Polovinom prošlog veka, tačnije usred njega 1950. a na jučerašnji dan 31.10. venčali su se moji roditelji u Osijeku. Svečani ručak bio je zakazan u hotelu Central, ali s obzirom da su hotelske poratne mogućnosti bile preskromne za alave Slavonce, dogovoreno je da se u centralovoj kuhinji spreme predjela, salate, poslastice i ostala prateća klopa, a da se prasence, simbol svih slavonskih svečanosti, koje hotelski kuvari nisu mogli ni nabaviti ni spremiti, donese iz Gaboša. Iz domaćinske kuće Ćirića, gde je rođena moja Anđelija. Ne znam da li uz pečeno prase deda Bogoljub nije poneo vlasnički list ili su zaboravili veterinarsku potvrdu o svinjskom zdravlju, ili se, brate slatki, i milicija zaželela prasetine?! Tek patrola je banula usred ručka. Krasnome hrskavome prasencetu nisu još ni jabuku bili turili u usta. Možda mu nisu izvadili ni onaj kolac od ražnja? Da li su murijaci čučali u zasedi ili su se kao insajderi infiltrirali u samo tkivo svadbe, ja ne mogu znati. Još su se svi gosti pravili fini na tankim predjelima, kad su odnekud izronili premili drugovi, ljupko zvani narodna milicija, i - zaplenili prasivoja! Od naroda!
Pretpostavljam da je bila i neka razmena replika, možda ovak’a:
- Ko je ovde glavni? - pitao je vođa patrole.
- On! - pokazali su uglas jedan na drugoga moj budući tata i Anđin baćo, sve u kurtoaznoj nameri da jedan drugome učine čast kako je glavni, a ne da mu uvale miliciju i odgovornost za ubistvo i laku kremaciju svinjskoga podmlatka. Onda je valjda počela potraga za tim dozvolama i papirima, pa legitimisanje, pa… dalje moja mašta ne doseže! Ali prase zamotaše u isti onaj beli stolnjak od damasta u kome je donešeno i odneše ga neznano kud. Kuvari u nastojanju da premoste provaliju ostalu iza otetog glavnog jela ispohovaše neku suru salamčugu, koja je trebala da liči na šnicle, ali nije uspela… Posle take bruke su, Bogoljub i Seša cele svatove odveli u svoju gabošku avliju gde su ošurili drugu životinju, pa je sve to veselo potrajalo do zore, ili duže. Eto te noći sam ja odnekud ošacovala dobar par potencijalnih roditelja, ona u 21-oj godini, on u 28-oj. Lepi, zdravi, veseli… rešila sam da ih prisvojim i da se rodim. Što sam i učinila tačno devet meseci kasnije.
Što sam i učinila tačno devet meseci kasnije.
I danas, 68 godina kasnije još uvek tvrdim da sam imala sreće i odabrala najbolji par, na najboljem mestu, u najlepšoj zemlji. Ni njih, ni te zemlje više na žalost nema, ali sam ih ja imala dokle god sam mogla.