<<

SREĆA ŠTO ŽIVIMO U PODRUMU

Sati sitni da sitniji ne mogu biti. U skromnom stanu porodice Popović bila bi tišina, kad ne bi grgoljila voda u cevima.U vodovodnim, kad god ko na gornjim spratovima, ožedni ili pere ruke, ili već nešto neznano vilenja u ovo gluvo doba. U kana-lizacionim, kad neko, znaš već... i čim nečija veš-mašina ispumpa vodu. Svi peru noću. Štednja? Jeftinija, noćna tarifa? Sirotinja? Nesanica? Ili na-vika iz mučnih devedesetih minulog milenijuma, kada je struja nailazila samo na par sati, i to pred zoru, da je niko ne vidi!? Kako kod koga. Uprkos klokotanju i potresima što povremeno potmulo uzdrmaju celu zgradu (neki lutajući autobus, tere-tnjak, šta li je?!) Popovići spavaju mirno. Milan, muški deo bračne celine, još, hvala Bogu, nije do-rastao do hrkanja, ni do nemirne savesti i košmar-nih snova.

Ženska polovina, Milena, koja zapravo čini skoro dve trećine, ima tanji san, ali spajki. Sklup-čani su na takozvanom bračnom dušeku ispod koga nema odgovarajućeg kreveta, nego leži direktno na onom modernom podu što se zove laminatni. Onom, što liči na parket, ali nije parket. Ima ovde dosta toga što liči, a nije... Pokriveni su širokim bračnim jorganom, koji dele kao dobro i zlo, na šta su se uostalom zakleli pred državom (tj. Mati-čarem) i pred Bogom (tačnije: popom). Oni su, naime, moderno, dvostruko venčani. Nerazvodivo. To je, još u prošlom veku, bilo strašno zastarelo i staromodno, ali je od pre deceniju postalo jako novo i moderno...

Popovići leže složno, leđa uz leđa, ušiju pokrivenih, dok im gola stopala vire prema maloj grejalici, koja je takođe na laminatu. Da li su glave pokrili zbog burboćkanja voda ili što je jevtina (sve za evro) roze lampica ostala upaljena, ili im je na noge vruće a po glavama hladno, jer soba nije ravnomerno ugrejana, ne zna se, a nije ni bitno. Bitno je da se Milena upravo meškolji. Pa se otkri-va. Seda raširenih nogu, kao lutka. Nešto joj se važno događa i ona shvata šta, premda joj je ovo prvi put u životu.

- Milane, Milane, ustaj! - šapuće. Uzbuđena.

Prozvani bračni drug, međutim, zavlači glavu i pod jastuk, nije mu dosta što je već pod jorganom. Pokazuje čvrstu nameru da ne bude probuđen. Ne da se.

- Ustaj, bre, počelo je... - drmka ga ona. Bez-uspešno. Valjda zato što je tako nežno... A onda se nespretno navali preko tvrdoglavog spavača pa sa njegove strane dušeka (sa poda, naravno, jer na-meštaja jedva da ima) uzima budilnik, navije ga za najbližu moguću budućnost i stavlja ga Milencetu iznad glave.

Pošto je, kao što su je naučili, proverila da li je čaršav ispod nje suv, a jeste, polako, pažljivo, oba-zrivo, ustaje sa dušeka i odlazi ka predsoblju. Pra-vac kupatilo. Bosa. Hoda kao patkica.

Sobu osvoji tišina. Pomenuti oblik tišine, sa šumovima voda i teretnjacima... Jedini koji ovde postoji. Zvucima tišine pridruži se i slap njihovog vodokotlića. A onda budilnik zazvrči, i dokaže da je ono zbilja bio mir, sada rasteran na sve strane, kao da ga nije ni bilo.

Milan se tupavo nalakti. Izvađen, izbačen, si-lom iščupan iz dubokog, najdubljeg bunara, gde mu je bilo super.

- Aaa? Kao da nisam ni spavao! - mahinalno opipava Milicinu stranu bračne teritorije, pa kad shvati da mu supruge nema, kao da se uplaši. - Milice, Micko, gde si?

- Tu sam, spremam se, požuri! - Mickin glas, koji dopire iz voda, sasvim ga pomete. On blene u budilnik, sanano. - Koliko je to sati? - lakše mu je da pita nego da sam locira kazaljke. Ako je mala na... a velika na... uh!

- Nema veze koliko je sati, kad je došlo vreme! - Mica opet govori u zagonetkama, a on nimalo ni-je raspoložen za dešifrovanje u ovo nedoba. Nema minut kako je zaspao.

- Dva sata! To je vreme samo za kuntanje!!! - sad kad mu je dopro do svesti položaj kazaljki na satu, skoro da se naljutio. Baca se na bok i navlači jorgan kao sigurnu odbranu od jave. Ako već ne sigurnu, onda bar jedinu koju ima na raspolaganju. Osim jastuka, koji se već pokazao kao nedovoljan.

- Vreme je da se rađa, čoveče. Ustaj, da me vodiš! - vraća se mlada žena, već bez spavaćice, u hulahopkama i pamučnoj potkošulji.

- Kuda, bre, u ovo doba? - gunđa on, pokušavajući da se vrati u blaženstvo.

- Tamo - uzima ona sa praznog roze kreveca svoju pripremljenu, vunenu vreća haljinu boje “ko da nisam ni oprana” i navlači je preko glave.

- Tamo?! Već? - đipi Milan na dušeku, kao da mu se opruga zabila, onde gde se već zabija. Opru-ge su, inače, u redu, dušek je solidan, a ubolo ga je to što već odavno čeka. Ništa ne može da nas izne-nadi kao ono što čekamo. Kao sneg u februaru, na primer.

- Kako već! Pa mi smo u desetom mesecu. - ona izranja iz haljine na gornjoj strani. Haljininoj. Kroz veliku rol kragnu koja služi i kao šal-kapa. Praktična stvar. Seda na jedinu stolicu. Postrance obuva čizme, jer ne može da se sagne od stomaka. Ručice i nožice su joj kao u pileta, ali je zato stomačina kao kaca za kupus. (Kaca je inače u kupatilu, pošto oni nemaju podrum kao sav svet, jer žive u bivšoj vešernici.) Stolica na kojoj Milica sedi je stara i prefarbana u roze. Sve je ovde roze. Sve staro i sve prefarbano. Samo su njih dvoje novi i nefarbani.

Milan ne veruje svojim očima, ni ušima, ali Milici veruje. Ne bi se zezala s tim.

- I počelo je ?!

- Počelo! - ziiip, zatvara ona levu čizmu.

- Au, bog te mazo! Pa šta ne govoriš? Šta me ne budiš! - eto njega budnog na nogama laganim. I dlakavim. I mršavim. Skakuće. Traži nešto. Hitno. Samo ne zna šta!

- Porodih se budeći te! - gleda ga, kao da mu se smeje, i povlači zip na desnoj.

Nije mogla da sačeka jutro! Mrgodi se Mile-nce, a kaže: - Šta da obučem? Kako si?

- Kupaće gaće. Napolju je minus deset. Uzmi neke deblje.

- Kako se osećaš? Gde su mi čarape? - uskače u farmerke. Pulover navlači preko glave... još samo da savlada rukave... i da se razbudi.

- Evo ti! - gađa ga smotanim čarapama direkt u nos i već uzima svoj svenamenski, jedini, crveni kaput, sa rasprodaje. Šta joj je smešno? Moram da budem hladnokrvan, ko je ovde zaštitnik i muš-karac?! Treba da je smirim... Kolicka je, dal će da preživi? Pi! Pomera se s mesta. Smiruje sopstvena kolena... Milan.

- Dakle, počelo! Pa, kako si? Gde mi je jakna?

- Skini prvo pižamu! - gornji deo iste viri mu, naime, ispod pulovera.

- Neka! - sakriva pižamu u pantalone - Reci mi kako si!? Šta sad da radim?

- Obuj se! - pokazuje mu obuću, kao kučetu. Prstom. Kakav osmeh.

- Mislim, šta da radim uopšte... generalno. Jel znaš ti šta to znači?! - Nonšalantno obuva desnu ci-pelu na levu... - Pi... jebemti! Šta je meni?! Pona-šam se ko nezdrav u glavu.

- Požuri!!!- navukla je kragnu kao šalkapu uzima torbu, davno spakovanu. Imperativ?! Požuri! Jel to bio imperativ?

On zna da mora još malo da je zadrži inače će trčati za njom polugo, pošto nema pojma gde mu je jakna. Jakna, jakna, jakna! Svestan je da lupa ali tatrlja:

- To je ozbiljna stvar. Velika situacija. Tako-reći sudbinski trenutak. - najgore što ne zna gde da traži prokletu jaknu! Kako nešto uopšte može da se zagubi u ovako malom i praznom stanu!? - A kako se osećaš?

- Ajde, bre, čoveče!!! - stoji u dovratku i pruža mu jaknu. Čitačica misli.

- Jel boli? - zar ne bi trebalo da je ona u frci, a on da je teši? Zeza ga i jaknin rukav!

- Brže! - kao da se Milica malo ljutnula. Nije. Samo je nestrpljiva. Jel dotle došlo? Gađa ga čara-pama i imperativima i stoji tu ko narodni heroj pred juriš dok njega zezaju svi rukavi ovoga sveta! Urotili su se protiv njega, zajedno sa rajsfršlusima i dugmićima.

- A šta ću ako te bude bolelo? Šta onda da radim? - kako da se zakopča kad mu se tresu ruke?! - Znaš da ne podnosim kad tebe nešto boli. (A tek što ne podnosi kad njega nešto boli. Zub, na pri-mer.)

- Gde su nam pare za taksi? - narodna heroina otvora ulazna vrata. Ulaze zima i mrak.

- Pare za tadžu? Tu su negde... Gde bi bile... Reci mi, kako si...

- Dobro, dobro, daj mi lovu!- srećom, vratila se da isključi grejalicu. Razumna.

- Kakvu lovu? - zašto je gledam tako tupavo, kad mi je jasno šta traži?

- Za taksi. - ona već izlazi na hodnik i pali državno svetlo. Zašklopoće automat.

- Ne dolazi u obzir da ideš sama!

- Ajde, daj mi lovu, vidiš da si sav smotan!

On smotan? Koješta! Samo se još nije osve-stio, šta se ona tu pravi važna! Paničarka.

- Ja ću da platim. Sve ću ja. Ništa ti ne brini. Opusti se. Daj mi torbu. Kako si?

- Ama, dobro sam, ajde, polazi više! - Milica ozbiljno gleda na sat i nešto broji. 

- Žuri ti se? Nije ti dobro? - Kapa! Kapa? Gde je dosadna kapa? Razvaliće mu sinuse ovaj jebeni februar, za koji lažu da je najkraći, a kraja mu nema. Nije dosta što nemam čizme! Dakle tražim kapu... i šal... a šta ona to broji?

- Sad idu na 20 minuta... Dosta je blizu! – kre-nula je i ostavila otvorena vrata.

Jebeš kapu! Šta će mi prokleta... Pa mu dopire do svesti:

- Blizu? Misliš, blizu? To jest, moglo bi usko-ro... šta da radim, ako počne u taksiju. Mesto ro-đenja taksi!

- Porodiću se u liftu, ako odmah ne kreneš! - odlazi sa torbom, koju je on malopre iskao i nije mu dala...

- Lift ne radi!- vrisne Milan, ni brige ga za komšijske snove. Nije valjda luda da uđe u lift u tom stanju!? Nije. - Sva sreća što stanujemo u po-drumu!

- Milane, ja idem. - kao da on to ne vidi! Ona se penje uza stepenice. On pokušava da zaključa vrata. I brava je u zaveri. Svetlo u hodniku se gasi. Umukne i automat. Mrak. Zima.

- Milice, Milice, bre, čekaj me. Kud si zapela? Jel frka? Kako si? Ej, dobro, priznajem malo sam sluđen. Vidiš i sama u kakvoj sam situaciji! Mili-ceeeee, ej, čekaj!

Stigao ju je tek kod interfona, odakle je Milica, zvrcnula roditeljima. Njeno je da javi. Na šestom spratu slušalica je podignuta odmah, kao da je neko čekao u predsoblju.

- Ko je? - pitala je Milicina majka.

- Ja sam... mama, ... mi idemo...

- To je vaša stvar. - rekla je mama i prekinula vezu.

“Uh, jebem ti lebac klimakterični, kajaćete se vi”, opsuje Milica. U sebi, zbog MIlana. Njeni su je se roditelji odrekli jer je prekinula studije, zapo-slila se kao prodavačica u butiku, a posebno zato što se udala za dođoša, seljaka i rešila da rodi mla-da. Po njima, trebala je da abortira, da završi fakul-tet, da ostane usedelica, pa da se tek tada kao pro-fesorka istorije, lepo zaposli - isto u butiku ko pro-sta radna snaga. I verovatno da ne rodi nikad jer odakle da podiže decu. Jedino su im obezbedili tu vešernicu. Kao da imaju sto života pa mogu da ne govore sa rođenom ćerkom skoro godinu dana. Mi-lanovi se pak srde što se njih dvoje zlopate po beo-gradskom podrumu, umesto da su se fino vratili u Cvetojevac gde na onolikoj dedovini zvrji prazna kućerina izgrađena za Milana. Odakle je lepo mo-gao da studira u Kragujevcu, umesto što ovde radi na crno i preskače ispite i obroke. Krivo im je i što mladenci nisu pristali na ljudsku svadbu, kao što je običaj u Šumadiji. Ni oni ne govore, ali barem ša-lju malo para i puno hrane iz te svoje selendre.

BEZ MIRISA

Krevet je kraj prozora, a prozor je ogroman, bez zavesa. Ne zna kako nije primetila ranije ve-ličinu tog pendžera. Zauzima više od pola zida... Ne! Zauzima čitav zid! Kristalno je čist. Vidi se svaki oblačak na nebu i svaki otpali listić u parku. Dole. Nekoliko spratova ispod nje. Pet? Sedam spratova? Više? Ljudi su sasvim sitni i ne čuje ih. Kako je onda videla lišće, kad su ljudi tako siću-šni? Odakle pada lišće? Automobili bešumno klize ulicom, pored drvoreda. Možda taj prozor i nije besprekorno opran, nego je prosto otvoren? Zašto se ništa ne čuje? Neko je isključio ton iz njenog života? Osvrće se da vidi da li su razjapljena pro-zorska okna prislonjena uz bočne zidove. Razja-pljena, jer mora da su ogromna. Nisu. Okana nema. Jednostavno ih nema. Nema ni bočnih zidova... Ni zida koji je bio nasuprot prozora i na kome je mislila da visi slika... Ničega nema. Ona lebdi u vazduhu iznad grada, sama u krevetu. Zatim nema pokrivača, pa ni kreveta... ni odeće na njoj!

Uh! kakav san! Pravi podstanarski! Imaš stan, nemaš stan. Lebdiš iznad čaršije.

Okreće se na bok, dojadili joj ovi meseci na leđima. Jedva čeka trenutak kada će ponovo moći da se baci potrbuške, bez jastuka, sa rukama iznad glave i licem na mirisnom zategnutom čaršavu. Što neće moći sve dok joj grudi budu kao bolne lube-nice... a to može potrajati ko zna koliko i posle... Eh. Opet joj se pripiškilo, a duša joj spava.

Moraće da ustane, obuje papuče, nagrne bade mantil... jer je u kupatilu ostavila odškrinut prozor, pošto je smrdelo na buđ... Koliko radnji. Rasaniće je potpuno. Umorna je. Tri meseca spava na par-čiće, nikako da sastavi noć... Ako upali svetlo, zaboleće je glava od gole sijalice, a ako ne upali... Moraće da upali, jer se još nije navikla na ovaj zdudani stan u koji se doselila pre jedva dve nedelje. Iznajmio joj nekakav izbeglica sa Kosova, koji živi u Nišu od socijalne pomoći. Kupio ga, nedavno, za keš, i odmah ga iznajmio njoj za 270 evra mesečno. Video stomak do zuba, sneg do ko-lena i shvatio da nema izbora. Ona. Nije imala izbora. Na vratima i na interfonu još je prezime bivšeg vlasnika, koga nije upoznala. Lekić. Na prošlom stanu pisalo je Mekić. Pre toga Pekić... Sve neki provincijalci koji su pokupovali stanove po Beogradu za “kad im deca dođu na fakultet”. Jedino još da naprave tu decu. Nju su, naprotiv, roditelji napravili i rodili u Beogradu, ali su to posle nekako zaboravili, pa ona sad plaća stanove provansalcima. Ključeve od podruma još nije dobila... Telefon ima dvojnika. Joj, što joj se piški! Svuda su neraspakovane kutije, još joj samo treba da se saplete o nešto i da, ne daj Bože, padne. Ovolika, ko slonica. Gospodin sin je šutira pravo u bešiku. Boli njega đoka što je bešika puna ko balon. Seda, a leđa, slabine je razvaljuju koliko bole... Papuče... papuče... opipava stopalima par-ket... Nema vremena za papuče! Capana ka kupa-tilu... Koji je debil postavio dvoja vrata između spavaće sobe i kupatila? Jebo ga degažman! Arhi-tekte bi valjalo osuditi da žive u gajbama koje projektuju! Nema vremena ni svetlo da upali, seda na šolju i ... o hvala ti Bože... laknulo joj je... Samo taj jedan jedini trenutak olakšanja kad je prestala da se uzdržava, a onda oseti kako joj se tečnost podliva pod dupence, pod butine... mora da se ova-ko oseća beba kad se upiški... mokro joj se penje uz leđa, visko ka plećkama... Kako? Sigurno nije otklopila šolju i pošorala se sedeći na poklopcu!

Kako je moguće da nije digla poklopac? I ko ga je, uostalom, spustio?

Niko. Nema šolje. Ona nije na šolji... Ni do ku-patila nije stigla...

Budi se, u lokvi, u krevetu! U mraku. Kakav realističan san. Sve je u ovoj zemlji nadrealno, samo su njeni snovi realni! Jebem ti slabu petlju, sad moram da skidam sve sa sebe i ispod sebe, a sinoć sam promenila posteljinu... Uf!

Zaplakaće. Zaplakaće stvarno. Nije joj se to desilo još od zabavišta. Tamo se jednom upiškila tokom podnevnog spavanja i seća se kako je htela da nestane, od bruke. Nakon frtalj veka obuzima je isti taj stid, mada okolo nema dece da joj se smeju. Ni vaspitačice da je grdi. Ni mame da je preslušava danima i žali se svim ukućanima i gostima. Ni cele familije da se ozbiljno zabrine! Nema nikoga. Doh-vati mobilac i kuca poruku.

“Jesi budna? Usorala sam se u krevet, sanjajuci da sam na solji. Javi se ako mozes, da ti ne budim porodicu...” Nokija bipne za odlazak poruke, bipne za izveštaj da je primljena i istog trena zazvoni stabilni telefon. Dvojnik, srećom, nije na netu.

- Kakav je miris? - pita Adrijana kao da nikad nisu prekidale razgovor, započet još u prvom osnovne.

- Miris čega?

- Miris lokve u kojoj si se probudila!

Jel ova lujka mene tera da njuškam pišaćku? Pomera pokrivač i namešta se da onjuši.

- Nikakav.

- Nikakav?

- Nikakav! Nema mirisa.

- Mašala, lutko, jes ti spakovana?

- Naravno... - podilazi je nešto, nije jeza, nisu žmarci, nešto nepoznato...

- Dobro. Ustani polako, presvuci se, blago me-ni. Bez naglih pokreta, molim te. Mirno. Lagano. Dolazim za petnaest minuta. Iskuliraj. Posteljinu samo spusti na parket, da dušek ne upije..

- Ma mogu da presvučem posteljinu, samo sam htela da te pitam...

- Jasno da možeš, ali nije pametno! Posteljinu ću ja da sredim kad te smestim... Ako se obučeš pre nego što stignem, ispruži se na kauč i duboko diši. Ne boj se. Sve je OK.

- Gde bre, kad me smestiš?

- U Gradsku, lutko, otišla ti je voda. Žurim - i prekide vezu.

Lutka od 97 kilogama ustaje i pažljivo raskop-čava spavaćicu. Sreća što je spavaćica šator-model, nabavljena za dojenje, ima dugmiće do ispod stru-ka. Dobro, do ispod mesta gde je nekada bio struk! Uglavnom, može da je pusti neka sklizne preko bokova na pod, a ne mora da je skida preko glave. Ne bi joj prijalo to mokro na licu i kosi, bez obzira što nema mirisa...

- E, gospodine sine, baš si mogao da pričekaš jutro! Misliš da je život provod, pa požurio... - kaže Sofija glasno. Objektivno, nije sama. Tu je gospo-din sin. - Uostalom, jebo te otac nestrpljivi! - smeška se neodređeno. Ovo mu je sad pomenula oca, pa neće više nikad. Efemeran lik. Delete! Po-sle upotrebe, služio je samo za hrkanje, a njen san je i bez toga labav.

Dakle, to je to.

Nema frke. Adrijana, njena vršnjakinja i naj-bolja drugarica još iz OŠ već je rodila troje, i eno je sad kreše svoje džipče i dolazi po nju. Ekspres-ekspert. Ništa nije sigurnije ni bolje od prijateljstva iz treće klupe. Možda nisam trebala da joj razbijem nos onda kad je promašila koš i kad smo izgubile od Novosađanki?

UTORKOVA NOĆ

Darija Darković se razbaškarila u svom udob-nom “francuzu”, spava kao top i ne sanja ništa. (Zato se i kaže “spava kao top” što topovi ne sa-njaju! Ili možda sanjaju rat?) Darijina elegantna spavaća soba (ako soba uopšte može da bude ele-gantna, kao što tvrde u reklamama) topla je i prijatna. Deluje bezbedno i ušuškano ali je takođe, iz nekog razloga, kao i kod Popovića iz prve glave, diskretno osvetljena. Ovde živi neko ko ume da živi. I da planira. Bolje nego Popović, jer ovaj je sobu osvetlio luksuznom, talijanskom a ne nekom jeftinom kineskom lampicom. Mada one liče kao jaja. Mislim, lampice... Neželjenih zvukova ovde nema. Samo tiha muzika, koju je neko, posebno pažljivo, odabrao za ovu noć... Ne neko, već Darko Darković, zvani Dasa, domaćin i dizajner ovog doma.

Jer, po svim mogućim kriterijumima, lepa Da-rija se odlično udala! Za sebi podobnog naočitog, obrazovanog, uspešnog, stabilnog, šarmantnog, visokog i privlačnog muškarca. (Muž mora da bude visok! Zašto? Zato da bi mogla da nosiš duge noge, odnosno visoke potpetice! - govorila je Darija svo-jim ljubomornim drugaricama). Za jedinca u maj-ke, kao što je i ona unikat svom paru proizvođača. Istina je, doduše, da je Darija govorila drugaricama i to da je najvažniji uslov za pristojnog muža - da bude siroče. Zbog izbegavanja svekrve kao insti-tucije, ali... Da je taj strogi (mada razumni) uslov ispunjen, onda ne bi bilo dovoljno predaka da unovče četiri dedovine i kupe im ovaj zgodni novi stan. Doduše u novobeogradskoj pripizdini, ali ipak - svoja kućica, svoja slobodica. Matorci, i nje-ni i njegovi, složno i razložno, čak sa posebnim zadovoljstvom, su raskrčmili dedovinu i istresli slamarice za njihovo toplo bračno gnezdo. Ne sa-mo stoga što su oduvek sve ulagali u svoje jedince, nego i zato što su jedva dočekali da im se deca uz-mu. Pošto su već bili vremešna deca, oboje preko trideset. I bili su, matorci, potpuno van sebe jer je izgradnja stana kasnila a deca su odbijala da se skrase u bračnoj luci sve dok se luka ne dovrši! Tvrdoglavo su odlagali svadbu do uselenja, dok je Darijin stomak uporno rastao, ne obraćajući pažnju što rast zgrade u kojoj je kupljen njihov stan, kas-ni... Zatim je kasnio tehnički prijem, pa je kasnilo sve što u ovoj zemlji može da zakasni, a može sve! Tako se zamalo desilo da dva kompleta baba i deda postanu babe i dede vanbračnog čeda svoje bračne, apsolutno regularne dece. Tek, to je u poslednjem času izbegnuto, tačnije izbegnuto je juče, što se vidi po Darijinoj venčanici nemarno bačenoj preko fotelje i po Darkovom svečanom odelu uredno smeštenom na vešalicu. Ovo je, dakle, njihova prva bračna noć, mada je plod njihove ljubavi već skoro zreo za izlazak u svet. To jest Darko smatra da je zreo a Darija ne smatra ništa, jer, kao što rekosmo, spava.

Celu su se pretprošlu godinu, na opšte zgra-žavanje mnogobrojne dosadne dalje rodbine, tako, da prostite vanbračno, lečili od steriliteta... Sva sre-ća što je to zgražavanje izražavano isključivo ša-patom i nikad u njihovom prisustvu, pošto oni ni-kome ne dozvoljavahu mešanje u svoj seksualni život. Ni u porodični, ni u poslovni, ni u intelek-tualni, ni u emotivni - ma nisu dozvoljavali uopšte nikakvo mešanje. Nikome. Niušta. Ako si, na slavi na primer, počeo rečenicu sa “Ja mislim da bi ti...” odmah te poklope sa: “Ti jedi! A ja ću da mislim šta bih ja!” Ko za vraga svi su baš imali pregršt ideja o tome kako bi Darkovići trebali da urede svoj život. Svi razni koji nisu uspeli da srede svoj!

Njegova je rodbina šuškala kako on neće da oženi nerotkinju, a njena, naravno da njoj ne pada na pamet da se uda za nesposobnog i neplodnog. Tajno i mučki, svi, i njeni i njegovi mili rođaci, seirili su što se eto njih dvoje takvi perspektivni, samouvereni, zgodni, razmaženi i uspešni u svemu, zlopate da naprave ono što svaki Rom iz karton sitija napravi bez po muke, dok trepneš! Razni, ružni, glupi, nesrećni u ljubavi ili u poslu, siro-mašni, jadni rođaci doživljavali su njihov sterilitet kao višu životnu pravdu... Pa im je, možda, bilo lakše?

A onda su njih dvoje napravili potomče, i to baš onako kako je Bog rekao da se deca prave, prirodnim putem, bez epruvete - i ista se pravda rasprsla kao mehur od sapunice. Nema pravde. Ne-ki imaju sve, a neki nemaju ništa. Darkovići imaju sve!

Eto na primer, ta Darija, dao joj Bog, ili već ko to deli a nema smisla za jednakost... Dao njoj i lepotu, i požrtvovane roditelje, i više nego pris-tojnu materijalnu situaciju, za ovdašnje prilike. Školu je završila kao od šale, nikad je niko nije video da uči, ni da se stresira pred ispite. Pa je ne-kako odmah magistrirala i posao dobila i to odličan... Niko, doduše nije preciznije znao šta je zapravo njen posao, al da je baš zgodan to su svi znali pouzdano. A platica da je fina, videlo se po tome kako se nosi. Nimalo joj se nije razbilo o glavu što je prilično švrljala u pubertetu i što joj je isti bio onako pooooduži! Zlobniji su čak tvrdili da još nije, niti će ikada iz ludih godina izaći! Zaljubljivala se u neke, da te Bog sačuva, da ne poveruješ! - “umetnike”, folirante, napaljene lezi-leboviće... Sa jednim se čak iseljavala preko bare. Pola Beograda ih pratilo na Surčin, sve sa rom-limenom bandom, ko Kusturicu, dok ju je posao ovde čekao, uzela neplaćeno, ma srećnica!

Nedugo zatim, tik pred “milosrdnog anđela”, vratila se sama! Bez srama, bez traga griže savesti i nasmejana ko da nas neće bombardovati njeni pre-kookeanski prijatelji! Nikom nije objašnjavala gde je bila, zašto je išla i kako to da se vratila, a nije pokajnica. Nije čak ni patriota. Nije, dakle, prele-tela veliku debelu baru da bi sa svojim bližnjima i svojim narodom podelila pogibeljnu sudbinu pod milosrdnim bombama, nego eto tako, prosto joj prdnulo u glavu da se vrati kad su svi koji su mogli - bežali. Sve su to njeni roditelji istrpeli dignute glave. Možda, ma sigurno, sa knedlom u grlu, ali ne obarajući pogled ni pred kim. Unapred odbi-jajući svako pitanje... Kao da nema o čemu da se razgovara.

I eto, uprkos svemu - udade se! Mada već lepo preko treće banke, za momka! Neraspakovanog. Neženjenog! Takoreći nenačetog. Dok su u njenim godinama razne manje srećne rođake još uvek tuđe ljubavnice u iščekivanju razvoda, pa da...(Šta je to: neudato a jedva čeka razvod? - Ljubavnica.)... ili su prosto usedelice. Ili samohrane... kako se danas zovu one što rode dete bez tate. Dara se udade, ne za makar koga, nego baš za priliku kakva se samo poželeti može, što bi rekle tetke! Za momka koji je nosi kao malo vode na dlanu. Pametnog, koliko je to kod muškarca moguće (tetke!), potkovanog ob-razovanjem i imanjem, omiljenog i priznatog u društvu, iz fine kuće i familije, ma idealnog, bez diskusije!

Poslednji takav reprezentativan par koga su se tetke sećale venčao se davne 1975. godine. Brak snova potrajao je godinu dana, a onda se jednog jutra On ustao, istuširao, obrijao, oprao svoje lepe zube, spakovao luksuznu sportsku torbu (baš tako se pričalo “luksuznu sportsku” i ja ne umem da vam objasnim kakva je to zapravo torba bila!) Uglavnom, otišao je ostavivši poruku “Ne mogu više!”. Ni šta to više ne može, ni zašto ne može, ni pozdrava... Ona je još 372 dana krila od svih šta se desilo, jer nije umela da objasni. Beše to u vreme kad su objašnjenja još postojala kao običaj, kao što je postojao skandal. Zbog ove davne epizode su tetke malo strepile i za njihov brak (naš se narod boji sreće) ali strepnju, naravno nisu smele ni da pomenu.

Ej, kako bi se prijatno iznenadile sve debele, male, štrkljaste, nosate, širokoguze, sisovisne, sitnooke, zrikave, masnokose razočarane kuzine i svi oni nedorasli, proćelavi, masnotrbi, oklem-bešeni, klempavi, krezubi, razroki, ćosavi, mamur-ni, neostvareni sestrići, kad bi mogli da vide kako se noćas ponaša ovaj superiorni mačo muškarac vazda nadmen u svojoj natprosečnosti! Bio bi im to melem za njihove prazne dušice, napaćene zavišću!

Kao prvo, taj ne spava, nego se potpuno ode-ven vrti po sobi. Od njegove čuvene ležernosti ni traga ni glasa. O miru i samouverenosti ni govora. U gaće ne bismo zavirivali, pošto se i bez toga vidi da su pune pundravaca. Vi ako ne verujete, za-virite, slobodno...

Oko vrata visi mu stetoskop, mada nije lekar. Gledao je kroz prozor, video napolju sneg i led, pogledao na sat i shvatio da to radi već šesti put između dva i dva i šesnaest. Po treći put prokon-trolisao je i kalendar, sve sa zabeleškama u njemu, zatim imenik u skupom mobilnom telefonu, gde je izdvojio jedan broj... Pa se tek onda, bojeći se da će biti ismejan, jedva odlučio da se ponovo prišunja krevetu... Polako otkrije Darijin abdomen, prisloni stetoskop, odsluša intrauterine vibracije i zvuke, izmeri nešto putem štoperice, pa dodirne že-nu po kolenu i šapne, jedva čujno:

- Daco, budi se, vreme je... Roda dolazi... – ti-ho, tijano da ne bi prenuo ni miša, ali Darija ga je čula. Ili ju je probudilo prethodno istraživanje sto-maka...

