|
MRAK OGROMAN I TESAN
Haled Hoseini A PLANINE ODJEKNUŠE, roman preveo Nikola Pajvančić izdavač Laguna 2013 „Stvaranje znači vandalizovanje života drugih ljudi... to je nužno lopovski poduhvat.“ - kaže francusko-avganistanska pesnikinja Nila Vahdati, Parina pomajka, u jedinom sačuvanom intervjuu. Rekla je novinaru mnogo više nego što je ikada rekla kćerki. Nila je, nakon neke mistične operacije u Indiji, postala nerotkinja. Kao buntovna i slobodna devojka u Avganistanu bi davno bila zaklana, da joj otac nije aristokrata i moćnik „naviknut da ga slušaju“. Zbog erotske poezije koju je pisala smatraju je „pionirom neukusa, razvrata i nemorala“. Možda je zato udata za homoseksualca, platonski zaljubljenog u svog šofera Nabija, koji je na isti način zaljubljen u Nilu pa joj je, u svom selu, sredio usvajanje, (ili kupovinu?) trogodišnje Pari čija je biološka majka umrla na porođaju, a otac joj se po drugi put oženio Nabijevom sestrom... Najveći gubitnik postaje Parin stariji brat Abdulah koji je obožavao mlađu sestru. Kad se ovako skrati priča liči na parče sapunice, ali nije. Ako se uzme u obzir prva citirana rečenica izgleda da je Haled Hoseini hteo da kaže čitaocima kako su sve ove sudbine doduše izmišljene ali ipak ukradene iz realnih života nekih ljudi. (Nije neophodno da prođete i ulogu pisca i ulogu lika, kao ja npr., pa da shvatite da pisanje liči na mešanje karata. Odaberete likove, priče i događaje, iz života i mašte, pa ih promešate, doterate i složite im nove sudbine prema svojoj ideji i onome što imate i želite da kažete. Dobar pisac se od slabijeg razlikuje po tome kako to radi.) Hoseini piše svaršeno. Njegov roman je kao reka a on priča priče o pritokama, o onome što tu reku čini takvom i tolikom na velikom prostoru i u vremenu dugom oko 6 decenija. Neobično je zanimljiva konstrukcija romana koja bi se mogla nazvati „lica u vremenima“. Počinje 1952 u malom avganistanskom selu bajkom koju nežni, topli i siromašni otac priča svojoj ćerkici, posmrčetu, Pari i nešto starijem sinu Abdulahu. Bajka govori o tome da je nekada nužno odseći jedan prst da bi se spasila šaka. Džin dolazi u selo i kuca na krov jedne kuće. Iz te kuće roditelji mu u zoru moraju predati jedno dete, inače će on uzeti sve. Nakon košmarne noći roditelji mu daju najmladjeg sina i džin ga odnosi. Otac u dubokom očajanju kreće za džinom što se niko nikada nije usudio. Tamo daleko saznaje da mu je sinčić srećan sa drugom decom, da živi u miru, igri, učenju i izobilju, što kod kuće ne bi mogao... Pomislila sam da je bajka možda nastala kao opravdanje danka u krvi ali ne! U zoru će ovaj bajkoviti otac i pripovedač peške povesti svoju kćerkicu Pari u Kabul da bi je predao dekadentnoj pesnikinji i njenom tajanstvenom mužu, koji će kasnije postati vrlo nežan poočim. Vrlo je zanimljivo da je čak i on topao i pažljiv babo. Svi su očevi u romanu nekako divni, počev od prvoga koji ustupa kćerku i (jedini put u životu) šamara sina kome je zabranio plakanje. Preko jednog mudžahedina, tajkuna i proizvođača heroina koji svog sina i ženu drži pod staklenim zvonom, kao što drži druge žene i decu na drugim mestima. Dok zida porodilišta i škole kao veliki dobrotvor ali ubija sirotog Ikbara, jer neće da mu vrati, ni da mu plati, zemlju koju mu je oteo dok je nesrećnik bio izbeglica u Pakistanu... Pa sve do Abdulaha koji će mnogo kasnije u Americi postati potpuno posvećen babo svojoj jedinici Pari. Kojoj je dao ime po izgubljenoj sestrici. Ime koje znači vila. Za razliku od očeva, majke su nevidljive, ako su Avganistanke, a ako nisu, onda su problematične, poput polufrancuskinje Nile koja će se kasnije u Parizu ubiti, i jedne grčke glumice koja svoju kćer Taliju (što je ime boginje teatra) koju je unakazio pas maminog ljubavnika, ostavlja kod prijatreljice na ostrvu i odlazi sa novim ljubavnikom ne mogavši da podnosi osećanje krivice... Nevidljiva je čak i Parvana, mati Ikbarova i maćeha Abdulahova, koja je unasrećila lepšu sestru bliznakinju (istresla je sa grane visokog drveta tako da je ova slomila kičmu) pa je zatim požrtvovano prala i negovala da bi joj posle pomogla u samoubistvu. A sve to zato da bi se udala za bednog udovca sa dvoje gladne dece! Onog istog što je „odsekao prst“ ali na žalost nije uspeo da spase šaku... Majka grčkog lekara Markosa, inače učiteljica, je skroz ispravna, časna i poštena, ali je tako strašan stoik da Markos od nje beži diljem planete jer „ga je gazila istinom“. „Uže koje te izbavilo iz poplave može postati omča oko