<<

NASRTAJ NA VERU

ili

BOŽE, ZAUSTAVI ME, AKO POSTOJIŠ

Boris Akunjin

ALTIN-TOLOBAS

avanture jednog magistra

preveo Petar Bunjak

izdavač

Informatika Beograd 2011

Kada se Kornelijus fon Dorn, siromašni švapski plemić i ratnik-plaćenik 1676 godine (po evropskom kalendaru, a 7184 po ruskom!) pojavio u Moskvi prvo što ga je sablaznilo beše živa žena zakopana do grla i ostavljena da je do smrti izujedaju psi lutalice i ispljuju ljudi lutalice - jer se drznula da ubije muža. Pomislio je kako su Moskoviti divlji i surovi a ne civilizovani poput katolika koji za isti greh svoje žene lepo, čisto i humano spaljuju na lomači. Takođe uz veseli urlik gladne gomile. Ovako je Boris Akunjin precizno povukao oštru a tanatu crvenu liniju između civilizacije i divljaštva. Zapada i istoka.

Naravno kada dalje pročitamo da je muž ženu mogao da ubije apsolutno nekažnjeno, mogao je takođe svoj seksualni objekat dati ili privremeno ustupiti nekome, umesto kockarskog ili drugačijeg duga, pa ju je mogao prodati za jednu ili više upotreba ... moramo priznati da je viševekovna emancipacija žena ipak izborila neku razliku između supruga i makroa. Od supruga se danas možeš razvesti, od makroa još uvek - jok!

S obzirom na činjenicu da je u mestu Nepovrat gde su, sa tri veka razmaka, i Kornelijus i Nikolas ušli u Rusiju obojici ponuđena po jedna trinaetogodišnja devojčica za sex, napretka nešto baš i nema.

Saznaćemo dalje da Ruskoj carskoj kćeri u 17-om veku, lepota ni za šta nije trebala pošto je svakako završavala u manastiru, jer joj je crkva branila udaju za inoverca plave krvi a očev vladarski ponos nije dozvoljavao da legne s bojarem. Istovremeno u ”civilizaciji” plemićke kćeri Fon Dorn dobijaju u miraz jorgan, dva jastuka i po dve haljine. Najstariji sin nasleđuje zamak, zemlju i dugove, drugi ništa jer je zamonašen, pa daće mu Bog, a treći Kornelijus nasleđuje divan budilnik i finu šansu da napravi plaćeničku karijeru ili - da pogine zbog nečijih (nebitno čijih) interesa. Posebno je zanimljivo što Korni kanda veruje da je moguće biti častan vojnik- plaćenik. Tj. ubica. Kao katoliku, njemu smeta što u Moskvi nema gde da se ispovedi i pričesti a moli se Devici Mariji, zaštitnici žudnih, čak i kada ide u pljačku carske imovine. Posle se usrdno zahvali svetici. Lik vernik.

Baš su vrlo zanimljivi moralni kodeksi tog sedamnaestog veka! Naprimer grčki katolik postaje pravoslavni velikodostojnik a ipak kao telohranitelje drži pokrštene muslimanske hašišine (ljubitelje hašiša), inače najspretnije ubice. Častan je i cenjen jer je bogat i moćan. Isto kao i njegov suparnik u borbi za carsku milost, bojar, koji pak kao savetnika i šefa svojih musketara ima jednog crnca, što je nekad nekome poklonjen, kao rob. Taj crni čovek će odabrati Kornelijusa za kapetana bojareve čete.

Avanture Švabe Kornelijusa Fon Dorna, prapradede Rusa Erasta Fandorina (u čijim smo avanturama uživali u prethodnih 13-14 knjiga i u 4 filma)  iz 17 veka, smenjuju se u romanu Altin-tolobas sa takođe moskovskim avanturama Erastovog unuka Nikolasa Fandorina, inače Engleza u XX veku. B. Akunjin time ukazuje i na činjenicu da je čak i nacijonalnost relativna, i pitamo se zašto izgiboše za kvazi nacionalne interese onoliki momci tokom celog dvadesetog veka?! U XVII se bar otvoreno ratovalo za lovu i ratni plen. Pre nego što se najmio u rusku vojsku Fon Dorn se lepo raspitao da li Car ratuje sa Turskom ili bar sa Poljacima. Pitanje je: da li se tokom istorije razvio moral ili samo laž?

