|
OŽILJAK NA SRCU
Mirjana Mitrović AUTOPORTRET SA MILENOM obnovljeno i dopunjeno izdanje izdavač LAGUNA
Mirjane pišu romane bez mane. Do sada sam upoznala četiri istoimene romansijerke. Ne računajući mene koja se identično zovem ali sam učukala samo jednoga romančeka i hitro se vratila scenskim formama pošto su kraće i traže manje maltretiranje. Mene, prstiju, ramena ali i pozadine, što nije nebitno jer najbrže raste. I naravno, vratih se pisanim tračevima o knjigama i predstavama, jer naučnici tvrde da je trač zdrav za dušu, a o romanima ne kažu ništa. Zato što naučnici ne čitaju previše beletristike. Oni misle da ima puno važnijih stvari. Čime dokazuju da nisu najpametniji, kao što se obično misli. Istoimenu Mitrović upoznala sam kod naše drugarice Nadežde Radović, na njenom „garden party -ijuju!“ u Baćevcu kod Barajeva, prošlog proleća. Nada mi dade i ovu knjigu sa tvrdnjom „Dopašće ti se.“ Nisam je pročitala godinu dana bojeći se da mi se možda ipak neće dopasti i da ću se razočarati... Svaki dan, po par puta, neoprezno palim televizor (ali ne šibicom, na žalost!!!) stalno se razočaravam, a ipak to ponavljam, ali kad su knjiga i međuljudski (čitaj međubabski) odnosi u pitanju, mnogo sam opreznija. Najzad, kad su mi kod uzglavlja ostali još samo Mikelanđelo (izdat od Knjigakomerca, gde mi komercijala nad knjigama izaziva kijavicu), Šljivančanin koji je u Hagu branio istinu gde me više plaši velika upitnost vojničko-pravne pismenosti i predebela Akunjinova Dodatna lektira, gde me ne plaši ništa ali sam njegovu prethodnu knjigu nedavno pročitala, pa bi kao bilo malo pametnije da pročitam i nekog drugog. Dakle Mirjanu Mitrović! Ovo je treće i dopunjeno izdanje njenog romana prvenca, prvi put objavljenog 1990. kad je autorki bilo samo 29 godina. Valjda zato ima i mladalačku svežinu i današnju mudrost autorkinu. Sastoji se od četrnaest noći i epiloga. Pretpostavljam da je svako poglavlje nazvano Noć jer je Milena slikala, dakle najintenzivnije živela noću, a Mirjana je izgleda odabrala 14 ključnih događaja iz Mileninog života. Naslov Autoportret sa Milenom, možda treba da znači da je ovo ipak autorkin, dakle Mirjanin doživljaj Mileninog života i nadam se da ne korespondira direktno sa Mihizovim naslovom Autobiografija o drugima gde svi muškarci imaju čuvena imena i prezimena a žene samo imena ili funkciju nečija mama, nečija žena, čistačica... Čitala sam dosta romansiranih biografija, meni je to lepše nego čitanje suve istorije umetnosti, i pristojnije nego čeprkanje po nečijim privatnostima, ali priznajem da mi nije bila sasvim jasna motivacija autora takvih dela. Zašto neki pisac ne stvara svoju celu priču nego svoj pripovedački dar stavlja u službu nečijeg života i rada? A to je može-biti slično kao što je Šekspir uzimao tuđe priče, mitove i legende za osnove svojih tragedija i komedija, ili kao što savremeni naši pisci za dečija pozorišta pišu po motivima bajki, stripova ili narodne epike (što i sama ponekad činim). Mirjana je kao i Milena, Požarevljanka i valjda je to uzrok izbora teme. Apsolutno podržavam pisanje i pričanje o važnim ženama ovoga naroda jer se kod nas, kao i u celom patrijarhatu uostalom, važne žene brže i bolje zaboravljaju i od manje važnih muškaraca. One, na žalost nikada ne bi ni bile priznate kao važne žene da