Nedugo pre drugarice Prve Dame SFRJ umro je Jovan Ristić Rica, čuveni tv reditelj, koji je osim bezbroj zabavnih emisija režirao i 18 manje zabavnih sletova za Dan mladosti, tj. Titov rođendan. Tim povodom repriziran je intervju u kome je Rica pričao mnoge anegdote i priče o zvezdama i zvezdicama kojima je režirao. Meni je bila najzanimljivija jedna od priča o sletu. Naime svi učesnici, pioniri omladinke i omladinci trebali su nositi bele Borovo patike. Tada se kupovalo domaće, pošto je domaćeg bilo. Pre probe je padala kiše i bilo je blata čak i na stadionu, pa je odlučeno da se ne obuvaju nove bele patike, da se ne bi isprljale pre velike svečanosti. Zato je prekasno otkriveno da je 18 000 patika stiglo u Beograd bez ijedne pertle, pa nastade opšta frka i panika. Na koncu je vojska helikopterom odletela u Borovo, pronašla na ručku i privela magacionera, te je dobavila 18 000 belih pertli. Što bi, naravno, bilo skroz neizvodivo da su patike bile uvezene iz Kine, kao što su danas.

          Bilo bi interesantno čuti šta se desilo kasnije sa odgovornima za ovu diverziju. Da li su i koliko stanovali na Golaću? Sećam se jedne slične afere o kojoj se šaputalo još za Tiletovog žitija. Navodno je kod Vukovara bila velika farma svinja čiji se krov lepo video sa ceste, pa se neko dosetio da na istom krovu ispiše dvometarskim slovima Mi smo Titovi, Tito je naš! I to je tako stajalo kao obavezna literatura za sve šofere i putnike koji su tuda prolazili, dok se neki Profesionalac nije dosetio da su ispod tog krova ipak tovljene svinje i da se parola može i zloćudnije protumačiti. Tj kao da to one izjavljuju: Mi smo Titovi (što bi još moglo da se podnese), Tito je naš! (što je već jako uvredljivo). Odgovorni su, tako se pričalo, platili ne baš glavom ali karijerom sigurno, a krov je zamenjen novim. Profitirale svinje.

          Posle Ricine sahrane nazvao me moj omiljeni profesor i prijatelj Žak Kukić i ispričao mi neverovatnu, ali naravno istinitu priču. Govor je držao Nele Nešković, govorio je lepo i taman koliko treba, a onda se na kraju prolomio aplauz. Nad otvorenom rakom! Zgranutog Žaka sam tešila da sam sličnu stvar zamalo videla još pre petnaestak godina kada je na komemoraciji Maji Dimitrijević, njen kolega Branko Pleša rekao: „Zašto se svi lažemo da je Maja volela monodrame? Napravila je 19 samo zato što joj nisu dali ništa da igra odkad su Jugoslovensko dramsko pozorište oteli ovi što su ga pretvorili u - teatar za dečake!“ U sali je nastao tajac a onda se zamalo prolomio aplauz, jer je Pleša imao petlju da kaže istinu. Ali zamalo! Nije se prolomio. Da li zato što su ljudi ipak shvatili da aplauz nije primeren komemoraciji, ili zato što je iza Pleše sedeo moćni ljubitelj dečaka, koji je teatar, kao i svetski pozorišni festival pre toga, osvojio za dečake?

          Dan dva posle Ricine sahrane, bežeći po kanalima od reklama, naletim na direktan prenos sahrane drugarice Jovanke Broz, na kojoj je govorio Premijer Srbije, inače socijalista. Kajao se za nepravdu nanesenu Prvoj Dami a slušalo ga je sve što je ostalo od Šeste Ličke. Slušalo, plakalo i - aplaudirano. Izbrojah 6 aplauza, a nisam gledala čitav prenos. Da li se posle ovoga može smatrati da je aplauz nad otvorenom rakom novi srpski običaj?