- Jaoj, Daso, pusti me da spavam! Kakav si to čovek? Što me trkeljišeš?!

- Moraš da se probudiš, vreme je... - miluje joj koleno.

- Ti znaš, a ja ne znam! - odguruje mu ruku.

- Znam i osećam da ti počinju trudovi! I merio sam. Na svaka tri sata!

- Gde postoje trudovi na tri sata! Pusti me da sanjam... - mazi se, mjauče, pukće.

- Dok si ti sanjala, ja sam merio i video sam ih!

- Video si trudove? - stišće Darija kapke kao da je u blizini nešto strašno lupilo. Tj. neko.

- Osetio sam pod prstima. - lupeta Darko i dalje. A bio pametan čovek!

- Možda sam se ja već porodila, a nemam pojma! Slušaj, Daso, meni se sanja, a ti me probudi ako se lik rodi. Volela bih da ga vidim dok je be-bac... - zeza ga, ali oči ne otvara. - Dok mu ne porastu brčine! I pazi, molim te, da ti ne ispadne pod krevet. Ima prašine...

- Daco, ne zevzeči se sa serioznim stvarima. Rešio sam da zovem Stojadina, pa da idemo! - ovo je bilo skoro autoritativno, zamalo bespogovorno, svakako ozbiljno.

- Zašto Stojadina? - aha! Zinula očima. Progledala. Uspeo je.

- Da nas vozi. Neću da rizikujem, u stresnom sam stanju.

- Nećeš valjda da budiš čoveka u ovo doba. Ja ću da vozim... - zatvara oči jer nema nameru, ne da vozi, nego ni da mrdne! Obožava spavanjac otkad je ponovo počela da leti. Izležavala bi se po čitave dane i čekala da naiđu ti snovi sa letenjem. Imala ih je negde do petnaeste, šesnaeste, kad su prestali, da bi se pojavili ponovo, nekako oko petog, šestog meseca. Neki smatraju da su takvi snovi u kojima letiš kako želiš, bez mašina, sam preko visina i širina, vezani za rastenje. Da ih deca imaju samo dok rastu. I ponekad buduće mame u dubokoj vezi sa rastom svoga, da izvinete, embriona. Šta je da je, tek to su oni snovi zbog koji se u narodu kaže “kao san” kad se misli da je nešto nemoguće i prelepo... A ovaj čovek pored njenih nogu izgleda misli da je prstenom obezbedio vlast nad njenim snovima. Prc! Nije taj nikada leteo bez aviona.

- Malo sutra ćeš ti da voziš! - čuje ga opet...

- Malo sutra ili malo prekosutra, kad bude trebalo. Sad spavam.

- To je zabranjeno zakonom.

- Šta je zabranjeno? Da ja spavam?

- Da porodilja vozi.

- Ej, bre! Zakon nema pametnija posla nego da se bavi time šta rade porodilje! Jes ti svestan gde živiš! - probudila se i sela. Iznervirana ili popušta? - Prestani da me zoveš porodilja mrzim to! - dakle, ne popušta, iznervirala se.

- Stojadin će da vozi! Ima novije gume. Napolju je led. Ako ga odmah zovnem, tu je za pola sata...

- Daj, bre, nemoj da se brukaš pred čovekom!

- Šta se brukam? Dogovorili smo se da ga samo cimnem. Koliko puta sam ja njega vozio kad je bio pijan.

- A ti si pijan? Pa tako mi reci... Oma mi je lakše... - smeje se.

- Naravno da nisam... šta ti je... - ova bes-tidnica mu zavlači ruku u prepone. Uvek ga je pa-lio taj njen nedostatak stida, time ga je osvojila, ma... Žena pred porodom, čoveče! Darko je mislio da zna sve o suprotnom polu, međutim... A onaj nesrećnik skače ko zapet, strašno. Autonomija re-produktivnog organa? Tromesečna apstinencija, šta li?

- Ajde da spavamo još malo... molim te, Daso... - njena šaka napušta prepone, pošto mu je stavila do znanja ko vlada situacijom.

- Nema šanse... Ustaj. Danas ti je termin - kao ovan je uporan, Darko.

- Tolike žene promaše termin... Oću da knja-vam, srce mi spava. Leti mi se... Nisam letela od nedelje...

- Ni jedna ne promaši utorak. Čitao sam statistike. Najviše beba rađa se utorkom i to baš noću. A, zamisli, ne znaju zašto. Ne razumem čime se bave naučnici kad nisu u stanju ni toliko da otkriju. - on sad mora da truća, inače će ova opet zaknjavati. Letačica.

- Ovo je još ponedeljkova noć. Utorkova dolazi posle utorka. Daso, pusti me na miru. Nemoj da me ljutiš - okreće mu leđa. Proteže se, mačkasto.

- Ja bih te pustio, ali ne mogu. Nećemo da se nešto iskomplikuje. Sviće utorak i mi moramo da obavimo tu stvar...

- Mi da se porodimo, a? Ajde, diši! Napni se! Još malo.

- Dobro, bre. Ti! To je tvoj dug prema naciji - zna da je fraze nerviraju i računa da će je frazama sigurno izbaciti iz ravnoteže, što znači i iz kreveta.

- Sve je nacionalno, samo je cirkus internaci-onalan! - Uspeo je! Iz taka. Budna.

- Tvoja prababa je rodila dvanaest! U tvojim godinama rađala je već jedanaesto! Znaš da smo računali. Ajde lepo diži guzu, samo hladnokrvno. Biće u redu. Kako se osećaš?

- Bespomoćno.

- Zašto bespomoćno?

- Zato što me ubijaš prokletim dizanjem guze!

- Mala moja devojčica...

- Dobro... Skuvaj mi kafu - seda Darija, kao da se sprema za doručak u krevetu! (Da ne bi Doručak kod Tifanija, lepojko?!) - I prestani da izigravaš pedofila! Jebala te mala devojčica!

- Znaš da ne smeš kafu, skočiće ti pritisak, ne-moj da dobiješ uremiju.

- Melanija je pila pola litra dnevno i nije dobila uremiju.

- Koja Melanija?

- Melanija-uremija. Moja prababa. Turaj bre kafu, ako misliš da ti rađam!

- Kad bi ti mogla da ne rodiš. Ko Geogrina. Sad si gotova... Nema da biraš.

- Misliš da si me upecao? - smeje se.

- Ne dam ti kafu, oćeš malo šargarepe?

- Pa da dobijem betakarotinsku žuticu! Kafu! Duplu! Budi čovek!

- Biću čovek, kad postanem otac!

- Daj mi, Daso, budi junak i drug i gospodin i filantrop i muž i brat i kum i tetak! I otac, nara-vno... - moljaka, cvrkuće, hvata ga na šarm i glu-posti.

- Ne mogu, ljubavi, ne smem. - čvrst je on “kao stena, od kamena”.

- Daso - mazi se - voleću te do kraja života za šolju dobre kafe... Voleću te i posthumno, u raju, ako šolja bude velika... nesica sa mlekcetom. Vo-leću te i četvrtkom. Evo prodajem dušu...

- Volećeš me svakako, šećeru, jer sam ja neo-doljiv... - ljubi joj nosić.

- Dobro, neodoljivi! Popuštam. Daj mi čokola-du! - kao derište!

- Jao jebemti, što pomenuh šećer! Znaš da nas je doktorka Šmalc upozorila na opasnost od dija-betisa u tvojim godinama!

- A u tvojim godinama postoji opasnost od lud-nice, znaš! - naljutile je godine.

- Imaš još malo barenog pirinča. Može sa kaši-čicom meda, ako nemaš gorušicu.

- E, barili te s pirinčem u paklu, dabogda! Sa-ma ću da skuvam kafu, ko mi je kriv što se nisam udala za barmena! - batrga se sa namerom da odba-ci jorgan.

- Za onoga što te proguta očima kad god uđemo u Raspućin? - uf što ne voli kad mu se oma-kne ljubomora! Možda nije primetila...

- Aha... - đavola nije primetila! Potpiruje. -  Taj sigurno ne bi tražio da mu rađam dok ne po-pijem kafu. Dao bi mi i čokoladu i to debelu, filovanu sa lešnicima i bademima, i grožđicama... Tutifrutititi! Moram da se osamostalim, eh... - ska-če iz kreveta kao prvak s motkom, samo bez motke, i zapuca ka kuhinji. Čisto ga presekla.

Lepo mu je rekla Šmalcovica da primeni tak-tiku praznog frižifera ako neće da mu se žena zakrmači do devetog meseca. On poslušao, kao što je sve poslušao, i uspeo, kao što je u svemu uspeo, al keva donela juče jebenu švajcarku, pravu sa alp-skim mlekom... Kad je “svratila” da donese snajki finu krojačku kredu. Da joj snajka ne gricka običnu školsku. Jer Darija već mesecima klopa kredu! Krcka kredu kao kokice! Šmalcovica ga teši da je to zbog kalcijuma, kao kod one Markesove što je štrpkala zidove, ali Darko ipak brine... A sad će alamunja da se naklopi još i na čokoladu!

- Daro, bre, nemoj bosa! Urazumi se! - trči Da-sa za svojom vetropirkom...

ŠTA IMA NA PLAFONU

“Muškarci su seljaci”, teši se Vjera Petrović, dok otvara vrata dečije sobe i ulazi tiho. “Oni poseju i očekuju da rodi ono što su zamislili. Ako se rodi nešto drugo kriva je zemlja, nikako seme. Žena je kao zemlja. Rađa što je posejano... Ala lupam! Kao da uopšte išta znam o muškarcima!? Donekle poznajem samo ovaj jedini tvrdi, zača-ureni primerak što se pravi da spava tamo, na svojoj polovini mog kreveta.”

U dečijoj sobi, u koju nečujno ulazi, nalaze se dva dupla ležaja na sprat. Gore spavaju dve starije a dole dve mlađe devojčice. Vjera pokriva i ljubi decu. Zatim zakopčava bundu na pupku, što joj jedva uspeva, namešta šubaru i odlazi u spavaću sobu gde se Petar više ne pravi da spava, nego otvoreno bulji u plafon.

- Šta to ima na tom plafonu, Petroviću?!

Ne odgovara.

- Ja idem...

- Vidim...

- Nećeš samnom ?

- Ne, ja! Da ostavim djecu samu? Zvaću taksi.

- Neću taksi!

- Oćeš šofera da ti zovnem?

- Nisam ja za tvog šofera udana!

- Nijesi, bogumi - vrati se Petrović svom plafo-nu i upadoše u muk dublji, a čini mi se i duži od kanjona Morače.

- Dolaziš po nas?

- Ako bude muško...

- A što me nisi pustio na ultrazvuk ?

- Ne mogu se unaprijed nervirat.

- Ako pošalješ šofera po nas, ja odoh pod voz.

Petar ćuti.

- Jesi čuo?

- Čuo, i ne vjerujem.

- Dolaziš, ili ne?

- Ne zadijevaj, časti ti! Biješe li ikad, da ne dođoh.

- U plavoj torbi je sve što treba da mi doneseš. Ako...

- Čuh...

- Odoh...

Petar ćuti.

Vjera krene, pa se okrene. Izvadi iz džepa naj-noviji model Eriksona, onaj što može da fotogra-fiše i pošalje sliku, (jedino što treba da ga studiraš bar dve godine, to jest dok ne izađe iz mode!). Jučerašnji poklon od Petra “da bude u kontaktu s djecom i da ga informiše”. Izgleda kao igračka a košta ko zamrzivač! Pogleda prezrivo to malo čudo tehnike, pa ga ležerno baci. Petru u krilo. Taman tamo.

- A kad ne treba, skačeš po tri puta na noć! - i ode!

Za vezu sa mlađom decom ponela je krišom svoju Simens-ciglu, koja ne može da pošalje fotku, ali poljupce može. Starijim devojčicama više i nije do nje. A njemu neće ni da se javlja! Nek zapuca pod bolničke prozore, ako ga bude zanimalo šta je napravio! Smuvaće telefonistkinju da mu ni ona ne da informaciju. Zna ženu i žena zna njen slučaj. Ako Petar reši da dozna preko svojih gorštačkih veza, to neće moći da spreči, ali blam je njemu da poteže plemenske veze za ovo. Poješće ga od zajebancije ako je opet napravio “dijete”!

Zaključava vrata. Izlazi na ulicu. Na autobusku stanicu. Noć i led, srećom bez vetra. Vazduh oštar. Bistar. Prija. Korača pažljivo, oprezno, ne sme da se oklizne. Čekaće noćni autobus u 2.30... Demon-strativno. Neće da uzme taksi, a pogotovo neće da se okrene i pogleda prozor svoje dnevne sobe, na kome se, ona to oseća, ocrtava zgromljena figura Petra Petrovića, njenog bandoglavog muža. “Baš nek me vidi kako ulazim u autobus. Nek se ždere i on malo.” Čudan plan osvete, na sopstveni račun...

Čime ju je osvojio taj mrki brđanin, pre osam-naest godina? Pre punoletstva. Pre čitavog jednog malog života... Pojavom? Zdravljem? Patrijarhal-nom uljudnošću, za razliku od opuštenog prostak-luka rasprostranjenog u njenoj okolini? Odmere-nim ponašanjem ili biranim rečima, mada sa neiz-brisivim akcentom? Nakon svih onih neokupanih, zaludnih, rasklimatanih, neobrijanih, brbljavih “je-bote, brate, kuliraj” foliranata, on glatko izbrijan, uspravan, uglađen, namirisan, sa svojim aoristima i pluskvamperfektima. Hrabar. Ćutljiv. Ponosit, od-meren i izdržljiv. Oslonac. Kao otac koga je zabo-ravila... Pošto je prethodno zaboravio on nju. Otac.

Ustajao je svaki put kada ona uđe u prostoriju. Nameštao joj stolicu u kafani. Držao joj kaput, kada ga oblači ili svlači. Uvek je dočekivao i pratio na put, nosio joj kofere. Predstavljao je svojim prijateljima njenim punim imenom i prezimenom, Vjera Tesla, a ne funkcijom “ovo mi je treba”, “moja nova riba” i slično. Mogla je polugola da ide s njim pod ruku ulicom, a da se niko ne usudi da joj dobaci “Koji bataci, sejo!”. Čak su i potpuno nepoznati muškarci odnekud znali da ne bi izneli čitav skelet iz njegovih šaka, ako bi nešto zucnuli za njom. Oni to osete među sobom. Muškarci. Kao mužjaci. Kao životinje. Danas bi se takav primerak zvao “alfa mužjak”, ali ih nešto danas više nema... Ili se ona zakopala u kuću, pa ih ne sreće... Da. Osećala se sigurnom, zaštićenom. Mogla je da nosi pete od dvanaest cantimetara i da još uvek bude niža od njega. Nije morala da se grbi i krivi u patikama, da ne bi štrčala iznad partnera, ni da trpi komentare o svojoj navodnoj neženstvenosti. U kuće njenih prijatelja i rođaka nikada nije ulazio bez poklona, nije se zapetljavao u tričarije. Uvek široke ruke, galantan. Čak i kada nije imao leba da jede. Pored njega se osećala kao željena i pažnje dostojna žena.

Palio joj je cigaretu, pre nego što bi dohvatila svoj upaljač...

Posle joj je, naravno, zabranio da puši. Za nje-no dobro, naravno.

SPORTISTKINJA I PRVOROTKA

Otprilike u isto vreme kada stiže Vjerin noćni autobus, i dok se vozač čudi toj ženi u dugačkom krznenom kaputu i šubari, koja trapavo ulazi u praznjikavu noćnu šklopociju, Bojana Korać spa-va. Pod punim svetlom, na golom kauču, bez čar-šava i bez jastuka. Potrbuške. Sa desnim obrazom na levoj nadlanici. Onako kako u indijskom pozori-štu (a taj se položaj tamo, kažu, zove Vivartita) na sceni leže bolesnici, ranjeni, umrli ili umno pore-mećeni. Ona nije ni jedno od svega toga, a nije ni Indijka, nit je na sceni, već u svom “garsonu”. Po-krivena sa dva ćebeta, doduše, indijska...

Zvono na vratima učini da Bojana đipi sa ka-uča kao čupavac iz kutije i vidi se da baš kao čupavac i izgleda. Potpuno obučena, sve sa čiz-mama i sa pištoljem u futroli pod levim pazuhom. Pre nego što otključa vrata proverava:

- Jesi ti? - pita, kao da bi iko odgovorio “Nisam ja, već jedan glupan!”

- Ja sam... - čuje spolja poznati, očekivani, žen-ski glas.

Otključava dve brave na okovu protiv proval-nika, svaku sa po četiri cilindra. Šta do mojega, ima toliko vredno krađe u jednoj samačkoj garso-njerici, pomislio bi čovek i bio bi u pravu. Nema ništa, ali je ipak nekoliko puta obijana. Valjda joj takva lokacija. Na dovratku su još vidljivi tragovi pajsera. Možda su susedi prokljuvili da je često na putu, da živi sama, posmatrao je neko. Odneli joj kompjuter, štampač, telefon sa sekretaricom, fen, liniju, CD kolekciju, televizor, frižider, čak i špo-ret. Jedino knjige nisu dirali. Ostavili krš, lom i svinjac. Sreća da je oružje ponela, pošto je išla na takmičenje. Još joj samo treba da neko nekog kok-ne njenom pucom!

U gajbi do njene stanuje matori “pariski bizni-smen”, odnosno jedan tip kome je svojevremeno tramvaj presekao noge, pa mu grad dodelio stan na ime odštete (to se radilo ponekad u staroj Jugovini, te odštete, dodele stanova sirotinji i tako to, koliko za štampu). Lik lepo izdao stan, pa tako onespo-sobljen zapucao u Pariz da “radi”. To jest da prosi. Ovde fina najamnina, tamo galantan zapadni svet (mislili ratni invalid, mada tada ratova kod nas još nije bilo, al šta oni znaju gde je Vijetnam i da Vijetnamci nisu garavi, već žuti. Odnosno, znaju neki. Oni koji su na potkontinentu takođe širili civilizaciju vatrenim putem, ali takvi ne obraćaju pažnju na prosjake.).

Uglavnom, dobro se potkožio. Mutni likovi koji mu svraćaju, isključivo u nedoba, biće da se danas bavi zelenaštvom, zovu ga “pariski biznis-men”. Sve su joj ovo durpani ispričali kad su svra-tili na uviđaj, posle obijanja stana, i dok su se više zanimali njenom dozvolom za nošenje oružja, nego prijavljenom provalnom krađom. Komšiju iz priče nikad nije srela.

Škriiiip! Bojana širom otvara ulazna vrata. Ulazi mlada žena sa torbom, tašnicom, ovećom kesom i smrznutim buketom cveća. Još jedna trudnica. Zove se Gordana, a zovu je Goca, kao i sve ostale Gordane... Dobro, ima i poneka koju zo-vu Goga...    

- Napokon, jel počelo?

- Jes! A počela je i košava. Sve ćarlija, uši otpadaju!

- Joooj, što se radujem. - Bojana se, naravno, ne raduje košavi, nego početku! - Pa, kako se ose-ćaš?

- Super.

- I, ne boli ništa ?

- Ma jok. Samo pazim kako dišem! Taj bol je hrišćanska ženomrzačka predrasuda: “...i rađaćeš u bolovima svojim...” Loš program u hrišćanskim mozgovima star dve hiljade godina. Dokazano je da paganke po divljim amazonskim plemenima uopšte nemaju bolova, kao mačke. Mislim, ako su zdrave.

- Ženo, ako stvarno ne bude bolelo, ja ću da rodim petoro.

- U tom slučaju moraćeš ipak da se kresneš koji put...

- Prostakušo... - Bojana je, naime, malo aseks-ualna, što ju je prilično brinulo, osećala se skoro nenormalnom. Sve dok nedavno nije videla da je, negde u naprednom svetu, osnovano društvo aseks-ualaca. Za konfrontaciju sa agresivnim seksual-cima. Ne za rat, nego prosto zato da bi se i aseks-ualci osećali normalnima, barem koliko homići. Kao, nije da se oni baš nikad ne pare, pare se ako baš požele decu, ali onako larpurlartistički nije im do onih smešnih zahvata sa znojenjem, groktanjem i razmenom slina... Neki čak žive u srećnim, prijateljskim brakovima. Taman je Bojana odah-nula, shvativši da nije jedina na svetu, kad su se na aseksualce okomili svi glavoderi globalizacije. Oće da ih leče od neseksiranja, pošto to nije normalno! Kul je da se karaš u guzu, okej je da dahćeš po ile-galnim internet sajtovima, makar i pedofilskim (jes da je perverzno, ali je ljudski) ali da nisi zaintere-sovan uopšte ni za kakvo parenje, to je obavezno bolesno! Zašto glavoderima smeta njena đana, nije shvatala Bojana, sve dok nije povezala činjenicu sa - reklamama! Koje se sve do jedne baziraju na seksu. Kad se tome doda i ogromna svetska film-ska i tv industrija, pa porno industrija... ispada da na aseksualcima niko živ ne može ništa da zaradi. Kako onda oni mogu da budu normalni?! 

- Ajde, jesi spremna? - trgne je Goca iz nemog filozofiranja o aseksualnosti i profitu.

- Čuj, jesam spremna! Od nedelje spavam u čizmama. Usmrdele mi se noge. Da zovem?

- Zovi, brate, samo nemoj da se izuvaš!

- Sigurna si da radi baš noćas?

- Radi svake noći.

- A šta ćemo da radimo, ako ne radi?

- Radi, i ne klepeći više. - Goca diše polako. Duboko.- Gubimo vreme...

- Izgledaš kao da te ipak malo boli.

- Ne boli. Ajde, okreći već jednom...

Goca dahće kao što su je naučili na vežbama za bezbolan porođaj. Bojana telefonira.

- Alo, Praksi-taksi? Molim vas, mogu li da dobijem kola broj 2247 u Devojačku ulicu broj 12? Ne, neću druga. Hoću samo 2247!

- Jel može?

- Čekam, traže ga...- u telefon - Čak u Zemu-nu? Hm, dobro. Zovite ga svejedno - pa proverava pogledom, da li je Goca ukapirala o čemu se radi. U telefon - Sačekajte! - pa Goci - Treba mu bar četrdeset pet minuta dok se dokotrlja čak iz zemunskog Cara Dušana. Možeš li? - objašnjava Gordani, misleći na zemunsku ulicu, za razliku od istoimene beogradske.

- Izdržaću... valjda... - prebacuje svu koncen-traciju na disanje. - Jebo ga Car Dušan Zemunski!

Bojana se vraća telefonskoj slušalici, malo uz-nemirena tim Gocinim dahtanjem.

- Da. Neka dođe. Ne. Da. Želim baš njega. A zašto vas to zanima? Pa, eto tako, sujeverna sam. Ne, ne, neću kolegu sa ćoška. Samo 2247. Broj mi je jako važan. Taj broj ... mi donosi sreću. - ko velika laže, što naš narod kaže. Dakle, veliki lažu!

- Sumnjaju nešto? Ssssss... - Goca ispušta vaz-duh kroz zube.

Bojana odmahuje glavom, pa nastavlja raz-govor sa dispečerom. Ili dispečerkom.

- Da, da, ima svakakvih ljudi. A otkad to na-plaćujete poseban poziv? Jeeel? Samo kad se zahteva određeno vozilo... U redu... - Goci - Traže da platimo dolazak iz Zemuna, zamisli! Pošto ima-ju slobodna druga kola u blizini. Kaže, ako cima-mo čoveka iz Srema dok se kolaga smrzava na ćošku, onda to mora da se plati!

- Ko kaže?

- Fuksa dispečerska! Imaš li dovoljno para? Ja sam kratka, a on je daleko!

- Imam, ali mi ne pada na pamet da mu pla-tim?! Nek požuri! Ej nemoj slučajno to da joj kažeš!

Bojana, koju već pomalo hvata paničica, shva-tila je šta Goca želi, i prenosi u telefon.

- Samo neka on požuri, platiću... Nema veze... Hvala vam lepo... Baš ste ljubazni. Dobro, dobro, znači, za pola sata... Znam da je daleko. Čekaćemo. Šta se može?! Vidim da je poledica. Molim? U Devojačku se ulazi iz Momačke. Da. Šta je tu sme-šno? Odozdo je jednosmerna. Da. Dobro. Hvala vam, prijatno... - prekida vazu. - Smanjiše na pola sata čim sam obećala lovu. Izdržaćeš?

- Svim sredstvima...

- Ako ne izdržiš, ne računaj da ću ja da ti pre-grizavam pupčanu vrpcu! Idem da operem zube.

- Operi, operi, za svaki slučaj...

ZABORAVLJANJE NJE

Njemu je hladno, a Ljubica uporno nastavlja da ga skida. Kao da baš moraju biti skroz potpuno goli, jebali je holivudski filmovi! Kao da se nisu već kresali i sasma odeveni, balkanski, u jaknama i farmerkama, sred moskviča papa Nikolića! Sve što svuče s njega, ljubeći ga svuda, ej čoveče baš svu-da, kako ga nikada, do sada nije ljubila, (ko porno zvezda a ne ko supruga!) ona baca daleko iza nje-govih leđa... kao da ubacuje u koš. Košarkaški zamahne i zafrljači njegove zgužvane gaće. Ma, zašto? Kad bi barem pristala da se zavuku prod jorgan, on je uporno gura prema krevetu, ali ona se ukopala na pola sobe, ledara sa svih strana, i cmače li ga cmače. On umesto da poraste i dahće, kao da se smanjuje i drhće. Drhće, samo što mu zubi ne cvokoću. Nema mu druge nego da je poduhvati i odnese do kreveta, a bole ga leđa. Ko je odmakao toliko daleko glupi krevet u sobi koja je inače ma-la? Ne može da se seti od čega li ga bole leđa! Ipak se saginje i zavlači joj levicu pod kolena, junačka desnica mu je već oko njenog struka i diže je vi-soko, visoko, mada mu je teška... Nesrazmerno teška koliko je sitna. Smeje se i batrga kao luda, kičmu će mu uništiti. U tom okretu, odjednom, u čošku koji mu je do sad bio izvan vidokruga, on opazi Mamu Nikolić, svoju taštu, kako u oblaku pare odlučno pegla njegove, neznatno usrane, gaće i uvrće nosom, pošto je već opeglala i uredno slo-žila sve što je Ljubica sa njega skinula i dobacila joj. Dal od stida, il od šoka što ih je veštica gledala tokom... on ispusti ženu. Ljuba udari leđima o parket i jekne: - Tataaa!

Vrisak ga probudi, te zatiče sebe zgrčenog u fotelji, obučenog, ali mu ćebe skliznulo na pod, zato mu je hladno, a zbog položaja mu puca kičma. Nek puca još malo dok dohvati jebeno ćebe i ušuška se, crče smrznut. Krajičkom jedva otvo-renog levog oka opaža da se njegova Ljuba raz-baškarila u krevetu, sama. Ali on nema snage da ustane, presvuče se u pižamu i zavuče kod nje u toplo, mekano, glatko, ispeglano... Ispeglano?! Bljak!

Ljuba i dalje zove tatu... no Nidži je sad jasno da je i to samo san... Utopljava se.

Međutim, ovo više nije san! Ali se Nikolina svest opustila, pa realna činjenica do nje ne može da dopre... bar ne u ovom trenutku...

Dok Bojana pere zube, na drugom kraju grada i na kraju prethodne glave, dok Darija Darković klopa svoju tutifruti čokoladu, nervirajući svoga Dasu, dok Milan Popović plaća taksi kojim je dovezao ženu u porodilište, dok noćni autobus Vjere Petrović stoji na semaforu, dok se Sadida Maurici budi sa nepoznatim i strašnim bolovima... dok Beograd spava i zamrzava... ovde u stanu mno-gobrojnih Nikolića, takođe je osvetljena jedna pro-storija. Ova. Nekada devojačka, a sada mlade-načka. Ovde, dakle na Vidikovcu, kod Nikolića, kraj bračnog kreveta, u fotelji, zgrčen pod ćebe-tom, kunja Nikola Nikolić. Mladi suprug i pri-zetko. U fotelji, jer se vratio kasno i priseo kolko da skupi snage za presvlačenje, pa zaspao i sanja košmare. U velikom krevetu, solira njegova žena Ljubica, probuđena nečim i sa zabezeknutim izra-zom na licu, viče:

- Tata. Tataaaa... - uvek zove tatu, kad je frka. Takav je to tata!

Nikola zabija glavu međ kolena i navlači ćebe preko temena. Oće da sanja nešto bolje!

Ugegava gospa Mama, nepozvana. Sa vikle-rima, u spavaćici, ogrnuta lizezom. I sa grlom oper-ske dive, što ona uopšte nije:

- Šta je bilo, sine moj?! Jesi nešto ružno sa-njala? - to se ona ne obraća Nikoli, kao što ste po-mislili zbog onoga “sine” već svome čedu, svojoj jedinici, Ljubičici.

- Zovi tatu - čedo neće ženske razgovore.

Gospođa se razdere koliko je grlo nosi, tako da u širem komšiluku ne bude zabune ko je koga i zašto zvao (Nikola se trza, oće li mu ova svraka izaći iz snova! Dokurca!):

- Ljubomire! Ljubomire, dolazi ovamo! - pa se, ženska roditeljka, tiše i mnogo slađe, opet obraća mezimici. - A zašto sam ga zvala, loptice mamina?

- Ne zovi me “loptice”! Mislim da počinje - reži loptica.

- Takva stvar se ne misli, nego se zna pouz-dano! Dakle? Misliš ili znaš?

- Mislim da znam!

Stiže i tata Ljubomir u pižami, kao što je nor-malno, po srednje evropskom vremenu. Pa, će pra-vo Ljubici:

- Nije valjda i tebe probudila, veštukara? Mene je, aspida, digla iz najlepšeg sna. Zamisli, sanjao sam, ja i Birižit Bardo, na Kineskom zidu...

- Tata, ona ti je ostarela...

- Pa šta? I ja sam omatorio, ali sam mlađi od Kineskog zida...

Gospa mamica ne podnosi da se komunicira mimo nje, a ovo dvoje joj to uporno rade, već sko-ro tri decenije! Kao da ona ne postoji, bogamu! Uvek mora da se uključuje:

- Sram te bilo, Ljubomire, oženjen čovek, a sa-njaš kurveštije i beštije!

- Šta? Više ne smem ni da sanjam?! Kad sam sanjao Klintona i Staljina, ništa se nisi bunila, a mene je skoro infarkt udario...

- Ćerka ti se porađa, a ti ...

- Ko se porađa ? - ovo je Nikola, kao oparen, prosto ispao iz fotelje i iz sna.

- Tvoja žena, zete, ne porađa se, valjda moj deda Ljubomir, brižitkosanjač! - duhovita je tašta (kad bi to postojalo!).

- Budući deda, još ne mogu da se naviknem! - ne može Ljubomir ni da spreči svoje brke da se smeškaju, mada vidi koliko je situacija ozbiljna, i mada zna da će mu od strane životne saputnice sigurno biti zamereno što je ovako opušten i neoz-biljan...

- A zašto ja ovde dežuram, kad meni niko ništa ne govori?! - diže prizetko svoj obespravljeni glas, u opravdanom uverenju da bi bar ovom prilikom morao dobiti neko uvažavanje. S čim se gospa ta-šta, normalno ne slaže, pa ga prosto prečuje, kon-centrisana na svoju mezimicu.

- Dakle, jesi li sigurna?

- Mislim da jesam...

