ili TRIJUMF POHLEPE NAD PRIRODOM

Bil Brajson IŠČEZLI KONTINENT

Putovanja po malovaroškoj Americi

prevela Dubravka Srećković Divković

Laguna, 2008.

„Ja sam iz De Mojna, neko i to mora... Dobrodošli u De Mojn, ovako je kad si mrtav.“ (Bilovo rodno mesto, u Ajovi, Srednji Zapad, SAD) Brajson je iseljenik iz Amerike. Da ne kažemo emigrant pošto to niko ne bi poverovao. Jer Ameri  misle da čitav svet sanja samo o tome da dođe u SAD. To što je Brajson još kao momak otišao u Britaniju, pa ostao tamo i nije se čak ni obogatio, je skoro šamar američkom snu. Koji podrazumeva da sanjaš o dolasku u Ameriku gde ćeš se obogatiti do bola (tj. bolesno). Nakon 15-tak godina Bil se vraća u domovinu da je detaljno proputuje i napiše svoju prvu, tj. ovu knjigu. (Ko mi je kriv što sam neke kasnije čitala ranije.) Pisana je 1987, u Bilovoj 35-oj godini. Prošao je 22 500 km, po skoro svim državama USA, da bi na kraju ustanovio da taj De Mojn i nije tako loš, nego je čak vrlo prijatan, topao i srdačan, te da mu otac nije bio budalčina koja se uvek gubila po drumovima (o čemu piše u prvim poglavljima), nego je, naprotiv, bio čuveni sportski novinar kojim su se njegova deca ponosila.

         Posebno je zanimljivo kako je doživeo zavičaje pisaca. U Foknerovom gradu on priznaje da nikad nije stigao dalje od 17-te strane njegovih dela, jer je to još uvek samo delić prve Foknerove rečenice. Velika je čast i osveženje kad naiđeš na ukoričeno svoje sopstveno mišljenja o razvikanom piscu. U mestu gde se ubio Hemingvej Bil ustanovi da je način (pucaljka, mozak i krv po zidovima) prilično nepristojan prema okolini i naslednicima, sa čim se takođe slažem mada volim Ernesta. Dodž siti, gde je Truman Kapote, napisao morbidni hit roman Hladnokrvno, po jezivom ubistvu, koje se 1959. desilo u tom gradu. („Kapote njegovo krkljanje opisuje s neprijatnom nasladom.“) 1987. se  niko ne seća. Namerno je zaboravljen i antiaptični Truman i sadistički roman. Toliko o hitu.

         Ali Hanibal, rodno mesto Marka Tvena, godišnje privlači barem 135 000 posetilaca. Čitav je u stilu Marka Tvena i njegovih likova. Pred tetkinom kućom stoji tabla: „Ograda Toma Sojera. Ovde je stajala taraba koja je Tomu Sojeru pomogla da ubedi svoju družinu da mu plate za zadovoljstvo farbanja tarabe. Tom je sedeo pored i nadgledao da posao bude dobro urađen.“ Ovom velikom i genijalnom idejom mali Tom je inspirisao celu EU, koja danas sve eventualne buduće nove članice navlači na takvo farbanje ograde. Mi npr. farbamo već dve decenije, a oni još nisu zadovoljni. Hvatamo, čuvamo, i hranimo neke osujećene i osunećene potencijalne azilante, iz njihovih ex kolonija (koje su davno ojadili). Pazimo ih da im ne uđu, sve u nadi da ćemo mi ući, a ograda sve duža, sve viša i ponestaje nam farbe. Stimulišemo njihove mile tajkune da nam dođu i za sitne pare iscede iz ostataka naše zemlje i naroda sve što se još iscediti može. Da nam odvode decu da im tamo služe. Školujemo, plaćamo i izdržavamo vojsku koja će za njihove interese i pod njihovom komandom ratovati, pardon, mirotvoriti po svetskim vukojebinama. Kao janjičari iliti danak u krvi, izvinite na asocijaciji. Uvlačimo se jadni, al nikako da se uvučemo. Nije čudo što Ameri slave Tvena, i dandanas zarađuju na njemu! U Hanibalu ima Tvenov restoran, a u njemu razni specijaliteti Sojerovi, zatim Tomova banka, pumpa parking i hamburger, a Bil je sreo i jednog oduševljenog čikicu koji dolazi tamo svake godine, premda nikad nije čitao Tvena! Ma divota!

