Pre pedesetak godina, kad je neko hteo da zaposli ženski ansambl, stavljao bi na repertoar Dom Bernarde Albe, Uježa, Sluškinje ili Ženski orkestar. Sećam se ispita, ne pamtim čije glumačke klase FDU, igrali su Lizistratu, u velikom teatru, odlično. Nekad nisi mogao da diplomiraš sa monodramom, na stolu. Morala je da bude prava predstava, na sceni.  Sad može sa komšijom, u kafani. Na trećoj godini režije radili smo ispit iz režije sa paralelnom klasom glume i morali sve da ih zaposlimo, jer je i njima to bio deo glumačkog ispita. Kolege su džentlmenski meni ostavile da angažujem 5 devojaka i 2 momka, preostalih posle njihovih biranih podela, pa sam obrnula Nušićev Svetski rat u matrijarhat. Žene su vladale i malo “ratovale” a muškarčiće su udavale i podpapučavale.

Posle smo u Snu letnje noći u Pozorištu Dvorištu par malih muških uloga u “majstorskoj trupi” pretvorili u ženske. Zatim je Goca Kosanović u Nemačkoj igrala Puka. Sad čujem da će u Narodnom pozorištu raditi San… sa čistom ženskom podelom! Ideja mi se ipak sviđa puno više nego onomad muške Sluškinje u Bitef teatru ili Gospodin ministarka u PBB. Mada bih u realnosti volela da me muškarci služe a gospodin ministarka je ipak mnogo bolje nego gospoja premijer vlade i mladi tata.

Uvek me je nerviralo kad jači pol koji inače ima 10 puta više uloga i šansi, otme pa zaigra još i ženske! Mada je to u skladu sa činjenicom da će uskoro muškarci biti čak i mame. U CG tatice već kažu “Ja sam te rodio!”

Ja sam svoga tatu obožavala, ali sam ipak priznavala da me je rodila mama!

Vest iz NP me ponukala da promislim: otkud toliko igrajućih žena, diljem naših malih scena? Previše je glumaca, otkad samo u BG imamo 5 fakulteta za njihovo zaluđivanje. Među njima je sve više glumica, pošto su poslušnije, vrednije i hormonalnije, a mnogi profesori tezgare još ponegde i ne mogu se baš potrošiti radeći sa studentima. Ne “tržištu rada” sve je više “ženskih resursa” ali, mada je sve više i ženskih komada, konkurencija među curama je i dalje višestruko veća nego među muškima. Više volim ženske komade, ne zato što sam protiv zezanja klasika, nego stoga što savremeni ženski komad ima prave ženske likove i ženske teme, a nije Sara Bernar u ulozi Hamleta. Posle toliko godina u teatru nije čudo što mi je dosadilo “prežvakavanje klasika”. Volim da gledam novu priču, nov zaplet, likove, žanrove. Sve da me zanima, a ne samo da razglabam kako je Sima, za razliku od Pere, ubio Dezdemonu. 20 godina posle diplomske premijere mi je DP Poljanski rekao da je moj Kaligula bio najbolji koji je ikad viđen u BG. Pitah ga, zašto to nije tada napisao?! Kaže, nije imao sa čim da uporedi! To, kao ne znaš da li ti se sviđa reform torta ako ne pojedeš barem kod tri razne domaćice? Bre, brate! Ja bih navukla 100 kg!

Konačno, mi imamo i odlične dramske pisce. Zar nije bolje igrati njihove nove, srpske, tekstove nego neke stranske kerefeke? Nisam nacoš, ali ako želimo svoju kulturu, to ne biva na irskim tekstovima.

Napisala sam dosta ženskih komada i režirala ih. Uglavnom one kamerne “ad hok”. Skidanje za fini svet, Trag ljudsih zuba, Ako može ljudski… Neke, za koje mi je trebao veliki pravi teatar nisam uspela da uradim, sticajem okolnosti. Doba baraba, sa 11 ženskih i 5 muških uloga, otkupilo je svojevremeno Narodno pozorište, ali nije odigralo zbog promene uprave. Zavladale barabe i tamo. Gospodara situacije, bi bili navodno igrali u Zvezdari, ali im je podela od 11 glumčadi bila prevelika, reče mi upravnik. Poslah u Novi Sad. Direktor se javio oduševljen, ali već je Jagoš bio započeo Maratonce… sa ženskom podelom. Skoro sve komade koje sam objavila uzeli su i izveli bez pitanja, i naravno bez honorara i para, amateri. Nekad i profesionalci. Svi su smatrali da mi je čast što su me “odabrali” čak i kada bi mi tekstić izbrukali. To kao kad su me (davno) prosile neke barabe i mislile kako treba oma da svršim od samog tog komplimenta. Ne mogu bre, treba mi nešto što ti nemaš! Zato sam prestala da objavljujem, pa zbilja ne znam zašto više pišem. Ponekad, nekih 10-ak ili više puta, pobedih na anonimnim konkursima. Dok su još bili anonimni. Odkad mi neka članica žirija rekla da se “njoj dopao moj autobiografski tekst” ali ostatku žirija nije - shvatim da je pojeo vrag anonimnost i pseudonime. Pa više ni njima ne šaljem.

Mega bezobrazluk je napravio diša Pozorišta mladih iz Mostara, koji mi nije isplatio ni celu nagradu za pobedu na njihovom konkursu, ali je odigrao moju žensku duodramu Adrenalin ili Navikavanje na pakao. JBT navikavam se na ovaj pakao od 1989! 30 godina ne mogu da se naviknem!

Zato se ja danas još više divim glumicama koje, uprkos svemu, igraju svoje predstave na iznajmljenim scenama, na gostovanjima, na festivalima. Samo, moram da im kažem. Drage moje, to što ste vi osvojile neke scene, nije samo zato što ste vredne i pametne, nego najviše zato što su se muškarci sa tih teritorija povukli, jer TU VIŠE NEMA PRAVE LOVE! Isto ovako su se puno ranije povukli iz prosvete, prvo iz OŠ. Kad ste poslednji put videle live učitelja? Sve učiteljice. Onda iz srednjih škola pa i na fakultetima su se ozbiljno proredili. U medicini malo posle prosvete. Očnu kliniku danas čine uglavnom žene, koje su nasledile kabinete od tate. Samo laser drže tata i sin, jer još samo tamo ima prave love. Tako su se i sa scena, pogotovo malih, povukli glumci na velike scene političke, gde se vrti lova iz snova. Nek’ im je sa srećom, samo da obore ove barabe. Čije doba neće da prođe još od 1996. kad sam napisala DOBA BARABA!