- Da vidim! - Majka smakne pokrivač sa Lju-bice i umudreno joj razgleda stomak. Rekao bi, ko je ne zna, da je babica, ili da je rodila bar desetoro u svom dugom veku. Ne samo da nije babica, nego nije ni rodila baš nikoga, osim iste ove Ljubice i to odavno. Da se radi o izgradnji solitera, o žetvi soje, ili o demontaži spejsšatla naviklerisani babac bi pokazao isto ovakvo sveznanje. Zato Nikola i Tata takođe polažu po jedan dlan na Ljubicinu trbušinu, dimenzija trokrilnog ormara. (Ovolicko ženče, sto-mak ko burence.) Zato da bi svojom rukom pro-verili, šta se tu zapravo zbiva. Svojom šakom, koja nema pojma, koliko ni obe mamine. Nikolina ruka još i drhti, jer mu se hladnoća uvukla u kosti ali će Maman sigurno pomisliti da je to od pustog stra-ha... u skladu sa njenom tezom da su svi muškarci kukavice. Što ona sudi po svom mužu Ljubomiru, koji uopšte nije plašljiv, nimalo, samo ga je tri banke godina mrzelo da joj to dokaže... a posebno ga mrzi noćas dok pod dlanom oseća jake pokrete svog prvog unučeta, pod srcem svoje jedine kćeri. Šutira se unuk, tesno mu je, očito. Nikola je osetio iste pokrete... u karličnom predelu. Maman je, nor-malno, sa obe šaketine, zauzela teritoriju sa obe strane pupka, u skladu sa svojim autoritetom...

- Rita se... Već dugo se šutira... prava fud-balerska noga! - tek da nešto kaže Nidžo, tastu. Nek vidi veštukara da su saveznici.

- I ovde se rita! - uzvraća tata sa suprotnog kra-ja stomaka. Odkud noga i pod srcem i u karlici gde je zet napipao? Špaga? Neće da pita glasno da ne čačka mečku, to jest ženku svoju, a i da ne uplaši Ljubicu, i ovako je bleda...

- Jeste, to je ono... - presuđuje gospa-maman, vidovito, stručno i naučno.

- Ne razumem, šta je šta? - Ljubomir je kao i uvek, ne kapira. (Na tom ne razumevanju počiva njihova dugovečna srećna, bračna zajednica.) Bri-ne ga ta baletska poza u stomaku. Noga u pleksusu, noga u karlici, gde je glava? Kakvo je to unuče? Cirkuzant?

- Šta je šta, ženo? - obrecne se.

- Auuuuh! - jekne Ljubica

- Ono što čekamo devet meseci! Oblači se i trči da pališ kola. - izdire se Maman istog trena. Na Ljubomira, jasno, kao i celog života. Šta on misli da može da se breca samo zato što postaje deda!?

- Idem ja, ja sam dežurao! - nudi se Nikola. Ide mu se iz ove napetosti...

- Ne ti, nego on!

- Ali zet je već obučen, a ja moram da se spre-mam. Boga mi, svaka ti čast, zete! - ulazi tata Lju-bomir otvoreno u koaliciju sa prizetkom, mada zna da mu ni deset takvih koalicija ne pomažu protiv kućne diktatorke.

- Nije on “već spreman”, nego je jučerašnji. Došo je pre pola sata! Vidi kakva mu je brada. Če-tnik početnik! Idi oblači se, kad kažem!

- Dobro, dobro, dobro... - pokorava se Ljubo-mir, miroljubivo kao što mu i samo ime kaže i odlazi ka svojoj spavaonici, na presvlačenje.

- Zašto gnjavite čoveka, mogao sam ja... – Ni-kola se ne predaje tako lako. Zelen. Neiskusan. Optimista.

- Ti idi da baciš đubre! - tvrda je tašta voćka čudnovata!

- Sada? U ovo doba noći, po ovoj hladnoći? U ovakvom trenutku?! - ne može Nidžo sebi da dođe.

- Mamaaa... bre! - kao da se buni i Ljubica.

- Pa, kad nije bacio sinoć, nek potegne sad! - mamatašta ima argument!

- Dobro, gospođo, imaću ovo na umu. Doži-votno - preti prizetko, ali kreće, tešeći se da pame-tniji popušta. Kao i slabiji, uostalom.

- Zete ne stvaraj konfliktne situacije i ne junači se!

- Zete... Ovaj, Nikola, jel se vraćaš? - smeje se Ljubica svom lapsusu, jer je rođenog muža nazvala zetom, ali je odmah preseče novi talas bola... uda-hne duuuubokoooo.

- Jok, čekaću te kod kontejnera! - smeje se i Nikola odlazeći, pa požuri jer Ljubica, možda od tog smeha, ponovo jekne:

- Auuuh!

- Sad je našao da se šegači, dabogda upao u kontejner. Jel te boli, sine mamin?

- Prošlo je... - i zažmuri sa olakšanjem, što Mamu baci u dodatnu frku:

- Ljubice, sine, šta ti je?

- Mama, bre! Ja se porađam, a ti me uporno zoveš sine !!!     

- Dobro, sine, neću više - zavlači mama svoju sveznajuću ruku pod Ljubicu. - Čaršav je, fala Bo-gu, suv. Voda nije otišla, znači nismo u cajtnotu. Ajde, ustani, polako, samo polako. Treba da te obučemo dok ne naiđe sledeći... - od sopstvene panike viče za mužem, za kim bi - Ljubomire, nes-rećo moja, gde si? Ako je lego da dosanja Brižitku ubiću ga!

Al Ljubomir zna za jadac, pa se spremio brzi-nom regruta i vraća se komplet sređen. Sve sa kravatom.

- Tu sam, šta se dereš!?

- Jesi li zagrejao kola?

- Ne, ali sam obuo čizme!

- Crni čoveče, pa kad misliš? Porodiće mi se dete u kući. Trči smesta!

- Ti još nisi ni viklere skinula!

- Ništa se ti za mane ne sekiraj, ja sam za čas gotova! Izlazimo u roku od dva minuta, jesi razu-meo?! - izgurava Ljubomira ka predsoblju, žuri u kupatilo. Mama. Ljubica ostaje sama.

- A ja? Mene ste zaboravili, ej?!! Igram li ja u ovom filmu? Čekajte me.. Oće li mi iko pomoći da se uljudim? Alooo! - zatabana i ona ka predsoblju u svojim vunenim čarapama što joj je Majka naš-trikala za spavanje i čuvanje jajnika.

DUGA CEV KRATKA PAMET

Neko zvoni ko na dedovini. Lego na zvonce. Lupa, ko da gori Svet. Zatim urla:

- Otvaraj, policija!

Isidora, koja je još kod zvonjave, onako bu-novna, prestravljena, počela da se prišunjava ulaz-nim vratima zaustavljajući dah, već približava des-no oko rupici “špijunke”. U vizuri “ribljeg oka” kao u SF trileru ugleda maskirano lice. Lice, lica u maskirnoj uniformi. Maskirano znači sa navu-čenom onom čarapom za lice, sa rupama za oči i usta. Onom što je zovu fantomka. Crnom, kakvu koriste pljačkaši banaka, teroristi, antiteroristi i specijalna policija. Od kojih li je ovaj? Zatim vidi da ih u dubini ribljeg oka ima joj nekoliko, istih, naoružanih mašinkama. Na gotovs, jebote. Novi udarac u vrata odbaci je ka kupatilu, toliko je izne-nadio, mada mu se mogla nadati... (kao što reko-smo, očekivano iznenađuje...)

- Otvaraj! Policija. Otvaraj. Razvalićemo vra-ta!

- Čekajte, čekajte, otvaram odmah... Odmah... - A šta ako nisu panduri? Bilo je slučajeva da se krimosi obuku... Ko su da su, mora da otvori, to joj je jasno. Jer šta ako provale? Mogu i da pucaju... zbog opiranja organima reda i mira. “Ako je ovo red i mir ja sam niskopodna trola, sa reklamom za Tanga uloške!” pokušava samu sebe da nasmeje i oslobodi se straha, Isidora.

Drama se odvija s obe strane vrata broj 66, na jedanaestom spratu jednog od ona tri solitera u Ljermontovoj, na Konjarniku.

- Otvaram, otvaram... - ključ i privesci zvec-kaju koliko joj ruke drhte. Umesto da ga okrene jer je bio u bravi, ona ga nespretno izvukla i sad ne uspeva da ponovo ubode bravu:

- Evo, evo... slušajte, molim vas, samo mirno i polako, molim vas... Ja sam sama, potpuno sama, i potpuno trudna ... u sedmom mesecu.

Uspela je, najzad, otvara vrata širom i kaže besmisleno:

- Dobro veče, spavala sam, izvinite... – izvi-njava im se što je u svom domu spavala u sred no-ći!? Eto šta učini strah od čoveka, čak i od žene.

Maska je, ne odveć grubo, hladno i ćutke, od-gurne u stranu i ulazi. Za njim drugi, pa treći... Razmiljuju se po sobama, kupatilu, kuhinji, kao velike šarene bubašvabe... Na komandu:

- U redu je, nema više nikoga! - Peti zatvara ulazna vrata iznutra i oslanja se ramenom na njih. Spušta vrh cevi ka svojim cokulama i cimne joj glavom da ide u sobu.  Još dvojica su ostala ispred vrata, u hodniku. Poješće me, misli Isidora, ni kosku neće ostaviti. Duga cev, kratka pamet!

Na sredini dnevne sobe, stoji Prvi. Zašto Isi-dora misli da je on Prvi, kad su svi isti, jebeš ga, ne zna... Deluje kao glavni... Uh, koliki su... Gde oni rastu? Ko to rađa? Kratko je ubode pomisao da bi i ovo u njenom stomaku, ovo čedo koje ona nosi, moglo jednom porasti u Ovakvu Spodobu s Mas-kom.

- Imamo nalog za pretres ovog stana! - pruža joj Prvi neki papir.

- Ovo... nije moj stan. - odmahuje. Šta će joj papir?

- Čiji jeste?

- Od neke gospođe Rahime... bar mi je tako rekla...

- Iznajmljen?

- Da, od nje...

- Imate li ugovor?

- Nemam...

- To je protivzakonito, znate. Niste ni prijav-ljeni?

- Gazdarica prosto ne da ugovor i nema šanse da se prijavim. Događalo mi se to i dok nisam bila trudna, a sada pogotovo. Niko ne voli decu... koja su naše najveće bogatstvo! - izlane se ona i odmah se ujede za jezik. Razćaskala si se sa intreventnim pandurom, budalo!

Prvi skida masku. Lice ispod maske nije puno prijatnije, ali je barem obrijano...

- Skinuo sam ovo da se ne uplašite. - kao da ostali ne izazivaju strah.

- Već sam uplašena.

- Živite sami?

- Uglavnom... - ne sme da laže, videli su i mu-ški veš što se suši na radijatorima.

- Šta znači “uglavnom”?

- Mislim... muž mi je uglavnom na putu...

- Vaš suprug?

- Detetov otac, nismo se još registrovali ali...

- Imate vremena - odmerava joj figuru - Kako se zove?

- Stevan Sinđelić - pobojala se da će pomisliti da ih zajebava, ali ne misle. Ne znaju ko je bio Stevan Sinđelić? Ili nije njihovo da misle već da izvršavaju naređenja?

- Čime se bavi?

- On je.. šofer C kategorije... vozi šlepere...

- Vaše ime?

Njoj se odsekoše noge. Sad će sigurno po-misliti da ih zajebava. Jednom je na protestima po-pila šamarčinu zbog tog svog imena, od nekog ins-pektora u civilu. Specijalac ipak nije inspektor, ako nije čuo za Sinđelića... Uostalom, šta sad može, mora da mu kaže:

- Isidora Sekulić... časna reč.. - pokazuje mu prstom na ličnu kartu koja stoji na sred stola, kraj zdravstvene... On uzima ličnu kartu i opušta se. Najzad. Hvala ti Bože.

- Bolje nego Isidora Bjelica... - smeje se Spe-cijalac. Njoj milo što se smeje, nervira je klju-našica. (Mada se zapravo divi toj ženi koja sebe podnosi savršeno, za razliku od ovde prisutne Isi-dore koja sebe podnosi jedva... a sa mnogo manje razloga.) Pretpostavlja da knjige nije čitao, Spe-cijalac, kao ni ona uostalom, ali barem novine čita. Ili gleda tv...

- Pa, jeste... - iskrivi Isidora facu u neuspešnom pokušaju da se osmehne. Ni svoj strah ne može da podnese!

- Ne paše vam Stevan Sinđelić! Šta će vam ime ratnika uz vaše poetsko? Trebali ste da nađete nekog Ćopića. Ršumovića, Andrića... nekog Pavi-ća... koji vozi šlepere.

Niko joj ovo neće poverovati, ako bude smela ikom da ispriča. Prvi se naglo uozbilji. 

- Od kada ste ovde?

- Od jesenas... od novembra prošle godine...

- A znate li ko je tu živeo, pre vas?

- Ne znam...

- Dobro... izvinite što smo vas uznemirili. Pro-verićemo. Možda će svratiti kolege ovih dana. - Jedva vidno mrdne glavom, na šta ostali pođoše. On navuče masku. Izlaze. Odoše peške sa 11 sprata. Kad poslednji, jedan od onih što je bio ispred vrata, krene niz stepenice Isidori pade kamen sa srca, pa dovikne: - Doviđenja momci i srećno!

- Molim? - okrene se poslednja čarapa za lice, sve sa dugom cevi i sa IQ 68 u sitnim okicama što sevnuše kroz rupe na čarapi.

- Ništa, ništa - prestravi se Isidora i obazrivo zatvara vrata, da ga još nečim ne uvredi. Jebote! Zamalo!

Kad se naslonila na unutarnju stranu vrata, pr-vo je preplavi talas olakšanja, a onda joj talas ne-čeg strašnijeg od bola odlepi, otkine utrobu od kičme i ostavi je bez vazduha... celu večnost, skoro minut. Niz noge joj mili topla, lepljiva tečnost. Prevremeni?!

- Gospode, pomozi mi. Umirem.

MANTILI BELI, SUVI I DEBELI

- Joj, što me sramota, doktorka, ne znam kako da ti reknem... - mjauče Sadida sa ginekološkog stola u prijemnoj ambulanti akušerskog odelenja Gradske bolnice. Spušta mršave nožice na klupicu podno stola i pokriva se suknjama. Zbog ladnoće, ima nekih pet sukanja što joj je maćeha na brzinu navukla i ope joj ladno. Gaće i čarape ostavila iza onog, ma onog paravana i sad ne zna dal sme da ih uzme, a dobro bi joj došle, mada su vlažne. Nožni prsti joj se skočanjili u mokrim cipelama od pre-klani, a sigurno je primetila doktorka da nisu ni oprani...

- Ne treba ništa da mi kažeš! Vidim da ti je po-čeo porođaj - kao mirno joj odgovara okrugla dok-torka Šmalc, dok nervozno (sve u higijenskim ru-kavicama, pošto je procenila da nema vremena ni da ih skine) pokušava da dobije vezu sa odelenjem na spratu:

- Odmah, jedna kolica u prijemno, imam hitan slučaj! - dobila je vezu.

- Kakvo, bre rađanje, kuku meni! - više za sebe pišti Hitni Slučaj i ne zna dal da silazi sa tog astala za mučenje i da bega, il da sedi tako ko budala dok joj ne kažu. Boji se više ove noćne doktorke sa sto-makom do zuba, nego same svoje situacije. Pošto njoj situacija uopšte nije jasna. A lekara se boji odvajkada. Ipak... počinje da silazi sa stola u na-meri da se dočepa svojih čarapa...

- Ne mrdaj! De ćeš!? - sekne je druga doktorka. Suva i sprčena, ko grana. (To je zapravo bolničarka koja bi da popuni karton, ali Sadida ne razlikuje bele mantile po hijerarhiji nego po gabaritu. Njoj je svaki beli mantil doktorski. Oduvek ih se boji. Daleko im lepa kuća!) Seda ponovo.

- Odmah! Nemamo vremena. Spremite salu dva. Zovite doktora Simića - ovo već viče debela doktorka na nekog tamo s druge strane žice. - Ako on već porađa u jedinici, onda zovite Mitića! Jel razumete vi šta znači hitno, zaboga! - pa se okreće ka sprčenoj i šapće:

- Skroz je lud! Kad će on u penziju?

- Nikad - smeje se Suva Grana, dok se preteći nadnosi nad sirotu Sadidu i zadiže joj suknje. - Da je šaljem na brijanje? - pita debelu, pokazujući na Sadidinu ribu. Kuku!

- Di da me briješ?! Ne daj da me brije, doktor-ka, života ti, ubiće me otac.

- Nema vremena, dezinfikuj! - odluči doktorka, čekajući da joj se odande neko ponovo javi. Ako to ne bude uskoro, bogami će pojesti olovku. Zatim se razgalami. - Pa šta onda što spava! Dežurni je! Probudite ga! Molim?! Probudi ga, bre, ne zaspao nikad više, ni ti ni on! Odmah! Da! Slobodno mu reci na moj zahtev!

- Skidaj se! Obuci ovo. - to se bolničarka opet nadnosi nad Sadidu i pruža joj neku prnju, spa-vaćicu valjda. Uvek ima poneku u ambulanti, za hitne slučajeve. - Koliko ti je godina? - pita malo mekše pošto je napokon shvatila da pred sobom ima unezvereno derište.

- Petnes- šesnes...

- Ako je sala dva zauzeta spremi trojku, idiote! Ne mogu ovde da porađam prvorotku od 14 go-dina - urla debela u telefon, pa suvoj kaže tiše - Zašto baš mene uvek zakači noćno dežurstvo utor-kom?

- Crno dete, kako se zoveš? - to se kao malo sažalila suvonjavka, vraćajući se na karton dok se Sadida polagano presvlači i muca: - Sadida Mau-rici...   

- Požuri! Kako? Jel ti to muslimansko ime?

- Ma jok, bre! To nije nikako ime, uopšte! - smrkne se Sadida.

- Jel ti mene zezaš, mala?! Lepo te pitam... - reži suvi beli mantil, što je daleko od lepog pitanja.

- Ama znam bre! - brecne se Sadida koju ovaj problem prati otkad zna za sebe, uvek kad mora da se predstavi: - To me jedan pijani kum, kad je išo s oca da me prijavljuju di treba, zajebo za čitav ži-vot! Nije se dosetio nikakog imena, nego imo Adi-das patike, pa pročito naopako i krstili me Sadida, da mi se svi smeju!

- E, dobro da nije imao Ribok patike! - ceri se i sparušena babuskara, od čega se Sadidi još više smrče, ako je to uopšte moguće. - Ime oca?!

- Ama otkud znam, bre, on je mene prevarijo. Kaže neće ništa da mi bidne! Joj, doktorka, šta ću da radim, crkno dabogda... - smekšava Sadida od-jednom, jer ju je presekao gadan snažan bol, pa instiktivno vešticu nazva doktorkom. (A taman je tela da je pošalje u majčinu zbog riboka i cere-kanja!)

- Tvoj otac, kako se zove?! Tvoj, ne detetov!

- Joj, života ti, nemoj ništa da mu kazuješ, ubi-će me! - sa ruba suza šapuće devojčica. - Nemoj, kumim te Bogom...

- Ma šta imam da mu govorim! Moram da une-sem u karton. Kako se zove?

- Jel dolazite? - opet se debeli beli mantil svađa s telefonom. - Šta znači za par minuta!? Jel ti znaš koliki je minut u ovakvoj situaciji!? Zašto da vadiš Živku? Ima valjda neko mlađi. Jel probuđen doktor Mitić?... E boli me dupe što je ljut i ja sam jako ljuta! Ma reci mu šta god hoćeš i istog trena šalji nekoga, nemoj da ti se ja popenjem gore!

- Mala! Kako ti se zove otac? Tebe pitam! - sad se i ova dere, jel to deranje prelazno?

- Ibro Maurici, mlogo je opasan i za mene i za maćeku mi i za svu njenu dečicu. Ima da nas sve umlati od batine, ako saznade. Jel nećeš sigurno ništa da mu kažeš? - iskamčila bi Sadida čvršće obećanje ali je ponovo razvali oštar bol od slabina na sve strane. - Joj bre, doktorka, pa ovo ope boli... Jaaaaoooj...

- Pozdravi ga od mene i reci mu da mu šaljem maloletnu prvorotku koja urla! Sa karličnim polo-žajem fetusa! I zovi da joj neko uzme krvnu grupu! Nema bre, nema ništa!

Bolničarka, koja izgleda ipak ima dušu, stavlja ledeni dlan na Sadidino čelo:

 - Diši duboko, pa neće da boli. Jesi udata?

Utom se otvaraju vrata i  ulazi babica sa kre-vetom na točkovima. Kao olujni oblak. Natmurena, mračna i opasna. Žena mrka lika i oštra jezika.

- Pobogu Živka, zar nije bilo nikog mlađeg da dođe? - sa respektom je dočekuje Šmalcovica (to je ona koju Sadida smatra debelom). Misli na mlađe po funkciji, a ne po godinama. Premda, babici Živ-ki, ni godina ne fali.

- Nema! Mlađi su poumirali od kafe! Izvadio me idiot iz jedinice, kaže nema ko da siđe! Šta ste nadali dreku, ko da mi gore letujemo! - Boli Živku đoka za Šmalcovicin respekt. Juče se ispilila. Muvala se par meseci po nekom studijskom puto-vanju po Americi i sad misli da je Boga za bradu uvatila i da sve zna. Živki došla da soli pamet, balavica belosvetska.

- Vi, Živka, najbolje znate da ovo ne može da čeka.

- Možda ne može u Ujedinjenim državama, ali u razjedinjenim vala može! Kad mora! - ne gleda doktorku, nego spretno primiče kolica stolu i Sa-didi.

- Polako, pređi na kolica. - posebno se razne-žila bolničarka, tek da pokaže ovoj Živki kako se postupa sa pacijentkinjama, pogotovo tokom poro-đaja.

- Trči žuri, a sad polako! Ajde, brže! - Spretno prebacuje porodilju na kolica, Živka, pa joj, uzput ugleda i lice. - U, bre! Jel ovo tek rođeno ili će već da rađa?! Ko te tako rano prevari, nesrećnice! - i odgura Sadidu u nepoznato.

- Namerno mi je nju poslao, samo da me... - nervira se još malo doktorka Branka Šmalc, mada joj to sad više nije bitno.

- Najteža je na odelenju u sve tri smene - slaže se bolničarka.

- Jeste vala! Ali zna posao!

- Ni karton nije ponela.

- Moraćeš da ga odneseš gore.

- Posle. Kad ga popunim. Nisam stigla... Ako sad odem reći će mi da sam mogla i pacijentkinju da dovezem.

- Pa stvarno... - iznenadi se Branka Šmalc što se toga uopšte nije setila. Umesto rasprave sa onim idiotom, mogla je prosto da pošalje devojčicu gore sa ovom klepetušom.

- Možda... ali niti je to moj posao, niti ja imam kolica! - odgovara bolničarka pošto joj je pročitala misao. - Ionako sad moram da nosim ciganske pr-nje u garderobu.

Branka umorno seda na svoju stolicu, pre-ćutavši da Živka ima mnogo važnija posla nego što je prevoz pacijenata, za razliku od tebe i tvog po-punjavanja kartona koje ne stigneš da obaviš, mastiljaro rasistička! Tekst je, istina progutala, ali izraz sopstvenog lica ne mogade da proguta, te ga bolničarka pročita kao sa lista hartije i momentalno zauze gard. Ko zna šta bi se desilo da se ponovo ne začuje kucanje na vratima.

- Koliko ih je noćas? Jel ovo Indija ili Srbija? - pomisli Branka Šmalc.

U VEZI SA ŠOLJOM

Čim su stigle, još u prijemnoj ambulanti, So-fija se raspitala za tog čuvenog doktora Simića koga Adrijana kuje u zvezde, i kome ju je urgentno najavila kao svoju prijateljicu. Bio je “u jedinici”. Primila je neka doktorka Šmalc. Mlada i pookru-gla. Sofiji nije jasno kako to može da žena u de-belom šestom mesecu uopšte radi na tako stresnom mestu, a pogotovo zašto dežura u noćnoj smeni. “Sve je pod kontrolom, - umirila je Dr Šmalc - vi ste zdravi, beba je u dobrom položaju. Svi naši akušeri su odlični, i iskusni. Ne bojte se. Simić je samo malo popularniji od ostalih, zato što je po-rađao i šimpanzu u ZOO vrtu, (osmeh) pa je bio na televiziji sa Vukom Bojovićem. Ja ću mu, svakako, preneti da ste primljeni, čim izađe iz sale.” Os-mehivala se čarobno, blago i umirujuće. Mogla bi poslužiti umesto sedativa ta Dr. Šmalc. Sa tim svojim vasionskim mirom i ravnotežom... Čak i sa trbuhom.

Nervozna, premorena, ozlojeđena bolničarka, koja ju je smeštala na odelenje, ne bi mogla da umiri nikoga, sem ako bi ga udarila maljem. Jedino što je ona izazivala beše jak priliv adrenalina. Odvela je Sofiju u ledaru da se presvuče u njihovu pocepanu spavaćicu, premda je ponela svoju. Onda da baci svoje (prethodno pretrkeljisane i cenzu-risane!) stvari na neki krevet i da zapamti koji... Uzela je Sofijinu garderobu i dala joj neki papirić. Sofija je brzo dobila želju žarku da raspali Nao-čarku! (To je, inače ista ona osoba koju je Sadida, ne uočivši naočari, doživela kao “sprčeni suvi beli mantil”. Sofija je, naprotiv stekla utisak da joj je mantil prilično posiveo, gotovo prljav. Kao da joj se duševno stanje prosulo po radnoj odeći...) Na Sofijino, neoprezno postavljeno, pitanje o Dr Si-miću prosiktala je Naočarka smrknuto, kako svi snobovi traže Simića, (Znači, ja sam snob, dron-fuljo! - prećuti Sofija)... Jer on oće da radi pod lumbalnom blokadom, što većina lekara izbegava, pošto ne dobijaju pravu povratnu informaciju, od tih razmaženih damica, što neće da izdrže bogom-dani bol... I zato što je Simić samoreklamer, me-dijska ličnost zaboga, porađao šimpanze, zanimao se i operacijama promene pola. Valjda šmizle za-mišljavaju da će ih, čim rode, Simić upitati: “Do-bro, gospođo, a sad mi recite da li želite ovom detetu da budete majka ili - otac?” Da bi im onda zašio ili prišio sve što im padne na pamet! (Glupača a cinik, koja kombinacija! - misli Sofija.)

Iz teksta i podteksta je bilo jasno da je Nao-čarka lično mnogo bolji lekar od Simića, kao i od svih ostalih, samo što nije imala vremena da zavr-šava medecinu, jer je kao sav pošten svet, morala da se uzdržava, a ne da se švrćka po medecinama sedam godina. Deset, sa specijalizacijom. Ona je tri godine sa diplomom čistila labaratorije, dok se nije upraznilo ovo radno mesto, koje joj pripada... (Pripada tebi mesto u Padinjaku! - ćuti Sofija, uverena da Naočarka ima neki napad... Galo-pirajuća mizantropija, možda... )

Ubacila je u neko sopče bez prozora, predala je nekoj osobi i otišla u nova nerviranja i poni-žavajuće životne muke i nepravde, odnevši So-fijinu garderobu i pola kozmetike, za šta reče da joj ovde neće trebati. Sve joj je stvari izprevrtala i sa-mostalno procenila šta može da “složi na nah-tkasnu” u sobi, a šta joj ovde nije nužno. Naočarka. Živi ko da mora!

Sreća što je Adrijana Sofiju naučila kako da prošvercuje mobilni, koji nije zabranjen, ali ga, eto tako, poneki namćor na svoju ruku konfiskuje, zbog mira ostalih pacijentkinja, privremeno, samo do izlaska iz bolnice. Do izlaska, kad ti najviše treba.

- Čuvaj se portira, čistačica i sitne medicinske boranije. - upozorila ju je Ada.

Matora osoba, neodređenog pola, koja je u sopčetu, obrijala Sofiju i dala joj klistir, potvrdila je da je Simić običan folirant i hohštapler. Više vo-li da se slika nego da radi!

(Pa šta? I ja više volim da se slikam! - misli Sofija - Ti, normalno, ne voliš. Ti si od onih što i ogledalo mrze. Sa razlogom!)

Istina, imale su njih dve, pre toga, mali kon-flikt, jer Sofija uopšte nije bila ni malo oduševljena brijanjem. Tačnije, izderala se. Odnosno, prvo je pokušala lepim:  - Ne želim! Ne dam! Posle će da me svrbi i da me bocka. Mrzim to! - ali nije iz-držala već se izlanula: - Koliko ste žena već obri-jali tom tupom sifilističnom plastikom?! - brijač je očigledno već bio onoliko korišten, mada je proizveden za jednu jedinu upotrebu! Kamo higi-jena? Na šta se matora iscerila blesavo a nad-moćno:

- Ne femkaj se, curo, ja sam, bre, u svom veku, obrijala i Miru Marković i Lepu Brenu!

(Čuj kvalifikacije, jebote! “Obrijala?!” znači osoba je femininum?! U porodilištu, izgleda, noću honorarno rade pacijenti sa psihijatrije. Ali i oni primećuju da Sofija nema burmu. Kad muškarac nema burmu obično se misli da nije hteo, a kad je žena nema, svi su uvereni da nije mogla da je dobije. Sofija misli da te priče kako svaka žena najviše na svetu čezne da se uda, sistematski već vekovima šire muškarci, da bi ispali premije. Lovine. Predmeti snova. “Svaka devojka mašta o svom venčanju.” Ili nešto nije u redu sa tom tvr-dnjom, ili Sojka nije devojka...)

Simića je Sofija pomenula kao svog lekara, u nameri da ulije Matoroj Osobi malo straho-poštovanja prema sebi, kao pacijentkinji naj-čuvenijeg... Što se ispostavilo kao pogrešna tak-tika, pa joj je matora zamalo otfikarila klitoris svojim tupim plastičnim brijačem za jednu do dvesta upotreba. Kad joj dade klistir, pokaza vrata od klonje i zamače nekud, Sofiji čisto laknu...

I evo je sada, gde sedi na šolji, bez daske. San na šolji i java na šolji da nije malo previše? Da li ovo Mesec u Raku ili možda Merkur u Blizancima namešta sve te klozetske šolje u Sofijin svet? Up-ravo je sapunjava voda izpraznila njena creva uz sve moguće i nemoguće zvukove. Sreća da pok-vareni vodokotlić, konstantno brboćka, šušti i šiba, kao Nijagarin vodopad, tako da neposlušne zvuke nije mogao čuti niko ko je eventualno prolazio hodnikom.

Sedi i čeka da joj se creva vrate na mesto, pa da krene... Kuda? Nisu joj rekli... Tu negde. Na odelenju je, zaboga... Valjda do onog kreveta koji nije zapamtila? U onoj sobi čiji broj takođe nije zapamtila. Kraj one “nahtkasne” na koju treba slo-žiti stvari. Stvari koje je po Naočarkinoj komandi, spustila na drugi ležaj desno od vrata, prepoznaće, nije idiot. U čitavom hodniku nema više od dva-desetak vrata i većinom su otvorena. Prosto će lagano prošetati diskretno zavirujući, kao kreten. Dakle nije idiot, nego kreten. Ajmo, malo opti-mizma, mala stokilašice! Ne dajmo se!

- Sofija, Sofija Arsenijević, gde ste? - čuje muški glas, iz hodnika.

- Ovde sam...

- Jeste gotovi? - ušao je i stoji tik pred skra-ćenim vratima klonje. Vidi mu bele klompe.

- Samo malo...

- Kako se osećate?

- Ne znam kako bi trebalo da se osećam...

- Šta vam je rekla Branka?

- Koja Branka?

- Doktorka koja vas je primila, Šmalc...

- Da je sve u normali. Ne! Pod kontrolom.

- Onda je u redu. Imate li bolove?

- Nešto... nije baš da boli... samo leđa... Vode-njak je pukao pre pola sata.