vrata“... Kad se to ovako pročita, čitateljka mora da se upita, da li je Hoseini, uprkos svojoj zapadnjačkoj orjentaciji i svom američkom obrazovanju i životu ipak negde duboko u duši ostao patrijarhalac koji podsvesno neguje kult oca i veruje da ženama upravljaju nerazumne i zloćudne sile i da su mnoge od njih „prisiljene da prave košmar od sopstvenog života“!? Ovo se može proveriti samo čitanjem ostalih njegovih knjiga, što ću sa zadovoljstvom i učiniti. Ne samo radi provere nego, još više radi zadovoljstva. Među epizodistima ima i Amra, medicinska sestra iz Bosne, koja radi kao humanitarka na raznim kriznim područjima u svetu, pa i u Kabulu. Da li zato što u Bosni nema potrebe za humanitarnim radom? Ili tamo ne bi bila plaćena za humanost? Jer i humanost je neki biznis. U Kabulu naglo skoče cene nekretnina kad se pojave humanitarci i počnu da iznajmljuju kuće, plaćajući visoke cene najamnine. Amra usvaja devojčicu kojoj je stric pri pokušaju istrebljenja cele porodice (a sve radi nasledstva!?) sekirom odsekao deo lobanje, tako da joj se vidi mozak, i bori se za njeno izlečenje. Curicu će spasiti, ko bi drugi nego Amerikanci. Tačnije, američki Avganistanac... Tu je i lepa priča o dvojici braće od kojih je jedan prilično nadmeni prostak koji slika i reklamira svoju humanost, ali on će dovesti devojčicu na operaciju u Ameriku. Dok je drugi prefinjeni intelektualac i lekar obećao da će je spasti, pa shvatio da to prevazilazi njegove mogućnosti i ... omrznuo uspešnijeg i pragmatičnijeg brata. Šofer i kuvar Nabi, koji je zamrsio celu osnovnu priču će je i razmrsiti u dugačkom pismu napisanom grčkom lekaru Markosu što živi kao podstanar u kući koju je Nabi nasledio od gazde, zato što ga je, nepokretnog posle moždanog udara, dugo požrtvovano negovao. Pošto mu je žena otišla u Pariz i odvela pokćerku, da ne gleda nesreću. Markos će, preko interneta, pronaći već ostarelu Pari, trostruku majku i šestostruku baku, i objasniti joj šta je to što je čitavog života osećala kao rupu u srcu. Posle će pronaći i mlađu Pari, Abdulahovu kćer u Americi pa će prva Pari doći kod bratanice preko Atlantika. Abdulah će još biti živ ali kao biljka. Neće se više sećati sestre, i neće biti svestan da ga je našla posle 58 godina. Ona neće prepoznati svoju kolekciju ptičijih pera u limenoj kutiji od čaja koju je Abdulah doneo iz zavičaja preko okeana, ali će shvatiti da je ona njemu nedostajala mnogo više nego on njoj. Jer je ona bila dovoljno mala da na vreme zaboravi, a on se sećao sve dok je mogao da izdrži bol. (Možda starci zaboravljaju zato što ne mogu više da podnose bolove sećanja i ta zaboravljanja možda uopšte nisu bolesti nego oblik spasenja.) „Vreme je kao šarm. Nikada ga nemaš koliko misliš da ga imaš!“ Da li je tragedija Avganistana počela još od kralja reformatora Amanulaha koji je prvi zabranio burke jer je „bio vizionar ili budala, razlika je opasno mala“? Da li su je započeli Britanci još prilikom kolonizacije ili Rusi prilikom revolucije? Ili pak Mudžahedini koji su vodili džihad protiv Rusa a naoružavali se od Amerikanaca za koje su proizvodili heroin? Ili je tokom tzv hladnog rata Avganistan bio samo jedno od mesta na kome su ex saveznici iz II svetskog rata, komunisti i imperijalisti, ratovali vrlo vruće i podmuklo, izbegavajući otvoreni rat na svojim teritorijama. I da li su Ruse uopšte pobedili Mudžahedini ili su se povukli zato što se ubrazano raspadao SSSR? Mudžahedini su prvo smatrani oslobodiocima od Rusa, pa posle kad nisu više imali zajedničkog neprijatelja nađoše neprijatelje među sobom. I Talibani su prvo bili Oslobodioci, pa postadoše teroristi... Hoseinija zanimaju samo sudbine ljudi na toj strašnoj pozadini. Ljudi od kojih su neki rođeni i odrasli po izbegličkim kampovima. A onda su 11. septembra 2001. Talibani srušili bliznakinje u Njujorku, pa je Nato rešio da oslobodi Avganistan bombardujući ga i dodatno rušeći. Svetski tj. zapadni mediji prestali su da se bave njime jer su pobedili socijalizam i islamski fundamentalizam i formirali su opšte mišljenje (javno mnenje) da se sad tamo uvodi demokratija što znači da su najzad svi srećni. Tek što zaklopih knjigu, na mom se televizoru pojavi jedan bradati Avganistanac. Buni se protiv toga što američki vojnik koji je ubio 26 žena dece i njegovog brata u njihovom selu, neće dobiti smrtnu kaznu, pošto je priznao krivicu. Rođaci, pogotovo rođake potamanjenih žena i dece ćute. Ko bi njih pustio na Tv?! Najlepše u čitanju knjiga je to što ne gledaš televiziju! |
