<<

                  Mirjana Ojdanić

              ČESTO, ALI DAVNO
         duodrama, skoro komedija



Lica:

Sofija Šuga, melanholik-flegmatik, stoik, oko 62

Milisav Levi, kolerik, nervčik, mačkoljub, oko 62

Službenik (ne vidi se, ne priča, nikog ne zarezuje)

Beograd, 2014.

Događa se u čekaonici institucije čija se delatnost otkriva tokom razvoja događaja. Tu su neke stolice ili klupe. Može i čiviluk. Korpa za otpatke. Sofija sedi. U krilu joj nešto poput vaze. Dolazi Milisav, pokisao. Znatiželjno zagleda Sofiju. Napolju grmi i fijuče vetar.

MILISAV: (Otresa kišobran. Ljubazno) Grozan dan...
SOFIJA: (odsutno pozdravi) Dobar dan. (pauza)
MILISAV: Izvinite... pardon... jel' već dugo čekate?
SOFIJA: (uzdahne) Čitavog života...
MILISAV: Ozbiljno? Čudo, da vas nisam nikad sreo.
SOFIJA: (nezainteresovano) A vi često dolazite?
MILISAV: Pa... ne prečesto, ali bio sam već jednom.
(on se sruči na stolicu, pored nje.)
SOFIJA: Bili ste jednom i smatrate da ste me morali obavezno sresti?
MILISAV: Ne kažem „obavezno“? Ali ako ste ovde
celog života, onda sam mogao...
SOFIJA: Odkud vam ideja da sam tu čitavog života?
MILISAV: (malo nervozno) Pa sami ste rekli...
SOFIJA: (odsutno) Šta sam rekla?
MILISAV: (kolerično) Da čekate čitavog života!
SOFIJA: (profesorski) Nisam rekla da ovde čekam!
(superiorno) Čekam figurativno. Kao Godoa.
MILISAV: (zabrinuto) K'o koga?
SOFIJA: Jednog lika. Jednog što je metafora čekanja.
MILISAV: Lika? Vi govorite šatrovački? K'o moj unuk. „Kakav kilav lik!“ Tako kaže za svog profesora iz fizike. „lik jadnik pesnik“ Zamislite! Krstim se i levom i desnom, mada nisam kršten.Čak imaju i ženski oblik od lik - „likuša“. Jeste čuli to?
SOFIJA: Ne. Moji ne govore šatrovački, kao ni ja.
A to se danas više i ne zove šatrovački, nego
žargon. Ili još „naškije“sleng.
MILISAV: Bolje „naškije“ nego „vaškije“, ha ha ha.
Ali rekli ste „lik“. Čuo sam. Nisam gluv.
SOFIJA: (namerno tiho) Ko kaže da ste gluvi?
MILISAV: Molim? Šta ja znam. Kazali ste lik.
A pomenuli ste i foru, što je isto šatrovački...
SOFIJA: Ne foru nego metaforu, a lik je iz drame Čekajući Godoa. (nervozno i tužno) Evo, sad ne mogu
da mu se setim imena. Što to mrzim!
MILISAV: Ma ne potresajte se. Ja sam jednom bio skroz zaboravio kako mi se zvala jedina venčana žena,
pa ništa. Događa se u našim godinama.
SOFIJA: Možda u vašim, u mojima još ne! (vani zagrmi)
MILISAV: Izvinite, nisam hteo da Vas uvredim, ali...
(pauza, pa zabavno) A sećate se kako smo u naše vreme
govorili šatrovački samo izvrtanjem slogova?
„Belide đavo“ - debeli vođa. Moglo se još uvek fasovati letovanje na Golaću samo da su nas provalili, al'nisu! Večito je to „vođa-đavo“ a?
(Čuje se neki dingdong džingl, kao kad broj izađe na šalteru)
SOFIJA: (tiho, za sebe, na njegov račun) Da sam znala da je
starenje ovako besmisleno, ne bih ni počinjala.
MILISAV: (tiho, za sebe, na njen račun) Šta bi moglo da bude
smisao starenja? Mermerni jorgančić?
SOFIJA: Šta ste rekli?
MILISAV: Ništa, ništa, učinilo vam se.
SOFIJA: (za sebe) Čini mi se, da mi se nije učinilo.