Nikolas dolazi u opet divljačnu i necivilizovanu Moskvu tragom prepolovljenog pisma-oporuke svog dalekog pretka Kornelijusa Fon Dorna. U Moskvi je neko pronašao drugu polovinu oporuke presečene po dužini, tako da su jedna bez druge skroz nerazumljive pa namamio plemenitog, naivnog Engleza, inače magistra „bez mesa na zadnjici“ (to jest slabog naučničkog kalibra) da dođe i protumači zagonetku. Nikolas upada u fantastične situacije, počev od susreta sa veselim i nasmejanim ubicom cvikerašem, preko zanimljive noći sa tatarskom novinarkom Altin pa do debelog gruzijskog tajkuna-bankara koji izdržava tri manastira ali ipak ne može da poveruje u Boga. Taj je svoju prvu ženu ubio zbog ljubomore u dvaesinekoj godini još u doba SSSRa dok su zakoni bili strogi pa je, jadan, odležao celih 6 meseci.

Jel pratite napredak? Od ne kažnjavanja za ubistvo varljive žene, pa do cele polovine godine kazne napredovala je ruska pravda za samo 200 godinica! Pravo je, sasvim kao nacionalnost i čast, pod duhovitom literarnom lupom B. Akunjina vrlo sumnjiva kategorija. Kao i vera uostalom, pa je potpuno nebitno ko je od junaka romana molio Boga rečenicom „Zaustavi me, ako postojiš!” Bitno da je časno muško, da je vernik, i da pripada nekoj većoj naciji koja ima interese... pa svuda.

Bankar-tajkun-Gruzin je, kaže, postao to što jeste zato jer je rođen u nekom rudarskom gradiću gde živi 50 000 luzera, odakle je morao da beži svim sredstvima. Pa se valjda navikao na sva sredstva? Ovo je B.Akunjin takođe perfektno uočio. Dokle ćeš stići zavisi od onoga od čega bežiš... To se posle zove uspeh u životu. Takav se uspešan pokrovitelj našao Nikolasu u Moskvi, kad mu je zatrebao.

(Ako je ovo tačno, onda to objašnjava i uspehe Srpske dijaspore po belome Svetu. Kad bežiš iz zemlje gde živi 7 miliona luzera, moraš daleko stići!?!)

Naslov ALTIN-TOLOBAS prvo asocira na npr neku prugu u nekoj zabiti, nešto kao Beograd-Bar. Moskva Petrograd ili slično. Posle saznajemo da je Altin, što na tatarskom znači zlato, ime male tatarske novinarke od jedva 151 cm, koja spasava Nikolasa jednom zapetljanom prilikom. Još kasnije ispada da je altin i sitan novčić od 3 kopjejke a da je altin-tolobas poseban vodootporni sanduk u kakvima se, tokom tatarske vladavine Rusijom prevozilo sve što je oteto na ime danka tj. poreza. To smo naravno odmah mogli naći u pojmovniku na kraju knjige, ali takav greh ne čine čitateljke trilera. Zato jer bi to bilo kao pojesti desert pre ručka.

U impregnirani kovčeg iliti altin-tolobas pohraniće izvesni Švapski apotekar one prastare knjige koje će sa Kornelijusom Fon Dornom ukrasti od gore pominjanog Grka-katolika-pravoslavca što plaća one monahe hašišane, da ga brane. Zapravo ne baš od njega lično nego od ispod njegovog podruma jer Grk ni slutio nije da se Libereja Ivana Groznog, sve sa Zamolejevom matematikom, nalazi zakopana baš ispod njegove kuće dok je on posvuda traži!

Libereja, što znači zbirka rukopisanih knjiga je dospela neki vek ranije u Moskvu iz Vizantije kao deo miraza princeze Sofije Paleolog koja je udata u Moskvu da bi tamo postala mama Ivana Groznog (on znači i nije sasvim Rus nego poluvizantinac?!).

Knjige su dugo ležale nečitane jer su u srednjem veku ljudi imali pametnija posla od čitanja knjiga ili kupanja, kao i danas uostalom. Behu netaknute sve dok se za njih nije zainteresovao car zlotvor Ivan Grozni. On je najmio nekakve monahe da mu prevedu Libereju...

Zamolejeva matematika je ispala varka, to je u stvari bilo peto Jevanđelje po Judi gde je zli Juda raskrinkao Hrista kao varalicu. Samo na prvoj strani piše Zamolejeva matematika jer je neko još tada računao da nema ludaka koji bi čitao matematiku bez prinude, pa je iza takve naslovnice Jevanđelje po Judi najbolje sakriveno.

Znatiželjni Ivan je to ipak pročitao pa se potpuno prevrnuo i eto od čega je postao Grozni. Kažu da je do nekog časa bio divan, a posle se naglo progroznio. Ivan. Nije se znalo od čega. A da nije to pročitao možda bi u istoriju ušao kao Divan Ivan? Pre njega šiznuo je i neki Italijan, jer je pročitao parče knjige, pa se čak i Inkvizitor koji je posle istoga saslušavao obesio, zbog razočaranja, o jasiku. Takva je to strašna knjiga bila to Jevanđelje po Judi. Strašna za hrišćane, naravno, kakav Kinez ili Indus bi možda samo zevnuo.