         Sudeći po Brajsonu, veliki deo Amerike, osim ogromnih nenaseljenih prostranstava, već 1987. se sastojao od autoputeva i parkinga, benzinskih pumpi, motela, tržnih centara i kioska brze hrane. Izgleda da se baš tada, polovinom osamdesetih, događalo u Americi ovo što se danas događa kod nas, tj. ubijanje niza malih prodavnica, fabrika, lokala, hotela, sela i bioskopa, a za račun velikih tržnih centara i lanaca u koje se može samo kolima. Sve to neodoljivo liči na one stare kaubojce u kojima zli moćnik sa svojom bandom tamani sitne farmere sve sa familijama, e da bi on sejao nešto na milion hektara ili vadio naftu ili gonio stoku... Jedino što su u kaubojcima pobeđivali složni mali farmerići i usamljeni jahači, a danas oni grickaju čips, keks i druga govanca i goje se kao krmad, dok pobeđuju krupne siledžije.

         Ameri su još pre 35 godina imali teror reklama koji je kod nas „zaživeo“ (zaživeo mu kamen u bubregu, dabogda!) početkom milenijuma ali metastazira.

„U bespomoćnom naporu da sačuvam zdravu pamet uključio sam radio, ali tad sam se setio da je američki radio i namenjen za ljude koji su već izgubili zdravu pamet...Drhturavi glasić kantri pevačice otegao je: „ Šačice mu male, ručice mu kratke, al' zbog njega primam dečije dodatke.“... a za njom 30 sekundi vesti, sve o smrtonosnim udesima, požarima i puškaranjima u Biloksiju, za poslednjih 24 časa... pa reklame“ Mi hvala bogu zaostajemo pa još nemamo reklame usred kataklizmičnih vesti, ali „težimo“ka tome, dok se zvezde rađaju nad parkingom. „Vizuelnu lobotomiju“ tj. televiziju takođe smo uvezli odande. Čak se i Plejboj već tada bio pokvario, što smo ah! mislili da je nemoguće! „Na kraju sam uspeo da razlepim sebi put do glavne duplerice . Prikazivala je golu paraplegičarku. Kunem se Bogom. Bila je raskrečena - premda u ovom kontekstu to možda i nije najsrećnija reč - u raznim pozama po krevetima i divanima, drskog izgleda i neosporno atraktivna, sa svilastom tkaninom vešto nabranom preko verovatno sasušenih nogu. E sad, da li to sa mnom nešto nije u redu ili se i vama ovo čini malčice bolesnim? Playboy je očevidno zabasao na stranputicu, a ja sam se zato osetio starim, tužnim i tuđim, jer otkako znam za sebe Playboy je bio kamen temeljac američkog života... Pogledao sam i druge časopise, bilo ih je najmanje 200, ali svi su imali nazive kao što su: Kolekcionari automatskih pušaka, Debela nevesta, Hrišćanin drvodelja, Kućni priručnik iz hirurgije. Ništa za normalnog čoveka.“ Njihova je, dakle i ideja da je sex važniji od svega, pa zato danas i kod nas svaki muzički spot izgleda kao fuck-porno. „Live“ je sexa sve manje što dokazuje pad nataliteta. Ovo o zagađenju duha i tela, a o zagađenji okoline veli.

„Pre 25 godina jezero Iri je proglašeno mrtvim (1962!). Delovalo je nemoguće da biće tako sitno kao čovek može da ubije nešto toliko ogromno kao veliko jezero.Trijumf pohlepe nad prirodom... Najveći zagađivač je Klivlend, do te mere da mu se jednom reka, spori mulj pun hemikalija i raspadnutih materija, po imenu Kajahoga, zapalila i 4 dana gorela da je niko nije mogao ugasiti.... ...Lično smatram da bi mlade ljude Ajdaho Folza čak trebalo podstrekivati da se drogiraju. To bi im pomoglo da lakše podnesu kad otkriju da u pijaćoj vodi imaju plutonijum.“Ako se sve to tamo desilo još pre 50 godina zašto mi ništa ne učimo na njihovim greškama, kad već imamo sreću da toliko kasnimo?

         „Država je 1880. tu zemlju zauvek dala plemenu Crna noga...1882. je ispod drveća koje peva nađena nafta, pa je posle niza čarki, u kojima je nastradalo 17 413 pripadnika, plemena Crne noge iseljeno u Cijanid Springs.“

To je kao 3 Srebrenice, pričajte nam malo o genocidu, profesori i doktori istoga.

„ Davno je u ravnicama Zapada bilo 70 miliona bufala, koje su potamanili dok nije ostalo svega 800. Kad je ponestalo bufala zapadnjaci su krenuli da upucavaju Indijance. Između 1850. i 1890. smanjili su broj Indijanaca u Americi sa 2 miliona na 90 000...Ovo vam je bila sažeta istorija američkog Zapada. „ Dirljivo je da Brajson, mada oštar kritičar, čak satiričar veruje u ovu službenu verziju da je indijanaca bilo 2 miliona. Da ih je bilo samo toliko ne bi ih pobili ni diditijem, jer na prostoru od 9.627.000 kvadratnih kilometara, znači po jedan indijanac, ili indijanka ili indijanče, na svakih 5 kvadratnih kilometara. Kako su bili nomadi, pa još brzi, to bi bio lov sličan lovu na buvu u francuskom krevetu! Kako je moguće da čovek ovako superiorne inteligencije poveruje u očiglednu službenu laž? A kako neki veruju da je Kosovo naše?