- Adrijana me upozorila da ste starija prvorotka i da ...

- Tako vam je rekla, dična trostruka majka!? Mogu li da trknem časkom da je prebijem? Vratiću se do poroda, mame mi. Slobodno počnite bez me-ne, stići ću ja... - smeje se Sofija

- Ha, ha, da vas vidim! - on odgurne vrata klonje. - Ja sam doktor Simić.

Sofija ne zna dal da ustane il da se sedeći na šolji rukuje sa čovekom u krvavoj zelenoj kecelji, gumenim rukavicama, sa hirurškom maskom preko lica i sa najlonskom kapicom preko kose. Toliko je zbunio, zamalo stvarno da mu pruži ruku... (bašdivnoštosmoseupoznaliuovakokrasnojprilici!)

Najviše je šokiralo to što je čovek mlad i zgo-dan, a ona u izbledeloj, tesnoj i razdrljenoj spa-vaćici, na klonji. Adrijana joj uopšte nije rekla kakav je šmeker u pitanju.

Da li bi joj bilo manje neprijatno da je Simić mator, ružan, dosadan i rošav?

- Opustite se, mi smo ovde na sve navikli. Žu-rim, izvinite, videćemo se...

A “drago mi je što smo se upoznali...” dok-tore?, misli Sofija. Ej, sudbino šta mi radiš noćas!?

IZNENAĐIVANJE NENADA

Znao je da ga uopšte ne gotivi nova tupava dis-pečerka, ali da ga po ledenom kijametu šalje dva-deset kilometara nizvodno, to je ipak previše. Čak i ako ju je nekad kresnuo, pa zaboravio. Mogao bi se kladiti da je bilo bar desetorica slobodnih kolega u krugu od dva kilometra oko destinacije, ali guska poteže njega s kraja Zemuna, sa mutnim argu-mentom da je to izričiti zahtev mušterije. Kladio bi se... kad ne bi bio sam samcat u čitavom smrz-nutom gradu kroz koji kao da je fijuknula kuga. Nikoga nije sreo tociljajući se brzinom od 10 ki-lometara godišnje niz klizave kolovoze zaspale bal-kanske metropole. (Metropola do mojega!) Zato što smotana dispečerka ljubazno ispunjava suje-verne hirove neke blesave ribe koja navodno obo-žava broj njegovih kola. Baš će da je pita koji joj je stojko. Mušteriju. Odnosno ribu. Koji mojko ima u broju 2247? A šta ako uopšte ne bude riba? Šta ako su neke pijane budale, ili još gore nafiksani nar-kosi, smislili da još jednog taksistu pošalju Bogu na istinu, tek toliko da prekrate vreme. I nabave kešić za još jedan tripić. Otvara kasetu i proverava svoje lično odbrambeno naoružanje. Jes! Jednoga su koknuli njegovim rođenim pištoljem. Nikad ih nisu našli. Badava je dve hiljade taksista vozilo protestne vožnje tri sata. Ništa. Ode čovek i ništa. Ostalo troje dece, nezaposlena žena, ostareli ro-ditelji i nedovršena kuća. Kažu: sudbina. Dobro, sudbina radi svoje, a šta radi policija? Kola su na-đena, bez benzina i bez radija, negde u strnjikama Mačve. I opet ništa. Ni gde su nestali otmičari i ubice, ni kako su mogli nestati u ovolickoj zemlji. Nije to organizovani kriminal, brate, koga to zani-ma. Ni u popodnevne vesti ne bi dospeli da su ga našli, pa što da se trte onda?! Bolje da u udarnom Dnevniku pričaju kako su na tragu nečem krupnom i kako će i poslednje haške optuženike koliko sutra, samo što nisu, a ko šiša taksistu.

Morao bi da nabavi neprobojno staklo između sedišta kao u civilizovanom svetu, gde je kokanje taksista već dostiglo svoj zenit, pa su ljudi naučili kako da se čuvaju. Na čemu sasvim lepo zarađuju proizvođači neprobojnih stakala.

Ako u Devojačkoj ne bude devojka, nego nešto bradato, on će prosto dati gas i napraviće se lud. Samo ako bude mogao da razlikuje pol mušterije u ovoj uniseks-jorgan-garderobi kakva se nosi po le-denoj košavi. Da je bar mogao da živi od poezije ne bi ni bio taksista. “To što si varala, to bih ti oprostio, al što si mene to ne mogu!” vrti se nje-gova omiljena pesma. Da li tip koji piše ovakve stihove može da živi od njih? Ne veruje Nenad. Od pisanja pesama žive samo oni što pišu: “Daću ti šaku olova i nešto protiv bolova...” Takvi žive kao bubreg u loju. Kao i svi ostali koji su poslovno vezani za šake olova, osiromašeni uranijum i ostale civilizacijske tekovine.

Domoga! Na licu mesta nema nikoga! Ne da nema sujeverne mušterije, nego nema baš nikoga, jebote. Kako se nije setio da ga je luda dispečerka mogla samo provozati ledenim kilometrima čaršije, bez ikakvog ičijeg poziva. Tek tako, da ga zajebe. Već je sasvim blizu rečenog mesta, vidi celu uli-čicu kao na dlanu i u njoj nema nikoga. Uključuje radio-vezu u legitimnoj nameri da se dispečerki najebe predaka, kad opazi dve spodobe kako izlaze iz broja 12 i mašu mu. Dve ribe ko avion. To jest više kao bombarderi ovako natrontane, ali on pre-ciznim švalerskim okom uočava da su ispod krat-kih bundi i zimskih pantalona sasvim solidne guze i dugačke, vitke noge. Jedna je, doduše, oko struka nekako debela, kao čečenska teroristkinja... Tero-ristkinja?! Jebote, fasovao si paranoju od noćne klizave vožnje, Nešo Nenadoviću! Većina se pro-sto prehladi, a ti navučeš maniju gonjenja. Ako paranoišem šta će im sunčane naočari u mrkloj noći bez zvezda? U redu što su navukle šalove pre-ko noseva, ali reibanke!? Možda zbog vetra? Kad je dokurca počeo još i taj vetar?! On odškrine pro-zor, ne skidajući nogu sa gasa, za zlu ne trebalo i pomoli nos:

- Dobro jutro! Upekla zvezda čudo jedno! - ovo je bilo na račun njihovih cvikera.

- Dobro veče. - odgovara mu jedna, ne prime-ćujući, ili namerno prečuvši njegovu duhovitu pri-medbu o tamnim staklićima na njihovim nosićima. - Vi ste na poziv? - pita, kao da nije videla svoj omiljeni broj!?

Ma racku je ova tražila baš mene, misli Nele, ali kaže: - Da, kuda idemo?

Ne odgovara mu, nego se smešta pored njega sa malom putnom torbom, a ona druga sa kesama i cvećem, ona sa debelim strukom, teroristkinja, se-da mu iza leđa. Prtljag mu je utešan detalj. Znači stvarno nekuda idu.

- Vozi - kratko naređuje ova sa suvozačkog se-dišta.

- Kuda?

- Za sada pravo!

- Više volim da mi odmah kažete krajnji cilj - ali polazi polako. Šta može sad?

- Nikoga ne zanima šta ti više voliš. Samo vozi.

- Gospođo, budite finiji, upozoravam vas da sam naoružan - pokušava da se našali, da opusti atmosferu i da se oslobodi ovog neprijatnog ose-ćanja što mu se uvlači u koske. I da ih usput upozori da on nije mačiji kašalj... (Nego mačiji prdež!) Šta mu mogu dve šminkerke u bundicama i naočarima, pa makar jedna bila i eksplozivom opasana. “Neću više nikad da gledam televiziju, a pogotovo ne vesti. Otud meni manija gonjenja, a ne od zime!” misli.

- Gospođica! - ispravlja ga, ova do njega...

- Izvinite, loše sam procenio. Zbog rukavica ne vidim da nemate prstenčić...

- Takođe naoružana ali mnogo brža od tebe - diskretno mu pokazuje cevku puce.  - Ne mrdaj ru-čice sa volana. Može da bude opasno. Samo vozi!

- Vozim. Miran sam kao bebica - E sad, da li sam ono imao loš predosećaj ili sam sopstvenom paranojom navukao sebi ovu bedu na vrat, misli on, još uvek ne verujući samom sebi da je upao u triler. Pravo u ulogu žrtve. Glasno pokušava da okrene krimić na komediju: - Gledate previše ame-ričkih filmova, čini mi se. Po svemu sudeći...

- Sa bebicama se ne poredi - procedi mu ona iza leđa, besmislenu rečenicu.

- Molim? - okrene se on šatro da bi je bolje čuo, a zapravo da je bolje pogleda. Da li je i ona naoružana? Izgleda da nije. Bar ne pokazuje ništa... Osim onoga što nosi oko struka, a ko zna šta je to... U svakom slučaju mudžahedinka nije. Nema fere-dže.

- Gledaj pravo i skreni levo. Levo! - katego-rična je ova desna, pored njega. Toliko je kate-gorična da joj štoljpi uopšte i ne treba. On uspo-rava, koliko je to moguće, pošto ionako mili i klizi.

- Ne smem da skrenem. Zabranjen pravac, jed-nosmerna.

- Levo, kad ti se lepo kaže!

- Ako me uhvati policija, vi plaćate kaznu...

- Policija pajki!

Zna on da policija, na žalost, spava i da mu protiv ove lujke može pomoći samo sopstveni šarm, ali nema pojma kud mu se zaturio. Cedi od-nekud poslednje atome. Šarma.

- U redu, nije potrebna primena sile - ćaska miroljubivo i naravno skreće levo tik pored znaka zabrane skretanja: - Ako nemate novaca, ja sam tolerantan. Nadam se samo da ne idemo via Za-gabria. Nemam pasoš, a nemam ni čorbe dovo-ljno...

- Ličnu kartu imaš?! - javlja se Čečenka i po-tura mu preko desnog ramena ručicu u crnoj velur-skoj rukavici. Oseća njen dah u uvetu. Njen miris. Parfem. Koji se zove... kako se ono zvaše? Joj što mu je poznat... Fiđi! Fiđi se zove. Kao vulkan... Ne, bre! Vulkan je Fuđi.

- Ličnu kartu! Imaš? - prevodi mu ova sa su-vozačkog mesta, sa srpskog na srpskiji, agresivniji jezik i otera mu imena parfema i vulkana iz misli.

- Imam, zašto? - ne krije Neša iznenađenje. Što da krije, očito je da žele da ga šokiraju, pa možda da im učini po volji i razmekša dromfulje...

- Daj! - nestrpljivo mrdaju velurski prstići pred njegovim nosom. Nenad pođe rukom ka kaseti, na šta Kaubojka ubedljivo mrdne pucu ka njegovim vitalnim organima. Iz ove blizine svi su organi vi-talni, a promašaja nema.  

- Ruke na volan, momak, da te ne zaboli sto-mak!

- Gospođica je tražila ličnu kartu, pa sam hteo... - da li mu se to u glasu oseća tremol? Drž se bre Nenadoviću, nije kraj sveta! Možda je samo tvoj kraj.

- Gospođa! Za tebe.

- Izvinite, gospođo... - zašto im je dokurca toli-ko bitno ko je gospođa a ko gospođica!? One mene zajebavaju! Dobrojtro, Kolumbo! Jebote, ako mi je ovo neko namestio samo da me izblamira, smejaće mi se sutra čitav Beograd! Sad mu je jasno da su ove dve očigledno iz istog filma kao i opičena dispečerka, seća se da mu je neko pričao da fuksa ima neka dva neprofitabilna fakulteta, filozofiju i glumu valjda. Znači zveknuta, kao i ove dve. Klop-ka? Skrivena kamera?

- Ja ću da joj dam. Gde je? - opet se javlja pu-cačica.

- Šta?

- Lična kartica. Vaša. Gde se nalazi?

- U kaseti. Tu.

Revolverašica otvara kasetu, i tamo natrapa na Nenadov pištolj. Ko mu je kriv kad je serator! Baš je mogao i da slaže kako je zaboravio ličnjak, ukrao mu neko ili slično... a obično.       

- Gle, stvarno je naoružan. Vidi kolika budža - smeje se cura, ka svojoj drugarici, pa se vraća na njega. -  E, pa, momak, ovu budžu si trebao da dr-žiš među nogama, ako si mislio da ti posluži! Ha, ha - razgleda njegov luger. Znalački ga razgleda. Ne seća se da je ikada video ženu sa takvim odno-som prema oružju. Obično ciče i plaše se da ga uzmu u ruke. Ova je opaka. “E možeš da mi po-pušiš lutko pre nego što me pošalješ na onaj svet!” oseća Neša dotok adrenalina i odlučuje da bude bezobrazan! Ako je nameštaljka, onda pogotovo neće da ispadne šonja, ali i ako nije, neće da crkne ko pizda.

- Među nogama držim jednu bolju i veću bu-džu, gospođice! - kaže lascivno i pogledava slinavo u pucačicu, koja je garant đana, samo su one tako drske i napaljene. Mada je za đanu malo matora.

Ali reakcija mu stiže od iza leđa, u vidu bednih stihova: - Vidi mali što se fali, kad mi ne bi to već znali!

- Molim? - ništa ne kapira Neša. Osim da je promašio taktiku i da ga i dalje zezaju.

- Kakav prostak. Šta li si našla na njemu? - to se sad prednja, ova naoružana, obraća onoj ostrag nekom šifrom. To jest đana kaže Čečenki.

- Samo gorepomenuto - odgovara teroristkinja takođe nerazumljivom šifrom, pa se ponovo ostrvi na Nešu: - Što ti je tako dronjav ovaj ličnjak? - on ništa! - Tebe pitam!

- Ah, prešli smo na “ti”? - muca Nele mekano i bezvezno, mada je hteo da kaže. Šta tebe, debela, boli dupe za moj dokument! Odjebi!

- Odavno - ova se sad smeje. Luda. Skroz. Šta je smešno? Drogirana?

- Nas troje? - kao da mu je nešto poznato u tom njenom smehu. Ma poznato vraga! Paranoja 100%!

- Samo vas dvoje. Sa mnom si još uvek na “vi”! - distancira se pištoljašica.

- Ne mogu se pohvaliti da razumem!

- Levo, uđi u krug bolnice. Još malo - vratila se na oberšturmfirer intonaciju, Prednja, ali se zato Zaleđna javlja iz bugarskog trilera.

- Biće ti objašnjeno. Stani sad.

- Stao sam... - on upali svetlo u kolima i okrene se ka njoj nameran da otkrije koren te zagonetke u njenom glasu. Ona skida naočari i šal. Polako. Teatralno... Patetično.

- Dakle, Nenade, ovde je još jedan nenad, ko-me se nisi nadao i koga nisi priznao. Pa ćeš sad le-po sa mnom unutra da prisustvuješ njegovom dola-sku na ovaj prljavi i pokvareni svet!

- Gordana...?!

- Ah, prepoznao si me! Kakva čast.

- Zaboga, ženska glavo, čemu sve ovo?

- Nije ti trebalo to “ženska glavo” - javi se re-volverašica, ali umukne na Gocin mig.

- Čemu frka i oružje? Sve može da se reši mir-nim putem i pregovorima.

- Pregovaraj ti sa nekim drugim, a sa mnom sada ideš na porođaj da svojim očima vidiš šta si napravio! - gura ga u desno rame. Šta oće ona?

- Čekaj, bre, Gordana, kako ti to misliš?! - okrene se on prenaglo, na šta se trgne prednja riba. Prgavo. Puca pod nosom.

- Miran!

- Mislim kako govorim. Izlazi! - to Gordana, naređuje.

- Muškarce ne puštaju u porodilište. Šta ti je? Nemoj da se blamiraš... Stani da...

- Tebe će ekskluzivno da puste. Ja sam za-kazala porođaj uz prisustvo oca i odobren mi je. Kreći. Odmah!

- Jes ti odlepljena? Ja ne mogu to da gledam. Ja sam tebi na vreme rekao da ne želim decu!  To sam ti rekao na vreme. Još dok je bilo vremena...

- Za šta? - ljutito se umeša prednja i zavlači mu cev pod uvo.

- Kokokojim pravom se vi mememešate? - muca Nenad.

- Pravom jačega, kao USA. Za ŠTA je bilo vre-mena, pitam?!

Ova nepoznata je sasma rasparana i bolje da razgovara samo sa Gocom. Nju je barem poznavao još dok je bila normalna... ako je ikad bila...

- Gordana, bre, ti si razumna žena. Ja sam ti objasnio moju genetsku situaciju. Moj pradeda je sekirom ubio komšiju, radi međe. Prababa je imala ravna stopala sa simptomima šizofrenije...

- Šizofreni platfus, ženo! - razcereka se ova do njega, ali on je ne konstatuje.

- Deda mi je bio drumski razbojnik, baba je ro-dila tuce sinova koji su...

- Vidiš, baba ti je već bolja... Tucala se do tu-ceta! - to Gordana oće da bude duhovita!

- I svi su bili ratnici. Prosečan Srbin ratuje dva-naest puta u svom veku, ako ne pogine u prvom ra-tu. Jel znaš ti da je to statistički dokazano?

- A koliko puta ratuje ako pogine u drugom ra-tu?! - cereka mu se u uvo Desna, na šta on ne obra-ća pažnju, nego nastavlja Goci:

- Ratovali su od Kajmakčalana i Sutjeske do Bolivije. Ratovali i pravili decu. Pola planete su mi krvni srodnici. Možda si mi i ti neka rođaka...

- Ja nemam ravne tabane. Ali imam trudove. Požuri!

- Pre svega ti nemaš prava da rađaš moje dete bez mog odobrenja. Vi žene koristite svoju bio-lošku prednost za ucenjivanje. To nije pošteno.

- Ko o čemu, kurva o poštenju! - trpa se, sa na-rodnom poslovicom, agresorka s kojom je on rešio da ne razgovara.

- To je kršenje mog ljudskog prava. Ja ne želim da se razmnožavam! I neću da moje dete bude deo demografskog buma!

- Preferiraš belu kugu?

- Jel znaš ti da je Ajnštajn rekao da planeta ne-će izdržati demografski bum?

- Leba ti?! - cereka se naoružana lujka.

- Stote godine naše ere bilo je jedva 150 mi-liona ljudi na svetu. Trebalo je 19 vekova da se na-kote do milijarde, a u dvadesetom veku, uprkos dva svetska rata, uprkos 50 miliona poginulih, dostigli su 6 milijardi. Za koju godinu biće nas toliko da ...

- Jel ti to mene nagovaraš da abortiram na sa-mom kraju devetog meseca?

- Ovaj sere dupe ne brišući! - obraća se Prednja Goci kao da njega nema. - Šta li si našla na njemu, ne kapiram!? Kukavica!

- Ma ne, govorim principijelno - nastavlja Neša Goci, kao da se kaubojka nije ni umešala. - Ova civilizacija ne zaslužuje decu! Vidiš, bre, kuda ide svet. Kriminal u porastu. Ratovi na sve strane. Smatra se da su dva posto ljudi potencijalne ubice. To je bre 140 miliona ubica, danas na Zemlji! Ja sam pacifista i neću da rađam mete... - jasno je njemu da su mu argumenti deplasirani, sad kad je prošlo devet meseci, ali ne može tek tako, ćutke kao beskičmenjak, da dozvoli da ga uteraju u ho-ror.

- Ne traži se od tebe da rađaš, samo da gledaš! Ajde... Polazi!

- A zato što si pacifista, nosiš ovoliku budžu? - sad mu ova gura pod nos i njegovu pištoljčinu. Vr-lo ubedljivo. Ta će i minobacač odnekud izvući sa-mo da bi ga uterala u bolnicu, a što on mrzi bol-nice. Još odkad su mu izvadili krajnike naživo... Neće da uđe tamo i tačka! Ma, boriće se do pos-lednje kapi krvi. Fuj krv!

- Jel znaš ti da će dve hiljade i dvadesete, to je za samo petnaest godina, u Kini biti 25 miliona momaka koji neće imati čime da se ožene, a da čitav svet neće imati dovoljno žita da izveze koliko će njima trebati za goli opstanak...

- Ne vidim kakve to veze ima, i sa čim?! – pot-puno je zbunio pištoljašicu! Nešo, majstore!

- To znači da će, ako noćas rodim ćerku, ona moći već u petnaestoj godini da se uda za jedno dvesta pedeset hiljada gladnih žutaća! - objasni Goca pucačici nadrealnu vezu između beznadežnih kineskih mladoženja iz futura i dolazećeg primerka srpskog nataliteta iz prezenta. Smejući se, na Nena-dov račun.

- Zezaj se ti, ali dvaespet miliona momaka koji nemaju ni šta da jedu, ni šta da jebu, smrde na rat kakav ova planeta ne da nikad nije videla, nego ni-je mogla nikad ni da zamisli. Smrde na smak sveta! - zabrza Nele misleći da je došlo njegovih minut i po ofanzive!

- Izlazi, bre, kukavico, ako ne misliš da ti ja ovde, sada, ekskluzivno samo za tebe napravim kraj sveta. Bez da čekaš dve hiljade dvadesetu! - pištoljašica, preko njegovog krila, zavukavši mu pištolj pravo u pupak, otvara njegova vrata. - Izla-zi! Odmah!

- Baš me zanima kako ste to izmaštale. Da me uvedete u porodilište sa pištoljem! Ima tamo portir. Razoružaće vas. Zvaće policiju. - drži se Nele levi-com za kvaku otvorenih vrata a zubima za vetar.

- Bez pištolja, srce. Ući ćeš dobrovoljno. I još ćeš se praviti da si zaljubljen i divan mužić. - To, naravno, Goca fantazira.

- Baš me zanima, zašto bih ušao dobrovoljno? - pokušava on drsko, pošto razumni argumenti nisu upalili, i zavaljuje se u sedište prekrstivši ruke na grudima (u kojima srce lupa kao brzi voz).

- Zato, frajeru što ću ja ovde da te čekam sa mojom bereticom i sa tvojim lugerom, pa, ako pokušaš da zbrišeš, nije loše da znaš da sam ja prvakinja Balkana u gađanju iz kratke cevi. Budi razuman - guče đana sa Balkana.

- Vi ste Bojana Korać? - ovo je i njemu samom zazvučalo nekako kao da se obradovao, daleko bi-lo. Čemu do mojega!? Tome što bi mogla sa pede-set metara da ga pogodi u koleno? Pa progunđa tiho, sebi u bradu: - Sportistkinja, a luda.

- Molim?

- Ništa, ništa...

- Izlazi!!! - odjednom se izdere Gordana, nekim neverovatnim životinjskim urlikom.

- Jel boli? Boli! - usere se Prvakinja Balkana od straha, ko da će nju da vode silom da gleda do-lazak na svet. - Boli te. Priznaj da boli, zašto me lažeš?

- Gordana, molim te, nemoj da me vodiš tamo. Ja to ne mogu da gledam. Evo obećavam ti da ću priznati dete! Čekaću te ovde i oženiću se tobom čim izađeš. Časna reč!!! Ako hoćeš idem po popa iz ovih stopa! Povešću i ovu... (rekao bi kučku, ali se savlada) ... tvoju drugaricu... ako mi ne veruješ. - više ne muca, već užurbano šapuće Nenad, ne verujući ni sam tome što izlazi iz njegovih usta i stegnutoga  grla. On u principu nije plašljiv, ne zna šta mu je noćas. Uostalom, nije to strah nego gađe-nje na bolnicu...

- Nisam luda da se za tebe udam! Polazi!

- Ali čemu onda sve ovo? Zašto, ako nisi lu-da... da se udaš?

- Samo zato da te učinim impotentnim. Ajde! Nećeš više da karaš dok si živ! Što si karo, karo si, posle ovoga možeš u manastir!

- Ti nisi normalna!

- A ko jeste?! Kreeeeći! - opet onim živo-tinjskim urlikom. Zatim sikće kao zmija. Sssss! On se, kao zombi, (ili kao mankurt, što bi rekli Kazasi) pomera. Đana sa Balkana, kako se ono zvala?, mu uvaljuje torbu, cveće, kese i govori mu razgovetno kao gluvom idiotu. Prosto sriče:

- Ovo nosiš, ponašaš se pristojno. I, ne zabo-ravi, potpuno do-bro-volj-no. Osmeh! Da vidim os-meh! Dobro. Pogled je solidno tup i unezveren... Ne pokušavaš ništa, jer te ja čekam ovde ispred je-dinog izlaza. Razumeo? Jesi shvatio?

- Daaa... - potvrđuje nesrećni Nenad mada niš-ta ne razume....

- Videću te i ako skočiš kroz prozor. Jasno? Jel jasno?

- Šta je ovo? - raspituje se on za nešto u pre-datoj mu kesi, nešto što je naravno najmanje bitno u ovoj košmarnoj situaciji.

- Šampanjac! - hvata ga Goca čvrsto za nad-lakticu i vodi ga ka ulazu u ginekologiju. Zna on da je to ginekologija, dolazio je više puta nekim ma-nje romantičnim povodima. Danju, u podrumu, ra-de ono što se radi kad na vreme shvatiš šta si uradio...

Ona lopata ostaje u njegovim kolima i bira mu-ziku na radiju. “A možda sam zaspao na stanici, čekajući mušteriju, i sve ovo samo sanjam?” nada se Nenad, dok Goca kuca na neka vrata gde piše Prijemna ambulanta. Ne ulazi bez poziva. “Ok, ja sam pozvan!” pada mu na pamet i shvata da ne sanja, nego, naprotiv, počinje da ludi...

PRIJATELJSKO UBEĐIVANJE

Pre nego što je Goca pokucala na vrata, u ordinaciji Dr Šmalc bilo je malo zatišje. Sedeli su tu, sami, Branka i Darko Darković - Dasa iz trećeg poglavlja. Bolničarka je odvela na odelenje napr-ćenu Dariju Darković, koja nije imala trudove, pa joj nisu bila potrebna kolica. Smeštanje pacijen-tkinja uopšte nije njen posao ali htela je malo da se zavuče doktorki posle onog konflikta oko Cigan-čice. Mogla je da ponese i popuni Cigančicin kar-ton, ali je opet zaboravila. Dobro, posle će. Duga je noć. Ne može ona na sve da misli. Razmažena Da-rija stigla je usred noći u porodilište našminkana i doterana, ma udešena kao špajz pred slavu, što normalno nije bolničarki bilo nimalo simpatično. Branki se to, jasno dopalo. Njoj se dopada sve što bolničarka ne podnosi. Tačnije, njoj se dopada sve, a bolničarki ništa.

Darko i Branka su iskoristili trenutak da popiju kafu i da Branka malo umiri Darka, koga poznaje od detinjstva, a koji joj je noćas došao kao sasvim neprepoznatljiv. Razgovor je tekao ovako:

- Nisi još trebao da je dovodiš.

- Ti si kazala da joj je danas termin.

- Nisam rekla u tri ujutro. Znaš koliko žena prekorači termin?

- Ona neće, ja to osećam.

- U ovom trenutku, važno je šta ona oseća. I šta sam ja videla.

- A ti si videla?

- Stabilnu situaciju. Nema još nikakvih zna-kova.

- Pa, šta sad da radim?

- Ništa. Idi kući i spavaj. Javi se uveče.

- Tek uveče? A ne mogu da spavam! Ona da ostane?

- Već je ostala. Neka je. Što da je vozikaš ta-mo-vamo po ovom ledu. Ionako će uskoro. Samo, bolje bi bilo da je čekala kod kuće, zbog morala... Iznervirao si je.

- Kakvog morala? Ne misliš valjda da bi ovde mogla da me... iz osvete? U drugom stanju? – se-ćanje kako mu je još pre pola sata zavlačila ruku u prepone, ispreseca ga uzduž i popreko. Sad još ova Branka poteže moral usred blagoslovene insti-tucije. Jebemti, pa ja u stvari nemam pojma o žena-ma, dok svi misle da sam maher!

- Ama, ne čoveče, nego da se ne demorališe, da se ne uplaši... - smejala se Branka.

- Znači, ipak misliš da će uskoro?

- Uskoro... je i sreda i petak i nedelja... i mart je uskoro.

- Ali, pošto joj je termin, ti možeš da ga indu-kuješ i danas...

- Mogu, ali neću...

- I ti si mi neki drug!

- Ti se, bre Daso, ponašaš ko da smo svi mi sa-mo statisti u nekom tvom projektu produženja vrste.

- Ko?

- Svi! I Darija i ja i taj čovek što će da se rodi. Ostavi mu bre da počne svoj život kako mu je Bog dao. Ne rađa se on samo zato da bi tebi bio sin!

- Ma samo sam hteo da mi ti to obaviš, dok si tu, da budem siguran...

- Nema nikakvog razloga za provokaciju. Skinućemo serklaž i čekaćemo.

- Oćeš li bar da mi javiš kad počne?

- Dobro, javiću ti. Idi sad kući!

- A možeš li da mi središ da i ja prisustvujem?

- Mogu, ako ona pristane...

- Neće da pristane...

- Zašto?

- Iz inata, što joj nisam dao čokolade. Kaže da je to njena privatna stvar. Kako može rođenje mog sina da bude nečija privatna stvar? Ajd objasni!

- Pa, što joj ne dade čokolade, stipsetino? - opet se smejala Branka.

- Neću da mi se ugoji onakva lepotica. Uos-talom, svejedno je pojela...

- Onda ništa. Čekaj kod kuće.

- Kako ništa? Pa ja sam legitimni otac, imam valjda i ja neka prava...

- Imaš mnoga prava, ali to pravo za sada nemaš. Mi ovde preferiramo želju majke. Legiti-mno!

- Jednom rečju vi ste ovde jedna vulvocen-trična država u državi. A ti si premijerka!

Dakle u trenutku kad je Branka prasnula u svoj treći i najveći smeh ove noći, začulo se gorepo-menuto kucanje i ušla je Goca privodeći sirotog Nešu za nadlakticu. (Ovako stražari po zatvorima vode kažnjenike, misli Nele).

- Izvini, Branka, hitno mi je... - guče Goca sa vrata.

- O, evo jedne lafice. Uđi... - pozove je Branka sve kroz smeh.

- Sa vezom smo na ti. Sad mi je jasno... - gunđa za sebe jadni Neša kome i dalje ništa nije jasno. Osim da neki piju kafu dok se ljudi rađaju. Kao što drugi piju kafu dok ljudi umiru.

- A ovo je sretni tata, pretpostavljam - gde se debeli beli mantil obrati direktno Nenadu, sve pru-žajući mu ruku. Samo što ga ne izljubi tri puta, pra-voslavno. - Čestitam!

- Meni? Na čemu?

- Pa, na hrabrosti da prisustvujete srećnom do-gađaju.

- Nisam ja baš neki junak...

- Ajd ne koketujte tu, žurim - stavlja Goca tač-ku na ćaskanje ni o čemu i pruža doktorki Nenadov konfiskovani ličnjak.

Darko, koji je već trebao da izađe, ubacuje se u razgovor nametljivo. Nije odoleo: 

- Znači, on će da prisustvuje, a ja ne mogu. Za-što?

- Objasnila sam ti čoveče, idi kući - ovo je tre-balo da bude energično, ali se i dalje osmehuje Branka. Sa visine. A niža je za glavu i po.

- Njemu kao da je svejedno, a ja sam tako... strašno mi je stalo! Jel to pošteno?

Nenadu se učini da bi ovaj visoki lepotan kao iz reklame za kolgejt mogao da mu bude poslednja šansa, pošto je očigledno blesav.

- Ako vi imate tako žarku želju da prisu-stvujete, ja mogu da vam ustupim svoje mesto - nudi kolgejtu pogodbu. Nenad.

- Vi to ozbiljno? - raduje se blesan. Nije kol-gejt, nego blendamed.

Goca ga kao kleštima steže za mišicu i sikće:

- Obuzdaj svoju duhovitost, ljubavi!