Zli Švabo apotekar htede da objavi ušasnu istinu o Isusu koja će poljuljati svet ali mu verni katolik Kornelijus Fon Dorn to ne dopušta, kojom prilikom apotekar gine.

Smrt Cara i zaljubljenost u bojarsku ćerku ometu Kornelijusa u evakuaciji iz Moskve i prodaji Libereje pa on, odlazeći u progonstvo (sa svojim zaštitnikom i tatom svoje voljene) ostavlja budućim svojim potomcima  gore pominjanu šifriranu oporuku gde moli da se nikad Zamolejeva matematika nipošto ne čita...

Vekovima kasnije potomak Nikolas Fandorin neće razumeti ovaj deo oporuke jer je od knjige ostao samo prvi, lažni list sa natpisom Zamolejeva matematika, dok su svi ostali listovi gde je bilo ono peto jevanđelje po Judi - prosto istrunuli. Ili - istrunula istina a ostala samo laž! Tako je B. Akunjin i naučno- istorijsku istinu doveo u pitanje. Sa pravom naravno, ali to nije bitno jer je pravo već stavio pod sumnju...

Sanduk Altin-tolobas Nikolas neće ni naći mada je on ukopan još samo dvatri palca u zemlju. Ispod Zamolejeve matematike koja je bila u vreći i oko koje su se onomad pobili Kornelijus i Grk, što je zli apotekar platio zlobnom matorom glavom.

Nikolas Fandorin čak nije ni doznao šta znači altin-tolobas, jer se reč „tolobas” izgubila u vekovima što su prohujali između njega  prapradede. Reči nestaju i nastaju. Kao i znanja. Danas znamo mnogo štošta što pre 100 godina nisu znali, ali isto tako nemamo neka njihova znanja koja su se pogubila. Kao što se zagubila cela Libereja Ivana Groznog. Sve osim korica i naslovnice Zamolejeve matematike.  Oko skupocenih korica pobiće se i u XX-om veku silni neki telohranitelji, mafijaši i bankari u podrumu ruševine sa 13 prozora. Pohlepa pokreće svet, ispada. I napred, a naručito nazad, Boga mi! Pohlepu B. Akunjin ne dovodi u sumnju. Ona je konstanta. Za neke.

Našao je Akunjin ironičnu distancu i od slobode. „Slobodama” se naime zovu razni delovi Moskve gde getoizirano žive stranci, ili mesari itd. Tačnije slobodni su, ali samo tamo u toj svojoj „slobodi”.

Nikolasa će, kao i par vekova ranije Kornelijusa u Rusiji zadržati obična ljubav. Prema maleckoj tatarskoj novinarki Altin. Tek toliko da ne bude avanturistički roman bez romanse. Roman uopšte ne valja bez romanse. On se po romansi valjda i zove roman. Ili obratno? Dosta što je ovaj roman bez seksa! Ta čednost, je pravo osveženje za savremenu čitateljku, koja od raznog kvazi umetničkog sexa ne može da pobegne ni u savremeni roman. A kamoli u film.

Ne znam da li osvežava i čitaoce, ako oni uopšte još postoje. Mislim, ja znam jednoga (čitaoca) lično ali on ne čita B. Akunjina, nego tzv „ozbiljniju literaturu”. Onu mračnu, dosadnu i depresivnu od čije bih se „ozbiljnosti” ja bacila sa osmog sprata. Samo da ne stanujem na trećem.

Malu ironiju, čak i na ljubav predstavlja pričica u uvojku crvene ženske kose koji je pripadao Kornelijusu, pa preživevši vekove dospeo čak do Nikolasa koji, naravno veruje da se radi o kultnom-fetiš uvojku prapradedine životne ljubavi. A naprotiv radi se o uzorku crvene kose koja je bila moderna za bogataške perike u civilizovanoj Evropi, pa je Kornelijus poneo uzorak u nameri da napravi biznis i pošalje na zapad čitave tovare ruske riđe kose - i tako se obogati. Da bi mogao posle da si priušti i čast, za koju je vrlo rano ustanovio da je luksuz pa je radije preferirao bogatstvo... Taj biznis Kornelijus nikad nije realizovao jer se ispostavilo da Ruskinje ne samo da ne prodaju svoju kosu, nego je skrivaju pod maramama... divljakuše.

Sve je osnovne stubove ljudskog društva i morala - čast, veru, uspeh, greh, slobodu, ljubav, vernost, znanje... Akunjin stavio manje ili više pod pitanje, i pod lupu, ali on to čini veselo, vrlo optimistično, duhovito, zabavno, tako da ga čitate bez daha i posle vam se uopšte ne smuči ljudski rod. Kao što vam se smuči kod  tzv. „ozbiljnih” pisaca. Preporučujem Borisa Akunjina kao antidepresiv.

Mirjana Ojdanić