nisu bile u nekoj vezi sa Važnim Muškarcima. Kao što je Milena Pavlović Barili bila neka čukununuka Karađorđeve sestre ali i unuka venecijanskog aristokrate Barilija, ili kao što je Jelisaveta Načić, prva srpska arhitektkinja, bila jedina preživela od 12 kćeri gospodina Načića, najbogatijeg Srbina svoga doba, koji je posedovao sve između Terazija i Save i od koga je kralj pozajmljivao luksuzne kočije za svečane prilike (pa su posle baš zbog nje izmenili zakon u kome je pisalo da žene uopšte ne mogu biti u državnoj službi)... Naravno da je Milenin talenat sa požrtvovanjem i posvećenošću negovala i razvijala mati Danica, ali su ipak imena moćnih a bliskih joj muškaraca otvarala ona vrata koja su za druge bila zatvorena. Prva noć, priča o Mileninom školovanju u katoličkom konviktu u Gracu, ne mnogo skupom ali strogom i solidnom, gde ju je majka ostavila zbog svog lečenja i Mileninog „očvrsnuća“ opisuje buduću slikarku kao sasvim poslušno, usamljeno i bojažljivo dete, koje nije kažnjavano jer su je kod kuće... vaspitali. Rečenicom kojom definiše vrstu tog vaspitanja i karakter Milenin, autorka me je kupila i zadržala moju pažnju do kraja knjige. Citiram: Bilo je dovoljno da, kad nešto zgrešim kažu „stidi se“ i ja sam se stidela. Druga noć, u početku vedra i vesela jer je Mileni omogućeno danonoćno slikanje, konforan život na Jugoslavenskom dvoru i učenje bez predrasuda kod Bete Vukanović, zaršava se brzo i tužno zbog svađe koju je njena mati Danica imala sa daljim (nekad se pominje kao dalji a nekad kao bliži) rođakom inače prilično paranoičnm kraljem Aleksandrom. Gde Milena shvata koliku je žrtvu podnela majka Danica zarad njenog školovanja u Beogradu i buduće karijere... Treća noć je priča o sirotinjskom školovanju u Minhenu kod čuvenog profesora Štuka, koji je mrzeo žene ali je cenio talenat i koji je govorio „ Došli ste na Akademiju da učite i ja ću vas učiti tehnici jer se samo to može naučiti. Kad odete odavde i ostanete sami pred platnom, nećete imati ništa drugo osim talenta da vas vodi. Zato ga sada štedite i okrenite se modelima...“ Zahvaljujući stečenom znanju godinama kasnije preživeće Milena u Njujorku od slikanja „praznih“ portreta. Praznih, znači bez utroška talenta. Zanatskih. Četvrta noć govori o prvoj ljubavi sa kolegom Krigerom, sinom bogatog Hamburškog industijalca, čijim je portretom Milena pobedila 12 kolega, muškaraca sa Štukove klase... Peta noć gde Milena ležeći u tifusnoj groznici veruje da su ljudi svetlosna bića (kao što veruju meksički indijanci kod Kastanede) dok se mati Danica zabrinuto primiče i odmiče od njenog kreveta. Sve to na dalekom putu, u Madridu gde su došle da vide Prado. „Neverno telo“ izgleda da je često izdavalo Milenu, mada piše da je ona bolesti koje su je često pohodile smatrala normalnim manama tela. „Španija je za mene postala mesto na kome vredi umreti. Pošto sam ostala živa ostalo mi je samo da slikam.