- Neka njega sad, a ja ću drugi put. Vidiš da je čoveku stalo - pravi se Nele budalastiji nego što jeste. Kao šalio se, a nimalo se nije šalio. Dao bi Kalodontu i Gocu i Doktorku i Prvakinju Balkana sve sa taksijem u kome ga čeka, sve bi mu dao samo da se iskobelja odavde. Ali pošto to nema šanse da upali, on se cereka šašavo, kao da se šalio...

- Nema tu zamene, njegova supruga ne pris-taje! - prekida Branka njihov besmisleni ping-pong. Svakakvih se muškaraca nagledala u svojoj praksi ali ovakva dva izbezumljena vremešna bu-duća roditelja...

- Mogu ja da mu ustupim i suprugu - fol zeza se Neša a u stvari nikad u životu nije bio ozbiljniji. Darko i Branka se nasmejaše ali ga Goca pogodi replikom, kao kockicom leda: - Dobar fazon, ali Bojani se ne bi dopao!

- Zaneo sam se, pa zaboravio...

- Nemoj više da se zanosiš, srce.

- Ti se osećaš odlično? - pita Šmalcovica Gocu laficu veselo, dok u sebi neveselo oseća da sa tim njenim mužićem, tim njenim “zanesenim srcetom” nešto, izgleda, nije u redu. Na stranu uzbuđenje, kod ovoga ima još nešto, a Branka ne zna šta. Krv će da joj popiju kolege ako se na porodu ispostavi da je nervno labilan. Ipak nije smela da odobri pri-sustvo bez konsultacije sa psihijatrom. Ili bar psi-hologom... Bez obzira na Gocina uveravanja. Jedan joj je već odlepio prošle godine. Sad se bavi koreo-dramom i priča sam sa sobom po ulicama. Po vaz-dan blaženo nasmešen, kao misionar ili kaluđer. Srela ga je onomad u piljarnici i zamalo da joj po-ljubi ruku, dok je kupovala krompir!

Kao da je osetila Brankinu sumnju, Goca joj odvlači pažnju na bitnije stvari:

- Imam trudove na svakih pet minuta, a voda mi još nije otišla.

- Au, boga ti, pa šta se zezamo, onda. Ajde, razlaz, vas dvojica, da pogledam.

Nenad jedva dočekao: - Sa zadovoljstvom! - ali ga Goca drži prečvrsto da bi se izvukao bez skan-dala.

Darko, naprotiv, kao da ne može da izađe: - Obavezno da mi javiš kad počne...

- Ama, javiću ti! Idi spavaj. Ćao. - prosto ga izgurava iz ordinacije Branka, cmokne ga mate-rinski u obraz, pa se obrati Neši: - Vi sačekajte pred vratima.

- Sačekaće ovde! - odlučuje Goca neupitana.

- Nema potrebe... - ma šta nije u redu sa ovim mladencima, pita se Branka.

- Ima, neka ga tu!

- Ti ne slušaš ni doktorku, srce - pravi se Nele dobar mužić, pljesne Gocu po dupetu, onako po-sednički i uštine je krvnički. Kad već igramo mu-žića, radi realizma! Videćeš ti svoga Boga, debela, odlučuje u sebi.

Goca reaguje samo pogledom, kao britvom. Čvrsta cura!

 - Sedite onda tu, iza paravana - prelazi Dr Šmalc na službeni ton jer oseća neku neprijatnu tenziju u vazduhu, a ne može da provali kakvu.

EH, VOJVODO SINĐELIĆU

- Kad smo ovo preživeli, možda nećemo ni umirati! - kaže babica Živka, zvana Fašista, koja, u ovom trenutku, više izgleda kao žrtva fašizma.

Nakon prevremenog koji je, sa doktorom Si-mićem, obavila u kolima hitne pomoći pred ulazom u odelenje, jer nije bilo vremena da se paci-jentkinja odnese do sale, pošto je plod bio već na pola puta... nakon što je poplavela bebica, manja od pivske flaše i lakša od kilograma hitno odne-sena u inkubator, nakon što su poluživu pacijen-tkinju napokon prebacili u salu da saniraju po-kidanu posteljicu i krvoliptanje, da je ušiju i da joj daju još jednu transfuziju i nakon što je posle toga odvežena na intenzivnu negu... Živka pere ruke i čezne za cigaretom. Nije zapalila od početka sme-ne. Doktor Simić skida rukavice i pita:

- Niko nije došao s njom? Imamo li koga da obavestimo da su preživeli?

- Ne znam. Iz prve pomoći rekli su da ih je po-zvala pacijentkinja lično i da je bila sama kad su stigli. Ona se, zamislite doktore, zove Isidora Se-kulić a otac detetov Stevan Sinđelić! Kamiondžija, navodno je negde u inostranstvu, na putu... Pod-stanari su na Konjarniku. Verovatno i nisu Beo-građani, pa pretpostavljam da im je rodbina negde u unutrašnjosti... Saznaćemo kad se pacijentkinja malo oporavi...

- Svašta! Stevan Sinđelić, kamiondžija?!

- Da, jelda je smešno?!

- Ne mogu da verujem...

- A Isidora Sekulić, blajhana plavuša... Suludo!

- Neverovatno! Sinoć sam u vestima video da je neki kamiondžija Stevan Sinđelić uhapšen na prelazu Kelebija, zbog pokušaja da u zemlju ile-galno unese sintetičke droge. Pet kilograma eksta-zija, tačno se sećam. Zapamtio sam baš zbog ime-na. Eh, vojvodo Sinđeliću, eto gde ti mrtvom ime obrukaše, pomislio sam... Iznervirao me novinar sa svojom idiotskom formulacijom o “ilegalnom uvo-zu narkotika”, kao da postoji i legalan uvoz droge!

- Mislite li da bi to mogao da bude isti čovek?

- Kako isti čovek?

- Mislim, otac ovog detenceta...

- Ko zna koliko ima Stevana Sinđelića... ma-da... baš da ima dva šofera od šlepera...

- Jel to bilo u ponoćnim vestima?

- Ma da! Baš sam krenuo na smenu. Hteo sam da vidim koliki je minus...

- Onda se uklapa.

- Šta se uklapa, sestro Živka?

- Pa sve! Devojka je gledala ponoćne vesti. Sa-znala da joj je momak uhapšen zbog droge i, na bazi stresa, dobila prevremeni.

- A vi Živka uredno gledate latinoameričke se-rije! Kao da niste svesni da je placenta bila na grliću materice i da se pocepala u froncle. Stres možda može da bude uzrok štucavice, ali...

- Stres može da uzrokuje sve, baš sve! Od izliva krvi u mozak do gasova u crevima. Vama je to dobro poznato doktore Simiću! Bolje nego meni.

- Može, naravno. U melodrami. Brazilskoj! - sekne Simić i zažali odmah, pa kao šaljivo i miro-ljubivo propevuši. - Svaka slina sa teve ekrana, za mene je duhovna ishrana...

Živka se, uprkos njegovom šarmu, naljuti i zaćuti. Simiću žao što je tako netaktično nagazio ovu požrtvovanu i jednostavnu, mada ne baš pri-jatnu ženu, koja bi mogla da mu bude majka (što ga kod nje najviše i nervira!). Izgladio bi stvar ne-kako, kad bi znao kako...

- A po čemu vi Živka zaključujete da bi on njoj bio momak a ne, na primer, muž?

- Pa nemaju isto prezime!

- Vi mislite da bi čak i devojka sa tako ču-venim prezimenom, kao što je Sekulić, uzela muževljevo samo zato što se udala?

- Nema na svetu ništa gluplje od zaljubljene žene, doktore!

- Opa! - smeje se Simić računajući da je sklo-pio primirje.

- Imamo jednu što se prezivala Tesla, zacopala se u nekog Petrovića, i eno je, sad se preziva kao svi!

- Kako, kao svi?

- Pa, Petrović!

- Ozbiljno?

- Časna reč! Došla je noćas po peti put kod nas, da mu rađa Petrovićke.

SVET JE LUDNICA

U nameri da zaboravi, ili da kazni sebe što je bio tako odvratan prema ženi bez koje ne bi umeo da živi i koja je (iz inata!) otišla noćnim auto-busom da mu rodi peto dete, Petar Petrović pre-bacuje kanale na kablovskoj tv u svojoj spavaćoj sobi.

Problem je s tim novim televizorima što oni sami instaliraju kanale, onako kako im naiđe, po frekvenciji valjda, a ne onim redosledom koji bi njemu odgovarao, da mu bude složeno: RTS 1,2,3, pa Studio B itd. Niti je imao vremena da prouči kako da ih poređa logično, niti je imao kad da popamti na kojoj mu se brojci nalazi koja tv stanica, pa zato, kadgod hoće nešto da pogleda mora da premotava redom, ili bez reda, dok ne naiđe na traženi kanal. Srećom, to se događa pri-lično retko, nije on tv manijak. Iako drži aparat u spavaćoj sobi.

Televizor je, za razliku od sveg normalnog sve-ta, a na Vjerin nagovor, prebacio iz dnevne u spa-vaću sobu, kad su započeli ratovi “u okruženju”, i kad su njih dvoje počeli kao hipnotisani da bulje u vesti... Pa da ne traumiraju decu. Vjera je tvrdila da nema većeg horora od Dnevnika. I, kao uvek, bila je u pravu. Koliko mrzi to što je ona uvek u pravu, toliko je baš zbog toga obožava. Ma, šta obožava! Đe to ima da muškarac u najzrelije go-dine - išta obožava!

E vala jes bilo naopako kad se rat iz okruženja preselio nad njihove glave pa je Vjera deci zabra-njivala da gledaju izveštaje o bombardovanju, a deca su bombardovanje gledala kroz prozor! Od-bila je da ih vodi u sklonište jer je bilo prepuno baba i deda uspaničenih za svojih 15 minuta jad-nog života koliko im je još realno preostalo... i bez bombi. Tamo bi deca bila prinuđena da slušaju bolesne priče o strahotama za koje je neko od tih nesrećnika što se nisu vadili iz podruma, pouzdano čuo, skoro video svojim očima... One umobolne užase o prstićima nanizanim oko vrata...

Kod kuće, u stanu, je Vjera održavala neku optimističnu atmosferu, ne zna Petar tačno kojim sredstvima. Mesila je kolače (stalno je nešto me-sila, kako zaarlauče sirena ona se uhvati za vreću sa brašnom!) šalila se sa decom, svađala se sa avionima (Ne dam da mi gađate u čiste čarape, pederi! - vikala bi dok je na terasi kupila veš.) tako da su se deca valjala od smeha.

Objašnjavala im kako je Srbija ostala bez stru-je samo zato da bi one videle koliko i kakvih zve-zda mi imamo na svom nebu, a nipošto ne zato da bi njena pita ostala nedopečena. Ni ona ni deca nisu nikada ranije videle toliko zvezda. On ih je, u svom brdovitom zavičaju, gde se struja pojavila tek pre petnaestak godina, viđao uvek. Te zvezde koji-ma su se ona toliko divile. Tvrdila je da parkovsko grmlje pod prozorima miriše kao nikad, baš uzinat onim seratorima odozgo. Sve je zbilja mirisalo ne-kako nadrealno...

Jedna od starijih kćeri, koja je tada još bila mala, uostalom nije ih još ni bilo četiri, nacrtala je vazdušnu bitku između dva aviona. Naš, na kome je pisalo “nindža kornjače se bore časno” je leteo, a drugi, na kome je napisala “buđavi amerikanci” (malim slovom!) se rušio na zemlju, pogođen. Sutradan je “nevidljivi” ponos američke avijacije, začudo, srušen baš pored Buđanovaca, a Vjera je pozvala decu u spavaću sobu da vide kako Cigani razvlače ostatke najmoćnijeg bombardera koga je “naša seka oborila svojom mentalnom snagom! Buđavi avion u Buđanovce!” Deca su pitala šta je to “mentalna snaga” ne sumnjajući uopšte da je jedna od njih oborila taj buđavi avion, samo se raspitujući čime je tačno to izvela i bi li moglo da se primeni ponovo... 

Odbijala je, Vjera, i da ode s decom kod njego-vih u Crnu goru, sve dok ih nije silom odvezao, onoga dana kad je i njemu stigao poziv od napa-dnute države... On da je odbrani, nema ko drugi! Tad mu je prvi put u životu bilo milo što nema sinova, mada u ovim savremenim ratovima i nema neke veze jesi li muško ili žensko, ionako civili najviše ginu... Ali njegove devojčice bar neće morati da ratuju za nečiju guzicu... Bar neće morati da salutiraju dok se diže ili spušta krpa. To mu je bilo najblesavije. Nebo se sručilo na zemlju, svet se ruši i propada, a on mora da stoji mirno i poz-dravlja mokru krpu, dok ne zna jesu li mu žena i deca živi, tamo negde u surim brdima zavičaja.

Seća se kako se Vjera danju smejala sa decom, a noću plakala kao dete i psovala kao kočijaš. Ta-čno ovako kako bi se on noćas smejao, plakao i psovao, ali ne može. Stid ga je i strah da ga ne čuju deca.

Zato mota kanale, a samo povremeno mu do-pire do svesti smisao ili (češće!) besmisao slika koje se smenjuju na ekranu. Sisata blahjana Šva-bica dahće i kevće na svom militantnom jeziku oči-gledno reklamirajući neki “live” sex-telefon. Preko ekrana idu brojevi na koje možeš da pozoveš. Ako si drkadžija i ne možeš da svršiš.

Reklama za tepsiju sa rupama, bez koje ne znate kako se živi.

Proćelavi talijanski, ocvali švaler egzaltirano vodi neki kao zabavni program, konstantno bala-veći ka prekrasnoj voditeljki koja bi mogla da mu bude kćerka. Mogla bi... da je taj ikada jebo! Skršio bi Petar Petrović svakog ovakog đilkoša koji bi se usudio da tako zaslini na njegove de-vojčice! Besan, prebacuje na kanal gde nekolicina lepih, mladih i bogatih Francuza igra neke svoje puste tuge tipa: “Ja je ljubim a ona se nećka...” sve na privatnim bazenima, uz viski sa ledom i sa talasajućim okeanom u pozadini... Majke i kćeri izgledaju jedna drugoj ko mlađa sestra. Lekarke i piloti koji pate. Pate, brate.

Pa prebaci na reklamu za nešto protiv nabu-jalog sala, neke kapsule, o kojima idu hvalospevi na nekom kvrgavom romanskom jeziku. Mora da je to portugalski... ali viđao je istu reklamu na gotovo svim poznatim i nepoznatim živim jezicima.

Zatim Papa maše drhtavom rukom sa prozora bolnice. Malo mu je bolje, stavili su mu cevčicu u grlo da bi mogao da diše ali spiker ipak strepi, kao i čitav svet, da se najgore možda približava... Ko da se može ne umreti! Spiker strepi na mađarskom, koji Petar, naravno ne zna, ali je isti ovaj prilog već video ovih dana i sa srpskim i sa hrvatskim tekstom, pa tako zna šta priča Mađar. Pravo je čudo koliko se deda s kapicom bori da ne ode kod Onoga u koga toliko veruje... misli PP i eskivira zabrinutog spikera za račun igrane scene u lepom, brdovitom pejzažu sa gradom u pozadini. Gde pod blagim i toplim suncem, očigledno mediteranskim, na zidiću, još iz rimskog doba nekakva goluždrava kržljavica puši ogromnu kurčinu. Sve to na role-rima. Petrović pričeka koji trenutak da vidi kakva će idiotska osoba još ući u ovaj stupidni mizan-scen, pošto se scena odvija na otvorenom, sigurno će još neko da uđe u kadar, ali se niko ne pojavi i on, s dosadom, prebacuje na sledeći kanal, koji pri-pada bivšoj braći. Tu se malo duže zadrži jer neki izbezumljeni momak, praznih očiju, (da li depre-sivan ili lud, ili je mladi ratni veteran domovinskog rata?), priča nešto nebulozno što Petar ne može da poveže. Onda jedan drugi, potpuno različit a ipak isti takav, takođe priča to nešto mračno i nejasno. PP se pita da li su nam se to jezici već toliko uda-ljili da ne razumevamo više jedni druge, ali ne. Iz izjave trećeg-istog-takvog dećka, Petar najzad shvata da su se oni, eto, tu gde se pojavila naša Gospa izlečili od zavisnosti, od droge, i da sad mo-gu da razgovaraju sa našim Gospodinom kadgod požele. Jer Gospodin je svuda oko nas i oni ga vide u svemu. Gospodin, to je Bog, shvata Petar. E, ja-dan li je taj gospodin koji s tobom razgovara, pomisli Petar, i svestan da će sada početi da mu se nameću izvesne prilično fašističke ideje vezane za narkose, verske fanatike i dragovoljne domoljube, prebacuje na sledeći kanal, postiđen sam pred so-bom.

Gde opet neka jadnica puši kurac, ovaj put u enterijeru. Odmah ulazi još jedan kao biznismen (što se vidi po akt tašni koju momentalno spusti i otkopčava šlic). Kolega po repiću, obojica naime imaju repiće na potiljku, zadiže svojoj pušačici suknjiče i poziva biznismena pokretom “poslužite se, kolega”. I kojega se posluži... Jadnica se tra-pavo muči da bi obojici bila na usluzi i da bi ka-mera to uhvatila. Nije joj do dubla, vidi se. Petar menja kanal ne shvatajući šta to i za koga ima uzbudljivo u podeli jedne jadnice. Ono, kad ima jedno muško i dva ribičonjka on još i može da prihvati ali ovo! Kakvi su to muškarci? Petar za-pravo ne podnosi nikakve veštačke “stimulacije” jer mu je i prirodne previše. Sopstveni libido spo-pada ga uredno na svakih 8 sati, kao budilnik, zbog čega on svoju ženu mora da ima uvek pri ruci, zahvalan Bogu (Gospodinu?) što je njen biološki časovnik štelovan na isti način. Ona je, naime, bila jedina žena koja je čak uspevala da zaspi pre njega, posle seksa... Dok nije sreo Vjeru, bojao se da nije normalan. Sa svim ženama pre nje, a bilo ih je... pa toliko koliko ih je moralo biti s obzirom na takvu njegovu biologiju, imao je naporne komplikacije. Ili nisu mogle da ga prate, ili im je trebala predigra, ili odjavna špica. Sa predigrama i odjavnim špi-cama, njemu bi od života ostalo jedva vremena da pogleda prvo poluvreme derbija. Ne bi imao kad ni da jede. A Petar je morao da jede uredno tri puta dnevno, kao što je morao i da jebe. Ako bi ga nešto sprečilo danju (derbi, npr.), nadoknađivao je noću ili zorom, kao što bi večeravao duplo više, ako nije stigao da ruča. Kad bi oko šestog meseca trudnoće on i Vjera prestali da se igraju, već nakon dva-tri dana nervoze budile bi ga polucije. Pitao je Vjeru da li se i njoj to događa, ali nije htela da mu kaže. Zato je celu jednu noć, bilo je to u njenoj drugoj trudnoći, probdeo u krevetu loveći je da li svršava u snu. Kad ju je ulovio - nije više pitao. Znao je da su stvoreni jedno za drugo. U prvim godinama braka još bi je i “prevario” ponegde na službenom putu, kad mu se neka baš namesti, ali odavno to više ne radi. Ne što joj je veran, nego što je lenj. Ne bi se više udvarao sad kad bi mu se o životu radilo. Zato on ne razume za kakve se to ljude pra-ve i emituju ovi filmovi sa dahtanjem i beso-mučnim, beskonačnim penetracijama. Kakvi su to muškarci? 

Možda kao ovaj usukani crnorizac sa tokom koji, na sledećem kanalu, usrdno mrmlja o milo-srđu i izgradnji svog hrama koji bismo mi trebali da finansiramo? Ili kao ovaj poznati lider neke partije čijeg imena Petar sad ne može da se seti, a koji se reprizno hvali uspesima svoje vlade... Pa, da taj je sad u Vladi. Možda zato pokušava da nam svoje probavne smetnje proda kao svoj duhovni mir. Ma jok! Pokušavao je to i dok je bio u opo-ziciji. Kakav duhovni mir i čista savest! Opsti-pacija, brate! - misli Petar, zadovoljan činjenicom da lidera može skloniti sa ekrana lakim pritiskom na daljinac. Klik. Odjebi, začepljeni! 

BBC naravno izveštava sa nekog svog ratišta gde su opet teroristi pobili svoj sopstveni narod pred nekom civilizovanom ambasadom. Sve u ime tog istog naroda. I gde im sada jebu mater u ime civilizacije. Preko krvavih delova ljudskih ostataka jure crvena i bela slova.

Na sledećem anglo kanalu piči neka morbidna spotčina puna nakaza koje se krevelje i imitiraju pokrete parenja.

A na novom, bosanskom, piči naša folk zvezda sa blajhanom kosom, silikonskim sisama i usnama. I sa celulitom, koji po svoj prilici nije veštački, nego pravi. Autentičan.

Dečiji kanal ne radi. Citat Duška Radovića. Iz riznice sjajnih Duškovih opažanja i misli ovi su uspeli da izvade najbezvezniju. O tome kako nam je za ljubav potrebna šašava ludost a za brak dosa-dna pamet...

Na Studiju B tamane se Ameri međusobno, ali to je na žalost serija. Nije istina. Crnčuga šefuje belcu, a loši momci nisu više Portorikanci nego žutaći. Nedavno je Petar odgledao sličnu ovakvu epizodu sa pedesetak leševa i dvadesetak spaljenih automobila u kojoj je glavni monstrum bio Srbin iz Bosne, pripadnik Arkanovih Tigrova, koji je izbe-gavši u Srećni Novi Svet tamo postao serijski ubica silovanih devojčica. Davno je u Čuvarima plaže bi-la priča o čudovištu koje jede decu, pošto je po-beglo od rata u Jugoslaviji iz planina Sava-Dunav. To se zove formiranje javnog mnenja...

Na BK Glas Amerike metalnim glasom obja-šnjava kako je SAD odlučila da otpiše spoljne du-gove Iraka. Na primer dug prema Rusiji koji izno-si... I nama je taj Irak ostao dužan, u vreme dok im je Tito bio rođeni brat, misli Petar, i to su im je sada Ameri velikodušno otpisali...

Latino serija sa titlovanim prevodom, izgleda na rumunski, gde latino muslimanke plaču bez da im se otope debeli slojevi šminke.

Džems Din govori nemački. Sinhronizovan. Da se namažeš pekmezom i baciš u mravinjak!

Anorektična Talijanka, sa frizurom a la Auš-vic, kremira nešto u teflonu i najmonotonijim gla-som na planeti objašnjava kako se sprema speci-jalitet.

Aufinger sa najkrivljim nogama tipa O samo-uvereno gazi prema kameri. U dronjcima za haj-sosajiti i golim područjem gde normalne žene nose sise. Za njom još nekolicihna takvih, poluobrijanih glava, čupavih, farbanih u lila-zeleno. Sve odreda na krivim nogama. Na kraju se sve okupljaju oko ćelavog pedera koji ni jednoj nije do izdepiliranog pazuha. Ovome treba da se dive moje kćeri?!

Svet je lud. Na čelu sa mnom koji gledam televiziju dok mi se žena porađa. Pomisli Petar Pe-trović, ugasi televizor i vrati se svom plafonu. 

VELIKO IŠČEKIVANJE

Skoro pored same kapije bolničkog kruga, vrlo blizu ginekologije, stoji stari kućerak, gotovo stra-ćara, sa naherenim zastakljenim vratima i tri pro-zora kroz koje džandži žućkasto svetlo. To je ka-fana Sivi sokolovi, što se vidi iz natpisa na dasci iznad vrata. U narodu poznatija kao Natalitet. Ka-ko je takvo čudo s početka prošlog veka preživelo sva bombardovanja Beograda, kad je moglo da se sruši od zvuka alarmne sirene, ne zna se. Kao što niko ne pamti zašto se i kada baš tu otvorila tako bedna kafanica za najsvečanije, najuzbudljivije i svakako najvažnije trenutke u životu svakog nor-malnog muškarca. Osim fudbala i politike, nara-vno.

Posebno je neverovatna činjenica da je uprkos svim luksuznim, ili bar pristojnim novim resto-ranima i kafićima u okolini, Natalitet ipak opstao. Možda zato što radi celu noć? Ili zato što iznutra izgleda kao kujna svačije babe. Ili zato što tu možeš da sediš i ne piješ ništa, kao što možeš da se naroljaš ko svinja a da te ne izbace? Nije zato, jer to znaju ljudi koji su već dolazili, a ovde su naj-češći baš oni koji dođu samo jednom i nikad više. Provedu tu jednu noć ili deo noći, dok ne dočekaju to što čekaju. Ne zato što su u Srbiji sve ređi očevi koji su napravili i drugo dete, nego zato što se drugo dete ne iščekuje  na taj način. Drugo se mo-že čekati i kod kuće uz prenos utakmice, ili buljeći u plafon kao što Petar Petrović iz prošlog poglavlja čeka svoje peto čedo. A može i kod ljubavnice, ko može i ko ima. Prvo se čeka ovde. U najbližoj bli-zini.

Vlasnik kafane je izvesni Ćale, čile u ozbiljnim godinama, koji zna sve o svemu. Kelnerica, zvana Keva, sličnih je godina i takođe sveznalica. Sede kraj bubnjare, peći na čvrsto gorivo. Sa druge stra-ne iste peći kunja Ibro Maurici stari pripadnik nove romske nacionalne manjine sa svojim instru-mentom i čeka da neko počne sa proslavom sreć-nog događaja, te da mu on pruži svoje umetničke usluge. Ibro je ovde neka vrsta inventara. Keva i Ćale ne obraćaju pažnju na njega, nego posmatraju svoju klijentelu.

Za stolom u ćošku sedi mlad zabezeknut mom-čić koga oni, naravno ne poznaju, ali vi ga poz-najete iz prve glave. Zove se Milan Popović. Ime obično kao i on što je. To je onaj što sa svojom ženom Milicom stanuje u adaptiranoj vešernici. Milicu je smestio u bolnicu ima tome možda sat-dva, koji se njemu čine kao tri godine. Za cen-tralnim stolom sede Mama, Tata i Nikola Nikolić. Ona fina složna familija što je zamalo otišla u po-rodilište bez porodilje. Smestili su svoju miljenicu Ljubicu malopre u bolnicu i ušli samo da se malo zagreju i osveste, pa će kući, kao što je isplanirala Mama, iliti gđa tašta, zvana od milja veštukara. Nikola, prizetko, ima utisak da ono dvoje matoraca što šapuću pored peći ogovaraju nikog drugog do baš njega lično, i to zato što je doveo taštu u ka-fanu. Tasta mu, normalno, niko ne bi zamerio, ali punicu jogunicu...

Keva i Ćale, međutim, vrte sasvim drugu ploču. Jednu svoju staru...

- Oćeš da se kladiš? - pita Ćale Kevu konspi-rativno.

- Oću, za koga?

- Za onog malog u ćošku.

- U šta?

- U pihtije...

- Ne mogu da jedem pihtije ovako rano - femka se keva, koja očigledno pazi šta jede. Nema ni stodvaes kila.

- Ja ću da ih jedem, jer ja pobeđujem. Kao uvek. Dakle, dečko iz ćoška će dobiti sina ali neće pre četiri popodne. Uletviće se ovde - gustira Ćale svoju prekogniciju.

- Dobro! U pihtije da će biti žensko i da će da se rodi pre svanuća, ili najkasnije do podne – kon-trira Keva.

- Biće muško i rodiće se tek predveče! - tvrdi Ćale. Rukuje se sa Kevom ozbiljno kao dečak i sami presecaju opkladu. - A za onu bulumentu, oćeš da se kladiš? - Nezasit je Ćale. Misli na familiju Nikolić.

- Neću, tamo nije čista situacija.

- Čista ko suza, nego ne umeš ti da proceniš.

- Ih, ja ne umem, a ti umeš!

Zagledali se u Nikoliće tako otvoreno i bez zazora da je čak i Mama, tašta, posumnjala da ih ogovaraju i počela da se nervira.

- Ja mogu da ih ocenim čim zakucaju na vrata. Ne moraju ni da uđu - puva se Ćale pred Kevom, ko da su se juče upoznali i kao da namerava da je povali.

- To, zato što niko ne kuca kad ulazi u kafanu - smeje mu se Keva.

- Ovde svi kucaju. Nisi primetila?! To je specijalitet kuće.

- E, izem ti specijalitet! Bolje da držiš krofne.

Baš u tom času neko zakuca na vrata kafane. Ulazi Darko Darković - Dasa, lep kao iz spota i nesiguran ko vrbov klin. Ćaletu je međutim neo-bično simpatičan na prvi pogled, samo zato što mu je ušao na šlagvort i potvrdio njegovu tvrdnju o kucanju na kafanska vrata. Na njegova, specijalna, vrata.

Mama Nikolić, iznervirana što joj niko ne priskače nego je još ogovaraju ovi prostaci, pita na sav glas: - Radi li ovde neko uopšte?

- Imaju oni vremena, znaju da čekamo... - umi-ruje je flegmatični Tata suprug.

Dok prizetko Nikola dovikuje prema peći:

- Kevo, svrati malo, do nas, kad budeš pro-lazila... - nije da on zna kako narod zove kelnericu, nego je prosto logičan. Matora bi glatko mogla keva da mu bude. Kafana nije od onih u kojima se kelnericama govori “vi”, a ni babac nije od onih koji će pritrčati ako je samo pogledaš ili diskretno mahneš. Kao što neće doći ni ako se buniš ko što se Mama-tašta buni.

- Zete, nemoj da se ponašaš ko kafanski inven-tar - zahteva veštukara nobl ponašanje.

- Ali, gospođo mama, mi jesmo u kafani!

Taman kad je Maman htela da Nikoli iščupa grkljan (figurativno naravno) što joj se stalno opi-re, do stola se dogega kelnerica Keva, mlatne dva-put krpom, ko da razbacuje mrvice (kojih nema) i nasloni se na sto sa oba dlana i sune pravo Niko-lićki:  - Izvolite...

- Pepeljare ne praznite utorkom?! - uzvraća Maman jetko, sa svim onim otrovom koji je još zetu bila namenila, pa ga sad preusmerila na ovu matoru prostakušu što joj je podletela. “Matora” joj je, inače vršnjakinja, što bi Mamu ubilo na mestu kad bi joj samo palo na pamet. Ali neće.

- Retko viđamo dame... - polako se ispravlja Keva, uzima punu pepeljaru pa je prazni na pod, tačno pored maminih nogu. Samo što joj u krilo nije istresla. Gleda je pravo u oči.

- Niste ni sada videli damu - razgaljen je Tata Ljubomir što se našla persona koja se usudi odno-siti prema Mami isto kao što se Mama ponaša prema svima.

- Ljubomire, platićeš mi za ovo - sikće Mama, ali Ljubomir se odvažio:

- Platio sam pretplatu - smeje se jer on ionako sve plaća.

- Jeste li se odlučili? - pravi se Keva pristojna, ali tako napadno, da oni moraju shvatiti da se ona to samo pravi i da joj ne pada na pamet da im tu stoji do sudnjega dana dok se oni smisle šta im treba.

- Vinjak i duplu kafu- ispaljuje Ljubomir spre-mno.

- Đus i duplu votku. Ima li šta da se pojede? - i Nikola zna šta hoće.

- Za sada samo škembići. Od šest sati biće bureka kod komšije.

- Neka, drugi put... - nije baš toliko gladan. Nikola.

- Vi, gospođo?

- Tri čaja od kamilice, bez limuna - odgovara Mama mirno i superiorno. Mora da se zna ko meša malter a ko drži visak! Moralo bi da se zna i da se kamilica ne pije sa limunom, al to maman sebi, kao i sve ostalo oprašta.

