<<

 

TANATOSOVE ESKADRILE SU NAS POSETILE
 

 

 

Rodrigo Munjos Avia

ŽIVOTI ZEMLJANA

izdavač: Samizdat B92

Beograd, 2015.

tiraž: 2000

sa španskog prevela Jovana Živanović

 

 

Delo, koje bi se moglo, ali se i ne mora smatrati SF romanom, prati četvoro ljudi, koji međusobno nemaju, ili imaju slabe veze. Pratiće ih samo jedan dan. Dan kada su na zemlju padale užarene kosmičke sline nepoznatog porekla, počeo je kao i svaki drugi...

Za Margu je postao dramatičan onog časa kad ju je muž obavestio da je ostavlja, odmah sada, istog trena, jer ne može više da podnese njihov život i brak. Bez objašnjenja, bez razloga, on prosto pokupi svoje stvari i ode, dok ona ne zna da li da se oseća ostavljenom i jadnom ili najzad oslobođenom?! Ipak odlazi na posao i ponaša se kao oslobođena, što joj prija.

Dramatičan je i za njenu koleginicu Paulu, koja je po prvi put u životu poziva da zajedno ručaju, gde joj ispriča jer mora nekome reći, kako ostavlja muža i decu, te odlazi sa porodičnim prijateljem u Nemačku. Oni su naime, sticajem okolnosti postali strasni ljubavnici. On je pozvan na neki posao, a ona ide s njim. Ništa ne objašnjavaju bračnim partnerima, ni deci. Otići će sa lažima, on da radi 6 meseci, a ona da ... razmisli, a naravno, tajna je da idu skupa. Margu je ova priča, tunjave i stidljive Paule, baš izmenadila, ali od svog problema ne može da se posveti Paulinom. One su, dakle, skroz obične žene u melodramskim situacijama, koje su njima dramatične, jer su previše žrtava i vremena uložile u svoje malograđanske, hrišćanske brakove i decu.

Slikar Pedro, naprotiv, uopšte nije u dramatičnoj situaciji, on kao da je najmirniji čovek na svetu. Zapravo, izašao je iz drame i izolovao se od ljudi. Pomiren sa sobom, iznajmio je trgovački brod u luci 30 km od Madrida, gde živi i slika. Cena zakupa mu je smanjena na 650 evra jer hrani kuče, koje na lancu čuva susedni brod sa teretom. Išao je jutros u šetnju a blizu njega palo je nešto mekano i usijano, što je doneo kući, ne brinući. Očekuje da mu dođe novinarka Lus i napravi veliki intervju sa njim, što mu je prvi put u životu i karijeri, ali on nije ustreptao, nego miran i opušten.

(Pominje se poznanstvo sa prebogatim Srbinom ili Jugoslovenom, koji je navodno u nameri da bude mecena i galerista, pokupio dosta Pedrovih slika, kao i drugih slikara i ubrzo nestao! Taman se obraduješ kad naiđeš na Jugoslovena u španskom romanu, ali odmah moraš i da se postidiš. Pih!)

Hose Marija je u avionu iz Pariza za Madrid. On svojom logomanijom maltretira dvoje starijih Španaca, saputnika i stjuardesu, toliko da vas navodi na razmišljanje, kako biste se u avionu mogli osloboditi takvoga krpelja, od koga vas već pri čitanju svrbe i šake i mozak... a da ga ipak ne ubijete, jer je ubistvo kažnjivo. Njegova je logoreja izluđujuća, ali vrlo lucidna i duhovita a jasno je i da je on vrlo temeljno obrazovan. Tek potkraj ovog iritantnog, a ipak sjajnog, poglavlja saznajemo da su nesretni Španci, koji tiho sede pored njega, njegovi roditelji koji ga evo vraćaju iz neke pariske ludnice, očigledno neizlečenog, samo ne znamo od čega. Poglavlja koja prate Hose Mariju, koji se zapravo zove Eduardo, su najzanimljivija i najzačudnija u celom romanu. To je najbolje napisani tok svesti jednog lucidnog ludaka koji sam pročitala u životu. Barem do sada. Hose Marija tojest Eduardo će prvi primetiti da se nešto sjajno zalepilo za krilo aviona, nešto što je stiglo avion, a što će tek izazvati velike frke na aerodromu Barahas, gde će avion sleteti.

Ko zna zašto je Munjos odabrao dve krajnje obične žene i dva sasvim neobična muškarca za svoje glavne likove. Pogotovo što se oni među sobom ne susreću. Da li zato što smatra da su životi žena zavisni, određeni i sasvim podložni životima muškaraca sa kojima žive ili beže, da one nisu samostalne ličnosti? Ili zato što on samosvojne, originalne jake žene, ne viđa ne poznaje, ili ne razume? Uostalom nije bitno, samo primećujem. Možda bi se u Hose Marijinim, tj. Eduardovim slapovima rečenica mogao naći odgovor na ovo pitanje, ali nemam nerava da ih ponovo čitam. Izbezumljuju!