(Hodnikom se približavaju žustri koraci u klompama. Kad priđu.)
MILISAV: (ustaje sa poštovanjem) Dobar dan! Mogu li da..
(Odu koraci. Pauza. Ovi koraci mogu se čuti, ali i ne moraju. Može se samo odigrati da neko prolazi ispred. Kao fatamorgana realnosti)
MILISAV: Ni da bekne! K'o da ne postojim... Pi! Kakav
smo ovo narod postali! A ja još ustajem k'o đačić!
Sve sa mojom reumom. Dobro da se nisam poklonio
k'o dvorska luda.(pokloni se, sedne.)Šta ste ono kazali?
SOFIJA: Ništa.(pauza) Vladimir! Setila sam se! O, Bože!
MILISAV:(začuđeno) Vladimir više nije bog. Odavno već.
SOFIJA:(takođe) Molim? Kad je Vladimir uopšte bio Bog?
MILISAV: Pa, dobar komad dvadesetog veka. Sećate se?
SOFIJA: (kao šašavom) Vladimir? Dobar komad?
MILISAV: (nervozno) Vladimir! Da!
SOFIJA: Kakav crni Vladimir, pobogu? (sumnjičavo)
Jel' vama reuma udarila u glavu?
MILISAV:(brzo) Iljič Lenjin! Video sam ga u Moskvi.
Drug bog! U mauzoleju. Kratak čovek. Mislim, bio
je nizak. Kao sasušen limun... Žut i sparušen.
SOFIJA: Bože me sakloni! (gunđa tiho, citira ga) „Kratak
čovek. Drug Bog! “
(škripi stolica sa koje ona ustane, napravi nekoliko koraka, uzdahne i
sedne na drugu, udaljeniju stolicu koja škripi još strašnije.)
MILISAV: Kud bežite, neću vam ja ništa! Tako me je
jednom u Vestministerskoj palati neka vaspovska baba pitala odakle sam, ja rek'o „from Jugoslavija“, bio sam klinac, naivac, a ona đipila k'o da sam
je ćapio za dupe - „Omajgad jugoslav komjunist!“ pa se bacila na jednog Bobija što je tamo staražario.
sve u strahu od 15- godišnjeg komuniste. Boga mi ju
je Bobi ućutkao! Nije se tad smelo na Jugoviće...
SOFIJA: Ja nisam vaspovska, nego pravoslavna baba.
MILISAV: Što bežite, onda? Da vas ne ujedem možda?
SOFIJA: Imam loše iskustvo sa kultom toga vašeg boga.
(pa tiše, gunđa ) Drugovi Bogovi dođoše mi glave.
MILISAV: Moga boga? (ponosno) Ja sam ateista, gospođo!
SOFIJA: Shvatila sam, druže. Rekli ste da ste nekrst.
MILISAV: Shodno ateizmu nisam ni u Iljiča verov'o. Pogotovo što je on, kad sam se ja rodio, bio već odavno... lik pokojnik, što bi reko moj unuk!
SOFIJA: Jel'te? Slučajno ste svratili u Mauzolej da
se poklonite njegovoj mumiji? Pošli ste u GUM po babuške, pa časkom skoknuli...
MILISAV: Ma kakvi slučajno! Gde?! Otkud se tamo moglo slučajno! Bio sam u nekoj delegaciji, pa smo morali. Proveli su nas pored kilometarskog reda u kome je
narod ček'o da ga vidi, na minus šest,a nas su preko
reda ugurali. Šta sam mog'o da kažem - Jok, spasibo,
odoh do Vase Blaženog da zapalim sveću poslednjim
Romanovima!? I da si kupim šubarušku ušenjku!?
SOFIJA: Gospode sačuvaj!(krsti se) Odkud šubara u hramu!
MILISAV: A bio je s nama u delegaciji jedan ludak, pa kad smo prišli tik do straže, naoružane do zuba... ej! Ne one halebarde, tupi mačevi i šta-ti-ga-ja- znam, nego maljčiki sa kalašnjikovima! A taj Bantu- Piperin baš kad smo prišli, kaže meni, skoro glasno - Mile, čoče, šta b' bilo kad b' ja sad pljun'o ovom baćuški na te izglancate čizme?! - Zamislite, kretena! Pa pobili bi nas! Imali smo sreće više neg' pameti!
SOFIJA: (tiho) Imali ste vi svega više nego pameti!
MILISAV: Šta kažete?
SOFIJA: Ništa...
MILISAV: A znate da je taj Bantu Piper i dan danas
univerzitetski profesor a mene oteralo u penziju.
SOFIJA: Ne znam. (pauza)
MILISAV: A na kog Vladimira ste vi mislili? ... Kad
ste ga bili zaboravili, pa se onda setili...
SOFIJA: Nebitno. Jedan lik iz Beketove drame Čekajući
Godoa. Meni taj vaš Rus ne bi nikad pao na pamet!
MILISAV: (kao da se ljutne) A taj vaš Beket je sigurno Englez? Ili još bolje, Amerikanac?
SOFIJA: (iznenađeno) Zašto je to bitno?
MILISAV: Pa da ga u dupe poljubimo hitno! (smeje se)
SOFIJA:(zadržava smeh) Sram vas bilo. Na ovakvom mestu.
MILISAV: Okej, stidim se! O čemu se radilo u drami?
SOFIJA: O čekanju, kao što i sam naslov kaže.
MILISAV: Znam naslov, ali šta se događalo?
SOFIJA: (preko volje) Ništa.
MILISAV: (znatiželjno) Pa jel' doček'o?
SOFIJA: (s dosadom) Ko?
MILISAV: (iznervirano) Taj koji je ček'o!
SOFIJA: (hladno) Svi čekaju.
MILISAV: I dočekaju - šta?
SOFIJA: (zevne) Ništa...
MILISAV:(vrlo kolerično) A šta čekaju?
SOFIJA: (zevne) Godoa.
MILISAV: (svadljivo) Šta je Godo?
SOFIJA: Kako to mislite - šta je? (zevne) Izvinite...
MILISAV:Čovek? Tramvaj? Lider? Konj? Poreznik? Šta? Đavo? Vođa? Poštar? Anđeo? Avion? Danas i avioni
imaju imena, jeste čuli? Kršteni arapski avioni!
SOFIJA: Aha... Godo je neko ko... (flegmatično, odustane)
Zapravo, ne znam da vam objasnim...
MILISAV: Kako da dočekaju, ako ne znaju koga čekaju?
Može da im prođe ispred nosa i samo da šmugne.
SOFIJA: (kao klincu) To je metafora, ne razumete vi to.
MILISAV: Mislite da sam glup? Shvatio sam da je fora.
SOFIJA: (kao gluvom) Me-ta-fo-ra, a ne fora!
MILISAV: Pa i meta je neka fora, a? Sećate se kako smo za vreme bombardovanja svi nosili majice sa metom?
I na toj fori je neko zarađiv'o. Na nesreći svog
rođenog naroda... eto kakvi smo mi...(gorak smeh)
SOFIJA: (uzdah. Ljutito.) Kao da su drugi bolji!
MILISAV: (Pauza. Pomirljivo) Mora da je smrtno dosadna.
SOFIJA: Ko?
MILISAV: Drametina u kojoj svi samo čekaju pa izvise.
Čekanje je grozno čak i kad dočekaš, al' još ako si ček'o džabe to je „smor do jaja“ što bi rek'o moj unuk.
SOFIJA: Baš fino dete taj vaš unuk...
MILISAV: Pa zar nije dosadno iščekivanje?
SOFIJA:(zevne) Jeste... (zevne) Pardon, ne znam šta mi je.
MILISAV: Zašto li je Godo važan kad je tako dosadan?
SOFIJA: Svojevremeno je bio nov i revolucionaran...
MILISAV: (šaljivo) Kao drug Bog?
SOFIJA: Nije baš toliko. (uzdahne, sa otporom)
MILISAV: (dobroćudno) Objasnite mi. Zašto vam je teško?
Ionako sedimo bez veze.
SOFIJA: (strogo) Ko sedi bez veze?
MILISAV: Ja... Vi možda, sedite s vezom...(pauza)
Uostalom, u pravu ste. Dosadno, nekako, uvek
ispadne najvažnije. Sve što je iole lepo, slatko, duhovito, veselo, lako, zanimljivo, to ozbiljni mračnjaci uvek proglase nebitnim! Naopaka neka civilizacija! Po vas dan ponavljaju kako su mladost i lepota prolazni, k'o da su pamet i starost večni! Daleko bilo! Narod kaže: Prođe pamet k'o trešnje! Zašto lažemo decu da im ono što nauče niko nikad ne može oduzeti, kad može?! Ja znam doktora nauka koga je zveknuo moždani udar, tako da je zaboravio da govori i da piše. A obožavao je da se potpisuje
sa onim Dr! Sve je zaboravio.Od sisanja do pisanja!
SOFIJA:(za sebe) I tebi su prošle trešnje, nesrećniče.
MILISAV: Molim?
SOFIJA:(sriče) Kažem, zar nemate neku mračniju priču, vi preveseli čoveče?! A malopre prigovarate tamo nečijem širenju mraka i zagovarate smeh i lepotu!
MILISAV: Imam! Taj Šaron što je otoič umro! Kažu bio
8 godina u komi a onda mu se naglo pogoršalo stanje! Kako: naglo?! On je možda hteo da umre još pre 8 godina, a lekari mu nisu dali da se rastavi s'dušom. A šta ako je to mučenje duše? Šta ako duša 8 godina lebdi iznad komiranog dede i ne može da ode, ni da se, možda, reinkarnira u neko novo zdravo telo? Ma u žabu da se inkarnira, bolje je nego da lebdi pod plafonom. Pravo na život,
podrazumeva i pravo na smrt!
SOFIJA: (podozrivo) A vi verujete u reinkarnaciju?
MILISAV: Pa... ne baš. Rek'o sam vam da sam ateista.
SOFIJA:(ljutito, tiho) A zašto onda pričate gluposti?
'Oćete da vas neko uhapsi?
MILISAV:(namerno glasnije) Ko? Gde da me 'apsi? Ovde?
SOFIJA:(tiho, utišava ga) Psst! Svagde. Taj čovek je bio
u ratu general, a u miru, predsednik jedne moćne
države, i idol svoje partije.
MILISAV:(tiše) Drugi tvrde da je bio ratni zločinac!
SOFIJA: (siktećim šapatom) Pa šta se to vas tiče?!
MILISAV: (besno) Kako da me se ne tiče? Nakotilo se
tih što se ne zna jesu li sveci ili zločinci! A
što je njih više, svet je sve jadniji i gladniji.
