

Osobi u mojim godinama su sumnjivi svi konkurski koji nisu anonimni, ali rekoh objaviće valjda bar taj pobednički esej pa ću saznati ko me je i sa kojim originalnim mislima pobedio. Ako me pobedi, ovakvu lajavu! Javili su nam da smo bile u najužem izboru, a kao utešnu nagradu poslaše nam po zakon. Ko još može na more sa dve iste knjige? Posle su tražili dozvolu za objavljivanje nekoliko najboljih eseja u novoj knjizi, jasno bez honorara, ni projekat nema para. Odobrim samo zato da bih se dokopala pobednika, mislim eseja, pročitala ga i videla je li pametniji od mene. Jeste pametniji! Knjiga nikada nije izašla, meil im je ugašen a ja zbilja ne mogu pratiti sve doktorske i magistarske teze o diskriminaciji i loviti po njima svoj esej... Uzmem da pročitam zakon!

          Bolje bi bilo da se zove ZAKON O ZAŠTITI RAVNOPRAVNOSTI, prvo zato što bi se dobila barem iluzija da nas država i zakon štite, a ne da nam zabranjuju i prete. Zatim zbog toga što su zaštita i ravnopravnost reči pozitivne i prijatne, za razliku od reči zabrana i diskriminacija, koje su vrlo negativne i neprijatne, pa deluju kao da država ne želi da građanstvu bude dobro nego više voli da drhtimo od straha. Ali, ako smo u onom pokojnom socijalizmu imali neki koji se zvao Zakon o zaštiti ravnopravnosti onda ne može i ovaj tako da se zove, jer liberalni kapitalizam nije demagoški sistem i ne uzgaja narodu iluzije. Ako se dobro sećam bio je davno možda ne baš zakon ali bar neki akt (ne seksualni!) o ravnopravnosti polova, koji je sada bezpredmetan jer polova više nema, samo rodova. Pola je bilo jedva dva a roda ima čak tri. Treći nije srednji rod kao u gramatici, nego je to onaj koji obožava da se ponosno šeta po ulicama, pred kamerama i pod zaštitom policije, ali mu ne dozvoljavaju neki agresivniji pripadnici prvog roda (ili jačeg pola, kako se to nekada zvalo). Drugi rod, odnosno slabili pol kako se to onomad kazivalo ćuti i trpi. Nema kad da se šeta, ali mu ne smeta ako neko šeta. Međutim ako mora da plaća policiju koja štiti šetače, onda je to možda već malo too much. Dosta što ih plaćamo da štite divlje navijače jedne od drugih! Da čuvaju vlast od naroda, izabrane od birača, vlasnike od štrajkača... Ko će da štiti bespomoćne žene, decu i starce?

          Kad sam već kod žena i policije (e šta su ti asocijacije!) setih se:

          Jednom sam na portirnici požarevačkog ženskog zatvora videla preko 50 nalepnica sa raznim znakovima zabrana, od zabrane pušenja, preko zabrane mobilnih telefona, šorceva, flaša, japanki, pasa, pa sve do pištolja. Htela sam to da fotografišem, ali je bilo - zabranjeno. Poznajem muža načelnice zatvora, pa sam ga zamolila da mi on to slika, trebalo mi za jednu predstavu, ali me on obavesti da je- zabranjeno!

          Postoji li to neka, meni nepoznata ljubav prema zabranama, pa je pod njenim uticajem i ovaj zakon zabranjuje diskriminaciju a ne štiti ravnopravnosti? Ili je to zato što ravnopravnosti nema pa se ne može ni štititi a diskriminacije ima pa se može zabraniti? Ako može! Juče sam pri ulasku u Poštu videla trudnicu koja je ošamarila malo dete. Nisam odmah reagovala baš zato što je trudna, mada je jasno da nema toga čime bi mala devojčica zaslužila takvu šamarčinu. A i zabranjeno je mlatiti decu. Malo kasnije ona je prišla šalteru i grubo pozvala dete, a čim se devojčica uhvatila za onaj gajtan što nas uteruje u red, mama ju je opet ošamarila.

- Prestani da biješ to dete, ženo, jesi ti normalna!? - odreagujem ja.

- Imam pravo da bijem svoje dete. Šta se vi mešate prijaviću vas zbog uznemiravanja! - urlikne ona. Stvarno je imala sreće što je trudna!

- Prijavi me, baš da vidimo šta će da ti kažu što biješ tako malo dete.

- Nije ona mala, ima 5 godina! I vi ste svoje tukli ako ga uopšte imate!