- Pijete tri teja odjednom ili sa nekim... raz-makom? - ne da se zbuniti Keva, nego čak podvlači koliko je suptilnija od ove matore kokoši koja ne zna razliku između čaja i teja, a pravi se gospoja. Naravno ni Kevi ne pada na um da je sa matorom kokom iz istoga legla. Kad bi im neko rekao da liče smrtno bi ih uvredio, obe.

- Ne, svi pijemo čaj. Ono prethodno zabo-ravite - ljupko će Nikolićka.    

- Ja nisam bolestan... - pobuni se Ljubomir.

- Ja ću da se razbolim ako popijem čaj – pri-družuje mu se Nikola.

- Samo vi donesite tri čaja! - zaključi mama diskusiju, bez pogovora.

- Kako vi kažete, gospođo... - odlazi Keva, br-zo, da im baš ne prasne u lice i izgubi se za nekim vratancima, koja su valjda od kujne.

Nad stolom Nikolića zategne se opasna tišina. Dok Ljubomir ne reši da olabavi.

- Kad se Ljubica rodila ja sam ovde razbio pola kafane - kaže on Nikoli.

- Dvadeset osam godina se pitam gde si bio te noći i tek sad mi kažeš! - To Mama.

- Ni sada ne kažem tebi, nego zetu.

- Ovde je to, izgleda, uobičajeno - Nikola po-kazuje Tati cenovnik koji  visi na zidu:

- Naplaćuju razbijanje čaša i inventara. I to u eurima...

Na zidu zbilja u plavom ramu visi ovakav cenovnik:

- Nekad je bilo u dinarima... - vajka se tata, jer su naravno bila bolja ona vremena u kojima je on bio mlad.  Sitno, u dnu cenovnika, stidljivo, jedva vidljivo se pominje i “protivdinarska vrednost” (što valjda znači “protiv vrednost u dinarima”), jer Ćale nije prekršitelj zakona, ali Tata Nikolić to ne bi video na sa cvikerima, koje nije poneo.

- Kad balkanske budaletine piju i razbijaju u svakoj prilici! I kad navijaju i kad ubijaju i kad im se daca rađaju - gunđa Maman ogorčeno.

- Samo ti razbijaj, zete, sve ću ja da platim, sa-mo nek nam bude zdravo i ubavo!

- Sram te bilo Ljubomire, teraš žabu u vodu.

ZABRANJENO SVE

Bolnička soba broj 1, u žargonu Kec, jedna od najvećih prostorija na odelenju, je neka vrsta pro-točne čekaonice sa krevetima. Uobičajeno je da se ovde smeštaju žene dok očekuju srećni događaj. Kao naprimer Vjera Petrović koja, kao majka-vete-ranka, zavaljena, polusedeći u krevetu, mirno čita knjigu, a samo povremeno zažmuri i duboko uda-hne vazduh. Ili Darija Darković (prerano dove-dena) koja se prevrće na drugom krevetu, poku-šavajući da sanja letenje i Ljubica Nikolić koja strepi u trećem. Leži kao proštac, na leđima i strepi.

Ponekad, kada je gužva kao noćas, dešava se da neku iz Sale vrate ovamo privremeno, dok ne budu imali vremena da je rasporede i smeste kako treba. (Onda ih tu i ostave, sve do polaska kući, jer vremena, obično nema...)

Tako su malopre dovezli mladu Milicu Po-pović, iz prvog poglavlja,  izmoždenu i bledu, po-put aveti, sa zakrvavljenim beonjačama, ispuca-nim usnama i kapilarima po licu.

Kec se nalazi odmah pored sala za porođaje. Zato tu nema šanse da se spava i zato se iz neke od tri Sale čuju urlici Sadide Maurici.:

- Oću kuuući! Doktore, bre, pušćaj me kući. Neću više ovo da izdržavam.

- Ni ovde ne može da se spava, izem ti život! - prevrne se Darija na drugi bok

- Kako možeš da spavaš u ovakvom trenutku, crna ženo? - čudi se usplahirena Ljubica, bojeći se da okrene makar glavu i da pogleda sagovornicu.

- Pa, ne mogu da spavam, to me i brine, a srce mi spava - mrmlja Darija, koja nije ljubiteljka že-na, “ženakih glava”, ni “crnih žena”, a pogotovo ne ženskih razgovora. Ne pada joj na pamer da gleda kome odgovara na pitanje. Tim više što se ponovo čuje urlik:

- Joj, proklet bio da Bog da! Šta mi uradi. Obe mu oči ispanule! A laže neće ništa da mi bidne, da Bog da mu se osušio ko vrljika. Ajaaaaoj!

- Ko je ta krava što se toliko dere? - komu-nicira Darija, protiv svoje volje.

- Ne znam. Valjda ne može da izdrži. Muči se... Ko zna kako joj je... - odgovara Ljubica iz svoje strepnje. Pa uzdahne duuuboko jer joj je na-išlo još jače nego prošli put...

- Ma daj! Ništa prirodnije na svetu! Evo zna ova što je već rodila - ustaje Darija iz kreveta, iz-nervirana kukumavkom, pa se obraća ženi koju su malopre dovezli, u nameri da dokaže kako sve to nije ništa. Kako nema mesta strahu ni mistifikaciji. Eto žena živa i čitava... ako je živa: - Ej, ti, ej ti, kaži nam kako je bilo.

- Pusti je da se odmori, vidiš da kapi krvi u njoj nema... - izdiše  latino sentinemtalka (dakle, Ljubica Nikolić).

- Slobodno je probudi. Ionako ne valja da se spava - podiže Vjera pogled sa svoje knjige i uk-ljučuje se u razgovor budućih majki. Amaterki.

- Zašto ne bi valjalo? - ne shvata Darija dok je obuzima neki nemir.

- Ne sećam se zašto, ali znam da ne daju... - odgovara Vjera, iako zna zašto.

- Zato što može da se ne probudi - upada zlo-slutnica Ljubica koju niko ništa nije pitao, što dodatno iznervira Dariju.

- Znači, ni posle neću moći da se naspavam, Bog te mazo! Jel to znači da više nikad neću moći da se ispavam, ko čovek?

- Ko čovek sigurno nećeš, više nikad. Kao žena, možda za jedno tri godine, ako ne rodiš baš nekog kenjca... - prognozira Vjera

- A onaj idiot me probudio u cik zore i dovuko me ovamo ni krivu ni dužnu - sad se Darija već uzvrtela po sobi, kao lavica u kavezu, što i jeste.

- Ko te probudio? - Vjeri je ova vrtirepka za-nimljivija od knjige.

- Jedan mamlaz što sam se zeznula da se za njega udam! - vrtirepka. Prava!

- A trudove nemaš? - čudno je Vjeri

- Jok, samo termin. Mogu da zaglavim ovde deset dana čekajući Godoa i slušajući urlike.

- Svašta!

- Odmah ću da zovem advokata da mi pokrene brakorazvodnu parnicu! Neću sa takvom budalom da čekam starost - izjavi Darija za publiku, uzima mobilni i pokušava da dobije Darka da mu malo majku dasovansku...

- Nemoj da budiš čoveka. Nema šanse da ti daju razvod dok ti beba ne napuni godinu dana. A dotle ćeš da se predomisliš - smeje se Vjera, se-ćajući se sebe iz prve trudnoće. Da je tada bilo mo-bilnih telefona, ona bi sad možda bila srećno raz-vedena žena.

- Ne daju da se spava. Ne daju razvod, pa šta je ovo? - ljuti se Darija što ne uspeva da dobije vezu. Slab signal.

 - Ne daju ni vode. Dajte mi vode, molim vas... - zakrmauče nešto iz petog kreveta. Milica Popo-vić, o kojoj su malopre pričale, pa su je zaboravile.

- Molim? A zašto ne daju vode? Vodu zabra-nili! Ne mogu da verujem. - već skoro besna Darija tipka po svom Panasoniku. Bez uspeha. Bedan sig-nal.

- Zašto ne valja voda? Ja sam popila punu čašu pre polaska od kuće? - plaši se Ljubica. Mama joj je rekla da ne pije, ali ona je popila, baš zato.

- Nije da ne valja, nego ne daju, da im se ne upiškiš na porodu - upoznaje ih Vjera sveznalica sa nizom neprijatnih činjenica.

- Pa šta je ovo? Bolnica ili logor? A jel daju bar čokolade? - odustaje Darija od telefona, pošto nije uspela, ali od čokolade ne odustaje, pošto ta-kođe nije uspela... tj nije uspela da pojede celu. Samo pola.

- Bože sačuvaj! - smeje se Vjera

- Onda je logor! Dahau-Gulag, jebote!

- Vodeee...

- A, jel smem ja sada da joj dam vode?  - pita Darija Vjeru, jer mora nešto da preduzme! Makar tu vodu. Ovo joj je, koliko zna, prvi put u životu da pita sme li se nešto. Uvek je smela sve. Naročito ono što je bilo zabranjeno.

- Sad može! Imaš tamo - Vjera pokazuje rukom - na kraju hodnika desno u veceu.

Darija brzo uzima čašu sa Milicinog ormarića i kreće prema izlazu ali se na otvorenim vratima sudari sa kolicima i nekom muškaračom koja ih gura. Na kolicima je sitna raščupana Cigančica. Gospode, šta će ovo dete ovde? misli Darija.

- Kud si zapela ti, jesi ćorava? - breca se muš-karača na Dariju, kao štiteći Sadidu od sudara.

- Po vodu... - zbunjeno, kao devica, vadi se Da-rija. Pavlovljev refleks. Ima nešto u ženinom tonu što sprečava Dariju da je pošalje tamo gde bi trebalo.

- Nema vode, u krevet! - opet taj ton!

Darija se refleksno povlači u dubinu sobe ne shvatajući zašto se povlači pred kržljavom naka-zom koju bi mogla u zubima da nosi. Stvarno je drugo stanje - drugo stanje.

- To je za ovu što je već gotova... - interveniše Vjera, koja zna zašto se Darija povlači. Od straha. Jedino što žena očigledno ne poznaje strah i ne shvata šta joj je.

- Za nju? Onda može - bacila je babica (jer to je glavna babica, a ne kržljavica ni muškarača, kao što je Darija krstila u svojim mislima) pogled na Milicu, pa ga vratila na Dariju:  - Njoj donesi, ali ti nemoj da piješ! - na šta se Darija postrance izvuče iz Keca a beli mantil se, kao kobac, ostrvi na sirotu Sadidu:

- Ti, mala , pređi na ovaj krevet. Brzo! - podiže ćebe i čaršav sa rečenog kreveta.

- Joj, sestro, pomogni mi, raspado se... - jauče Sadida

- To si trebala da misliš kad si ljubavisala. I nisam ja tebi sestra! Lezi mirno i nemoj da spavaš - istrese devojčicu sa kolica u krevet. Cigančica sa-mo jekne a mantiluša vadi neki papirić. – Dar-kovićeva na brijanje i skidanje serklaža - pa kad niko ne jaukne, prosto se iznenadi i kao da nije zadovoljna. - Gde je? Koja je Darković? Darija Darković?!

- To je, valjda ova što je otišla po vodu – obja-sni Vjera, a usudi da upita još: - Jel mogu sad ja? Blizu mi je...

- I ovde bi preko reda! Ih, bre kakav smo mi to narod... - napravi se Živka da ne poznaje Petro-vićku. Nema protekcije.

- Ne, nego, ja ću očas - ostavlja Vjera knjigu, spremna da ustane. - Znam da ću brzo, meni je ovo peti put.

- Ovde si našla da čitaš?! Šta to čitaš? - pilji babica u Vjerinu knjigu, kao da je i čitanje zabra-njeno. Bar čitanje knjiga, ako već ne časopisa.

- Nešto iz psihologije...

- Nema ovde psihologije, ovde je gola biolo-gija! Kako se zoveš?

- Vjera Petrović.

- Ah, da. Imaš ti još vremena - zaškilji u papi-rić - Ko je Ljubica Nikolić?

- Ja sam, zašto?

- Ti ideš!

- Zar već?

- A šta bi ti čekala? Otišla ti je voda. Jesi kli-stirana?

- Molim? - ne razume Ljubica

- Jesi srala, pitam!

- Pa... da ...

- Obrijana?

- Da...

- Ajde onda! Polazi! Diži se!

- Jel peške da idem? - ne shvata Ljubica ali ustaje polako.

- Ne nego ćeš helihopterom! Ajde, bre! – od-reže poznavalica letačkih mašina! - Penji se na kolica!

“Jebo te helihopter u suturenu!” - misli Ljubica, dok obazrivo korača ka kolicima, zbu-njena što je rospija pominjala helikopter kad ju je baš za ta kolica pitala. Kad je već prepešačila celu sobu, mogla je i ta tri metra do vrata rađaone.

- Bojim se... - penje se kilavo na kolica.

- Ajde, ne boj se, rode noćas spavaju i ne mogu da ti donesu bebu. Moraš sama da rodiš. Nemaš če-ga da se bojiš - teši Vjera izdaleka Ljubicu Nikolić. Kako je mlada, misli. Premda se Ljubica bliži tri-desetoj...

Dok je babica gura ka Sali i gunđa sebi u brk (koji je uzgred budi rečeno solidan, ko u Vuka Karadžića!) - Ne nego ćeš ti da se krešeš a roda će da ti donosi dete!

- Žene moje, ja odlazim, držite mi palčeve... - cvili Ljubica, a babica se okreće ka sobi i dobacuje sa vrata -  Pošaljite onu vodonošu na brijanje. Onu, kako se zvala? Recite joj da je Živka naredila - i ode. Kako samo namćorasto izgleda, a duša od že-ne, misli Vjera, nadajući se da je ona sledeća i da se neće poroditi pre nego što dođe na red.

U sobi zavlada mrtva tišina, baš kao da su ne-kog odveli na stratište. Potraja komotnih pet mi-nuta. Sve dok se ne vrati Darija sa punom čašom i pruži je Milici.

- Evo ti vode. Od četrnaest česmi dvanaest ne radi. Ja sam polokala litar, premda uopšte nisam bila žedna. Ostala sam žedna kafe, još da ostanem žedna i vode, pa ne marim da rodim vimbldonskog prvaka!

Milica pije vodu, lakomo:  - Mislila sam da ću umreti od žeđi. Hvala ti.

- Oću i ja vode... - javlja se Sadida, promuklo.

- Ti si ona što se drala kao da je kolju? - Darija ne može da poveže onaj babeći glas koji je urlao iz sale za porođaje, sa ovim derištem na krevetu.

- A što ti da spavaš, a ja da se mučim?

- Onda nema vode. Nisam ti ja kelnerica. I baš ću da spavam! - krene Darija ka svom krevetu, od-lučno.

- Rekla ti je Živka fašista da ideš na brijanje - obaveštava je Vjera, tiho. Poverljivo.

- Molim? - kao da nije dobro čula Darija.- Šta? Meni kažeš?

- Jesi ti Darković ?

- Jesam, zašto?

- Onda, trči na brijanje.

- A? Zašto? Ja ću da se porodim ko zna kad, možda tek u petak.

- Naredila Živka fašista. Možda planiraju da ti indukuju...

- Ko naredio? - bilo bi Dariji smešno da nije... na zna kako je... al smešno nije...

- Živka fašista. Prozvala te kad si otišla po vodu.

- Ko je Živka fašista? - Darija, naravno, nema pojma! Svaka normala žena ima svog ginekologa, pa zna gde dolazi, samo ona ima ginekologinicu svog muža i nema pojma kud je stigla, ni šta je ovde čeka! Praktičnije je biti obična.

- Glavna babica, bre, ona je ovde Bog i batina. Idi brzo! - požuruje je Vjera.

- Bog i batina, a ime joj Živka fašista?

- Nije bre, samo je pacijentkinje tako zovu zbog delikatnosti i blage naravi. Inače je srce od žene.

 - E jeste pacijentkinje, stvarno! Kažem ja da je ovo logor. Idem ja kući. - Darija izlazi dok Sadida jauče: - Ej, sestro, Živka hitlerka, daj mi dve kapi vode, bre, umreću...

KISEONIK ZA POSMATRAČA

Ima tu jedan skraćeni sto-krevet sa nekim me-talnim nakazama što štrče u vazduh, a na njima Gocine noge. Sto-krevet je, mogao bi se zakleti Nenad, preuzet od neke Inkvizicije ili slične in-stitucije. Istina, on kao taksista, pesnik i pravo-slavni ateista, ne zna baš mnogo o Inkviziciji, ali toliko zna. Ima i lavabo i neke mašine koje kucaju, lupaju, drndaju. Na zidu, iznad lavaboa sat. Otku-cava prolazak života. Dolazak života. Puno kab-lova a nijedan prozor. Depresivne pločice po podu i zidovima. Previše svetla. Premalo vazduha. Na vratima je pisalo:

Sala III.

Nezaposlenima ulaz zabranjen

Naravno, on tu nema nikakva posla, a ugurali su ga. Zapravo se ne seća tačno kako se sve od-vijalo. Zna da mu je obučeno nešto što liči na ludačku košulju (za koju on, kao i za inkvizicijske stolove nije baš siguran kako stvarno izgleda). Nešto u šta se ulazi, kao u kecelju s rukavima, pa se vezuje na leđima. Nešto što ga steže pod grlom. Jedino što su njegove šake uspele da izađu iz ru-kava što ludacima, čini mu se, ne uspeva. Natučena mu je smešna najlonska kapica kao za tuširanje i brnjica preko lica. Onakva od gaze kakvu su u svim vestima nosili Kinezi kad je izbila ona epi-demija... nečega. Ne zna sad čega... Zna da se osećao kao proizvod na traci i da ga je neka smr-knuta spečena naočarka dovela ovamo i ostavila kraj Goce koja je već bila presvučena, postavljena na sto i pokrivena belim čaršavom kao u mrtva-čnici.

Zašto mu se stalno nameću ta sećanja i pore-đenja, inkvizicija, epidemija, ludnica, mrtvačnica, ne zna. Zna da je u jednom trenutku pokušao da se izgubi u hodnicima, ali ga je Naočarka uhvatila za nadlakticu i isporučila ovamo kao na gubilište. Evo, opet! Gubilište. Zatim je nestala i ostao je sam. Sa Gocom. Ima bar sto godina kako sedi i ću-ti. Otkad je prestao da se bori nema šta da kaže.

- Nemoj da se obrukaš i da mi padneš u ne-svest! - Gordana, ko bi drugi?

- Zašto bih padao u nesvest? - pokušava da uh-vati isti takav hladnokrvan ton. On.

- Zato što si krpa. Svi ste vi kukavice.

- Ko to, mi?

- Vi, muškarci!

- Je li? - izjavi on nonšalantno i kao baš ga bri-ga šta ona truća, a možda je trebao da joj pljusne nešto otrovno o tome kako ona zna sve o muš-karcima jer je... ili kako valjda zato što su kukavice muškarci otkrivaju nove svetove i idu u ratove. Da je do žena još bismo bili u prvobitnoj zajednici! Ma neće da razgovara s njom i tačka. Otmičarka!

- Čim vidiš krv zveknućeš u nesvest koliko si dug i širok. Onaj kiseonik tamo je za tebe...

- A zašto bih ja gledao krv? - nije mu palo na pamet da je to kiseonik. Izgledalo mu je kao avi-onska bomba. Uh, opet te mračne asocijacije. Ako se toga ne oslobodi odvešće ga pravo u depresiju, a u depresiji mu ni impotencija ne gine, toliko zna. U tom slučaju ona će postići svoj cilj čak i ako on ne bude gledao. Dakle nije kao u mrtvačnici, nego kao u... bolnici. Uh ala mi je bolje poredjenje, do mojega! Rađanje ljudskog bića trebalo bi da bude normalna stvar. Prirodna. Zdrava. Zašto se to onda radi u bolnici?

- Pa, biće dosta crveno, znaš... - čuje Gocu ka-ko insistira na svojoj krvavoj temi. Ma kakvu “Go-cu”! Gordanetinu!

- E, tu ste se preračunali gospođice. Dobili ste prva dva gema na prepad. Uspeli ste da me do-vučete ovamo pod prinudom, a uz pomoć one vaš-ljive pištoljašice, koju ću, uostalom, čim izađem odavde prijaviti za nesportsko ponašanje! Ali ne-ćete moći da me naterate da gledam! Sad ću da zatvorim oči i niko na svetu ne može da me natera da ih otvorim dok sve ne bude gotovo! Čik, šta ćeš sad! Ispadoh ti iz koncepcije! - tu on demonstra-tivno i čvrsto zatvara očne kapke i unosi joj se u lice. Bolje i uverljivije bi bilo kad bi se zavalio, ali nema kud. Dali mu neku stoličicu bez naslona. Onu što se vrti. Ko da će klavir da svira!

- I tako ćeš da igraš zažmurenu budalu sve vre-me?

- Budalu ili ne, ali tebi sam doskočio!

- Znaš, nećemo još dugo biti sami. Uskoro će da dođu babice, pa akušeri, pa Branka, pa pedija-trijska sestra, pa pedijatar, pa razno pomoćno me-dicinsko osoblje...

- Šta onda?

- Pa, smejaće ti se.

- Baš me žestoko zabole!

- Boleće te posle. Ako ih sve ne upoznaš i ne vidiš, posle ćeš čitavog života, čim opaziš neku do-bru ribu misliti “Jao, možda me je baš ona pos-matrala dok sam onako, kao idiot, igrao žmurke u porodilištu...” I nećeš više smeti da bariš nijednu... Jedino ako se iseliš na Novi Zeland.

- Jeeel? Pa ti si braća Tarabić, boga ti, znaš bu-dućnost. Ali ja neću da gledam, a ti crkni ako ti ne paše!

- Tarabići nisu bili braća. Sssssss...

Sikće zmija. Misli da će da ga navuče na zna-tiželju. Stojko, devojko! Žmuri on. Ona mašina lu-pa, lupa, pa se lupanje, na nekoliko sekundi izgubi ispod nekog ššššš talasa.

- Jesi li čuo ovo?

- Nisam! - nema on pojma šta ga pita, samo ne-će da sarađuje.

- Kako nisi čuo ovaj talas što je prešao preko srca? Srce je lupalo ravnomerno, a onda, kad mi je krenula kontrakcija, čuo se kao neki talas koji je pokrio kucanje srca. Gde je lekar? Kuda je otišla bolničarka? Zovi nekoga. Bojim se da ne ga ugu-šim...

- Koga, bre?

- Dete... Jaooooj!

Nenad zapuši uši. Lako je ne gledati, al kako da ne čuješ? Ala urla! Ko je sad kukavica, devoj-ko?! Šta je ono kazala o srcu i talasima i o gu-šenju? Zar može da se uguši dete? Nenad je već van Sale III i van sebe.

ŠTA PIJE KAFANA

U kafani Natalitet ista postava u skoro istom mizanscenu. Jedino se Ibro Maurici preigrao do Milanovog stola i nešto mu gudi na uvce. Milan Popović je naime nenaviknut na noćni kafanski ži-vot, slab je na piću, cevčio je sam i već ga je uh-vatilo. Toliko da je čak i pesmicu nažvrljao na po-leđini neke hartije što mu se našla u džepu. Upravo pokušava da objasni Ibri na koju bi se poznatu me-lodiju mogli napevati dotični njegovi stihovi, pa da se njih dvojica super provedu!

- Majstore, ajmo na onu: Mo-ja ma-la ne-ma ma-ne! Slušaj! Mi šva-leri, mi šva-leri, mi pra-vi-mo kće-ri... - pa mu se ne uklapa u ritmiku. - Ne! Nego: Mi pravimo tako lepe kće-e-ri! Pazi: Mi šva-leri, mi šva-leri, mi pra-vi-mo slat-ke ma-le kće-e-ri! A? Šta kažeš! Jel to ce-dur?

- Ne znam bre gazda, bogami, gazda. Oš da t pevam onu: Rađaj sinoveeeee! - razvuče Ibro nešto iz svog standardnog repertoara uz ponosito nami-givanje: - Od mog zemljaka...

Milan, međutim ne zna taj hit pošto, kao što ste mogli primetiti u prvoj glavi, on još nema televizor na kome bi se edukovao u novokomponovanom smislu, a Ibrin mali debeli ćelavi zemljak nije nje-gov idol, pa insistira na svojoj ideji:

- Neću to! Da te naučim: Ja sinove ne pravim badava. Oću ćerku da me obožava - zafalšira Mi-lence koliko ga grlo nosi na neku melodiju za koju bi polugluvi verovatno rekli da je mađarska, ali bi se Mađarima sigurno digla kosa na glavi. Ibro ser-vilno tercuje za njim (namignuvši Kevi i Ćaletu koji pocrkaše od smeja kraj svoje peći na čvrsto gorivo), kad Milanče, sve gledajući ga pravo među oči, e da bi se bolje razumeli i uskladili ritam, od-jedared skrene u nešto na šta bi se i Crnogorcima digla kosa na glavi! Sa tekstom: - Mila moja, medu i šećeru, rodi ćeru svojemu dilberu... Eeeeej! Ohoooj! Rm-pa-pa rm-pa-pa-pa!

- Dobro, bre gazda, će promukneš mlad, bre! Ajmo polako... - smiruje ga Ibro kao rođenog sina, pa kreće iz početka izpotija: - Mi šva-le-ri... mi šva- le-ri...

Em pijan, em gluv, em promuko, em bi i on se-bi nešto da peva, kukala mu i žena i majka. Misli Mama Nikolić nad svojim tejom od kamilice, bez-nadežno trezvena i trezna. Jadna li je ta nesrećnica što se noćas muči da donese na svet naslednika ove budale, misli dalje i lepo oseća kako joj rapidno opada nivo toletancije, kao oseka. Baš je mogla Srbija da opstane i bez produženja njegovih gena! A tek kako je obrala bostan sirota tašta mu, koja mora da ga trpi na svakoj slavi i na svakom ro-đendanu, ako ne i češće. Ako se nije i on privalio ko i ovaj moj na svakodnevno i na doživotno! Pa će još i kupatilo za njim da riba kad izjutra uzme da se rastaje sa dušom i sa kompletnom utrobom iznad kade, pa kad kakav je baksuzan, promaši i kadu i klozet! Ko zna ima li kod kuće leba da jede, ni šala ni kape nema, došo u cipelicama po sne-žurdi, a oće da propije i pršnjak od prababe kako je počeo. Tako je i ovaj moj Ljubomir pre 28 godina, zato mi nikad nije ni prijavio, a tako bi i ovaj Ljubicin prišipetlja, samo da nema mene da ga pri-pazim. Sa ovom mišlju prgavo se obrati Nikoli: - Zete, što ga ne isključiš...

- Koga ili čega? Genitiv - trgne se Nikola Ni-kolić na taštinu, njemu upućenu repliku, bez smi-sla, ali sa negativnim emotivnim nabojem, nepo-znatog porekla. I on je naime, sa zanimanjem pos-matrao isti prizor. Njemu beše simpatičan.

- Onoga što škripi i kmeči! - pokazuje maman očima na veselog momka.

- Vi to mene šaljete da pravim kafanski skan-dal, maman?! - uztvrdi Nikola ali upitnom reče-nicom, za svaki slučaj, da bi izbegao eventualni sukob. Ne tvrdi ništa. Samo pita.

- A ti, siromah, to ne umeš!? - rado Maman do-čekuje konflikt-loptu! Gard.

- Šta ne umem, izvinte?

- Da praviš kafanske skandale. Utišaj ga, bolje nego da ga ja utišavam. Nervira me!

- Ima čovek pravo da se veseli. Nije ovo tvoj livingrum, pa da zavodiš diktaturu! - umeša se Lju-bomir Nikolić u nameri da izbegne bruku a i da se solidariše sa svojim rodom. Muškim. Kojem nije lako.

Darko Darković Dasa, koji je ako se sećate, sedeo sam za obližnjim stolom, napet, nervozan i izbačen iz Brankine ordinacije, nema nameru da se solidariše sa pijanim klincem! On je već ustao, kre-nuo ka raspevanom tandemu i baš mu je dobro do-šao bilo kakav saveznik, makar i Mama Nikolić, tek toliko da se ne oseća kao budala što mora da in-terveniše i što ga ovaj balavac izluđuje. Prolazeći pored trojke Nikolića on galantno i ljubazno obe-ćava:

- Ja ću da ga utišam, gospođo! Ne sekirajte se - pa se obrati Ibri: - Umetniče, umetniče!

- Mene kažeš, majstore? - pravi se Ibro nevešt. Podozreva. Uvek kad ga nazovu umetnikom izbije neko sranje.

- Tebi, dabome, koliko ti je platio da mu svi-raš?

- Tri stotke, gospodine, đabe...

- Ja ću da ti platim tri stotke da mu ne sviraš - vadi Darko podebeo novčanik, vrlo autoritativno i uverljivo.

- Čekaj malo, matori, kakav je to način? - ovo se Milanče ne ljuti na matorog Ibru, kao što biste pretpostavili, nego na Darka koji je mator samo sa njegove 20-godišnje tačke gledišta.

Tata Nikolić se seća kako je i on u dvadesetoj mislio “Što li uopšte žive ovi matorci kad prevale tri banke?” a danas mu je već šezdeset i još mu se živi. Nasmeje se ne znajući kome. Sebi, ovom ma-lom što je pobrljavio od par vinjaka ili ovom nadu-venku što misli da sve može da kupi. Čak i tišinu. Čak i mir. Nema tebi mira, moj lepotane, ma koliki da ti je novčanik noćas. Tvoj nemir je u duši. Mi okolo možemo svi da pocrkamo u tišini, a tvoj če nemir u tebi ostati netaknut, zaključuje Tata, u sebi.

- Će da ne sviram gospodine, daj pare - uzima Ibro od Darkovića nekoliko finih novih novčanica. - Al ovo ti je samo za jednu pesmu.

- Kako, bre, za jednu pesmu? - kao čudi se Darko, a brk mu se kesi, jes lukav i snalažljiv ovaj Ciga! Pravi je. Voli Darko autentiku.

- Ej, bre, matori, tebi govorim, Švarcenege-reeeee! Ej! - ne da se Milanče izbaciti iz igre. Us-taje i tačno bi sve koske polomio ovom napuvanom matorom lutku, samo kad bi ga noge, sopstvene noge, podržale. Ali one popustiše a dupe ga vrati na stolicu. Mnogo grublje nego što bi to čovek očekivao od rođenog dupeta.

- Samo jednu numeru da ti ne sviram. Kad oćeš drugu da ti ćutim, moraš ope da platiš. Ne ti sviram štagoj oćeš, bre! - utvrđuje Ibro pazar sa Darkom.

Milanče se, pak, i dalje na da: - Ko si ti bre, da mi se trpaš u život? Ja volim rađanje uz muziku! - dovikuje za Darkom koji mu je, ne samo okrenuo leđa, nego se već skoro vratio do svog stola i sad mu odgovara, nadmeno, preko ramena:

- Nisi ti jedini na svetu što čeka sina, pa da mo-žeš da gnjaviš celu kafanu! Svi mi ovde čekamo isto! I ja čekam sina pa mirujem.

- Lako je tebi da miruješ, matori! Ti čekaš ko zna čijeg, a ja čekam svoje! Ej!

- Šta si reko? - jeste superioran Darko Dar-ković Dasa, al da mu neko sumnja u ženinu ver-nost, pa makar bio i pijani klinac, toliko hladno-krvan nije. Uostalom nismo ni rekli da je hladno-krvan, samo se pravio džentlmen. Ispod koga upra-vo izranja pravi zajapureni Balkanac - Šta sereš, slinavi?! Šta si reko!? Aj ponovi, ako smeš!

- Reko sam da se ne zna ko je tvoju ženu na-pumpao, a ja sam svoje napravio sam! - jok i ne sme Milanče! Baš se uskurčio. Ne može, doduše, da ustane, ali da laje može. Prosto, nekom vinjak udari u jezik, nekom u noge. U glavu svima.

