<<

BOLESNA MEDICINA

Torvald Detlefsen i Ridiger Dalke

BOLEST KAO PUT DO IZLEČENJA

vodič do zdravlja kroz razumevanje

odnosa između duše i tela

prevela Dušica Milojković

izdavač Laguna

          Knjiga koja je napisana 1984 godine, kod nas je objavljena 2012 ali još uvek, bar za medicinske laike, deluje ne samo savremeno nego čak revolucionarno. Autori, po obrazovanju psiholog i lekar, u praksi obojica psihoterapeuti, iznose ovde svoju filozofiju psihoterapije koju Ridiger Dalke (1951) sa svojom suprugom Margit, još primenjuje u Isceliteljskom centru u Donjoj Bavarskoj. Torvald Detlefsen umro je 2010 u 64-oj godini.

          Njihova teorija bazirana je na tvrdnji da je savremena medicina mada uspešna i funkcionalna, ipak vrlo bolesna jer nema filozofiju. Ona se bavi samo bolešću, i to parcijalno, a ne bavi se pacijentom kao celovitim bićem. Ovu medicinu autori zovu školskom, za razliku od nekih tradicionalnih, holističkih metoda lečenja, poput akumpukture, refleksologije, homeopatije itd. koje nazivaju prirodnim metodama. Sa kritikom školske medicine, koju danas možemo zvati Biznis medicina slažu se svi zagovornici holističkog pristupa, ali se na žalost ne slažu među sobom. Detlefsen i Dalke smatraju da sve bolesti potiču iz senke u čovekovoj duši, gde čovekov ego (koji je samo delić duše) potiskuje sve nesavladive strahove, nerazrešene konflikte, društveno nepoželjnu a često i svaku drugu agresivnost, nagone itd. U akutnim slučajevima potisnuto pada u telo kao bolest koja napada neki organ sa ciljem da našoj svesti ukaže na problem u duši kome treba da posvetimo pažnju. Čak i kada školska medicina zaleči konkretno obolenje boljka u duši ostaje i uvek može da se vrati. A šta tek reći o nuzpojavama raznih lekova? Kao na primer teška depresija koja se dobije od hormona kojima endokrinolozi navodno leče dismenoreju, ili pak poremećaj imuniteta koji često prave antibiotici, bolnim grčevima mišića koje prave diuretici...

          Jeziva je činjenica da oni smatraju krajnike najvažnijim ljudskim odbrambenim organima, a da su celoj mojoj generaciji krajnici vađeni rutinski, kao potpuno suvišni. Majkama su vađeni krajnici samo zato da bi mogle biti sa decom u bolnici! Čitave generacije ove civilizacije osakaćene su na osnovu oficijelne zablude, kao da su već tada lekari bili korumpirani od farmako-mafije. Frtalj veka pošto je otkrivena važna funkcija krajnika i dalje ih vade „preventivno“!

          (Po toj logici mogli bi i nas ubijati preventivno, da ne umiremo od boleština i prirodne smrti! Ovo podseća na antiabortus kampanju sa sloganom „Ne ubijajte nerođene bebe!“ A rođene, može?)         

          Decenijama su u svim porodilištima svim majkama odmah posle poroda otimane bebe, pod izgovorom moguće postporođajne depresije ili infekcije, a sada je u modi „bebifrendli program“ i svi se ponašaju kao da su izmislili ono što svaka guska, svaka lavica, svaka vučica i kokoška zna, a da ne govorimo o ljudskim majkama. Nama koji smo otimani i kojima su deca otimana da bi bila nagurana među druge urlajuće prestravljene bele kifle i da majku koja ih je pod srcem nosila 9 meseci osete ponovo tek posle 24 sata užasnog straha, niko ne može danas pomoći. Ne može nas izlečiti od noćnih mora, strahova i panika nepoznatog porekla, koji možda potiču baš od toga surovog odvajanja što je rađeno da bi medicinarima a ne majkama i bebama, bilo lakše. Danas reklamiraju dojenje kao najzdravije za bebe jer je nezaposlenost velika, pa je državi puno zgodnije da joj porodilje budu kod kuće. Posle II svetskog rata lekari su tvrdili da je bebama sasvim dosta 6 nedelja sisanja, posle čega majka mora u fabriku! Sad nemamo fabrika pa nek deca sisaju.