“ Šesta noć. Pomoć maminih starih prijatelja i diplomata. Izložba u Londonu, prva naravno, za šta je Jugoslovensko veleposlanstvo iznajmilo „simpatičnu“ galeriju i plaćalo dnevni zakup. Upoznavanje i veza sa kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom. Zanimljivi komentari o tome kako su sa istim novcem koji bi u Srbiji značio pravo bogatstvo Milena i majka u Evropi bile puka sirotinja. Mada je pojam siromaštva malo aristokratski pomeren. Kao kad nema leba pa jedemo kolače. (Pošto sam i sama imala slično iskustvo da kad pređem granu postanem sirota, pitam se da li ćemo i po ulasku u Evropu, ako uđemo, i dalje biti puka sirotinja sa istom lovom koja nam ovde obezbeđuje život ...pa ... barem bez poniženja?) Sedma noć akutna kreativna kriza u Rimu iz koje je otac Bruno bezuspešno čupa... i čežnja za smrću ili za nežnošću... Osma noć, izlazak iz kreativne krize, besciljno veselo lutanje Rimom nakon koga u vratima svoje hotelske sobe nalazi paničnu poruku mladog kubanskog pijaniste Rodriga, njene velike ljubavi, koji je zbog tamne puti izviždan i ispljuvan od fašista u Nemačkoj, seo u voz bez karte i došao u Rim kod Milene po utehu... pa je nije našao. Što će mu posle poslužiti kao izgovor da postane zavisnik od opijuma i da na par godina nestane u Indiji... Deveta... komemoracija kralja Aleksandra Karađorđevića u Parizu i Milenin noćni susret sa profesorkom Betom Vukanović, koja se uz čašu piva, baš tada seća reči uklesanih na Požarevački spomenik rodonačelnika konkurentske dinastije Miloša Obrenovića „Ja nemam kud no tud... pa u život ili smrt.“ Čini se da je autorka htela da nam „pošalje poruku“ (to je danas jako moderan al dosadan i gadan izraz „poslati poruku“ i svi nam stalno šalju neke glupe poruke. Glasaj za mene, plati račune, gledaj vesti, kupuj gluposti, svrati da ti odsečemo dojku, razboli se pa doživotno plaćaj naše lekove...) Tj. mislim da je htela reći da je bolje živeti nego vladati. Da nisu zadnjeg Obrenovića iskasapili i bacili kroz prozor, sve sa ženom, i da nije Aleksandar prvorođenog brata Pavla strpao u ludnicu, on ne bi postao kralj, ali bi ostao živ. Živ-živ, što bi rekle kolege vrapci! Deseta noć, samostalna izložba u Italiji koju je posetio Duče Musolini jer je Milena „kćerka našeg Barilija“ a kome su se kao i svakom vladaru na svakom umetničkom dogadjaju svi dupelisci više klanjali nego samom umetniku. Tako je na žalost i danas. Ma kako ćelav, mali, odvratan, debeo i smešan vladar bio uvek će trenutno biti važniji od svakog umetnika, koji uopšte nije trenutan, nego je ako već ne večan onda barem dugovečan... Ovo je jedan od mnogih dokaza da su budale u većini, o čemu se uporno ćuti jer ta činjenica podriva temelje danas hvaljene demokratije. Kao da je juče puk'o Duče... Jedanaesta noć... reminiscencija o roditeljskoj ljubavi, kojoj su se normalno protivili stari roditelji, naprasnom venčanju, Mileninom rođenju, pa bračnom razdvajanju koje je za pratrijarhanu sredinu bilo sramota. Priča o dečijem sećanju i ljubavi prema domovini u čijim je palankama, čak ni u selendrama, nisu primali ni za učiteljicu crtanja, pa je morala postati svetski poznata slikarka... Srećom! Dvanaesta... duži boravak kod dede Barilija koji joj, pošto je već afirmisana slikarka nudi Italijansko državljanstvo i pomoć grofa Ćana. Što ona odbija. Bliskost sa lepotama italijanske renesanse i Venecije. Trinaesta... Njujork, Svetska izložba nadrealista, samoća, čežnja za ocem, pisma majci... i „slabiji srčani udar“ što će ostaviti ožiljak na srcu, kroz koji će posle par godina u Milenino srce „ući okean“. (Možda medicina zbilja nekuda napreduje ali ne verujem da joj je smer dobar. Sumnjam, jer su Mileni još pred drugi svetski rat dijagnostikovali srčani udar i ožiljak na srcu dok su mom ocu pola veka kasnije tvrdili da se guši od astme pa su tek kad je umro pronašli 17 ožiljaka na srcu i „Ups!