SOFIJA: (konspirativno) Zar niste čuli da sada svakog prisluškuju? Čekaonice. Avione. Kuće. Telefone...
MILISAV: Čuo sam, pa?! Kad ruski baletan il' klovn
prebegne u Njujork, Ameri o tome snime stodeset
filmova, a kad njihov CIA-nac zbriše otud onda
ga Rusi 100 dana drže na aerodromu. Jeste l' ikad
vid'li ruski film u kome su Ameri prikazani k'o idioti? (još glasnije) Jeste li? Recite slobodno!
SOFIJA: Pa, stvarno nisam, al' malo je njihovih...
MILISAV: A oborotnoje? Holivudski film u kome su
Rusi, svi od reda, gangsteri i idioti? K'o i mi!
SOFIJA: (tiho) Pa... to jeste vrlo često, priznajem...
MILISAV: Šta priznajete? Nije to vaša krivica. To se
zove medijski rat. Nije više hladni, koji takođe
uopšte nije bio hladan. Nego je medijski koji je
uvod u neko bombardovanje il' kak'o drugo sranje. Samo što Rusi ne znaju tako medijski da ratuju.
Oni znaju jedino da ginu (tužno) za jebenu rodinu!
SOFIJA: Pst! (popustljivo) Dobro, i šta mi tu možemo?
MILISAV: (besno) Kako, dobro?! Kad ne možemo ništa!
SOFIJA: (umorno) A da, onda, ćutimo malo?
MILISAV:(besno)Zašto da ćutimo? Možemo bar da lajemo
pa da nam bude lakše. Ili da nas neko besplatno kokne. Jel' znate da se tamo sad i smrt naplaćuje?
SOFIJA: (zgranuto i glasno, kao ludaku) Gde?
MILISAV:(tiho) Pa preko... Jedan moj kolega im'o tamo sina. Fini dečko, zubar, nostrifikov'o diplomu,
snaš'o se, zaposlio se k'o tehničar, zarađiv'o k'o njihov. Al' se, jadan, oženio nekom katolkinjom.
SOFIJA: Zašto jadan? Ko da ne može da se pokrsti!
MILISAV: (prečuje) Nisu srećom imali dece...
SOFIJA: Šta fali deci s katolkinjom? Imaju repove?
MILISAV: Ne daj Bože, danas-sutra novog rata, pa se ne zna čija su deca, to im fali! Al' ovde je bilo drugo, zato što je njegovu ženu mladu udario šlog i našla
se u komi. Oni tamo imaju čitave bolničetine za
te komirane nesrećnike... il' se kaže komatozne?
SOFIJA: (smoreno) Ne znam... davno je bio film...
MILISAV: Koje su naravno jako skupe. Te bolnice u kojima sa niko ne izleči. Te u kojima ih kljukaju
dugo, ali svi izađu mrtvi! Pitanje je dana kada
će početi da im vade i prodaju još upotebljive
organe. Srce ili jetru na primer. Ako nisu već odavno počeli! Samo za bogate, normalno, boga ti!
To vam je fora biznis medicine!
SOFIJA: (zgranuta, ali živne) Mislite metafora?
MILISAV: Ne! Mislim fora! Ture čoveka na aparate
a onda rodbina mora da odluči kad će da isključe
mašine. A lekari sve čine da se ožalošćeni oseća kao ubica, pa da plaća što duže. Tako je naš zubar praktično spao na prosjački štap.Nije stis'o petlju
da isključi uspavanu ženu, mada nije bilo nikak'e šanse. Njena mati hrišćanka, pa joj brani vera, a njemu bolnica odrala kožu s leđa. (dramatična pauza)
I znate kako se na kraju oslobodio?
SOFIJA:(trgne se, uplašeno) Kako bih ja to mogla znati?
MILISAV: (trijunfalno) Razveo se! (nalet vetra i pljuska)
SOFIJA: (sriče) Raz-ve-o se od šlogirane žene?
MILISAV: To su mu advokati preporučili i razveli
ga, jer mu „žena ne ispunjava bračne dužnosti“. Zamislite?! (pojasni) To znači ne spava s njim...
SOFIJA: Prekinite!(užasnuto) Ne mogu da zamislim! MILISAV:(pobedonosno) A znate li šta je onda bilo?
SOFIJA: (ljutito) Ama otkud ja znam, pobogu čoveče!
MILISAV: Posle njena mama nije imala pare da plaća
aparate, pa su je odmah isključili. Bez ikake moralne dileme, koju inače nameću rodbini pacijenata. Ako imaš paretine da plaćaš mašine,onda je isključenje ubistvo, ali ako niko ne plati, onda nije greh da ga isključe medicinari.
To jest da ga ubiju!
SOFIJA: (sa gađenjem) Stvarno odvratna priča!
MILISAV:Eto to je taj kapitalizam u kome sve ima cenu!
I u koji mi hrlimo sve udarajući se petama u guzice.
(glasnije) Nek' me prisluškuju. Nije to „liberalni“,
nego licemerni kapitalizam! (pauza.)
SOFIJA: A vi ne znate zašto hrlimo tamo sve lupajući
se petama po... Vi nemate pojma zašto, jel'da?
MILISAV: (prgavo) Ne, ne znam, i ne mogu da razumem!
SOFIJA: Možda zato što bežimo iz tranzicije u kojoj
se hranimo po kontejnerima, otimajući se sa psima
lutalicama?
MILISAV: Ne draga moja, ti koji se hrane po đubretu
ne hrle nikuda! Žure samo siti i besni! Pohlepa
manjine, nas vuče tamo, a ne glad većine! Ako smo
pristali da lakomost pokreće svet, sve je moguće
i sve je dozvoljeno. Možeš budzašto da prodaš
državu, koja nije tvoja, ali ne smeš da prodaš
svoj rođeni bubreg! Jer to nije moralno! Šta jeste
moralno u društvu u kome se sve prodaje, samo se
krv mora dati besplatno? Samo ono što ima jadna raja ne sme da se proda, nego je humano da se daje!
SOFIJA: (tiho) Sad ste našli da budete komunista, a?
MILISAV: Nisam! (u poverenju) Bio sam, ali više nisam.
Samo... ne vidim da sam nešto bolji...
SOFIJA: (za sebe) Đavola si bolji! Starenje je kvarenje...
MILISAV: Kako to da nije humano dati lekove badava?
Ili lebac?! Ali, krv mora da se da! Gde je logika?
SOFIJA: Jeste li vi ovamo došli da tražite logiku?
(Opet onaj dingdong zvuk, kao kad broj izađe na šalteru)
MILISAV:(tiše i plašljivo) Kakav je ovo zvuk? Šta znači?
SOFIJA: Znači da vas više ne prisluškuju, nego će sad
da vas pokupe. I odvedu!
MILISAV: Kuda? Ko? (pauza, tiho) Baš ja nekom trebam.
SOFIJA: (smeje se) Šalim se...
MILISAV: Ala vam je šala! Stvarno, šta ono znači?
SOFIJA: Znači da onaj ko ima, vidite onaj zeleni broj
koji trepće iznad onih tamo crnih vrata?
MILISAV: Ne vidim... vidim vrata, ali taj broj...
SOFIJA: E pa, onaj ko ima taj broj, treba da uđe tamo
na ta crna vrata, i da preuzme... to što je čekao.
MILISAV: Jel'to zato što nemamo nezaposlenih? Il'
što više nema živih ljudi koji mogu da prozovu
- Petrović! Izvolite, uđite ovamo?! - Kladim se
da taj uvozni aparat što zvonca i miga zeleno,
košta više nego naš živ čovek za deceniju rada!
SOFIJA: To bi odgovaralo vama ćoravima, al' gluvima
koji ne bi čuli prozivku, ne bi valjalo...
MILISAV: (strogo) Šta ste hteli time da kažete?
SOFIJA: E, šta! Svi su hvalili telefonsko zakazivanje
pregleda. Kao nema veza, nema preko reda. Zakažu
ti za par meseci, pa ko doživi i ne zaboravi, dođe. A jednom sam videla mutavu ženicu koja je došla
da zakaže pregled na šalteru. Šalteruša joj je
k'o gluvoj vikala: Zakažite telefonom! Mutavica
je pokušavala da joj obasni kako nema mobilni jer
(imitira grleno) „a e ogu a gooim eleoo“ ali je sestra bezdušno ponavljala: Zakažite telefonom! (uzdahne)
Na kraju je žena otišla kući plačući i psujući...
MILISAV: Šta ste vi uradili?
SOFIJA: (iznenađeno) Ja? Šta sam ja mogla da uradim?
MILISAV: Mogli ste da intervenišete kod sestre, vi
niste mutavi. Mogli ste da joj objasnite.
SOFIJA: (zbunjeno) U pravu ste... nije mi palo na pamet.
MILISAV: I po čemu ste vi onda bolji od nje?
SOFIJA: Od koga?
MILISAV: Od surove šalteruše, šta se pravite ludi!
SOFIJA: (iskreno začuđena) Ko kaže da sam bolja?
MILISAV: Ko ništa ne čini, nema pravo da se žali. Kad ste se poslednji put zauzeli za nekog bespomoćnog?
SOFIJA: Juče. Zakačila sam se sa jednom debelom jer je tukla petogodišnju curicu. U punoj pošti, a svi
su ćutali! Navodno, jer je dete njeno. Znate po onoj odvratnoj: ja sam te rodila, ja mogu i da te ubijem.
MILISAV: I šta se desilo?
SOFIJA: Debela je pozvala policiju tvrdeći da ja nju napadam i mešam se u njen privatni život...
MILISAV: (veselo) Ali policija, srećom, nije došla...
SOFIJA: Jeste, interventna patrola! Tražili mi
ličnu kartu i opomenuli me da ne spopadam jadne trudnice. I odneli mi kišobran, kao dokaz!
MILISAV: A svedoci? Zar pošta nije bila puna?
SOFIJA: Mnogi su me podržali, da sam bila u pravu.
Da je ona maltretirala dete i pre mog dolaska...
MILISAV: Eto vidite!
SOFIJA:... ali tiho i tek kad su panduri i aždaja
otišli. Sa mojim kišobranom! Pljuštalo je kao
iz kabla, isto kao danas. Jedva sam stigla do kuće.