         Ako uzmemo u obzir da smo najveći deo svoje nesrećne istorije mi igrali inadijance, onda treba priznati da smo kao turski ili ugarski indijanci npr. prošli ipak bolje od američkih. Nadajmo se da ćemo glatko proći i kao EU domoroci.

         O crnačkoj ravnopravnosti, koja nam se danas servira kroz sve nove serije gde je šef uvek crnac ili žena, a često, bogami oboje, Brajson 1987. piše: „Često su te (bogate, belačke) kuće bile izuzetno blizu ponekad odmah pored neke daščare. Tako nešto se na severu ne viđa. Učinilo mi se veoma ironičnim to što južnjaci tako ljuto preziru crnce, a opet opušteno žive zajedno sa njima, dok severnjacima crnci ni ovolišno ne smetaju, čak ih smatraju i ljudskim bićima, i žele im svako dobro - donde dok ne moraju previše s njima da se druže.“   Stvarno je osvežavajuće što on crnce zove crncima, a ne licemerno afro-amerikancima. Kod nas su npr. crnci sasvim ravnopravni, samo što znam jednog pukovnika koji je vodio kćerku kod psihijatra kad je htela da se uda za crnca. Al ne mogu da se setim da li ju je doca izlečio od crnca, i da li leči od cigana...

         „48km severoistočno, Obern je takođe grad sa koledžom i približno je iste veličine kao Taskigi, ali kontrast bode oči... U Obernu su studenti beli i bogati. Jedan od prvih prizora tamo bila je plavuša koja je prošišala u imitaciji Djusenbergovog oldtajmera, koja je njenog ćaću morala koštati makar 25 000 dolara... To je bio poklon za maturu. Da sam mogao da potrčim dovoljno brzo...s radošću bih se bio popišao uz njega. Taj nagli prelazak iz sirotinje Taskigija izazvao je u meni čudnovat stid.“ Seća se:„Otac nam je objasnio da u Vašingtonu crncima nije dozvoljeno da po restoranima sede za šankovima. Nije se baš kosilo sa zakonom da sede za šankovima, ali nisu sedali iz prostog razloga što je Vašington dovoljno južnjački grad da im utera strah u kosti.“

         Jasno je zašto je američka (i australijska i kanadska) imugraciona politika tako stroga mada oni imaju ogromne nenaseljene ili skoro nenaseljene teritorije. Zato što su oni te zemlje oteli, pa se prirodno boje da će ih neko i njima oteti. Amerikanci veruju „da je Amerika najbogatija i najmoćnija država na svetu, zato što nas Bog najviše voli.“ Ipak se u imigracionim pitanjima ne oslanjaju na Boga, nego na policiju. Mada... Nije onda jasno zašto od tolike sreće imaju bar 12 do 15 ozbiljnih serijskih ubica u svakom trenutku i zašto kraj takve sjajne policije 5000 ubistava godišnje ostaje nerešeno (podaci iz 1987)! Glumci po akcionim tv serijama i filmovima pohvataju puno više ubica nego policajci po ulicama. Da li bi se iz toga dalo zaključiti da su glumci pametniji od pandura?

          „Otkud to, pitao sam se, da su turisti uvek debeli i da se oblače kao debili. Možda otud što turisti i jesu debeli debili? Brajsonu nije jasno ni zašto su npr. suveniri najčešće tako besmisleni i nemaštoviti da je kačket sa plastičnim govancetom na štitniku vrhunac invencije i kreativnosti na tom polju. Možda samo zato što su namenjeni debilima?

         U Americi je, veli Bil, sve što se odnosi na zarađivanje love i na zabavu organizovano sto puta bolje nego bilo gde u svetu. Samo su nacionalni parkovi, koji su ogromni i uglavnom prekrasni, organizovani loše, najčešće bez putokaza i sa bednim suvenirima. Brajson ne zna zašto je to tako. Mi bismo odmah znali jer gledamo „Državni posao“. Eto vidite da i oni od nas mogu nešto naučiti.

         Pročitala bih ovu knjigu i dvadeset puta, rađe nego da se upustim na toliki put. Ma koliko bilo moderno voleti putovanja, mislim da je prešavši sve te kilometre radi pisanja ove knjige Bil Brajson zbilja krvavo zaradio taj novac. Ma koliko da je zaradio!