          Ako pogledate sprave kakvima su lekari ranije „lečili“ dečiju paralizu, a koje izgledaju isto kao inkvizicijske naprave za mučenje veštica, lako ćete shvatiti šta će ljudi (ako ih bude) za sto godina misliti o aparatima za rektoskopiju, sondama, mamografima ili o pretvaranju mnogih žena u amazonke zbog najmanje kvržice na dojci. (Kad smo kod toga, zašto nije moderna kastracija muškaraca zbog proširenja prostate?) Čula sam lekarku koja je došla na akumpunkturu moleći da joj Kinez bar olakša bolove što je dobila pošto su joj kolege po odstranjivanju kvržice ušile nerve i limfne čvorove, pa sad već pet godina trpi nepodnošljive bolove.

          (Mojoj sestri su pre 10 godina operisali veliki mladež, ostavili još veći ožiljak a mora i na onkološku kontrolu 2 puta godišnje! Meni je takav mladež oprao Alin šampon ili bugarska farba za kosu, ne znam a na kontrolu ne idem!)

Dalje nabrajanje kako i koliko se slažemo sa kritikom biznis medicine moglo bi nas odvesti do dužine indijske serije, pa ćemo se zato vratiti na samu teoriju i filozofiju Dalkea i Detlefsena.

          Oni smatraju da ne samo što je čovekovo telo celina, nego je celina i sa dušom i sa društvom i sa čovečanstvom i sa planetom i sa svekolikom kosmosom a cilj je da duša to shvati i prihvati. Veruju da je čovek rođen bolestan. Zdrav, po njima, postoji samo u udžbenicima anatomije. Funkcija bolesti je ukazivanje na problem koji čovek ima u duši a koji ga ometa na putu spoznaje. Ta spoznaja je po njima mnogo važnija od telesnog zdravlja, jer je telo privremeno i smrtno a duša je besmrtna. (Ako je ovo tačno, mi smo praktično u čistilištu, hrišćanski rečeno.) Začuđeni su što ljudi tako mnogo pažnje posvećuju telu, za koje znaju da će ga pojesti crvi, a tako malo se bave dušom o kojoj ne znaju skoro ništa. Oni veruju u reinkarnaciju i da duša nosi u novo telo traumu koju joj je naneo neki prejaki, preveliki, presujetni ego, kao što unosi i spoznaju koju je integrisala tokom života. Kažu da duša ima oba pola, i ženski i muški i da oba valja ostvariti, ali prvo onaj pol koji ima telo, a zatim i suprotni.

          (Zato se ne sekirajte ako ste u prvom delu života bili riba i po a sad ste deda, kao ja. Ili ako ste bili mangup i ženskar a sad ste obična baba, kao... dobro biću fina. Ne brinite to je skroz normalno, samo su ove babe češće.)

          Ne izgleda ipak da su Dalke i Detlefsen baš budisti, nego čak i Bibliju tumače tako, kao da je Isus verovao u reinkarnaciju. Ne može se takođe reći da imaju neku svoju religiju ali verovanje imaju i ono je kompilacija raznih poznatih verovanja i vera čija je kombinacija dosta originalna. Dalke u svom Isceliteljskom centru radi reinkarnacione terapije, ali o tome ovde ne piše. Nema nikakvih primera ni izlečenih slučajeva. Knjiga sadrži samo filozofiju njihovog načina isceljivanja. Smatraju da je nepotrebna podela na telesna i duševna obolenja jer su i sva somatska obolenja poreklom iz duše. Misle da se može otkriti na koju vrstu duševnog problema ukazuju simptomi neke konkretne bolesti, zato što je bolest iskrena, za razliku od ljudi koji žive u lažima. Lažu ne samo druge, nego najviše sebe a što je veći i jači ego to je veća i jača laž u kojoj živi. Što je čoveku tvrđi vrednosni sistem, što više osećanja potiskuje u podsvest (tj. u senku kako oni kažu) to su mu veće šanse za razboljevanje. Prilikom analize simptoma autori ne preporučuju kauzalni (uzročno-posledični) metod razumevanja bolesti, koji npr koristi školska medicina kad smatra da virus izaziva grip. Oni smatraju da pošto je virus oko svih nas a grip dobiju samo neki, može se smatrati da se razboljevaju na osnovu neke svoje slabosti a ne na osnovu snage virusa. Smatraju da je najvažnije uzimanje detaljne anamneze, slično kao što čine homeopati, vrlo iscrpan razgovor sa bolesnikom. Pri tumačenju bolesti oni preferiraju princip analogije, pažljivo slušanje ne samo rečenica nego i fraza, korena i izbora reči. Sve to i bukvalno ali i metaforički a takođe preporučuju i korištenje asocijacija, narodnih izreka i mašte. Kažu da školska medicina koristi latinske dijagnoze samo da bi mistifikovala bolest i da bi ostvarila superiornost i vladala pacijentom. Nakon svakog poglavlja istaknuta su pitanja koja valja sebi postaviti ako imate npr problem sa jetrom, probavom, anorgazmijom, žuči itd. Tačan odgovor poznaćete po tome što će vam biti neprijatan.