(Hodnikom se neko približava. Milisav ustane i sačeka, pa ljubazno)
MILISAV: Dobar dan! Pardon, jel mogu nešto da pitam?
Stvarno mi je vrlo važno da me uputite...
(Onaj, bez zaustavljanja prođe. Mile ga isprati besnim pogledom.)
MILISAV: Prima platu da me ignoriše! Trebalo je da
mu podmetnem nogu!
SOFIJA: Niste više sposobni za primenu sile...

(Opet onaj dingdong zvuk, kao kad broj izađe na šalteru.)
MILISAV: (prgavo) Zašto niko ne ulazi?!
SOFIJA: Pa, nema nikoga osim nas. Zar ne vidite?
MILISAV: Vidim. I šta će sad da bude?
SOFIJA: Ne znam. Haj'mo da ćutimo malo. Molim
vas. Pokažimo poštovanje prema ovom mestu.
MILISAV: Da poštujem memljivi hodnik, škripeće stolice i brojeve na koje se niko ne odaziva?
SOFIJA: Zaboga, čoveče... Da čujemo malo tišine.
(Sofija ustaje i šeta tamo-amo.)
MILISAV: A jeste gledali ono za Jonson&Jonson?
SOFIJA: (odsutno) Šta?
MILISAV:Ono da je farmaceutska kompanija pukla kaznu
što je korumpirala lekare da prepisuju neki njihov lek. Svima! Starcima za demenciju, školarcima za hiperakciju, to jest da kunjaju dok profe kenjaju, a ludacima po ludarama za šizofreniju i depresiju. Da tupo miruju, dok glavoderi i sestre piruju!
SOFIJA: Šta rimujete tu, sram vas bilo?!
MILISAV: Iste tablete su prepisivali, alo!
SOFIJA: Iste?
MILISAV: Iste. A nema uopšte dokaza da su ikoga ikad izlečile. Samo su dečacima porasli sisići, koje su
posle morali da operišu. I da pljunu novu lovu!
A devojkama koje hoće veće sisiće neće da daju te tablete, nego im naplaćuju silikone!
SOFIJA: (gadljivo) Ma otkud vama sve to? Vi skupljate
đubre sa televizije?
MILISAV: Pa, da! Kaže, platili par milijardi dolara kazne, al' su zaradili BIlijarde na tom leku- dreku. Nije čak ni direktor smenjen! Tamo mo'š da priznaš
krivicu, pa više nisi kriv. Ako si bogat, jasno, bar
k'o dženeral menadžer trovačke kompanije!... A mi smo svi kupali decu njihovim šamponima, sećate se?!
SOFIJA: Bože sakloni! Od sad ću, kad odem kod lekara,
prvo tražiti da vidim nekog koga je izlečio, pa ću tek posle možda pristati da i mene leči. (poverljivo) Moja „izabrana“ lekarka je debela ko slonica, ma k'o direktorka lekarske komore. Ko bi nju birao?
Nego ih nazvali „izabrani lekari“ da ispadnemo mi krivi što nismo bolje birali. Kao što smo krivi za političare, čak i kad uopšte ne izađemo na izbore.
(kopa po tašni, baca neke tablete i druge lekiće u kantu za đubre)
Kako da ja njoj verujem da će mene izlečiti kad ni sebe samu ne ume da izleči od proždrljivosti?!
MILISAV: Ma ja ne bi' ni iš'o kod njih, al' oni dođu u..
SOFIJA: A recite, ta ... kompanija je platila kaznu, a šta je bilo sa korumpiranim lekarima?
MILISAV: Ništa... Nisu pričali o tome...
SOFIJA: A jadni pacijenti? Jesu dobili bar odštetu?
MILISAV: Samo oni koji su imali advokate, al' su njima
ti isti advokati, sigurno, oteli te iste pare.
SOFIJA: Ma jel' to moguće?
MILISAV: Nego šta je! I onaj nesrećni zubar se vratio
k'o crkveni miš. I njega su advokati odrali dok su ga razveli. Sad ilegališe ovde, k'o taksista...
SOFIJA: O ućutite, bar malo, zloslutniče! (hoda tamo-amo.) Ne mogu više da vas slušam. Neću smeti više nikak'e lekove da popijem. Kad me zaboli glava da zamotavam mokru krpu ko moja pokojna baba? (baca i poslednje bočice)
MILISAV:Pa, da. Sa sirćetom! (baci neku kutiju, kao košarkaš)
Ako neće da popusti, srkneš duplu brlju i zaspiš!
SOFIJA (se krsti u hodu i gunđa nešto nerazumljivo. Molitvu?)
MILISAV: I ne rekoste mi - koliko dugo ste ovde?
SOFIJA: Predugo...
MILISAV: Bil' moglo malo konkretnije? Koliko sati,
koliko dana? Koliko godina (smeh, nekako čudan)...
SOFIJA: Ne nosim sat... A pogotovo ne - kalendar!
MILISAV: Ni mobilni telefon? Koji ima sat i kal...
SOFIJA: Ne nosim ga na ovakva mesta! Zamislite da mi
ovde zazvoni!? Pa da u zemlju propadnem...
MILISAV: Ne želite da znate kako vam vreme prolazi?
Ili nemate nikoga da vas zove?
SOFIJA: Ne, ne volim kako vreme prolazi! Ko voli?
Znam da prolazi sve brže.
MILISAV: Baš zato i moramo meriti kojom brzinom
leti. Kažu da postoji neko ubrzanje vremena...
SOFIJA: Mene ne zanima. Nigde ne žurim. (pauza)
MILISAV: Ko ono reče: Ima ljudi toliko dosadnih
da sa njima za 15 minuta protraćiš 15 dana!?
SOFIJA:(sa pauzama) Bomarše. Duhovito. Istina. Šteta.
MILISAV: Ako nisam indiskretan, pitao bih vas, šta
još čekate kad vidim da ste već uzeli? Mislim
dobili ili se, možda, kaže podigli...
SOFIJA: Čekam decu da dođu po mene.
MILISAV:(saučesnički) A oni kasne!? Nezahvalna deca...
SOFIJA: Sudite po svojima?
MILISAV: Moji su budibogsnama. Ne daj bože nikom!
SOFIJA: (tužno) Meni nije dao...
MILISAV: Ko vam nije dao? Šta vam nije dao?
SOFIJA: (još tužnije) Bog. Decu. Nemam dece.
MILISAV: Nije moguće da se još uvek nadate? Izvinite,
ali... u vašim godinama?!
SOFIJA: Sram vas bilo!
MILISAV:Nisam ništa loše...a, ovaj, koga onda čekate?
SOFIJA: Čekam unuku i njenog dečka!
MILISAV:(potresen)Jao, oprostite,molim vas, nisam znao.
SOFIJA: (jako je iznenađena) Šta niste znali, zaboga?
MILISAV: Pa to ... mislim to... da ste nadživeli... Sina ili kćerku? Ja sam nadživeo ženu i mogu
vam reći da mi nije bilo najprijatnije, premda se nismo baš uvek najperfektnije slagali. Bila je... kako da kažem... pa dosta džvanjkava i džangrizava.
SOFIJA: Nisam nadživela dete, pomerite se s mesta!
(pauza, stolica škripi dok se on pomera s mesta)
MILISAV: Evo pomerio sam se. Izvinite. Inače, to je lepo, fala Bogu, drago mi je, mislim to što niste...
(nakon pauze) A jel' se mi znamo odnekud? Čini mi se...
SOFIJA:Ne verujem.Ne poznam nikog takvog originalnog.
MILISAV: (službeno) Kako ovo da shvatim?
SOFIJA: Nikako, zaboravite.
MILISAV: Ne,ne! Imam utisak da me malo... kako da se
izrazim... pa da me malo nipodaštavate.
SOFIJA: Bolje da ćutimo.
MILISAV: Naćutaćemo se u tegli. Ja stalno ćutim. Po
ceo dan ćutim ko neki ćutanjak. Životarim i ćutim. Radovao bih se da se s nekim zaglavim u liftu, ali nemam ni lift...
SOFIJA: Stvarno je krasan taj vaš talenat za tišinu.
MILISAV: Jel' ovo bila neka ironija s vaše strane?
SOFIJA: (ironično) Taman posla...
MILISAV: Do nedavno sam imao mačku pa smo pomalo
pričali, al' sad samo ćutim. Mučim i mučim se.
SOFIJA: Pričali ste sa mačkicom? I šta vam je ćaskala maca, uz kaficu? Mijaaau. Frrr!
MILISAV: (vrlo tužno, zaplakaće) Vi se meni podsmevate?
SOFIJA: Ne,ne, izvinite, ko bi pretpostavio da će vas
toliko rastužiti. Molim vas smirite se. Oprostite. Malo sam se našalila... žao mi je.
MILISAV:(jeca) Znate, Milicu volim k'o malo dete.
SOFIJA: Jel'te? Milica vam je ćerkica?
MILISAV: (plane) Ne, nego mačkica! Ćerka je Radojka.
SOFIJA: (sumnjičavo) A vi volite mačku, isto kao ćerku?
MILISAV: Milica me tešila kad je Radojka otišla...
SOFIJA: Pa je zato volite više nego rođenu...
MILISAV: Da li ja vama izgledam k'o da ne volim decu?
SOFIJA:Rekli ste da su nezahvalni i ne daj bože nikom.
MILISAV: Pa da, ali ih ipak... kad bi me vratili...
SOFIJA: Gde da vas vrate?
MILISAV: Nije bitno.
SOFIJA: Znači pod uslovom? Deca se vole bezuslovno.
MILISAV: Lako je vama da mislite, kad nemate dece!
SOFIJA: A vama je lako da ne mislite kad imate decu!
(Psihološka pauza.)
MILISAV: Već sam ranije sreo ovako otrovnu logičarku.
SOFIJA: Slobodno se prisetite, ko vam brani?!
MILISAV: Ne mogu... a vi nećete da mi pomognete.
SOFIJA: (koketno) Zašto bih vam pomagala?