          A onda, neke noći, dok sam (zbog insomnije i ćoravosti za noćno čitanje) gledala glupi film ili još gluplju seriju, odjednom je iskrsla smrtovnica. Na njoj slika omrznutog lika, moćnika. Pojavljivala se još par puta pre nego što sam najzad zaspala. Nikad ranije se nije tako radilo. Tako: Klik smrtovnica. Klik nema je. Ako bi umro neko jako moćan (namerno ne upotrebljavam reč „važan“) čekalo se da budu vesti ili je, u izuzetnim slučajevima prekidan program da bi se vest saopštila. A ne - smrtovnica bez reči. Slika, godina rođenja i godina smrti. Pa zaključuj! Juče smo ga videli živog, znači umro je noćas... Zatim su danima, na svim kanalima, kako državnim, tako i privatnim, vazdan o tome pričali možda ne verujući da je i sama Smrt mogla tako nešto uraditi Njemu, kome niko ništa nije mogao. Njemu koji je cele tri vlade nadživeo na visokoj funkciji, a bez kvalifikacija. Možda baš zato što nije bio ni školovan, ni vaspitan? Jer teško da se može biti i fin i moćan... Mora se biti bahat, nadmen i prost, ako hoćeš da te se ljudi plaše, a ako te se ne plaše ne možeš im ništa. Nisam ga lično poznavala, pa ne mogu ništa lično ni da kažem, ali dobro se sećam da u poslednjih 20 godina koliko pamtim da se muvao i gurao po javnom životu i po funkcijama nikad, ali baš nikada, ni od koga, ali baš ni od koga, nisam o njemu čula ni jednu jedinu lepu reč. Ama, ni da mu je dobra frizura. Ni da mu je lepa kravatica. Teško može da se zamisli omrznutiji javni lik, ma koliko da ih je veliki broj na našoj aktuelnoj, pogotovo političkoj sceni. Većinu mnogi mrze ali ipak ima poneko ko ga ipak brani i kune se u njega. E u ovoga se niko nije kleo. Možda ga je voleo neko od familije, ne znam, ali niko drugi jok. Zato je sasvim nejasno zašto sada, kad je već mrtav i najverovatnije ne može više nikome ništa, zašto mu se i dalje razni, od kojih ne bismo to očekivali, prestravljeno rektalno uvlače i panegirišu o njegovom liku i delu? Da li je moguće da to rade samo zato što treba „o mrtvima sve najbolje“? Ili se plaše vampira? Jer ako vampiri uopšte postoje onda on... Kuku meni, a ja kenjam li kenjam!

          Doduše, mora se priznati da su njegovi politički protivnici, koji su naravno u opoziciji jer on je uvek bio protiv onih koji nisu na vlasti mada se prodavao kao slobodni mislilac, podigli sajt-podsetnik sa vrlo zanimljivim citatima iz njegovih izjava. I sa dosta detaljnim opisima njegovog preletanja iz svake partije koja gubi vlast u onu koja dolazi. Ispada da je glasno pljuvao samo po opozicijama, a čim bi ista zauzela poziciju on bi okretao ploču. Tako citiraju da je za Predsednika Vlade u kojoj je i On Lično bio ministar izjavio (naravno posle pada) da „ga činjenica da je bio nesposoban i glup nije sprečila u tome da napravi karijeru i pare.“ Antologijska Rečenica koja se može primeniti i na autora. I koja je kod mene probudila poštovanje za pokojnika, osobito ako se povampiri...

          Na žalost ne znam koliko je aplauza ispratilo polaganje njegove urne u aleji velikana, ali čula sam da je bio prenos na video bimu. To valjda da bi se mnogobrojni poštovaoci najzad svojim očima uverili da je stvarno umro, da je spaljen a pepeo mu položen u Aleji Velikana.

          Šta je mana Aleja Velikana?

          Sećate li se Titove sahrane na koju su došle mnoge Krunisane Glave i razni Svetski Moćnici da mu, što reče spiker tv prenosa, odaju počast? A sećate li se sahrane fašističkog diktatora Franka, na koju su došli isti ti Velikani što nose krunu na glavi ili u glavi, i koju je takođe prenosila televizija, pa je isti onaj spiker rekao kako su „došli da se uvere da je najzad umro!“ Ko zna koliki bi se aplauz prolomio da se tada još nije smatralo prostaklukom aplaudirati nekome što je umro? Ali danas, kada je prostakluk postao suvereni vladalac svakodnevice...