Skoro sve moje prijateljice koje su išle na redovnu kontrolu dojke, završile su na nekoj operaciji. Neka na amputaciji, a neka na parče. U Italiji je pre par godina bila velika afera vezana za te operacije. Navodno je oko 150 000 žena bilo operisano bez potrebe, samo da bi se naplatila operacija od zdravstvenog osiguranja!!! Ženama u našim godinama ionako više ne trebaju dojke, ne rađaju više, a ako im iz čistog hira, onako estetski trebaju, mogu da nabave silikone. Još jedna operacija! Skuplja. Estetska. Vrti se lova do krova!

         Muškarci naših godina redovno pate od prostate, ali njima ne amputiraju muda. Možda će poželeti da nekoj mladoj ženi naprave dečicu, koja bi njima mogla biti unučići? Nema veze što nas već ima skoro osam milijardi. Takva mala amputacija, inače mnogo bezopasnija nego što je ova operacija na ženama,  nikome prosto ne pada na pamet i eto, nije uobičajena.

Jedna od tih mojih prijateljica, koja živi sama, mnoge žive same, muškarci umru na vreme, ili pobegnu kod mlađe... Dakle došla je iz bolnice sa ozbiljnim ožiljkom preko pola grudi koji nije baš žurio da zaraste. Trebalo je da miruje, ali nije imala hrane u kući, niti je imala koga da pošalje. Deca su joj daleko, preko bare. Idea je blizu, odmah tu preko ulice, pa je žena rešila da ode sama. Ionako joj je dojadilo ležanje. Otišla je u samišku, nije bilo gužve začudo, i ubrzo se našla sa dve kese na pešačkom prelazu ka kući. Ulica je široka, ima 4 trake, prelaz je veliki, postoji „ostrvce“ na sredini, ali neznano zašto - nema semafora. Šoferi se zalete od prethodnog raskršća i ne pada im na pamet da koče i propuštaju babu sa kesama. Čekala je da naiđe neko pristojan, ko će poštovati zakon, ali nije dočekala... Pa je hrabro krenula, na bezobrazluk, valjda je ipak neće pregaziti na zebri?! Jedan džiplija fijukne joj ispred nosa samo što joj preko stopala nije prešao i srušio je retrovizorom! Ne uspeva, valjda, da ukoči? - misli ona, širi ruke sa kesama bespomoćno, sa podtekstom „ Izvini, jebiga!“ - Onaj sad odjedared, može da zakoči! Stade malo dalje, pa se vrati u rikverc i izleti iz kola besan kao ris:

- Jel' oćeš da te odrobijam, pizdatimaterinamatora? Kud si navrla!-

Pljune joj u lice, pa je razvali šamarom, tako da joj kese ispadoše, jedva ona na nogama ostade, a on se okrene i ode psujući, sede u kola i krene iz mesta, kao raketa. Njoj, onako jadnoj bespomoćnoj i poniženoj samo grunuše suze. Nema snage ni one kese da pokupi, nego ide kao zombi, sasvim polako preko zebre. Ništa ne vidi od te vode u očima, a i da vidi, baš je briga sada! Potpuno neoprezno, možda je neko nasmrt pregazi i spasi je od ovog života ovakvog kakav joj je postao. Kad čoveku ubiješ volju za životom, on umire sasvim lako i rado. Ali niko je nije pregazio, pa je morala da ode u policiju, tako je vaspitana. Broj registracije je zapamtila, nekako... automatski.

Lepo su je tamo primili, vrlo ljubazno. Po broju su odmah našli barabu, videli su čak i šta to lepo i skupo mladić vozi, pa joj rekoše: - Znamo ga mi odavno, znamo koliko je bahat i prgav, ali na žalost jako je moćan, i ne može mu niko ništa. Znate li ko mu je otac? Nije znala. - Vi naravno kako hoćete... ako, uprkos svemu, želite da prijavite, mi ćemo prijavu proslediti, ali moramo vas upozoriti da je dečko jako opasan. Imaju veze baš svuda. Tužilac možda neće ni da procesuira vašu prijavu, a ako i pokrene neki postupak biće samo vaša reč protiv njegove. Ako angažujete, ono baš, jako hrabrog i skupog advokata, sudija će ga možda osuditi na neku globu ili na nešto slično, simbolično, a on će vas posle naći i unakaziti... ako vas ne ubije... jer, ni to mu nije strano... -

Žena gleda pandura, ne veruje svojim ušima ni očima. Nije znala da žrtvama treba skup advokat. Mislila je da za žrtvu, čak i mrtvu, radi tužilac, a advokati da trebaju optuženom. Zapravo ona nikad nije nikoga ni tužila, možda zato ne zna... Ustaje polako, tiho slomljeno, sa te pocepane pandurske stolice, baci pogled na ekran kompjutera i zapamti tajkunsko ime i adresu. Ko bi rekao za babu? Ali ona je bila velika glumica, ostala joj memorija uprkos svemu... A i dalekovida je prilično... Pandur nije išao u teatar, inače bi znao.

         Ne bi ona meni ni ispričala celu priču, nismo mi baš neke bliske, a i stidi se što je postala toliko bespomoćna, ali ja živim u naselju koje je bilo radničko, nekad dok je bilo radnika, a sada je sirotinjsko. Pa je pretpostavila da možda imam nekog komšiju, koji možda ima neku malu navijačku bandu, koja bi možda bila malo jeftinija od skupog advokata, za da tajkunčedu polomi nepotrebne ekstremitete... Pa da se i on malo vozi u malo manjim i malo sporijim kolicima, od ovih sa kojima divlja po drumovima... U finim kolicima za samo jednu invalidnu personu i da oseti kako je to biti bespomoćan. „Kad nema pravde, mora da radi osveta!“- kaže.

         Začudo, ja imam takvog komšiju. U podrumu. U našem kraju svi imaju takvog komšiju. Trenutno je dislociran u zatvor, ali izaći će, pa ću možda i da ga pitam. Momak je fini, a trebaće mu i pare za advokata, pa... možda joj učini...

         * Ne bih ja vama ovo napisala da danas nije Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i da ste vi čitali Andrićeve Ženske priče, koje sam vam nekidan preporučila. Iz kojih ste mogli shvatiti kako je društvo nekada podržavalo nasilje nad ženama... i evo kako ga podržava danas.