(Ponovo prolazi onaj službenik pa se Mile, ustavši, obraća ljubazno)
MILISAV: Dobar dan! Pardon, jel mogu najzad da pitam?
Čekam već sat vremena, pa bih najlepše molio...
SOFIJA: Možda nema baš pun sat... ali zbilja dugo...
MILISAV: Ni da bekne! K'o da ne postojim... Pi! Kakvi smo ovo ludi ljudi! Sledeći put kad prođe ja ću da
da zakačim kišobranom! Pa da vidim šta će onda!
SOFIJA: Nećete valjda?! Možda je jadan gluv? Ili nem?
MILISAV: (sedajući, kao zaboravan) Šta ste kazali?
SOFIJA: Ja? Ništa...
ILISAV: (nakon pauze) Izgleda mi kao da vi ipak znate!
SOFIJA: Šta... da ja znam?
MILISAV: Znate odakle se znamo, a nećete da kažete.
SOFIJA: Ako ste zaboravili, onda je baš tako trebalo...
MILISAV: Možda sam bio pijan?
SOFIJA: Često ste bili pijani?
MILISAV: Često, ali davno.
SOFIJA: Kao da vam je žao?!
MILISAV: Žao mi je!(peva) Bolje biti pijan, nego star!
SOFIJA: Bolje, ako vam alkohol nije uništio mozak! Kažu da pijanstvo uništi milione moždanih ćel..
MILISAV: Ne verujem! Sve što sam hteo da zaboravim - nisam uspeo, a zaboravio sam samo ono što sam želeo da upamtim. Još uvek znam formulu za obim kruga, a šta će mi 2er-pi? A vas bih se vrlo rado setio, ali ne mogu. Podsetite me, gde smo se...
SOFIJA: (peva jako tiho) Da smo se ranije sreli, bilo bi
drukčije sve.
MILISAV: Prolećnu ljubav smo hteli... Išli ste u Petu.
SOFIJA: Kako znate?
MILISAV: Da smo rintali skupa do penzije, valjda bih vas odma' pozn'o. Al' pošto nisam radio sa ženama
osim sekretarica, mora da vas jako dugo nisam sreo.
SOFIJA: (zagonetno) Nisam išla u Petu gimnaziju.
MILISAV: (veselo) Znao sam! Nisam ni ja! Dakle Sedma?!
SOFIJA: Šta imate u toj kutiji?
(On prečuje. Opet onaj dingdong zvuk, kao kad broj izađe na šalteru)
MILISAV: Kako je ovo bezlično. Postali smo brojevi.
Nismo više ljudi. Uskoro će ovde da stave k'o neki bankomat. Turiš platnu karticu, oni ti skinu kolko 'oće love a dole ti iscuri tvoj pokojnik od pepela...
Kao banke. Ne mogu više ni da proćaskam sa lepim
devojkama iza pulta, nego treba sa troje naočara da dižem svoje pare na bankomatu, i još da se krijem od kamera, k'o da, d'izvinete krišom pišam uz oluk!
(gunđa) Ovlastio sam sinčinu, sad ko mi je kriv!
SOFIJA: Joj, ni ja ne volim te bankomate! (rezignirano) Ali šta možemo... modernizacija... (pauza) Znate li da mnogi nikada ne podignu svoje najmilije?
MILISAV: Penzije?
SOFIJA: Ma ne penzije! Rođake ne podignu. Pepeo.
MILISAV:(pauza dok shvati) Ozbiljno? Pa kakvi su to ljudi?
SOFIJA: Ko zna? Da su ih voleli valjda bi ih preuzeli .
MILISAV: Po mene neće doći, 'oćete da se kladite?
SOFIJA: U šta?... Neću! (blaže) Ma doći će, ne brinite.
MILISAV: Ko brine? Pokušao sam da objavim oglas za
ubicu mene. Nudio sam stan da me dotuče ako ikad
zanemoćam. Neću da se mučim i venem ko puzavica!
SOFIJA: (ironično) Onaj stan koji vam je već uzeo sin?
MILISAV: (prgavo) Ko njega šiša, nisam mu prepis'o!
Skot mi ne da ni da živim, ni da mrem! (poverljivo, prgavo) Neću da me stave u pelene! Rađe ću da umrem!
SOFIJA: I nađoste li ubicu za svoju čudnu personicu?
MILISAV: Ma jok! Nisam uspeo ni oglas da objavim.
(razočarano) Rekli su da je to protivzakonito...
Malo je falilo da me 'apse il' odvedu u ludaru.
SOFIJA: Niste probali na internetu? Tamo može sve...
MILISAV:(tužno) Nisam verziran. Jel'vidite kako nas
ova nova tehnologija očas učinila nepismenima?
SOFIJA: Ja sam pismena.
MILISAV: I moja sekretarica bi sigurno sve to znala. Ljudi koji su čitavog života imali sekretarice, ne znaju (plačljivo) posle ni kafu da skuvaju. Sramota...
SOFIJA: Posle čega? Posle života? (pauza, dok shvati da je preterala. Toplije) Šta imate u toj kutiji?
MILISAV (jako tužan) Moju milu macu Milicu.
SOFIJA:(iznenađena) Mačku? Uginula? ...Moje saučešće.
MILISAV: Došao sam da pitam da li bi je spalili, pošto nemamo groblje kućnih ljubimaca. Al' oni neće ni da čuju pitanje, kamol' da mi odgovore...
SOFIJA: Mislim da nema šanse, ovde spaljuju ljude.
MILISAV: Ne ljude. Leševe. I ona je leš, samo mačiji.
SOFIJA: Mačiji leš...(nesigurno) To nije isto.
MILISAV: Nije, Milica je manja... Lešić...
SOFIJA: Ipak, nije ljudsko biće.
MILISAV: Ne, ona je bolja. Nežnija, vernija.
SOFIJA: Vi baš ne volite ljude?
MILISAV: Kad su mene „udomili“ Milicu nisu primili
jer je takav nekakav kućni, navodni, red. Radojica je šatro alergičan na dlaku. Pustio bi Milicu na ulicu da mi nije mog unuka Vuka...
SOFIJA: Valjda Radojka?
MILISAV: Radojka je u Kanadi a Radojica joj je brat.
SOFIJA: Aha! I izbacio bi jadnu Milicu na ulicu
ali ne sme od Vuka? Vašeg unuka?
MILISAV: Pa da. Vuk mi je jedini saveznik. Al' kad on ode u školu onaj zlotvor otvori vrata od terase, Milica šmugne, pa pobegne. Kroz krošnju lipe pa
na zemlju s trećeg sprata.
SOFIJA: Kuku! (uplašeno) A dole kerovi zverovi, a?
MILISAV: Čitavi čoporovi! Kako li im zbriše? Za par dana iskrsne kod mene. Gladna, jadna,ofucana.Borka direktorka dobije napad histerije al' ne sme da je šutne jer ću ja da javim Vuku. Zove Rada. On dođe po Micu, proćućori s Borkom nasamo sat-dva, a za mene nema vremena. Ja sam mali penzos, a on her menadžer.
SOFIJA: Kao što vi niste imali vremena, dok je on
bio mali dečak, a vi veliki pandurski pukovnik...
MILISAV:(pauza) Kako vi znate da sam ja bio pukovnik?
(sumnjičavo) I otkud ste znali da mi je maznuo stan?
SOFIJA:(šatro zgranuto) Stvarno ste rodili monstruma!
MILISAV: (rezignirano) Nisam ja. Žena ga je rodila!
SOFIJA: Ma normalno da je žena kriva, pogotovo kad
više nije živa!(nakon pauze) Ipak, zar vi niste malo
previše mladi... za... pa za - taj starački dom...?
MILISAV: Kako malo?! Mlađi sam dvae's godina od svih
grobova u toj čekaonici pakla. Ladno me zovu 'dete'!
Šalju me po cigarete, a pušenje strogo zabranjeno!