- Imam i nisam tukla. Samo bednici biju decu! - htela sam da zovem policiju, ali jednom su mi već rekli da se ne mešam kad ljudi biju svoju decu. Uostalom glupa žena ne shvata da sigurno dolazi vreme kada će devojčica biti jača od nje, a sa takvim vaspitanjem, ne bi bilo čudno da joj vrati šamare, kad zla trudnica postane bespomoćna baba. Puna Pošta ćuti, a kad je agresivna trudnica izašla prišunja mi se jedna žena i kaže - Bili ste u pravu, tukla ju je i pre nego što ste vi došli.- Posle nje priđe mi devojka, pa opet šapatom. - Neka ste joj rekli, baš je grozna! - Ali zašto ste svi vi ćutali, zaboga? - Pa, šta ja znam, ja nemam decu. - Odgovori mi cura, zbunjeno i zbuni me. Ako nemaš decu, onda dopuštaš da ih biju? Kakva logika!

          Kad smo već kod Pošte, ona npr. dva puta mesečno nekažnjeno diskriminiše penzionere, i to one najstarije i najsiromašnije koji nemaju tekući račun, nego bi im penzije trebalo doneti kući. Poštari su odbili to da rade jer su par puta napadnuti od narkosa, pa sada dele penzije u pošti. Oni sede u toplom a penzioneri stoje u redovima na kiši snegu ili pripeci. Starci ne smeju da se pobune a poštari se ne osećaju krivi što su naplatili poštarinu i što ponižavaju sirote starice (one su većina). Ostavljena je sloboda narkomanima da starce love na komad pri povratku kući. I druge banke dva puta mesečno drže penzionere na kiši da im ne prave gužve u bankama. Ali naplaćuju proviziju! Ovo još izazviva i netrpeljivost mlađih prema starima, jer od njih ne mogu da priđu pošti ni bankama. Nije zgoreg podsetiti javnost da je i Hitler započeo svoju vladavinu diskriminacijom slabih i bespomoćnih Nemaca, i da su ga u tome podržali jaki Nemci.

          Osnovni problem sa zakonima je što nisu baš razumljivi. Pravnici su posle interneta i novinara najveći „kvaritelji“ jezika, ako se može tako reći.

I to ne slučajno, nego, bojim se da namerno hoće da budu enigmatični da bi ispalo kako oni to rezumevaju jer su stručni a mi drugi smo nestručna lica. Onda to što su tako nerazumljivo sročili mogu posle da tumače kako im kad zatreba, što da je sve jasno i razumljivo, ne bi mogli. Dva i dva su 4 ali ako napišeš da su „nekoliko“ što je takođe tačno, onda mogu da budu i 3 ili 7.       Šta na primer znači rečenica sa devete strane ove knjige koja glasi :

“ Zabranjeno je VRŠENJE PRAVA utvrđenih ovim zakonom protivno cilju u kome su priznata ili sa namerom da se uskrate, povrede ili ograniče slobode drugih.“  Šta uopšte znači „vršenje prava“? Vrši se žito, a kako se vrši pravo baš me zanima, i šta je plod vršenja prava? Plata? Presuda? Žito nije, to je jasno!

          Jezik zakona i njegovu razumljivost dodatno kvari čijenica da su često skoro bukvalno prevedeni sa stranog jezika i da uopšte nisu u duhu našeg. Vršenje prava možda je moguće u engleskom ili nemačkom, u srpskom nije moguće. U srpskom je moguće vršenje nužde, a pravo se OSTVARUJE.

          Pominje se diskriminacija manjina, ali se ne pominje diskriminacija koju manjina bogatih uporno i nekažnjeno vrši nad siromašnima, i to na celoj planeti. Kao ni ona koju vrši manjina jakih nad većinom slabih. Češća je i opasnija diskriminacija koju vrši manjina nad većinom, nego obratno.

Članom 16 je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, zapošljavanja itd. Ovde takođe manjina, koju čine partijci, uporno i nekažnjeno diskriminiše većinu koja je apolitična i neučlanjena u razne partije. Partije vladaju čak i kad nisu na vlasti, jer je lakše ući u partiju nego završiti fakultet. Potrebno je samo da misliš šta ti kažu, a za fakultet ponekad moraš da smisliš i sam, bar ponešto (mada ni tamo ne smeš previše da misliš, nego da bubaš).