“ Gušili su ga i ubili infarkti, dok su ga lekari kljukali koječim što navodno leči inače neizlečivu astmu!) Na proslavi Nove godine Milena upoznaje značajne prijatelje koji će joj pomoći u Njujorškoj karijeri a kad njena Jugoslavija 1941. potone u pakao rata, Milena će se vinuti u raj uspeha. Uskoro će se po majčinoj želji udati za zdravog, pravog i plavog Amerikanca, ali će telegram o toj udaji do Danice putovati predugo zbog svetskog rata u Evropi. Negde tu pri kraju romana nalazi se i najdekadentnija scena Mileninog života u kojoj se iznenada pojavljuje Kubanac Gonzales, pijanista i morfinista kome drhte ruke. Dolazi da je zaprosi i izmoli da živi sa njim i negovom pegavom, matorom, sprčenom, engleskom prijateljicom, koja mu je u Indiji postala guru... što se Gonzalesovim roditeljima, gle čuda, ne dopada. Kao ni Mileni koja je, ma koliko bila bolesna, u tom smislu potpuno zdrava. U četrnaestoj noći otkriva muževljevu glupu ljubomoru na starog prijatelja, italijanskog kompozitora Menotija, pa posle jedne svađe i odgovarajućeg pomirenja njih dvoje jašu na istom konju... Koji se poklizne, gde Milena padne i ozbiljno povredi kičmu a muž vojnik ostane na konju što je Policiji sumnjivo, ali Mileni nije. Ispostaviće se da je ona bila u pravu. U narednim mesecima, zarobljena u drveno-metalnom korsetu Milena liči na Meksičku slikarku Fridu Kalo. Ova se sličnost pojavljuje nekoliko puta tokom njenih bolesti, verovatno slučajno ili što se radi o istom vremenu? Finansijskih problema više nema, radi za modne časopise, slika portrete, oseća kako „komercijalizacija zatupljuje“ pa radi i za teatar. Uzima stan u Njujorku u kome će biti srećna... kratko. Muž Robert, koji u epilogu donosi njen pepeo, bez potrebnih papira, u Rim pričao je ocu Brunu Bariliju:“...da je poslednje večeri bila tako srećna. Plesali su u hotelu Plaza, proslavljajući njen ugovor za izradu kostima za San letnje noći. Posle pada s konja bila se sasvim oporavila, uživala je u kretanju posle višemesečnog ležanja, toliko se radovala. Kad su se pred zoru vratili u svoj novi stan, luksuzni hotelski apartman, rekla je da je konačno srećna. Ujutru se nije probudila.“ Dani koje je Bruno proveo u hotelskoj sobi sa kćerkinom urnom očajan što zbog poratnog haosa i administrativnih apsurda ne može da je pošalje majci u Požarevac, govore o svetu i roditeljima a više ne o Mileni. Jer kakvagod da je bila sudbina njenog pepela, njen život iako naporan i ponekad težak, bio je život koji je vredelo živeti.Čak i njena smrt bila takva da se samo poželeti može. U snu, tiho posle burnog života i veselog, srećnog poslednjeg dana i večeri. Savršeno! A za sve to potrebno je, osim sreće naravno, imati i ožiljak na srcu kroz koji će, kada dođe vreme, ući okean. Već dugo verujem da upravo zbog takvog ožiljka ne treba sebe previše štedeti, nego treba srce, što bi rekli klinci malo izakati, najbolje ljubavnim, ali može i umetničkim avanturama. Možda surovo zvuči ali potrebno je imati ožiljak na srcu da bi čovek umro dostojanstveno, brzo, bez poniženja, odugovlačenja i mučenja. Da bi se umrlo u snu treba Živeti Budan! Mirjana Ojdanić |
