Platila sam 5 somića pregled u privatnoj očnoj ordinaciji kod dr autoriteta za uveu, jer mi se neplanirano kvari vid. Tamo sam shvatila da je dr ista ona osoba koja mi je pre frtalj veka, u visokoj trudnoći, sunula atropin u oba oka. Kad sam je pitala - Zar to nije otrovno za bebu? - ismejala me rečenicom - Jel znate vi gde vam je stomak a gde su vam oči? - Naravno da sam posle čitala u popularnoj paničarskoj literaturi da atropin ide direktno u krv i da jeste otrovan za bebu. Tada mi je doktorka koja još nije bila autoritet, rekla da mi se nije vratila stara boljka, nego mi vid slabi od trudnoće... Pa neka se malo više odmaram...

          Na porodu sam se tako fino odmorila da sam skoro oćoravila. Sada, posle nekih frtalj veka mi je privatno i skupo dijagnostikovala ne više toxoplazmozu, nego - menopauzu! Al da ipak dadem krv na analizu i proverim, pa da dođem na kontrolu za 3 meseca. Kad joj opet zafali malo love.

          Uvek sam posle pregleda danima još ćoravija dok se ne skupe zenice. Znam da imaju kapi za sužavanje, ali ne znam zašto ne vole da ih daju. Valjda da dobiju na značaju?

          Analizu krvi sam platila 11 somića i saznala da sam ranije imala tox, što sam znala i bez njih, ali da je izlečen. A šta mi je sad? Jebene godine! Zato sam kod tzv odabranog lekara sačekala uput za državnog oftalmologa (o’ma mi je bilo jasno zašto je država slepa!) gde sam već za par nedelja dobila drugi uput za narodnu Očnu kliniku. Gde mi se objasnilo zašto je i narod ćorav! Zakazali mi pregled tačno u osam ujutro za tri meseca, kad zaveju snegovi. Dođem, a tamo svi zakazani u isto vreme, redovi do Lapova. Stignem oko 14 sati kod ćerke one iste lekarke sa početka priče. Nasledila mamicin kabinet. I stručnost? Udavila me kapima i aparatima, pa poslala kod kolege u susednu ordinaciju, da zakažem za par meseci i vidim može li on štogod učiniti sa laserom. - Biće vam sve gore, pošto starite!- uteši me neobično taktično na rastanku. A ona sve mlađa? Dabogda živela 180 godina!

          Kolega, koji sa sinom naslednikom drži Kabinet za laser zakaže mi za par meseci, a u proleće me pošalje u treći kabinet, da mi zakažu snimanje očnog dna, u nekoj dalekoj budućnosti. O jeseni, blago meni.

          Svi se čude što mi niko ne leči konjuktivitis na levom oku, na koje inače bolje vidim, ali mi niko ništa ne prepisuje za to, nego me vraćaju u Dom zdravlja (O, kakva Orvelovska ironija u nazivu!) gde mi je tamošnja očnjakinja prepisuje francuske veštačke suze po 800 dindži tubica. Neupotrebljive jer su u gelu pa sam od njih još ćoravija satima. Šta da radim sa mojim prirodnim suzama ako se navadim na francuske veštačke? Dala mi i Oftalmol na svaka tri sata. Znam dečka koga su držali u istoj onoj bolnici jer mu nisu verovali da će ukapavati baš na svaka tri sata. Budili ga noću. Sad mora u Nemačku da mu spasavaju to oko. Ne da vidi, nego da ne nosi stakleno! Kaže momak da razume teroriste što se opašu bombama i dignu govna u vazduh, sve sa svojom personom. Ja razumem njega.

          Uporno su me pitali zašto sam se ja pre 40 godina lečila u Švici kad i ovde leče toxoplaznični horioretinitis. Samo što njima pacijenti imaju malo veće ožiljke, tako preko cele retine, odnosno celog vidnog polja. Eto zašto! I onda sam bila u Zagrebačkoj Vinogradskoj bolnici tri i po meseca bez dijagnoze, sa 4 injekcije dnevno! Jedino što su tada svi oftalmolozi bili muškarci a danas su žene. Osim oni na laseru, gde je verovatno bolja lova. Potrošila sam silne pare na preparate “za opšte poboljšanje vida” i preglede, bez ikakve vajde. Možda bi bilo veselije da sam nabavila onaj teroristički opasač i rešila problem sebi i njima?

          Ali me zato uredno preko malog ekrana i štampanih medija svi teraju na redovnu mamografiju i rektoskopiju gde nemam nikakvih problema. Jasno, preventivno! Šta ću im kad se razbolim? Oni imaju normu. Plaćeni su po broju pregledanih pacijenata. Da ih plaćaju po broju izlečenih pocrkali bi od gladi!