SOFIJA: Pa šta radite tamo? Jeste li nešto bolesni?
MILISAV: Nisam, ali je Radojica rekao da jesam!
SOFIJA: Kako rek'o? Nije mogao tek tako da kaže!
Valjda traže neke nalaze, neke dijagnoze?
MILISAV: Pa da. Dovezli su me iz bolnice na oporavak jer je Rade oženjen zaposlenom vešticom. Imao sam kao neki srčani udar, razvalio me ko državni udar. Dogovor je bio da se tamo samo oporavim. Al nikako
da mi bude dovoljno dobro i da me puste.K'o paze me.
Rek'o im je skot Rade da sam pio balon vina svaki
dan! Da sam težak alkos i da pucam kroz prozore.
SOFIJA: A jeste li pili? Pošto tamo, valjda ne daju...
MILISAV: Jesam ranije. Za svoje pare i u svojoj kući!
Ili u, za to predviđenom mestu, odnosno u kafani.
SOFIJA: I pucali, ste?
MILISAV: Samo za praznike, kao sav normalan svet!
SOFIJA: Pa, ako ste toliko normalno pili i pucali...
MILISAV: Jok, nego trezan da gledam kako mi propada
organizam u kome držim svoju „plemenitu“ dušu?
SOFIJA: Onda vas je možda spasao... Od vas lično.
MILISAV: O, da! Spasao me od života. Sad sam fikus!
(pauza, u poverenju) A neće me pustiti ni da umrem k'o čovek. Đavola bi on mene tamo zatvorio, da nije
bilo rata i infarkta kad su me oterali u penziju.
(Pauza. Kiša. Ponovo dolazi službenik koji ih ne zarezuje)
MILISAV: (peva besno, falš) Ne klepeći nanulama, kad
prolaziš kroz hodniiiiike...
(Ovaj prođe, bez zaustavljanja. Udaljena grmljavina)
SOFIJA: Zaboga, pa imajte malo pijeteta! Sramota je.
MILISAV: Samo sam proveravao je li gluv. Verovatno jeste. Nije moguće da ima tako čelične nerve.
(menja temu) Kako to da vi imate unuku kad nemate
dete? Unuka vam je od sestre ili od brata?
SOFIJA: Nije... ona mi je od ... jednog čoveka, ali je ja...
MILISAV: Od čoveka, a ne naprimer od muža iz prvog braka? Mislim iz njegovog prvog braka...
SOFIJA: (hladno) Šta se to vas tiče?! (i napolju fijuče vetar)
MILISAV: Ne tiče me se, onako pitam. Ja sam vama isprič'o svoju situaciju, pa sam... (kao sinulo mu) Jel' moguće da vam je unuka od ljubavnika?
SOFIJA: (ledeno) Mislim da vas se to pogotovo ne tiče!
MILISAV: Naravno. Al' ja znam slučaj da je čovek imao kćer sa rođenom ženom. Im'o je i ljubavnicu, jasno
ali bez dece. Žena mu je kuvala i prala, a devojka mu pravila karijeru. Konforan jedan život,totalno.
Onda mu je žena umrla, a švalerka ostala besmrtna. Kćerka se nije udala ali jeste rodila. I sad on nije
umeo da se snađe u toj njenoj, ćerkinoj, nezakonitoj situaciji, ali švalerka jeste. Nezakonite žene su solidarne. Tako su se zbližile. Ćerka i švalerka.
Zanimljivo, jel'da? (Napeta a kratka pauza)
SOFIJA: (tiho) Šta mislite pod „nezakonite žene“?
(opasno) Šta je to nezakonita žena, molim vas?
MILISAV:(veselo) To je bar jasno. Neudata gospoja koja...
SOFIJA: (ljutito) Jel' to vi tvrdite da samo muž čini ženu zakonitom? Neudato, nije zakonito, a? Kakav ste vi odvratan falokrata! Da niste malo matori
za mačoa? Njih određuje seksualni potencijal, a vi
se raspadate na očigled! Fašisto! (grmljavina se vraća)
MILISAV: Šta ti bi odjedared, pobesnela babo?!
SOFIJA:(besno) Crkavaš, bre skote nijedan, smrdiš ali
i dalje tvrdiš da ima gorih od tebe, jel'da?! (prgavo) Sve neudate žene su gore od tebe, a? mrcino matora! MILISAV: (veselo) Ha! Sofija Šuga, setio sam se!
Eto ti! (razdragano) Sojka lujka!
SOFIJA: (zgranuto) Čega si se setio, majmune izlapeli!?
MILISAV: (ironično) Tebe lutko! Tvoga ljupkoga imena
i prezimena. Čak i nadimka! Ha! Prag 1969-te, treće tri, maturska ekskurzija.Jedna od prvih što su išle čak u inostranstvo. Pa baš u Prag, o'ma posle Rusa. Sećaš se kako je grbavi vodič siktao koliko Česi mrze Ruse, a ćutali su k'o puvanjci. Ni praćku nisu opalili. A kamoli petardu!
SOFIJA: Zaboga, zašto lažete?! Jan Palah se spalio!
Sam! U znak protesta. Sve novine su pisale o tome.
MILISAV: Okupacija s jednom žrtvom?! Kod nas nema
bolje svadbe bez bar tri mrtve žrtve. Pokaziv'o
nam je ruski tenk koji su baćuške digle k'o neki
spomenik, jer je prvi ututnjao u nebranjenu Prahu.
SOFIJA: (ledeno) Ne sećam se!
MILISAV: Ne sećaš se ni kako smo se 'vatali i cmakali
u vozu, celu noć, dok su svi drugi spavali?
SOFIJA: Svi su se 'vatali i cmakali i svi su mislili
da svi drugi spavaju...
MILISAV: (pobednički) Znao sam da se sećaš!
SOFIJA: (u inat) Ne sećam se! (nevino) Čega?
MILISAV: (neveselo) Ne sećaš se ni zašto si prestala da govoriš samnom već drugog jutra u praškom hotelu? Kad sam siš'o na doručak sa glavom ko bundevom od mamurluka,i ipak sam ti reko „'de si guzo moja mala“ a ti si uvrnula nos k'o da sam jako smrdljivo prdn'o!
SOFIJA: (ljutito) Pljesnuo si me po dupetu, pred svima, govnaru jedan uobraženi i nezahvalni!
MILISAV: Pa šta! Im'o sam pravo na to! Prethodne noći si me iskoristila kao običan seksualni objekat.
SOFIJA:(šokirana) Ja sam tebe iskoristila?! Ja tebe?!
MILISAV: Nisam valjda ja tebe! Bio sam pijan k'o letva!
SOFIJA: Kakva letva! K'o krmak! Ispao si iz lifta kad sam pošla na večeru. Pao si kao proštac. Da sam te bar ostavila s nosom u prljavom itisonu! Uplašila sam se da si crk'o.Zvala upomoć, ali svi su već bili otišli da žderu. Jedva sam ti napipala puls.
MIULISAV: Pipala si me, eto! Šta sam rek'o?
SOFIJA: Jedva sam te odvukla do sobe. Jedva sam ti iz šake iščupala ključ. Stez'o si ga u samrtnom ropcu.
MILISAV: Sve ja to tebi verujem, ali ja sam se probudio go golcat. Jedino čega sam se seć'o bilo je tvoje lepo oznojeno lice, al tebe više nije bilo. Šta sam mog'o da mislim? Ništa nego - ludi seks!
SOFIJA: Nije bilo nikakvog seksa, idiote! Kad sam te najzad uvukla u kupatilo da te osvestim povratio si
kao gejzir. Izbljuvao si smrdljivom crnom pivčugom
i moju svilenu haljinu i sve na sebi. Morala sam da
te skinem i operem, jer bi te izbacili iz škole. Čak sam ti i krpe oprala. Jedva sam te onako golog, mokrog i mlitavog odvukla do glupog kreveta.