          Npr. bolesti srca, po njima, uvek ukazuju na neko potiskivanje i samosavladavanje a srce je simbol ljubavi, pa je i problem negde na tom planu. Bolesti parnih organa (bubrezi, oči, jajnici itd.) ukazuju na partnerski problem. Rak se ponaša prema sopstvenom organizmu kao čovek prema planeti a svrha mu je da to i shvatimo. Najindividualnija bolest (jer svako ima svoj rak, od svojih ćelija) tretira najkolekrivniji problem čovečanstva? Zanimljivo shvatanje!

          Na osnovu analize telesnog stava može se, vele, takođe dosta saznati o egu i duši. Tu postoji sjajna opservacija o vojsci koja ima komandu „Zauzmi stav!“ ali se od vojnika zapravo zahteva da nemaju svoj stav. Vojnik ima držanje, ali nema pokriće za to držanje. Kod njih laže čak i govor tela. To je uzrok zbog koga uvežbana profesionalna vojska gubi ratove od gerile, koja nema ni pompezno držanje ni nadmeni stav, ali ima svoj stav i motiv.

          (Ja u ovo apsolutno i bezrezervno verujem jer je tako govorio i moj tata, koji je još pre 4 decenije smatrao da treba ukinuti vojsku jer košta 75% državnog budžeta a ne radi i ne vredi baš ništa, što se pre 2 decenije pokazalo, tačnim! Ipak, niko u 6 država, ( + jedan entitet i jedna skoro republika), nastalih raspadom glomazne jugoarmije nije ovo shvatio niti je ukinuo vojsku, nego su svi napravili skupe profesionalne jedinice. Kojima svako malo treba kupovati nove tenkove, avione i ostalo naorui\anje kod poznatog dilera... Za čuvanje državice, a ne naroda. Bili bismo Japanci da nismo izdržavali vojsku!)

          Autori tvrde da smo sami odgovorni za sve boljke koje imamo, ali ne samo za njih nego i za saobraćajne nesreće, povrede na radu i u kući. Ne verujem da se ikome osim mazohistima sviđa ideja da je sam kriv baš za sve što mu se desi, ali možda jeste tako. Ako je tako, onda se valja zabrinuti nad idejom da ego može opteretiti dušu karmom koju duša nosi u novo telo kao urođenu manu, invalidnost ili bolest.

          (Ako je svrha svih reinkarnacija prosvetljenje i ako je Buda morao da živi 56 života, oko 2400 godina, da bi shvatio, onda bih ja ovakva glupa, možda morala da guslam još 100 života? Kuku!)

          Poznavajući mnoga ega, npr one sa televizije, strah me da je neuporedivo manje onih koji će tokom ovog života savladati neki stepen spoznaje i u novo telo otići kao zrelija duša, nego onih koji će se sledeći put roditi kao nakaze. A zamislite ako je sve to istina, pa se neko zbog nekog karmičkog duga rodi kao bogalj, koji bi umro do pete godine, čim duša shvati šta joj se desilo, ali ne može da umre jer je školska medicina toliko uznapredovala pa ga ne pušta da umre 50 godina? Udesetostručuje mu kaznu? Kojim pravom? Šta lekari čine duši kad priključe komatozno telo na veštačko disanje, srce i veštačke bubrege itd i ne daju mu da se rastane sa dušom? Da li to muči dušu?

Žena koju su vratili iz kliničke smrti rekla mi je da je tamo divno!

          Autori takođe tvrde da čovek na zemlji ne može i ne treba da promeni ništa osim ugla posmatranja, a to je upravo ono što treba da čini stalno izpočetka, da bi najzad shvatio kako je manji od zrnca u svemiru i pomirio se s tim.

          Prevod Dušice Milojković, koji mestimično podseća na jezik klasične nemačke filozofije koju smo učili po gimnazijama pre 4 decenije, ali mestimično je malo bukvalan. Na primer: .. i ni u kojem slučaju uvek logične puteve ljudske svesti. To valjda znači često nelogićne puteve ljudske svesti? Ali nisam uspela da shvatim šta joj znači SOPSTVO? Jeste koren od sopstveni ali tamo gde se ova reč pojavi nema sopstveni smisao.

          Dakle, ne morate verovati u isceliteljsku filozofiju ove dvojice autora, ali je njihov ugao gledanja zanimljiv za otvoreni um. Ja ću pročitati i prvu njihovu knjigu Sudbina kao šansa, ako je nađem.