          Čitav naš zdravstveni sistem postoji najviše zato da bi lekari jedni drugima davali bolovanje.

          Kao što se železnicom voze još samo železničari, dok novinari intervjuišu najčešće - novinare! Ni u svetu nije bolje, ne vredi bežati.

          Jedna poznanica u Kanadi ne može da se odbrani od mamografa a njenom mužu prete oštrom kaznom što zajebava sistem i nije došao na kolonoskopiju. To je ta demokratija i sloboda u kojoj vam trkeljišu sise i zavlače kameru u dupe jer je takav protokol za pacijente preko pet banki. (A ne može kamera bez reflektora, jel?) Uvalili nam skupe aparate, nema smisla da sad stoje “nako” kako posle da nam uvale rezervne delove!? Izvinte što nisam pacijent! Čak ni klijent!

          Ma, nisam vam ja čak ni mušterija! Kad me Bog zovne, odoh. Mamio me onomad jedan uveli ministar zdravlja uporno preko tv-a da se odmah vakcinišem protiv svinjskog gripa, skupom uvoznom vakcinom, pa sam mu rekla direkt u ekran - Pelcuj se ti, svinjo!- Posle ispao skandal onoliki, korupcija do jaja! Svi krivi samo ex ministar nije, lečio se u Švabiji tokom afere uvoza sporne vakcine, koju smo posle izvezli i još platili skupo uništavanje. Ako nije neko snalažljiv prošvercovao za Zanzibar?

          Dok smo imali naše proverene stare lekove mogli smo sami sebi pomoći u apoteci, ali su nam skrljali farmaceutsku industriju jer ti lekovi “nisu bili konkurentni”. Pa tako sad umesto Delmesona koji je koštao 90 din imamo trostruko skuplji i neefikasniji Faktu. Umesto Gasvana šest puta skuplji Espumisan... itd. Imamo na desetine istih probiotika pod raznim imenima, kao da svi furamo proliv. Možda smo se zbilja svi usrali, od straha? Antibiotike i sedative ne možemo više kupiti bez recepta, pa se narod masovno vraća rakiji i belom luku. Što je možda i bolje jer rakija uz beli luk može a sedativ i antibiotik ne valja mešati. Overdoza je isto opasna, ali se od rakije možeš otrezniti.

          Moj prijatelj izgubio ženu ni nedelju dana pošto je se dočepala bolnica. Potresao se čovek, bila je dve decenija mlađa od njega. Rešio da proveri svoje zdravlje, mada mu ništa nije falilo. Našli mu da je malokrvan, pa mu se zavukli sa kamerom rektalno i normalno našli tamo neke polipe za operaciju. Čovek je lovaran pa ga primiše odma’ u apartman po skoro 8 somića na dan. Zove se Priština, taj apartman. Kćerka mu obigrala 13 apoteka da bi u četrnaestoj saznala da te neke ampule što treba da mu nabavi za pre i za posle operacije možda ima samo jedna apoteka koja prodaje švercovane lekove! Jok na čekove! Nabavila cura i to! Ali krv ne može nigde da se kupi nego mora da se organizuje rodbina. Prijatelji su mu prematori za davalaštvo. Rekao mu jedan drugar, karikaturista -  Kuku, Priština, pa oni će taj tvoj tumor da presade nekom zdravom Srbinu!- Smejasmo se da ne zaplačemo! Tek i krv nađosmo za nedelju dana. Operisaše ga. Eno ga opet u apartmanu Priština, prikopčanog na infuzije i neke kese, ima da bude rekonvalescent ko zna do kad!

         Mnogo mu je gore nego dok je bio bolestan, ali sad je bar zdrav. Sve je relativno, jebo vas Ajnštajn u savremenu oficijelnu medicinu!

          Drugom drugaru 30 godina na svim redovnim kontrolama 2 puta godišnje tvrdili da mu je srce na desnoj strani. Kad više nije mogao da se popne ni na prvi sprat ispade - Ups! Nije srce na desnoj strani nego je preveliko samo što se ne raspukne, a i fali mu jedan zalistak! Može da izdrži najduže 6 meseci ako vas ne operišemo. - Operisali ga posle 7 meseci. Vraćali ga 4 puta kući sa odelenja, jer nije bilo “rezervnih delova”. Nisu smeli da ga ucenjuju nestašicom krvi jer je čovek davalac već 3 decenije.  Do operacije razbolela mu se i žena i obe kćeri, od straha i stresa. Znaju i hirurzi da je stres opasan, ali to nije njihovo područje, nek se one sad lepo leče kod glavodera.