MILISAV: (lascivno) Golog i mokrog, a!?
SOFIJA: I mlitavog! Do ponoći sam se tuširala u haljini, dok nisam oprala odvratni smrad pivske
bljuvotine iz kože i kose. Ostala sam bez večere
a ti si me ujutro pljesnuo po dupetu, kao kurvu!
MILISAV: Jel' ti znaš kol'ko sam ja popio, onako zelen?
SOFIJA: Ne znam i nije me briga!
MILISAV: E, jebiga, ne znam ni ja, što je najgore.
SOFIJA: I to te možda opravdava?
MILISAV: Ja sam se probudio go. Šta misliš da misli normalan pubertetlija kad se probudi gologuz sa amnezijom? Misli da je nešto kar'o, normalno!
SOFIJA: „Nešto“! Nešto je kar'o? Nešto će ti sada
tikvu otkinuti, prostačino jedna muška, seljačka!
MILISAV: De smiri se, ludajo, infarkt će te strefiti.
Šta se pališ, posle toliko godina!?
SOFIJA: A ne pomisli normalan tinejdžer da se upiš'o
u gaće dok sam ga ja skidala na podu kupatila?
MILISAV: Skidala si me na podu? Odatle meni ona
upala bubrega koju sam posle vuk'o mesecima...
SOFIJA: Dobro nisi upalu mozga dobio! Držala sam te
pola sata pod 'ladnim tušem, al' se nisi otreznio.
MILISAV: (smeh) Super što nisam im'o mozak! Mog'o sam
da krepam od meningitisa...
SOFIJA: Nisi imao mozak, i nije ti do danas porastao!
MILISAV: Al' sam barem bio prvoborac u revoluciji!
SOFIJA: Kakav prvoborac, budalo, pa mi smo rođeni
6 godina posle rata?! I posle te revolucije!
MILISAV:Prvoborac, frontmen seksualne revolucije!
SOFIJA: O da! Bio si stidljiv ko jebena jagorčevina.
Zato si i pio, k'o Rus. I sad se stidiš, priznaj!
MILISAV: (sentimentalno, vajka se) Moja Sofija, kakvi smo
mi naivci. Obruk'o sam se malo, pre 45 godina i još uvek me blam... A današnji klinci naprave grupnjak u školskoj klonji i još se okače na fejs i na jutjub
da se celom svetu pohvale svojom brukom i sramotom.
SOFIJA: Zar ne reče ti, da nisi kompjuterski pismen?
MILISAV: Za toliko jesam...
SOFIJA: Lažov ostaje lažov. (pauza. Muzika. Kiša.)
MILISAV: Kad smo bili mladi, bili smo lepši od njih!
SOFIJA: Naravno. Bili smo i mlađi od njih! (pauza)
MILISAV: Pokušao sam još jednom, kad smo već bili
studenti, zvao sam te, ali si se opet naljutila...
SOFIJA: Bio si glup ko točak! Htela sam na Labudovo
jezero, rek'o si da ne znaš gde su ti kupaće gaće!
MILISAV: (smeje se) Zezao sam te.
SOFIJA: Jel'? Znao si da je to u stvari opera?
MILISAV: Naravno da sam znao.
SOFIJA: E pa nije. Labudovo jezero je balet!
MILISAV:(opet menja temu) Koga imaš u toj urni? Onog tvog
oženjenog dečka što te 'ladno iskorištav'o da mu
praviš karijeru, a ti se zbog njeg' nisi ni udala?!
SOFIJA: Bolje da sam se udala i pravila karijeru svom zakonitom mužu, a? (ironično) Karijeru i sarmu!
MILISAV: Što je moja žena pravila sarmu! K'o keva...
SOFIJA: A ti si je, u znak zahvalnosti, varao, zar ne?
MILISAV: Pa i onaj tvoj grebator je var'o svoju ženu.
SOFIJA: (uzdržavajući bes) Ona mu je pravila sarmu, u smradu dinstanog luka i kiselog kupusa, a meni
je dolazio čist, izbrijan i namirisan, pa ti
crkni od „nezakonistosti“ seronjo matori!
MILISAV: (veselo) I ja sam njegovoj Veri išao obrijan
i sređen. I njenu sam sarmu prob'o...
SOFIJA: (nakon šoka) Lažeš? Uh, kako izmišljaš! Fuj!
MILISAV: Šta misliš, samo ste se vas dvoje na celom svetu belom dosetili švaleracije, niko drugi nije?
SOFIJA:(tužno) Među nama nije bila švaleracija, nego
prava ljubav! Nije smeo da se razvede zbog Partije.
MILISAV: Ni među nama nije bila švaleracija, nego
seks. Ja nisam hteo da se razvedem zbog familije.
SOFIJA: Lažeš ko pas!...
MILISAV:(veselo) Pitaćemo je, kad stignemo u pakao...
Jel'ti pričo da ju je svake godine slao na abortus?
Mrzeo je decu i kondome. Ti si mu bila praktična pošto si nerotkinja... (Ona je, opasno, spustila urnu)
SOFIJA: Izrode, šimpanzo, zlotvore, kako možeš sad
kad je su oboje mrtvi?! Kad ne mogu da se brane?
MILISAV:(brižno je umiruje) Dobro. Neću više. Smiri se.
Iskaču ti osigurači, ej. (menja temu) Nego, reci, kad
ti stiže ta njegova unuka? Mislim, tvoja unuka.
SOFIJA: (sumnjičavo) Zašto? Ne bi joj valjda rekao?
MILISAV: Ma ne, šta ti je. Voleo bih da je vidim...
SOFIJA: (sumnjičavo) Šta imaš ti da je gledaš!?
MILISAV: (šaljivo) Možda ličimo. Možda je malo moja.
SOFIJA: To nije smešno! (besno) Stvarno si gad!
MILISAV: Zašto? Kreso sam joj babu, dok je bila riba,
a znaš kako se bebče zakači kad se najmanje nadaš.
SOFIJA:(ledeno) Ne znam! Ja sam nerotkinja. Praktična!
MILISAV: Joj, izvini, zaboravio sam. (Dramatična pauza)
SOFIJA:„Kreso je babu-ribu“! Zbilja si redak bednik.
Imaj malo poštovanja prema pokojnicima!
MILISAV: Ama imam! Samo mi reci kad mala stiže...
SOFIJA: (pauza) Neće doći. Ona je... u Australiji.
MILISAV: Što je onda ti čekaš ovde? Jel' ovo Sidnej? SOFIJA: (preko volje, očajna) Spremila sam taj izgovor za
ako me neko pita zašto sedim tu toliko dugo...
MILISAV: (pauza) A zašto sediš? (sliva se kiša niz oluke)
SOFIJA: Skupljam snagu da krenem i da ga s mosta
prospem u Dunav, kao što sam mu obećala.
MILISAV: Prospi ga u klozet, stići će taj do Dunava.
SOFIJA: Sram te bilo! Bojiš li se ti Boga il' ikoga?
MILISAV: Vidi kakva je kiša! On je šaka pepela, zašto
bi sad išla čak na most po ovom nevremenu? Da i
tebe odnese u reku?(pauza) I mrtav te iskorištava.
Misliš da te gleda s neba? Ni živ te nije gled'o...
SOFIJA: Daj umukni malo, idiote! Ostavi me na miru.
MILISAV: Ne mogu da te ostavim na miru. Izvini.
SOFIJA: (začuđeno) Zašto?
MILISAV: (šarmantno) Zato što imam zacrtan plan.
SOFIJA: Ne tiče me se tvoj plan! Gubi se!
MILISAV: Tiče te se! Došao sam da se udaš za mene!
SOFIJA: (dugačka pauza. Šokirana je) Ti si lud.
MILISAV:(veselo) Možda malo. Ali nemam dijagnozu...
SOFIJA: (mračno) Ne bih se ja kladila da nemaš.
MILISAV: Pa nemoj da se kladiš. Samo se udaj...