          Kao i većina birokratskih zakona, a svi su takvi jer ih pišu birokrate, i ovaj 8 strana troši na osnovne odredbe o zabrani i vrstama diskriminacije a skoro 5 na Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i postupanje pred njim i još 7 i po strana na sudsku zaštitu, kaznene odredbe, nadzor, prelazne i završne odredbe. Ukupno dvadesetak strana. Kad se odštampa na 9 jezika sa naslovnim i praznim stranama, ispade knjiga. Debela knjiga u kojoj nije iznijansirana razlika između jednakosti i ravnopravnosti što uopšte nije isto. Leva i desna noga su ravopravne ako je čovek zdrav, ali nikada nisu jednake. Da smo svi jednaki, ona majka u pošti ne bi mogla da bije svoju ćerku jer bi ova, da je jednaka mogla da joj vrati šamar. Ali pošto je manja i slabija, ne može. Da smo svi jednaki, ja sam mogla da izmlatim tu majku, ali pošto nismo jednaki ja sam nedovoljno surova da bijem jednu trudnicu, a ona je dovoljno surova da šamara devojčicu. Diskriminacija se zasniva baš na tome što uopšte nismo jednaki, a oni koji su slabiji, siromašniji, manji, istrošeniji, bolesniji trebaju neku zaštitu...

          Diskriminacija među jednakima ne postoji, jer ako jesu jednaki oni to vrlo brzo reše među sobom. Suština zakona je da obezbedi ravnopravnost upravo među nejednakima, a ako zakon tvrdi da smo jednaki, a ja vidim da nismo, kako da mu verujem? I kako da verujem da će mi pružiti zaštitu? Kako da verujem da je uopšte napisan radi nečije zaštite a ne radi puke forme jer je prosto bio u pitanju projekat finansiran od EU u eurima.

          Možda je ironija sudbine, možda je licemerje demokratije, ali sigurno jeste nelogično da zakone usvajaju ljudi koji za to primaju platu, a na koje se ti zakoni ne odnose, jer ih štiti poslanički imunitet. Dakle primaš platu da usvajaš nešto što te se ne tiče, pa to može na kilo, ne mora na komad. Ipak su ga napisali stručnjaci i to strani, ne ovi naši, a i žuri im se, imaju preča posla tamo gde primaju još neke plate ili honorare. Da smo jednaki pri zapošljavanju ne bi bilo moguće da neki, nezamenjivi, imaju po tri radna mesta i po nekoliko lepo plaćenih funkcija, plus penziju, a većina samo nepismenu šalerušu na Birou rada kojoj moraju uredno da se jave svakog meseca, premda im nikada neće naći posao. Ako si bio predsednik neke opštine samo 15 dana, primaćeš zagarantovanu platu još 6 meseci, po nekom zakonu koji su političari usvojili za sebe, a ako te direktor otpusti posle 15 dana možeš da se ubrišeš Zakonom o radu. Ne, nismo jednaki.

          Namestilo mi se da sam na Drugom programu videla dokumentarac, sa kompilacijskim naslovom, I knjige ubijaju, zar ne?! Snimljen je u fabrici za preradu sekundarnih sirovina, starog papira, na Umci. Direktor kaže da oni od svojih dobavljača dobiju 3 do 5 tona knjiga za reciklažu i da je njima najbitnije na kakvom su papiru knjige štampane, od kakvog su materijala, a ne šta u njima piše. Odgovaraju im knjige kao sirovina, jer su štampane na najkvalitetnijem bezdrvnom papiru. Ali to na žalost nisu rabljene knjige kakve su rashodovane po bibliotekama onomad kad smo imali ministra kulture koji je smatrao da su biblioteke prevaziđene i da ćemo od sada sve čitati sa ekrana... Dok nam Direktor reciklaže objašnjava, gledam snimak kamiona koji istovaruje knjige-sekundarnu sirovinu. U njemu su uglavnom neraspakovani paketi, skroz nove knjige, neotvorene, onakve kakve stižu iz štamparije. Izdavač, zatim, objašnjava da ako se knjiga ne proda za dve-tri godine on plaća magacin, ležarinu, pa knjiga praktično sama sebe pojede, tj. pojede svoj mogući profit i bolje ju je prodati u reciklažu jer se na taj način od nje stvara opet nešto dobro. Kad se paket pri padu sa kamiona raspadne, vidi se da je tu najviše knjiga dizajniranih slično kao Zakon o zabrani... nečega. Stekla sam utisak da se i tu radilo o plodovoma nekih projekata a ne o plodovima uma i talenta. Naravno, ima ljudi koji će baciti i Dostojevskog jer je plave boje. Neko će ga baciti jer ne zna da čita, a jedan portir u Kolarcu čita po roman na dan. Vidite da nismo svi jednaki, ali mogli bismo biti ravnopravni.