Darko Darković Dasa vraća se polako ka Mila-novom stolu očekujući da ga neko spreči, inače će morati da rasturi na proste faktore, tog lajavog klinca.

Ibro se uklanja u stranu, mnogo puta je on po-pio patos ni kriv ni dužan u ovakvim raspravama gospode.

Keva prilazi, kao brdo Muhamedu, sa obema rukama u vazduhu, da umiruje. Ćale priskače šan-ku i telefonu te ubrzano okreće brojke, dok Ni-kolići, obojica i Tata i Zet, ustaju od svog stola i isprečuju se između malog-lajavog pijandure i raz-besnelog lepotana. Mada bi Nikola vrlo rado odgledao kako li se bije taj šminker, nije mu ovo pederski kafić, ali ipak, nema smisla, malog noge ne drže...

- I uopšte nisam napravio sina nego ćerku! - nastavlja preko Nikolića, pijani klinac.

- Je li? A znaćeš da je tvoja po tome što nema muda! - odvraća Darko klincu, dok Nikolićima mi-roljubivo, gestom pokazuje kako je on razuman čo-vek i neće valjda da mlati pijanu decu po rupama. Već povukavši se za svoj sto i kad su svi pomislili da je, hvala Bogu gotovo, on dovikuje još: - Nemoj mene da foliraš, mali. Čekaš ćerku za svaki slučaj. Ako ne bude sin da ne ispadneš šonja!

- Ajde momci. Sedaj dole. Ko će kafu? – inter-veniše i Keva igrajući grudobran nasred kafane.

- Ja čekam ćerku jer su one lepše jer znam sa ultrazvuka da je žensko jer sam ja jedan civi-lizovan čovek iz inata i zato što oću da imam unu-čad pošto se unučad vole još više nego deca kako kaže moj deda Maksa...

- Možeš, baćo, da imaš unučad i od sina... - primiruje ga Nikola Nikolić ne bi li klinja uzeo vazduh, udaviće se od svih tih zareza i tačaka što je progutao! - Bolje da popiješ kafu... Duplu.

- Eh, mogu, al se to nikad ne zna čije je i da li  je baš moje unuče il ko zna čije! Unuče mora da bude od ćerke! Od sina se ne važi!

- Šta mu ovo znači? - pogleda Nikola tasta svo-ga Ljubomira ne shvativši šta mali dripac bulazni. Ali da je ipak dripac to mu je odnekud postalo jas-no i čisto mu došlo krivo što nisu pustili manekena da ga razmaže ko ispljuvak po podu...

- To, zete, znači da ovo što mi noćas čekamo, to je sigurno moje unuče, a tvoja mati uvek može da se pita da li je i njeno! - odgovara mu Maman umesto Ljubomira, jer ona ionako sve zna bolje. I brža je. A i kako da propusti priliku da malo gricne zeta za srce?

- Tako, dakle... - uozbilji se Nikola, mada nije ni bio neozbiljan.

- Ma samo teoretski, bre... - olabavljuje tast kao i uvek - Sedi. Oćemo kafu?

U ovom trenutku, gazda od kafane, Ćale, (koga smo malopre ostavili da telefonira  logično misleći da zove policiju, pa nismo obratili pažnju jer po-licija nije zanimljiva) spusti slušalicu i drekne: - Ko je ovde Milan Popović?

Svi zamukoše. Rečeni pijani klinac iznenadi se kao da su ga prozvali da odgovara istoriju a nema pojma kad je ono bila Kosovska bitka.

- Ja sam... zašto?

- Dobio si sina. 4800 sa 51 - objavi Ćale pom-pezno kao da je on dobio premiju.

- Molim? Šta 4800 sa 51?

- Težak 4800 grama, dugačak 51 santimetar – objašnjava Keva detetu koje je postalo otac.

- Ko, bre, kevo? - ništa ne razume deteotac.

- Tvoj sin, rodio se.

- A jel to dobro 4800 sa 51? - prinosi ustima praznu čašu od vinjaka jer mu treba vode.

- Super, bre! - vrisne Keva i prolomi se aplauz.

Milan podigne čašu visoko kao da će naz-draviti, pa je tresne o patos. Jer je prazna! Cangr! Ćale otkuca brojku na svojoj prastaroj kasi, jer raz-bijanje mora da naplati. Još jedan aplauz.

- Rodio se Maksim Popović! Novi Maksim Po-pović! - viče detetata kao da objavljuje rođenje Džingis kana. Svi ustali kao u teatru, na premijeri. Nema tamo ovakve premijere!

- Čuj novi! Ko da se nekom rađaju stari sinovi. Čekao ćerku, a spremio joj ime Maksim! - Za-vidan, ironiše Darko Darković sebi u bradu. Nema kome, a ne može da prećuti.

 - Rođen je Maksim Popović! Šta pije kafana? Meni vinjak, dupli! - dere se klinac obeznanjen i razbija Ibrinu čašu što je ostala na njegovom stolu. Zato što je puna! 

Ibro raspali kolce.

Mama Nikolić oseti da joj se, ne zna zašto, oči pune suzama, prilazi malom ocu i ljubi ga u čelo ko rođena majka - Čestitam ti, sine! - pa još tri puta u oba obraza, kao pravoslavka. - Nek ti je živ i zdrav!

- Bravo majstore! - tapše ga Nikola po desnom ramenu. Oprašta mu glupu teoriju o poreklu i legi-timitetu unučadi. Misliće taj za jedno dvaes-tries godina čije unuče rađa njegova snajka!

- U zdravlju da ga podižeš! Nek ti bude junak i mangup!!! - tapše ga Tata Nikolić po levom rame-nu.

Neobično dostojanstveno i svečano rukuje se Ćale sa Milančetom, ljubi ga državnički mimo ob-raza i kaže: - Kladio sam se da si ti napravio sina! Znao sam.

- Na ultrazvuku su, kazali da će biti devojčica. Kupili smo sve roze...

- Ma nemaju oni pojma, mene ti pitaj! Ja sam znao da je sin, čim sam te video na vratima - puva se Ćale i pogleduje u Kevu pobednički. Kockarski. - Kevo, pihtije!

- A ja sam rekla da će brzo da se rodi. On je tvrdio da će trajati do sutra! - vadi se Keva, izgubila je pihtije, šta se tu može. Mada je u stvari Ćale dobio samo pola opklade! Ona je pogodila termin.

- Zbilja, otkud vi znate da se rodio? - doprlo je Milanu do svesti da je informacija stigla na neki neočekivan način...

- Imam ja sa njima crvenu liniju! - pravi se Ćale važan, pošto jeste važan.

- Šta ćete vi da popijete, gospođo? - obrati se Keva Mami Nikolić pomirljivo i saveznični. Ipak su one generacija, a ovo je ipak situacija. - Dečko časti!

- Daj tri kuvane rakije, slab ti je ovaj čaj! - odgovara joj isto tako Nikolićka, kao da se nikad u životu nisu zakačile oko pune pepeljare. Ni oko prazne.

Darko Darković Dasa, zaboravljen za svojim stolom, oseća se nekako poražen, ne zna zašto. Da mu je da nestane iz kafane pre nego što Keva sti-gne do njega sa prikupljanjem porudžbina. Ne zna kako bi pio u zdravlje ovog balavog dripca koga je malopre hteo da polomi, a ne zna ni kako bi odbio, ipak je dečko postao otac. Dobio sina. Dok on, Da-sa, još uvek čeka i ne zna koliko će još čekati, je-bem te živote! Pretvara se u ništa i izlazi iz Na-taliteta da udahne malo ledenog vazduha. Izašao je kroz zid ili kroz vrata, ne zna se, jer niko nije primetio ništa... Samo se za njim, na trenutak pro-sula po zaleđenoj ulici muzika Ibre Mauricija.

PRERASPODELA DECE

Ni pola sata pošto je demonstrativno otišla kući, vraća se Darija u Keca sa još jednom čašom vode i rafalom utisaka: - Ni kući ne daju! Ni gar-derobu ne daju! Uhvatili me na hodniku: Ko si? Kuda ideš? Ubacili me u neko sopče bez prozora, prignjavili, obrijali, ispitali, upisali, klistirali. Izvr-nuli me ko čarapu. Kažu da će, možda da mi indu-kuju... ako bude mesta. Jednom rečju Mathauzen Dva! Evo ti malo vode, imam i ja dušu. Šta si rodila? Poslednja dve rečenica i čaša upućeni su Sadidi, koja prvo pije ko da nikad nije, pa tek onda odgovara:

- Nešto ćelavo, slinavo i kmezavo. Liči na pile, bre! Dobra voda. Ladna.

- Muškaća ili ženče? - zamišlja Darija da govori ciganski.

- Muško, jebo ga otac, i taj će da vara poštene devojke - štucne Sadida.

- Koliko ti je težak?

- Ma težak mi je ko crna zemlja, ni zubi ne-ma...

- Nema veze, sad je gotovo. Fina sinčina! Ih što će muž da ti se narolja!

- Nemam ja čoveka, gospoja, bre, ja sam de-vojka, a otac ima da me utamani ki džukelu...  za-riba u Sadidinom promuklom glasu, škripav, gorak jecaj.

- Jel mu to prvo unuče?

- Prvo! On, bre ima sina od pet godina! S treću ženu! - probija se jecaj.

- Ne sekiraj se. Svi oni omekšaju kad dobiju prvo unuče. Svi postanu ko pamuk. Opusti se. Ne plači. Spavaj. Nemoj da spavaš! Posle ćeš - teši je Darija, a ne zna posle čega? Kada će smeti da spava? Sutra? U martu? Dogodine, jebiga! - Kako ćeš da ga zoveš?

- Šta imam da ga zovem, sam je došo!

- Moraš da mu daš neko ime. Ajde, smisli mu neko lepo... po nekom ko ti je drag... koga voliš... - insistira Darija na temi protiv suza. Odvlači cigan-čicinu pažnju.

- Leonardo... - ispali Sadida neočekivano, izne-nadivši i sebe samu. Šta će joj ime za sina koji joj ne treba?!

- Leonardo? - začudi se Darija - Super. Po Da Vinčiju? - pa kako joj se to učinilo sasvim ne verovatno, ponudi razumniju opciju: - Ili po Leo-nardu di Kapriju?

- Po nindža kornjači, bre! - ozbiljno odgovori Sadida, ne primetivši kako sobom promače tih do-broćudan smeh, kao poveterac i odnese nelagodu koja je do tada vladala zbog tog neželjenog dečkića koji se nepozvan pojavio na svetu. Zbog tog Le-onarda. Lahor smeha očisti atmosferu i vazduh postade čist i miran, a tišina koja zavlada, spo-kojna. Potraja, međutim, sasvim kartko.

- Daj i meni malo vode, molim te... - začuje se šapat one čitačice.

- Šta sam ja ovde, bre? Kosovka devojka?! Idi pa si natoči! - dosadilo je Dariji da izigrava kel-nericu za vodu.

- Ih, kaka si, bre gospoja, gora neg Živka- hit-lerka. Donesi joj čašu vode i tebi će da trebne. Jel viš da plače žena?! - uzima Cigančica u zaštitu čitačicu, da ne poveruje svojim ušima, Darija! Že-na, poslednja od koje bi se to očekivalo, stvarno slini. Bez glasa, cure suze..

- Boga ti, jel ti to plačeš što ti ja ne dam vode? Ne mogu da verujem!

- Rodila je žensko... - objašnjava Sadida Dariji.

- Kad brže, pa malopre si tu nešto čitala. Ni-sam te čula ni da se dereš - pita Darija Vjeru. Kojoj samo cure suze, dok odgovara Sadida: - Ko mačka. Peto dete, bre.

- Jel ti beba zdrava? - pita Darija direktno, šta se ova mala trpa!

- Jeste, fala Bogu... - napokon progovori Vjera.

Dobro je, misli Darija pa pita još: - Jel te rasturila?

- Nije...

- Pa, zašto plačeš, onda?

- Još jedna ćerka...

- Jeeel? I ja sam ćerka, pa šta mi fali, molim te?! - šali se Darija a ozbiljno misli: Budala primi-tivna! Seljančura, a izgledala je sasvim normalno...

- Meni je ovo već peta...

- Uau! Imaš odbojkaški tim - stvarno je puno pet komada, misli Darija ali nastavlja šaljivo: - Bar nisi prevrtljiva ženska da rađaš danas jedno sutra drugo. Ajde obriši te suze. Doneću ti vode...

- Kako kući da se vratim? Ne znaš ti kakav je moj muž. Samo će da mi napravi sledeće... Četr-deset pet meseci sam bila u drugom stanju. Ne mogu više. Dojila sam osam godina!

- Zaboravi budalu. Nađi drugog - šali se Darija, premda šali nema mesta.

- Kome treba baba sa petoro dece!? - odbija Vjera uz osmeh, kroz ostatke suza.

- Ima svakakvog sveta, ne beri brigu! Evo ja naprimer, imam pet kučića i dve mačke pa sam se svejedno udala - laže Darija koja ne podnosi ni-kakvog kućnog ljubimca osim sebe lično. Laže, jer joj se nešto skvrčilo u stomaku od suza ove žene za koju je bila sigurna da je najhrabrija u sobi. - Naći ćeš drugog, ne sekiraj se. Nekog finog. Neplodnog. Da ti bude zahvalan što si mu dovela toliku decu.

- Ne treba meni drugi, ja volim ovoga.

- Voliš ga? - ne veruje Darija da se može voleti neko zbog koga dojiš osam godina, i ko se navrzo na muškog potomka ko muva na govna, ali nas-tavlja zezanje jer ne zna šta bi drugo: - Pa, vidiš da nije nizašta kad pravi same devojke! Daj, bre, šta si se raspekmezila. Idem ti po vodu. Nemoj da cmiz-driš obaraš mi moral. Nemoj bre, evo daće ti mala, kako se zoveš ti, mala?

- Sadida.

- Eto! Daće ti Sadida svog Leonarda, njoj iona-ko ne treba. Jel oćeš, zlato?

- Oću!

- Eto vidiš! Ništa lakše. Sadida ga da tebi. Ti ga paziš, maziš i neguješ jedno dvaes godinica. On-da ga lepo daš državi da ga bači u neki ratić i svima okej - zajebava Darija, nek se nose te sino-ljubice i sinoubice malo u majčinu (u očin!), neće doveka da im popušta samo zato što plaču!

- Begaj bre po tu vodu! - smeje se Vjera kroz suze. Ma čvrsta je ta izvući će se, misli Darija, i ponovo se pretvara u vodonošu: - Idem, idem...

Kad ona izađe, zavlada u sobi prazna tišina. Skoro da se čuju suze kako klize niz Vjerino i niz Sadidino lice. Onda Cigančica uzdahne duboko, pa se obilato usekne u kraj čaršava kojim je pokri-vena. Kao da je time zaključila problem, što Vjeri dođe neodoljivo smešno, skoro se zaceni...

- Dobro kaže žena, dadem ti ja ono moje pile i Bog te veseli. Ništa mu ne fali. Jel oćeš? Da viš kaki je ko medenjak! - veli Sadida, ozbiljno ili u šali, ne zna se. Uglavnom, goluždravi slinavac je avanzovao u medenjak.

- Idi, bre, mala, šta da radim sa šestoro?! - ne može da obuzda sopstveni smeh, Vjera, ma šta je meni, misli.

Milica Popović, koja leži u obližnjem krevetu od početka, kao da je nema, odjednom se uključuje u razgovor, valjda inicirana Vjerinom smehom. Ili utešena činjenicom da ima i većih nevolja od njene:

- Ja sam čekala devojčicu. Kupila sam sve roze i ofarbala sve po kući...

- A dobila si?

- Dečaka. Sad mi treba plavo.

- Šta ćeš, božja volja... - udiše Vjera duboko, ne bi li prekinula ovaj napad smeha za koji ne zna odakle se pojavio, ništa joj nije smešno. Žestoko bi se naljutila na Boga, ali ne sme jer se boji za zdravlje svojih devojčica. Kakav je, ko zna šta bi još mogao da joj uradi. Vjera inače veruje u Boga samo u porodilištu. Odnosno, boji ga se. A da bi se bilo čega bojao, moraš verovati da postoji.

- Kad bi bar ti mogla da mi daš svoju de-vojčicu... - teoretiše Milica...

- A ti meni kenjca, pa da začepim njušku, haha onom kućnom brđaninu!? Hahaha... I mirna Bač-ka? Hahahaha...

- Ne, nego... ti meni ćeru i ja lepo odnesem ku-ći blizance! - maštari Milica. Sina bi mogla da drži na kaci za kupus u kupatilu, smeje se, ala bi se stre-sirali matorci kraj svog interfona, lebac im se oga-dio... - Moji su kazali da će nam oprostiti što smo se venčali, ako rodim sina. I eto, ispade po njiho-vom...

- Mora da ti je ćaća oficir - sigurna je Vjera.

- Otkud znaš?

- I ja se pitam... - smeje se Vjera.

- Muška posla. Odonda se moj Milanče, iz ina-ta, razgalamio kako voli devojčice. Kaže ne zna šta bi se kuronjom. Kupili smo roze garderobu i ka-dicu, i nošicu. Čim su nam rekli na ultrazvuku... Kuje ultrazvuk u zvezde ko da ga je lično izmislio. A vidi sad!

- E, veseli se Bože, svako je dobio ono što nije čekao... - veli Vjera, miri se sa sudbinom. Opušta se. Grčeviti, prinudni smeh, kao da malo popušta.

- Ja nisam čekala ništa! Jebem ja toga tvoga boga! Što me uvali u govna! - ne miri se Sadida sa svojom sudbinom, ni sa tuđim Bogom.

Psuje Boga, znači ne boji se za dete, misli Vje-ra, ne voli ga stvarno... nemoguće!

- A ja bih baš volela blizance. Devojčicu i de-čaka... - sanjari Milica svoj tripić.

- Otkud mogu moja ćerka i tvoj sin da budu blizanci?! - Vjeru opet napada smeh, a tek što ju je malo ostavio na miru.

- Što da ne... dvojajčani... ne moraju uopšte ni da liče... - smeje se i Milica, jer smeh je prelazan, kao zevanje. Baš bi volela da vidi face svojih roditelja kad bi donela blizance!

- Al ne mogu ja da krčmim svoju decu... - šta mi je naprimer smešno u ovoj rečenici? To, što govorim kao Petar? Misli Vjera i smeje se neza-ustavljivo. Da me nisu drogirali? Ništa nisam uzi-mala, prolazi joj kroz glavu. Ni aspirin. Ono što sam udisala, valjda je bio kiseonik? Zatim se seti da se i prethodna četiri puta isto ovako kidala od suza i smeha. Kako je mogla to da zaboravi?

- Nemo da krčmiš, bre! Uzmeš mog Leonarda i imaš dvojajni blizanci! - nudi joj Sadida, pa gla-vom pokaže na Milicu - A ona je mlada, rodiće i žensko! - spusti ton do šapata. -  Džabe ću da ti ga dam. Bolje tebe da ga dam, nego koj zna kome. Dobra si za tolke ćerke, bićeš i za mog malog. Ima da ti bidne mezimac u kuću kraj tolike ćeri i kraj ludog muža.

- A otkud ti znaš da je moj muž lud? – uoz-biljila bi se Vjera, reda radi, da može.

- Pa vidim, ume da poruči, a ne ume da napra-vi - cikne Sadida na račun Vjerinog Petra Petrovića i raspadne se od smeha. Vjera jedva dolazi do vaz-duha:

- Ajde, ćutite malo, boli me kad se cerekam... Popucala sam kao nikad. Nisu stigli ni da me iseku. - Stvarno su je ušivali sitnim, goblenskim vezom, jer su je prozvali prekasno pa ne stigoše ni epizio-tomiju da joj urade.

- Što se snebivlješ, bre? Ja ću i vako i nako da ga ostavim. Neću da poginem zbog njeg! Nit imam čim da ga ranim - uozbilji se Cigančica.

- Eh...  - ne dolazi Vjera do daha.

- Kažem ti, oće otac da me ukoka. Meni je tek četrnes. Nisam ni školu svršila, tek sam u šesti ra-zred. Di da nađem ja poso?

- Nego šta ćeš? Da studiraš? - pita je Milica, skoro ozbiljno. Namignuvši Vjeri.

- A što da ne studiram, bre. Ti misliš nema Ci-gani da studiraju. Ima i na medecinu. Nemo da te prijavim za onu diskrimi... kako bre se kaže, ha ka-ko se kaže? Ono kad ti misliš da si ko nešto bolja od nas Cigani?!

Ulazi Darija sa tri flaše vode. Valjda se toliko zadržala jer je tražila flaše. U trenu joj se učini da je promašila sobu. Izašla je iz suza a vraća se u ce-rekanje. Smeju se ko histerične, al bolje i to nego da cmizdre, misli. Dok govori:

- Šta je sad? Počela žurka? Bez mene? Evo, pića, šta imamo za grickanje?

- Daj! - pruža Vjera ruku

- Pocrkasmo od smeha, čoveče, iskrvarićemo sve! - ne može da se zaustavi Milica.

- A to ste smislile! Da pocrkate i da me osta-vite samu ovde na milost i nemilost Živki hitlerki. Kome da nosim vodu posle? Šta je bilo tako sme-šno? Da čujem! Vic na sunce!

- Ništa! Ko da su nam pustili nekakav nervni gas.

- Sve smo rodile nešto što nismo očekivale, pa smo pokušale da to pametnije od Boga preras-podelimo. Da ja uzmem njenu devojčicu a ona nje-nog sina... i ... - pokušava da objasni Milica, dok i sama shvata da zapravo nije bilo razloga za toliko urlanje. Možda zato što im je popustio strah?

- Prepodeljujete klince?

- Aha...

- Ej, dajte meni jedan komad, da ne čekam vi-še! Da ga odnesem onoj budali pa da me pusti da se lepo naspavam!

FATAMORGANA

“Ona Budala” koju pominje Darija Darković u istom času šeta parkom oko bolnice i puši Davidof. Beli. Čas je dakle isti, samo što njemu izgleda kao teški dvadeseti vek. Hladno mu je. Kližu mu se no-ve čizme, ko mu je kriv što je kupio najskuplje tali-janske sa kožnim đonom, odkud je kožni đon za Balkan! Nos mu se smrzao. Vetar ćarlija - uši ot-padaju! Strašno se kaje što je poslušao svoju vrti-repku i što nije zvao Stojadina da ih doveze ova-mo, nego su došli taksijem. Stojadin bi ga sačekao i sad je lepo mogao da ga vrati kući. Ili da zajedno promene kafanu i da se zapiju ko ljudi... Ili da je barem došao sopstvenim kolima, takođe bi imao prevoz za povratak, samo da nije serator i da nije dozvolio stresu da mu gospodari. Zato sada šeta parkom ne znajući kuda da se dene. Još će ga ćapiti kakav čuvar što se muva noću po bolničkom krugu! Kako da objasni blesavom kerberu da su svi beo-gradski taksisti noćas u toplim krevetima svojih žena ili ljubavnica (ili pak ljubavnika, ako su globalisti, jel?) a da su njega ostavili na milost i nemilost košavi, smradovi jedni neradnički, nikad ih nema kad čoveku trebaju. Ne pada mu na pamet da taksija u parku, pogotovo ne u bolničkom, nema ni kad nikome ne trebaju. Prosto nema ih, jer ne smeju da se zadržavaju tu. Dobro, bio je on već i na taksi stanici, ni tamo ih nije bilo. Nisu ludi. Ko-ga bi čekali? Ko izlazi iz bolnice pred svitanje? Pokušao je i da zove mobilnim, ali mu je signal slab. Nikakav. Ne kapira zašto. Nema valjda bol-nica ometače, kao pozorišta? Jebote! Izmislili mo-bilne telefone, pa odmah zatim izmislili ometače, da im majku ometačku, može da umre ovde, da se smrzne kao pariski klošar, bez taksija i signala. Da mu dete ostane siroče!? Naišao je bar na tri govor-nice, sve na halo karticu, koju on u životu nije vi-deo. Koji će mu krasni, kad ima mobilni? Evo kog će mu đavola sad kad mobilni ometaju a govornicu ne ometa niko! Kiosci na kojima bi mogao da kupi karticu, svi su, normalno, zatvoreni. Da se vrati u Natalitet i telefonira odande, ponos mu ne dozvo-ljava. Dođe mu da mazne neka kola sa parkinga, seća se on još iz puberteta kako se to radi. Šta, to ne bi ni bila krađa. Samo bi se odvezao do kuće i ostavio auto... Kad ga ne bi bilo blam. Gospodin čovek, odrastao. Odgovoran. Uvažen. Ne može. A i gde je dokurca jebeni parking?! U tom trenutku opazi jedna kola, u mraku, skoro tik kraj ulaza u porodilište, nema parkinga, nema nigde nikoga, ka-ko se taj uopšte dovukao dovde? Neki smrdljivi gi-nekolog koji svoju mašinu parkira ispred lifta, kao što jedan bradati pop parkira svoj crveni porše is-pred kapele na Novom groblju?! Neki mafijaški dripac čija se sponzoruša takođe noćas ovde... ma kakvi! Ne voze oni takve krntije... Oni voze fina kola, kao popovi. Fatamorgana!

Taksi! Časna reč, taksi. Svetla su mu, doduše pogašena, uključujući i oznake, ali kad mu se pri-šunja, lepo vidi i broj na krovu. 2247. Praksi taxi. Stakla su, jasno, zamagljena, ali motor radi. Kako ga nije čuo? Dobro možda ga je i čuo... podsvesno. Pročitao je negde da nam do svesti dopire jedva šest posto opažanja koje ostvare naša čula. Kako izračunaše baš šest?! Da nam dopire sve, poludeli bismo, kažu. U stresu, u kakvom se on nalazi, svest je još suženija nego inače, i to zna. Pročitao. Mo-žda ga je, to jest motor auta, podsvesno čuo, pa ga je baš zato sada primetio. Kroz zamagljena stakla čini mu se da ima unutra neko sklupčan na suvo-začkom sedištu. Kuca na prozor:

- Ej, burazeru! Majstore! Jesi slobodan?

Bojana Korać zadremala je na suvozačkom se-dištu. Goca je odvela kretena na ginekologiju, a ona je ostala u kolima samo na kratko dok se opa-sulji i dok odluči šta dalje da radi. Njih dve su do detalja, prepredeno i precizno isplanirale sve šta će i kako će Goca, a za nju, Bojanu, nisu smislile ni-šta. Kao da je to najnormalnija situacija da otmeš čoveka, dobro ne čoveka pesnika i švalera neod-govornog, da ga otmeš uguraš u porodilište, osta-neš u njegovim kolima i na cičoj zimi stražariš da ne pobegne. OK, ali koliko dugo? Duže od sata dr-žala je na oku bolnička vrata dok joj nije postalo jasno da lik nije pobegao, neće zbrisati i da ona ne zna koji moj više čeka. Smrzavanje? Motor doduše radi, greje, ali joj se zima ipak uvukla u koske, fe-bruar je to, a nema tog dihtunga koji izdržava ko-šavu. Pogotovo ne na ovakvom kršu od kola.

Da se jednostavno odveze kući, ne može iz ne-verovatno glupog razloga, pošto ne ume da vozi. Govorio je njoj tata da danas svaka savremena devojka treba da položi vozački, kao što mora da poznaje rad na kompjuteru i da se služi pištoljem. Što svojoj jedinici objasni svaki normalan otac, koji nema sina. Mislim to za kola i pištolj. Kom-pjuter je savladala, pištolj još bolje, ali kola nije nikad. Jer ju je tata jednom odvezao na neki aero-drom... poljoprivredni aerodrom u Vojvodini. Kao tamo je ravno i široko, nema drveća ni sao-braćajnih znakova da udara u njih, pa će lakše da nauči, jer su joj svi instruktori kazali da je rođeni antitalenat. Ne razlikuje gas od kvačila, a kamoli od kočnice. Uvek okrene desno kad joj se kaže le-vo, feler neki u glavi, šta li je. Uglavnom, tata je smislio da levo-desno nije bitno na ogromnoj le-dini poljoprivrednog aerodroma, kao što nije tra-gično ni ako nagazi gas umesto kočnice. Onda je ona vozila stotku na sat i taman je pomislila da mo-že, osetila se moćno, kad joj se pred haubom stvo-rilo jato ovaca (nije jato, nije čopor, kako se kaže puno ovaca? Stado, gusko, stado se kaže! misli.) pa je naglo smotala desno, jer je tata panično urlao: Motaj levo! A onda je, pošto je za dlaku, izbegla ovce i kad se nisu prevrnuli (mada je tokom mota-nja, naravno, grčevito nagazila na gas) i taman kad je zinula da uzme vazduh videla da će se sudariti, da će se sigurno sudariti sa avionom iz prošlog ve-ka, koji je prskao komarce i spuštao joj se u susret, nisko, nisko, samo što nije aterirao. Leti pravo na nju! Krntija jedna.

Posle je tata tvrdio da je čuo točkove aviona kako im se kotrljaju po krovu, a ona ga je prvi i jedini put u životu poslala u tri pičke materine i više nikad nije sela za volan. Kao što nikada više nije ni opsovala. Zamrzela je psovke tačno toliko koliko je volela tatu. Ala su glupe ove srpske pso-vke! Ajd ko ima tri pičke materine da se tamo tri-locira? Nisu ih uhapsili samo zato što je tata bio visoki pandurski funkcioner i što je valjda on tre-bao da ih uhapsi. Tako je sve prošlo bez većih pos-ledica, samo sa traumom.

Zbog toga je ona zadremala, prevrćući po moz-gu šta sada da radi i gde da se dene. A onda je neka budala zakucala na prozor:

- Ej, burazeru! Majstore! Jesi slobodan?

“Nisam slobodan, budalo, nisam slobodan, slobodna sam i ne znam šta da radim sa jebenom slobodom!” - pomisli Bojana, shvati da psuje, što joj se ne dopadne makar je i u sebi, pa odškrine prozor jedva toliko da mu vidi njušku. Koja joj se takođe ne dopadne. Neki smotan lepotan!

EKSPERIMENTALNI PANIČAR

Odkud ludak u porodilištu? pita se Živka, gu-rajući iz rađaone broj dva nekog postarijeg momka bledog kao krpa. Ako je bled i lud, i ako je mator za oca, ne znači da može da radi šta mu prdne!

- Kako ste smeli da upadnete u Salu, čoveče?! Napolje! Napolje, odmah!

- Kuda napolje? Prvo me nateraju da uđem, a onda napolje!

- Zar ne vidite šta piše na vratima?

- Treba mi lekar, hitno.

- Svima ovde treba lekar! Ovo je bolnica. I svi-ma je hitno - izgurala ga je na hodnik, ali on na-valjuje da uđe ponovo.

- Zahtevam lekara! Ima ih bar trojica ovde, video sam!

- Ama, ne možete na porođaj, čoveče! Zabra-njeno je!

- Ja imam dozvolu.

- Kakvu dozvolu, dođavola!?

 - Za da prisustvujem!

To je neki smrdljivi posmatrač, shvati Živka ko je histerik, (jebo ih ko ih izmisli!) i naljuti se još više. Seća se jednog vajnog umetnika što se molio na sav glas, samo što psalme nije pevao, ma po-kušao je da zapali sveću kraj ženinog uzglavlja, kao da neko ne daj Bože umire. Ko... nešto. Kostimograf? Koreograf? Korepetitor? Odkud je to muški poso?! Morala je vodom da ga poliva. Ži-vka. Smirila ga jedva, ali je mrmljao molitve sve dok ga ne izvedoše sa odelenja. Kad je, posle četiri dana došao po ženu i dete, mrmljao je i dalje. Ži-vka nije mogla da se otme utisku da uopšte nije ni prestajao sa tim mrmljanjem i romorenjem. Nije uspela da otkrije ni koje je vere. Nit se krsti nit se klanja. Šaman šarlatan! I taj je imao dopuštenje “za da prisustvuje”.