Istoga novembarskog dana, kada se svakome od tih lica događa neka manje-više bitna priča, na celu planetu padaju čudni vreli ali mekani i glatki metoriti neznanog a sigurno vanzemaljskog porekla. Što bi rekao Arto: „Mi nismo slobodni i nebo uvek može da nam se sruči na glavu.“ Oba muškarca videće ih lično, dok obe žene samo snose posledice tih padavina.

Marga polazi u paničnu potragu za kćerkom, koja nije otišla tamo kuda je rekla, a Paula čeka svoga dragog, tuđeg, prijateljicinog muža, na aerodromu odakle je izbacuju, kad sleti Eduardov avion..

Baš kao i u realnosti. Muškarci žive, žene snose posledice. Da li je to hteo da nam kaže Rodrigo Munjos Avia ili mu ja ovo imputiram, ne znam.

Pedro će dočekati novinarku Lus. Ona nakon prijatnog razgovora traži da je on odvede na mesto gde je našao sjajni mekani predmet koji se ohladio. Povedu i psa koji će pronaći veliki komad takve materije a na njemu prizmu. U prizmi će, kad se već vrate na brod, Pedro pronaći leš vanzemaljca. Liči na čoveka ali ima svega 60 cm i jako je nežne građe.

Za to vreme Marga luta Madridom u čarapama, tražeći kćer Suzanu.

Paula, odvežena u hotel čeka sobu i zove svog ljubavnika.

Pedro i Lus će sahraniti vanzemaljca i ona će otići u Madrid.

Hose Mariju i njegove senke -roditelje je taksista, koga je ovaj takođe sludeo svojim brbljanjem, već bio dovezao kući, gde Eduardo dalje izluđuje roditelje. Koliko god je njegov tok svesti fenomenalan, bujan i upečatljiv, toliko njihov uopšte ne postoji. On je njih svojom ludačkom energijom i imaginacijom ili halucinacijama, progutao skupa sa celokupnim njihovim jadnim životima, koji više i nisu njihovi. Ujutro će izaći na ulicu da kraj kioska nervira i maltretira kupce i prodavca novina... sve dok ne krene u šetnju i ne izgubi sam sebe iza ćoška...

Iz ove i prethodne knjige jasno je da je Rodrigo Munjos Avia pisac španske visoke srednje klase. Ne klase pisaca, nego društvene klase. Kao pisac on je prvoklasan, ali pripada višoj srednjoj klasi, iz koje tematski ne izlazi, barem u ova dva romana koja je napisao za odrasle. (Mnogo više je napisao za decu, ali mi o tome ne znamo ništa jer još nije prevedeno.) Viša srednja klasa, je ona u kojoj ljudi nemaju drugih problema, osim onih koje su sami sebi napravili. Izuzev ako počne smak sveta ili padaju usijane sline. Munjos se ne bavi, ili se bar do sada nije bavio ljudima iz nižih klasa, kojima ova bogata, a pogotovo još viša, vladajuća klasa, pravi probleme. U ovom romanu ima samo jedan osvrt na nižu klasu, jasno kod ludog Hose Marije:

„Jednom sam upoznao čoveka koji je radio na aerodromskoj signalizaciji... Pričao je da se oseća kao prokleti bednik čiji je posao puko udovoljavanje japijima koji putuju u tim skalamerijama i da, kad radiš na aerodromu najbolje uvidiš podelu društva. Društvo se deli na one koji putuju avionima i one koji nikad u svom jebenom životu neće sesti u avion. To je toliko očigledno i da bi sve one socijaliste i marksiste koji veruju u napredak postavio na istovarivanje prtljaga, e to je čitav jedan svet za sebe, podzemni svet kilometrima udaljen od krema za lice i cipela i mašinica za brijanje i kravata i uredno savijenih pižama i Biblije i časopisa Plejboj Posebno je zanimljivo da su Biblija i Plejboj u istoj rečenici, i da tako pasuju, zar ne?

Tanatosove eskadrile je takođe Eduardova formulacija.

Tanatos je grčki bog smrti, a pristigli vanzemaljci su svi sleteli mrtvi.

Bila sam se postidela kad sam videla da ludak zna španskog dramskog pisca što je dobio Nobelovu nagradu 1922. a koji se zvao Hasinto Benavente Y Martinez (1866.-1954.) a za koga ja (koja još nisam fijuknula nikad nisam ni čula). Raspitala sam se kod starijih i obrazovanijih, ali ni oni nisu čuli, pa bez dokaza zaključih da je verovatno bio fašista ili pak miljenik. Ako je bilo tako, uskoro će izroniti iz istorijskog mraka na talasima fašističkog povratka.

Mada je malo šlampava u prevodu i korekturi. Priča počinje u „noći između...“ odnosno u 6.06 i 7.07 sati, što je već jutro, a „francuski prozor“ mi zovemo francuski balkon... Na koricama knjige Marga se zove Marija... što naravno nije tačno, ali ovo je ipak izvanredna knjiga! Vredi je čitati!