SOFIJA: (nakon pauze) Da te vadim iz staračkog doma?
MILISAV: Baš to! Neko blizak morao bi da potpiše.
Radojica neće, Radojka nije tu. Vuk je maloletan.
SOFIJA: (zločesto) A maca Milica je pokojnica?
MILISAV: Venčana žena je najbolja varijanta...
Sama si rekla da sam premlad za gerontocentar...
SOFIJA: Da te perem, peglam i slušam kako hrčeš?
MILISAV: Ama ne moraš, imam ja odličnu penziju...
SOFIJA: Ne znam da kuvam sarmu. I ne nameravam!
MILISAV: Nema veze.(tužno) I sarmu su mi zabranili.
SOFIJA: Ne znam ni da peglam.
MILISAV: Ja peglam sam.
SOFIJA: Ovo bih već mogla smatrati kvalitetom...
MILISAV: Eto vidiš. Jel 'oćeš?
SOFIJA: Neće te dati, Radojica, jes'ti naivan?
MILISAV: Šta misliš, da me prosiš? Ha. Ma nećemo
ga ni pitati. Dovedemo ga pred svršen čin i samo mu poturimo venčanicu pa provučemo kroz ostale papire i punomoći.
SOFIJA: Ti zapravo hoćeš da pobegneš za mene?
MILISAV: Ha, ha! Može se i tako formulisati...
SOFIJA: I da ja to posle legalizujem? (pauza) Ma ne
dolaziš u obzir!
MILISAV: Sojka, budi drug. Ja sam pobegao zbog tebe.
SOFIJA: Odakle? Iz ludnice?
MILISAV: Ako me opet uhvate smestiće me stvarno u
neku bolje zaključanu instituciju nego što je dom.
SOFIJA: (pevuši) Zbog mene si tarabe preskak'o?
MILISAV: Kad sam prekjuče čuo na radiju da je pisac
dao Bogu dušu, odmah sam dobio ideju. A kad sam čuo da je danas kremiran, znao sam da si sigurno ovde.
SOFIJA: I postavio si mi zasedu?
MILISAV: Dobro, to mi je profesionalna deformacija.
SOFIJA: Što baš ja? Ima baba da biraš. Ima devojaka!
MILISAV: Ne mogu svakome da poverim svoju smrt! Tebe poznajem. Možda bi me druga držala na aparatima zbog penzije. 'Ajde Sojka, budi mi devojka. Idemo.
SOFIJA: A nećeš da kremiraš macu Milicu?
MILISAV: To je bio izgovor. Nema ništa u kutiji.
SOFIJA: Kakav si ti podmukli lažov, ne mogu da
verujem!
MILISAV: Morao sam nekako da smekšam tvoje kameno
srce. I da pokažem svoju široku slovensku dušu.
SOFIJA: Nema pola sata kako si mi ovde plakao za
pokojnom macom Milicom, stvarno sam ti verovala.
MILISAV: Mica je pobegla sa jednim uličnim mačorom,
za srce me je ujela. Da znaš samo kako je ofucan!
SOFIJA: Kakav si ti patetik lik jadnik! Što bi reko
tvoj unuk! A šta su ti dođavola trebale priče o
odranom zubaru, i o dečacima sa sisama?
MILISAV: Da vidiš kako sam obavešten i zabavan...
SOFIJA: Zabavan?! A priča o komiranom generalu?!
MILISAV: Da shvatiš koliko je opasno da im dopanem šaka. Neće mi dati ni da umrem ako me ne spasiš. Ja samo želim, kad mi kucne čas, da odmah dam Bogu dušu a đavolu telo. Ali skot će da me prikopča na sve moguće mašine, navuk'o se na moju penziju.
SOFIJA: Jesi rek'o da je her menadžer, ima platurinu.
Šta će njemu tvoja penzija!?
MILISAV: Ohoho! Onima koji imaju puno, uvek treba još.
Samo su sirotani skromni, on je alav!
SOFIJA: Još si ti mlad za aparate i deluješ ... čvrst.
MILISAV:(tiho)Ko zna čime me direktorka Borka truje,
svi je tamo zovu Borka Bordžija, nije to bez veze!
SOFIJA:(upozorava) Ovo što sad pričaš ima dijagnozu...
MILISAV: Al' da znaš kako se Radojica i ona gledaju.
SOFIJA: To je tvoja paranoja, čoveče što bi se gledali?
MILISAV: Pa, dobra je riba. Valjda i skot nešto kreše.
SOFIJA: Ti si „nešto“ znaš. Nešto pokvareno! (pauza)
MILISAV: Na tvoju dušu kad me zatruju i prikopčaju
na mašine pa da ne umrem nikad i da mi se duša
doveka zapliće po paučini pod plafonom neke...
SOFIJA: Ne mogu, bre čoveče, da živim sa lažovom!
MILISAV: Ma ne moraš da živiš samnom! Samo se udaj
da možeš potpisati isključenje mašina ako me Rade i Bordžija privežu. A ostala bi ti i moja penzija.
SOFIJA: (ponosno) Imam ja svoju ličnu penziju!
MILISAV: (podsmešljivo) Umetničku?
SOFIJA: Sa dodatkom za nacionalne zasluge!
MILISAV: Ma sve je to bakšiš prema pukovničkoj, još
si naivna, devojčice?! 'Oćeš da razmenimo cifre?
SOFIJA:(nakon poauze) A ne moramo da živimo skupa?
MILISAV: Jok. Samo ću se prijaviti kod tebe. Imam ja
švaler-garsonjer za koju Radojica ne zna da postoji.
SOFIJA: Švaler-garsonjer od pandur-funkcioner, ha?
MILISAV: Nije on meni dorast'o, samo je mlađi i jači.
SOFIJA: A otkud ti znaš da ćeš prvi da capneš?
MILISAV: Znam. Čudo da još mrdam kako sam živeo. A ti
si žena staložena. Ajde, bre Sojčice, devojčice.
SOFIJA: (nakon pauze, razmišljanja i muzike) Imaš li pasoš?
MILISAV: Ovaj novi ne. Al' ću ga uzeti za 15 minuta,
ipak sam ja lik-pukovnik. Još imam veze. A zašto?
SOFIJA: Da me vodiš na predbračno putovanje u zlatnu
Prahu.
MILISAV: Ozbiljno?'Oćeš? Ma vodiću te na kraj sveta!
SOFIJA: Ne na kraj sveta! Prag mi duguješ! Usr'o si mi
matursko putovanje, sad mi priredi penzionersko!
MILISAV: Jel' to znači da smo se dogovorili?
SOFIJA: Ne znam, videću kad se vratimo...
MILISAV: 'Ajmo po sošpa!
SOFIJA: Sad odma'? Po ovoj kišurini?
MILISAV: Nismo od šećera. (ustaju, spremaju se, kreću. Muzika)
Svakako moramo pre nego što me Radojica nađe.
A reci mi iskreno, kad si me prepoznala?
SOFIJA: Odmah. Skoro odmah. Čim sam te pogledala.
MILISAV: Ozbiljno? I igrala si celu igru. Štoza?
SOFIJA: Htela sam da dimvi kakva si kasto posto.
MILISAV: Simnjala si u neme? To nije pole, vojkode!
SOFIJA: Samni ja slove salasi, dićumla. (smeju se)
( odlazeći ... sve udaljeniji razgovor)
MILISAV: Kvaka si ti vicaluka, denaprepre, haha.
SOFIJA: Manja gone ti žovčinola. Nosićeš me od ftali do beso kad đemodo u zlatnu Prahu.
MILISAV: Nosiću te preko gapra ko dumla... (smeju se)
SOFIJA: Mislila sam da mi je votži šaopro...
MILISAV: Naš život tek činjepo gadra... (smeju se, odu)

(Na sred srede ostade keramička urna. I kutija za cipele koja je igrala mačiji sanduk. Ako urna počne da se puši znači da je pokojnik pobesneo. A ako iz kutije izađe mačkica, znači da Mile laže kao da nije u penziji.

KRAJ