- Možda imate dozvolu za svoju ženu, a ne za tuđu. Vratite se u ... gde ste bili?

- Tu pored, u broju tri.

- Vraćajte se u trojku. Odmah! Odmah! Ovde se žena porađa!

- Čija žena? Od kuma zemunskog klana? Šta ste se svi sjatili oko nje kao da je ćerka naftaškog magnata i šeika! I tamo se žena porađa!

- Šta te briga čija je. Ti se vrati kod svoje žene Ne zadržavaj me!

- Ja uopšte nisam oženjen!

Ko izmisli ove eksperimentalne paničare, da mu jebem sve dedove, do primata! misli Živka (ne znajući da je Darvinova teorija izbačena iz škol-skog programa i da danas ako nekome psuješ sve pretke uključuješ Adama i Evu, pa i Boga na koncu konca. Boga, a ne nekog anonimnog primata.).

- Vraćaj se tamo! Zvaću obezbeđenje! - preti Živka, premda bi svako normalan shvatio da obez-beđenja nema. Da ga ima, već bi bilo tu. Ovaj, sre-ćom nije normalan. Sad će da zaplače... evo!

- Ali ja sam taksista i pesnik, a ona tamo umi-re. Treba joj lekar! - pijuče Nenad.

- Lekar će doći kad bude trebalo. Za sad joj je previše i pesnik. Ajde, idi! - smekšava Živka. Ne voli kad muško plače. Nekako je sramota da gle-da... što njega nije stid da cmizdri.

- Ali ja ne mogu da joj pomognem, kad pad-nem u nesvest, a čim vidim krv, ja ću da zveknem koliko sam dug i širok.

- Smirite se. Kakva krv! Sram vas bilo. Ostavili ste ženu samu...

- Ja sam je ostavio samu?!!! Vi ste je ostavili samu! - raspara se Nenad ko da mu je babac stao na kurije oko: -  Ona je prvo viknula, a sad ćuti kao zaklana! Ona možda tamo umire. Ne mogu ja da je nosim na duši, moja duša je ionako pod hipotekom. I šta će biti sa detetom ako ga ona uguši? - Neša uopšte ne konstatuje suze koje mu cure u usta, samo mu nešto slano. Sreća. Inače bi umro od čuđenja što cmizdri za otmičarkinim budućim potomkom. Pomislio bi da je poludeo, što i jeste. Trenutno.

- Ne umire se tako lako, ne bojte se. Idite kod nje. Doći će lekar čim bude slobodan. - menja Živka intonaciju na “toplo i saosećajno”, poku-šavajući da ga umiri. Vidi ona s kim ima posla. Ako ga ne spusti ko zna kakve će još probleme napraviti...

- Ali, ovde vas ima desetoro kod te beduinke. Dajte mi barem jednog. Odmah! Napraviću skan-dal!

Kao da ovo nije već skandal! Ma, ništa više nije skandal, misli Živka, dok govori:

- Ama, čoveče, ovde prvorotka rađa trojke. To se događa jednom u pet godina. Ovo je rizičan porođaj. Svi stoje karlično, ko da igraju tablića.

- Molim?

- Kažem rizičan porođaj. Doći ćemo čim se završi. Ajde, bre čoveče!

- Možda će moja prvorotka da rodi četvorke otkud vi znate! Jeste li videli kakva je ko američki plakar! Prvo je urliknula, a sada ćuti! Šta to znači, ha?

- Ko je vama uopšte odobrio prisustvo na po-rođaju kad ste tako labilni?

- Ne znam. Neka Branka je odobrila. Zašto sam ja labilan? - kao da se malo osvesti Neša.

- Pih, doktorka Šmalc! Uvek ludilo sa njenim pacijentima.

- Nisam ja njen pacijent!

Ne. Nisi njen. Ti si Frojdov pacijent, misli Živ-ka, a kaže:

- Ona će, verovatno, eksperimantalno da se po-rađa na Trgu republike! Slobodno! Pred kame-rama! I pod vodenim topovima!

- Ko će to da se porađa na Trgu republike, pod vodenim topovima? Šta se to ovde događa? - pita doktorka Šmalc koja je iskrsnula odnekud, nepri-mećena. Dognana svojim sumnjama u aktera ove melodrame na hodniku.

- Jedan vaš eksperimantalni tatica ima napad panike. Preuzmite ga! - razlepljuje se Živka vrlo glasno.

- Tišina, molim vas. Ne uznemiravajte pa-cijente!

- Ha, sad ja uznemiravam pacijente! - reži Živ-ka Fašista odlazeći u dvojku. Demonstrativno.

- Šta se dogodilo? - obrati se dr Branka Šmalc, uljudno, idiotu koji će je možda koštati karijere. Tačno je osetila da s njim nešto nije u redu. Ke-njac? Nepripremljen? Labilan? Prestravljen. Samo da ga ne klepi neki infarkt! Samo da joj posle ne ljubi ruku po pijacama!

- Sam vas je Bog poslao - uhvati se Neša za Boga i Šmalcovicu: - Idemo brže! Tamo se nešto događa!

- Dobro, dobro, normalno je da se događa. Smirite se. Popijte ovo - ona vadi iz džepa neke tablete i daje mu. On ih mahinalno guta i vuče je u trojku.

- Ma, samnom je sve u redu. Sa njom se nešto događa.

- Vidim da je s vama sve u redu. Progutajte to malo bolje, uzmite malo vode... - privodi ga do če-sme, Branka: - A ja ću nju sada da pogledam... - osmehuje se blago, u nameri da ga malo uljudi, mada joj uopšte nije do smeškanja. Razkupusaće je na kolegijumu. Ionako ovaj njen projekat ima pre-više protivnika. Balkanci.

Ušli su u Salu III, gde Goca lafica leži mirna kao bubica, što je dodatni dokaz da je ovaj majmun - majmun! Bensedin je progutao usput. Nasuvo. Ko zna šta taj sve pije i guta. Možda je tabletoman? Ili pijan? Urađen?Kako je Goca mogla da ga dovede? Kao da ga ne poznaje? Ma šta kako je Goca, kako sam ja smela da ga pustim, a da ga ne vidim pret-hodno bar dva tri puta! Nije on, ja sam majmun! misli Branka, pa kaže:

- Eto, vidite. Sve je u redu.

- Kako u redu. Ne mrda ... Kao da nije živa. A diše...

- Živa je, samo spava - govori dok proverava Gocino stanje i krije zabrinutost.

- Spava? Sada spava? Posle onoga? Mislim pre onoga. Šta to znači?

- To znači da su trudovi prošli i da se orga-nizam odmara i sprema za napone. Nije čest slučaj, ali je prirodno.

- Vi ste to sigurno lepo objasnili, samo sam ja glup, pa ne razumem....

- Znači da ćete uskoro postati otac!

Na tu se repliku Nenad Nenadović, bez gle-danja krvi (koje i nema), sfulja na  depresivne bol-ničke pločice, koliko je dug i širok. Ne zato što je taksista, već zato što je pesnik. Doktorka Šmalc op-suje glasno. Ne što je doktorka već što je uplašena i besna. Znam sve o rađanju, a skoro ništa o umi-ranju, misli. Ubiću ga ako mi umre ovde.

SA BOGOM NA “TI”

“Ti, Bože, znaš da ti ja nikada ništa nisam iskala. Ako si toliko moćan i velikodušan ko što pričaju, oprostićeš mi što do sada nisam ni raz-govarala s tobom i što nisam verovala...” obraća se Mama Nikolić, u sebi, Bogu, jer ako on postoji mora da čuje njene misli. Inače nije Bog i neće joj pomoći. Ne može valjda Njega da omete buka i galama u kafani Natalilet koja je nastala od objave rođenja nekog Maksima Popovića i koja je do ovog časa poprimila potpuno naverovatne razmere. Pro-sto da ne poveruje čovek (žena!) da toliko buke stane u jedno malo kafanče... Boga ne može, ali nju bogami ometa. Jedva da čuje rođene misli, ma koliko da je duboko potonula u sopstvenu strepnju. Njen jedini porođaj, koji joj je do sada bio najveći događaj u životu i najdramatičnije iskustvo, čini joj se sada kao laka šala u odnosu na činjenicu da se možda baš ovoga trenutka porađa ta njena bebica od 3400 sa 50. I da ona, Mama Nikolić, tu ne može ništa. Baš ništa, nego da čeka. Kakva je bila ma-lecka, kao da je juče bilo. Nije mogla ni sisu da uhvati ljudski. Ono, istina je da ni bradavice nisu bile bog zna kakve, seća se Mama još uvek sa izvesnom grižom savesti, kao da je ona sama sebi izmislila te uvučene bradavice koje ne postoje dok ih beba ne formira sisanjem. Mislila je da će joj dete umreti od gladi. Mislila je da će se polomiti ako je uzme u ruke. Bojala se požara, poplave, groma, da će biti rata, da će joj oteti njenu bebu, zameniti je u porodilištu, da će neki ludak baciti atomsku bombu, zalutaće metak i odbiće se o luster, da će ekspolodirati bojler... svega se bojala.

Kad su joj prvi put doneli Ljubu na podoj, sutradan po rođenju, spustili su je na krevet, pored njene leve sise. Posle je morala da je premesti na desnu sisu, ali se uplašila da je ne povredi, takvu krhku, bespomoćnu i nezaštićenu. Zato je ustala sa kreveta, mada su joj naredili mirovanje pošto beše isečena ko repa. Odmakla je krevet od zida, pre-vukla dete, na peleni, na drugu stranu kreveta, pa preskočila krevet i namestila desnu sisu na gotovs. Krv joj je iz popucanih šavova potekla tek kada su zaspalu bebu vratili u boks. Na sledećoj se viziti čitav konzilijum čudom čudio šta se desilo sa njenim šavovima, što ona naravno nije smela da im objasni. Radije je istrpela još jedno ušivanje “na hladno”. Naživo.

Istina je zapravo da je Ljubica bila prva mala, sasvim mala, tek rođena beba koju je Mama Ni-kolić u životu videla. Odrasla u minimalnoj po-rodici bez mlađe braće i sestara, sa decom nije imala baš nikakvog iskustva. Prinove iz šire fa-milije kojima je išla na babinje, što je uostalom bivalo retko, imale su već preko četrdeset dana i nisu joj davane u ruke. Dozvoljavano joj je da se nadvije nad krevetac ili kolica i baci pogled na smešnu spavajuću kiflu s kapicom. Eventualno da zavuče neke parice pod jastučak, po starom, na-rodnom običaju, ako ih već nije uručila roditeljima koji su obično više držali do higijene nego do sujeverja i starih običaja. I to je sve.

Onda se nekako odjednom našla u ulozi majke za koju se pripremila samo teoretski, iz knjiga. Opširno, doduše, ali teoretski. To vam je kao da bez i jedne jedine probe izađete na scenu, na pre-mijeru. Samo na osnovu pročitanog teksta. Tata Nikolić je doduše bio iz velike porodice, ali je on u njoj bio poslednji potomak, tako da je svako iskustvo sa maleckima i kod njega izostalo. Nikoga taj nije uzeo u ruke pre njihove Ljubice.

Mama se seća sa kakvom su je strepnjom prvi put zajedno kupali, kad su njih dve stigle iz porodilišta. Odnosno drugog dana po izlasku, jer je prva dva dana dolazila patronažna sestra, koju je Mama ubrzo otpustila jer je rečenog popodneva probudila dete usred najslađeg sna, posle podoja, e da bi je eto plaknula. Pri čemu se probuđena Lju-bica odrala od plača. Usrala se odmah pošto joj je patronaža obukla sve čisto i mirisno, ali je ova odbla da je ponovo okupa jer “to ništa ne smeta i osnovna je stvar da se dete nauči redu”. Red je ostati usran! Ima da kenja pre kupanja, a ne posle! Kupanje inače služi tome da sestretina zaradi platu, a ne da se beba opere! Mama se zauvek pozdravila sa fašizoidnom pomoći patronažne kučke i rešila da brigu o svom čedu preuzme lično. Odmah! Sa Nikolićem, jasno, i on mora nečemu da posluži.

Dete je kmečalo u govnima, bez mirisa. Kučka je uvređeno zalupila vrata.

Dakle, kod tog premijernog kupanja Tata je namestio trpezarijski sto na sred sobe, da imaju prilaz sa svih strana. Onda je na sred stola stavio peškir, na njega kadicu sa dva prsta tople vode kojoj su dugo proveravali temperaturu. U vodicu opet peškirić, da se beba ne ogrebe (na šta, pobogu?) ili da joj bude prijatnije, nije znala, negde su to pročitali. Patronaža ih, naime, ničemu nije naučila jer je kupala dete pod česmenskim mlazom i tvrdila da je plakanje neophodno za razvoj pluća!

Mama je raspovila Ljubicu, obrisavši govance, a Tata ju je spustio u vodu, pazeći da ne pokvasi zarastajući pupčić. Bili su najnežniji na svetu, a Ljubičica je urlala kao da je kolju. Navukla joj ona kuja strah od vode! Kulminacija drame je nastupila kad je neko morao da je izdigne nad kadicu i drži onako klisku dok joj drugi roditelj opere ukakanu guzu. Mama se odlučila za pranje. Osećala nesi-gurnom da drži dete. Šta ako joj isklizne? Bila je u goloj vodi koliko se oznojila. Tešila se da su vero-vatno pregrejali sobu, ali je negde duboko znala da nije to, nego strah. I dan danas oseti isti grč u sto-maku kakav je osetila onda, kad je Tata okrenuo dete a ona primetila da iznad guze ima jedan mali dlakavi trougao. Ništa, oprala je i to mesto, tata je obrisao, a ona je prepovila dete bez komentara. Nikolić je tek kasno noću upitao snebivljivo o šatro flegmatično:

- Šta ti misliš, jel to tako treba? - a ona je od-mah znala o čemu pita. Nije pitao “jel normalno?” ali ona je znala šta misli, pošto se pitala isto.

- Valjda... - odgovorila je sasvim tiho i opteretila se sećanjem na film Nanuk sa severa u kome mladi eskimski par raspravlja o tome da li moraju ubiti svog sina jer nema zube i očigledno nije sposoban za život. Eskimka jeca i kune se da će mu čitavog života žvakati hranu i kožu za čizme, a Eskim pita smrknuto: - A kada ti umreš?! ... Zato što su mladi Eskimi živeli sami na kraj sveta, a baba koja ih je pripremala za prinovu, u među-vremenu je umrla zaboravivši da im napomene da će se potomak roditi bez zuba, koji će porasti tek kasnije... U svakom slučaju pre nego što beba po-čne da jede foke i bele medvede.

Od puste frke Nikolići ne pomenuše dlakavi trouglić mesec dana, dok dlačice same ne otpadoše.

“Molim te samo da joj daš lak porodjaj i zdravo dete. I da mi dođu kući živi i zdravi. Samo te to molim i obećavam da ćemo se svi krstiti u kojoj god hoćeš crkvi i kakogod narediš!” Mama, naime nema pojma da li su ona i Tata Nikolić uopšte ikada kršteni. Za Ljubicu zna da nije. Kad je ona stigla na svet crkva još nije bila u modi. Pre petnaestak godina kad je postala modni hit mama, iz inata, baš nije htela da se gura po hramovima sa novopečenim vernicima. Koji su svoje očeve, ko-muniste, sahranjivali pod  srpovima, čekićima i petokrakama, pa su sad redom renovirali spo-menike i uklesavali krstove. Ona ima averziju pre-ma svim modnim trendovima, kako prema Prvom maju, tako i prema Vrbici. Na prvi pogled vidi se da ni zet probisvet nije kršten, nekrst jedan!

Slavu oni, kao i većina ostalih, slave od pre petnaestak godina kad je postalo nepodobno ne slaviti, ali sa popovima nisu imali posla. Slave onako kao i njihovi dedovi, po srpskoj pravo-slavnoj ateističkoj tradiciji. Jedino što je kod de-dova i baba ona sa roditeljima odlazila na Slave potajno, pod izgovorom da idu na vikend, da ih neko, to jest Mamine matorce ne bi druknuo u Komitetu. Ipak su ih druknuli pa je tata, Mama Nikolićkin otac, bio izbačen iz Partije... Gde je inače, pre izbacivanja, proveo skoro cela dva meseca. Niti su ga pitali da li želi da uđe, nego su “odlučili da ga prime”, niti je pitan kad je izba-civan. Ponovo su “drugovi odlučili”. Ono, istina, mogao je da ode na sastanak ćelije i da se izvrgne samokritici, možda bi ga i primili nazad, al mu nije padalo na pamet. A danas Nikolići slave Slavu tako da čuje komšiluk. Pre svega da čuje komšiluk, jer nikad nisi siguran... Uvek može neko negde da te drukne za nešto...

- Ima li ovde Nikola Nikolić? - čuje Mama kako muški glas odnekud proziva njenog blesavog zeta. Spremna je da oprosti Bogu i što joj je dao takvog nikakvog, samo ako ovo noćas prođe kako treba... Kad joj odjednom pade na pamet: šta će biti ako na vlasti nije hrišćanski Bog kome je ona obećala sveopšte krštenje svoje porodice, nego vlada neki drugi, možda muslimanski ili onaj de-beljuškasti azijat? Ili onaj sa puno ruku? Šta će biti ako se Taj, na primer, naljuti što ga je ona smatrala za Hrista i odluči da je kazni? Ova je misao pre-polovi skoro isto onako kao otkriće dlakavog tro-uglića iznad Ljubicine guze, pre dvadeset osam godina.

Šta ako sam se u odsudnom času zavlačila pogrešnom Bogu, boga ti!?

- Ko je Nikola Nikolić? - insistira onaj glas iz udaljene realnosti oko nje, a zatim čuje i kako njen muž, Tata Nikolić bojažljivo i glupo odgovara: - Mi smo... - pa se odmah ispravlja: -  To jest, on je Nikola Nikolić. Šta ima?

- E, pa moj Nikola Nikoliću, čestitam! Svaka ti čast. To se zove majstorski  obavljen posao! - ve-selo se smeje glas sad već iz neposredne blizine: -  Trojke. Dva sina i mezimica! 2800 sa 49, 2500 sa 49, i 2300 sa 48.

- Au, bog te mazo, tri komata! Šta sad da svi-ram?! - pridružuje mu se drugi glas, sa upadljivim naglaskom, a zatim ponovo čuje svoga muža, čiji glas kao da podrhtava:

- Nek su nam živi i zdravi! Zete!

Čekaj! Ko? Šta? Znači? Nije valjda? Već?

Mama Nikolić ustaje, kao zombi, brzo se pre-krsti, kao hrišćanka, pa se duboko pokloni, kao Turkinja, sklopi dlanove poput Indijke i šapuće ti-ho, tijano, da je čuje samo Bog:

- Hvala ti gospode! Šta želiš da uradim sad? Da zapalim sveću? Da zapalim kafanu? Da ti prinesem neku žrtvu? Da umrem ovog časa i dođem tamo da te služim večno? Naredi! Svaku ću cenu da platim, samo mi ih sačuvaj!

Bog ne odgovara.

Muk.

Ljubomir, Nikola, Keva, Ćale, Ibro Maurici pa čak i potpuno pijani Milanče Popović, osetivši bli-zinu nečeg velikog i strašnog, gledaju sredovečnu ženu bez kapi krvi u licu, kojim teku suze. Ona, kao da nije ovde, nešto ubrzano šapuće nekome ko očigledno jeste ovde, samo ga oni ne vide. Da li umire ili ludi dok pažljivo, polako, kao posle prosutih mrvica, skuplja krajeve stolnjaka sve sa posuđem i pepeljarom, pa kad napravi zavežljaj, široko zavitla njime i lupi o sto.

- Ljubomire, postao si deda, nemaš više šta da sanjaš! - uzvikne Mama Nikolić i vrati se na ovaj svet. Svima lakne. Matori Nikolić je grli i ljubi kao momčić:

- Bravisimo, družiću! Svi su moji snovi ispu-njeni! - pa šapuće - Izljubi zeta, makar sad. Če-stitaj.

-  Mogu i ja vama da čestitam. Vi ste dobili unuke! - ljubi zet nju, popustljivo (može mu se, on je Pobednik. Veliki dobitnik! Proizvođač!) - Čes-titam, bako!

- Zvaćete me NANA, a ne baka! - počinje Ma-ma Nikolić već gotovo da liči na sebe, mada joj se krv ne vraća u obraze, a suze klize i dalje...

Jebem ja onoga ko kaže da se ženskim suzama ne može verovati!

ISTINA JE ROĐENA

- Ljudina, ko šampita! Čudo jedno od kila-vosti! - pukće Naočarka Doktorki Šmalc s kojom pokušava da podigne na noge nekog lika što se iz-ležavao na podu rađaone dok su se svi zaposleni vrteli oko izvesne starije prvorotke, koja se po-rađala naglo kao cirkuski top. Ženu su upravo odvezli u sobu. Živka polako dovršava povijanje velike, najkrupnije bebe u bolnici. Opušteno (na-merno oteže, samo da ne bi pomogla nama! - misli Naočarka). Ostali se nekud razbežaše, kao imaju preča posla, a njoj su, (Naočarki) uvalili da sa Dr Brankom osvešćuje budalu.

- Možda smo ga ipak predugo ostavile u ovakvom stanju... - vajka se Šmalcovica sa grižom savesti.

Tako joj i treba, ona se našla da eksperimentiše sa muškima! Mengelica!

- Ja bih ga ostavila doživotno. Samo smeta - gunđa Naočarka, ali poltron iz nje umekšava: - I sami znate kakva je strka bila i u dvojci i ovde. Sve se nekako nagomilalo i iskomplikovalo. Događaji imaju običaj da se gomilavaju, jeste primetili? Ili se ništa ne dešava, ili sve...Tamo trojke, ovde mali div. Ko je imao vremena da se bakće s ovim nes-rećnikom?!

- Nikad ne bih poverovala da će pasti u nes-vest. Izgledao je kao muškarčina! - vadi se Dr Branka...

- Pa i jeste muškarčina! Zato se i prostro! – do-bacuje Živka iz ćoška. Ovo znači “da je Bog hteo da muškarci budu na porodu, on bi ih pustio neka rađaju sami, ne bi žene ni napravio!” što glavna babica tvrdi odkad su otvorili mogućnost za ovo zezanje sa očevima. Naočarka mrzi Živku i zato se prebacuje na Šmalcovicinu sranu:

- Časom ćemo da ga sredimo...

- A da zovemo ipak nekoga sa interne? Možda ima slabo srce...

- Ma, ima slabu petlju, a srca nema uopšte... - začikava Živka sa distance. Lako je njoj sa be-bicom od pet kila. Ovaj ima bar sto!

- Rečeno mi je da je stabilan momak. Možda ti eksperimenti ipak nisu za naš mentalitet... – za-viruje mu Branka u zenice, pošto mu je podigla kapak. - Dala sam mu Bensedin. Možda je aler-gičan? Da ipak pozovemo dežurnog sa interne?

- Evo ga, mrda. Ej čoveče. Probudi se. Sve je prošlo! - šamara ga Naočarka.

- Što sam nešto čudno sanjao, neverovatno... - iz donjeg rakursa čkilji Nenad, mutno, u dve žene nadvijene nad njega, kao da leži. On kao leži. Zašto?

- Sad je u redu, sad ste budni. Kako se zovete? - pita ga mlađa, lepša i deblja.

- Ja... još uvek sanjam, košmar...

- Ne sanjate, u redu je... kako se zovete?

-  Nenad... se zovem... - kao da nije baš sigu-ran

-  A prezime?

- Čije prezime? Zašto ležim ako ne sanjam?...

- Možda je udario glavom? - plaši se Šmal-cova: - Zovite hirurgiju, ovaj mislim ne hirurgiju, nego traumatološko...

- Kako se prezivate? - insistira spečena anti-patija.

- Nenadović Nenad...

- Nenadović je, jelda, prezime a Nenad vam je ime, zar ne? - unosi mu se u lice veštica sa nao-čarima, kao da bi je slagao. Ista je ko jedna use-delica iz sociologije!

- Nije nego obratno! Sad sam se setio vi ste ona a ova je ona - tu on pokaže na ženetinu što je krenula iz ćoška, da odnese nešto zamotano: - A gde je Gordana?

- Već je u sobi... - briše mu lice ona finija. Od čega? Šta imam na licu?

- A gde je beba?  - đipi Neša u sedeću poziciju, ali mu se zavrti u glavi.

- Beba je ovde - pokazuje mu veknu belog leba ona fuksa što je htela da ga bije na hodniku. Ženetina! Prepoznao ju je odmah!

- Kako to? Goca u sobi a beba ovde? Znači? - pokušava da ustane Nenad bez obzira na ringišpil u glavi. Obraća se jednoj poznatoj debeljuci sa prija-teljskom facom, mada ne može da se seti odakle je zna. Ne može da ustane...

- Znači! - smeška se prijateljsko okruglo lice.

- To jest... nije bio san, a ja se ničega ne se-ćam...

- Pa, ne sećate se, kad ste bili u nesvesti... - gleda ga sa visine od tri metra. Ženetina. Ima de-bele vene na tankim nogama, u ofucanim klom-pama.

- Gde sam bio? - pilji joj Neša u podvaljak: - Vas se sećam! Na žalost!

- Probajte sada da ustanete, polako - hvata ga pod pazuh prijateljska buca: - Možete li?

- Mislim da mogu... - već se osovio na noge, malko odrvenele, ali upotrebljive, kad je začuo de-čiji plač i noge odjednom popustiše: - Šta je to???

- To je vaša beba... - drži ga debeljuca čvrsto za nadlakticu, dobro je. Kolena bi ga izdala.

- Moja, šta?

- Vaša ćerka...

- Ćerka? Plače? Zašto?

- Ne plače, samo se navikava na disanje. Ho-ćete li da je vidite?

- Zar nije zabranjeno?

- Doktorka, nemojte da opet zvekne, molim vas, imamo posla - meša se saraga.

- Zašto bi bilo zabranjeno, to je i vaše dete...  Čekajte, Živka! - smeška se buca.

- Ja se bojim da će... - negoduje Naočarka.

- Ma neće - govori Buca toj saragi koja se boji dok njega smešta na stoliče: - Sedite.

Ženetina koja ga je zamalo istukla na hodniku (kada je to uostalom bilo i zašto?) nevoljno mu prinosi zamotuljak. Isti kmeči. Tek tada on shvata da je zamotuljak...

- Kako je malecka... - da ne poveruješ da je ljudsko biće, misli Neša.

- Najveća u čitavom rodilištu. 5000 sa 53 - sa otvorenim prezirom reži venozna baba. Šta tu ima za preziranje? pita se Nenad, pa se začudi:

- Najveća? Moja ćerka najveća? A kako iz-gledaju one manje? - prilično hrabro uhvati za la-kat preziračicu, koja je namerila da odnese... Za-ustavlja je: - Mogu li da je probam? Mislim da je pridržim...

- Ispustićete, vi ste još slabi... - izvlači spretno svoj lakat, nije dovoljno čvrsto uhvatio. Odlazi, gunđajući: - Da proba bebu, svašta!

- Dajte mu, bićemo blizu... - simpatična Buca je, izgleda, ovde glavna, mada je najmlađa. Matora je posluša i spušta mu vekniče u naručje. On se ukoči, ko zna zašto. Beba, međutim prestane s kmeketanjem i Nenadu dođe super. Nekako mu odjednom sve u redu i potaman. Snaga mu se vra-tila. Uklopilo se. Svoj na svome. Baš mu ništa ne fali.

- Vidi, sad ne plače. Oseća da sam to ja... Oseća zaštitnika...

- Sigurno oseća... - pruža mu, simpatična, bez-rezervnu podršku. Baš fino, onda da je upita zašto je beba...: - Malo je, kanda, proćelava...

- Znate, nije čest slučaj da uopšte imaju kosu. Obično su potpuno ćelave.

- Ćelave? Nisam to znao? Znao sam da nemaju zube, ali za ćelavost nisam znao, sigurno zato što nose kape. Znači moja ćerka ima kosu, a druge bebe ništa. Ha, ha! Zanimljivo. I, kažete da je, u stvari velika, premda meni izgleda sićušna... 

Evo ga, napad logoreje! Znala sam! Misli Živ-ka i cupka pored njih sve ljuća. Stoji tu ko budala dok budale ćaskaju u tri ujutro, dok je vene bole do ludila!

- Izuzetno krupna beba... - dobroćudno se sme-ška Šmalcovica. Gde skladišti ona sve te osmehe, misli Živka, ali i njene se usne... Živkine usne se razvlače u osmeh bez ikakve komande odozgo. Mislim, iz mozga.

- To je na mene. Videli ste, Goca nema pet-naest kila s krevetom. Mi u mojoj porodici smo svi ovako rasni - preteruje Neša, koji je za istu tu Gocu pre pola sata tvrdio da je kao američki plakar. No, pesnicima se takve stvari praštaju, jel?! Kao da je čitav život proveo sa mačetom u naručju, opustio se Nenad. Najzanimljiviji su mu bebeći prstići, mali, malecki a stisnuti u šačicu. Imaju i noktiće. Šašolji on šačicu svojim ogromnim kažiprstom. Nikad ranije nije primetio koliki su mu prsti, čoveče. Kao krvavice! Šačica se otvara i smota svoje neverovatne prstiće oko njegovog kažiprsta. Čudo!

- Gledajte! Gledajte, uhvatila me sa prst. Gle-dajte samo!

Veličina događaja i dubina doživljaja, bude u Nenadu ne samo njegovu pesničku prirodu već pravog pravcatog kantautora, koji propevuši nežno:

- Ja sam ćera tatina... Držim tatu za prstić...

Tra na na na... la la la...

Ja sam sada malena, al ću biti velika...

Kada ja porastem...Tra na na na... na na na...

Ja se zovem Istina. To je lepo ime...

Kakvo niko nema... Dao mi ga tatica...

“Ipak je normalan, nije majmun.” misli Branka Šmalc raznežena, više kao trudnica nego kao do-ktorka i oprašta sebi što ga nije prokontrolisala pre dolaska na porođaj. Sve je dobro što se dobro svrši..

“Osvojila ga je za čitav život. Čoveku je naj-važnije da nekome bude potreban. Nikome nismo potrebni kao malom detetu.” To Živka misli da je beba osvojila Nenada. “Možda je Branka u pravu sa tom svojom idejom da se i otac postaje isto-vremeno kada i majka, da bi porodica funkci-onisala. Da, možda tu ipak ima nešto. Eh što ću s merakom da ispušim jednu, celu, do filtera, čim smestim ovog malog diva u boks...”

“Sramota! Dignem ga iz mrtvih a ni Hvala da mi kaže! Šta se sad keseri ova prevrtljiva Živka, zavlači se doktorki, pfuj!? A i ta Šmalcovica, po-gleda me samo kad joj trebam! Čim sam obavila njen poso ne vidi me više.” Gotovo da je za-dovoljna Naočarka što su svi troje potvrdili sve najgore što je odvajkada znala o ljudima, a ipak odlazi besna. Zalupi vratima, u nameri da primete njen odlazak, ali vrata, kaubojska, se samo non-šalantno zanjihaše, šljap, šljap i ne proizvedoše zvuk koji je trebao da znači tačku na Naočarkinu preveliku dobrotu prema ljudima.

Niko ne primeti da je otišla.

RASPOJASANI BABAC

Bojana je, u bolničkom parku, odbila molbu smotanog lepotana da ga odveze do stana, jedva mu objasnivši da nije taksistkinja i da kola nisu njena. Malo je teže bilo odgovoriti na pitanje: šta ona tu zapravo radi, ali nešto je nevešto smuvala, crveneći, sreća da je mrak! Onda je odbila njegov predlog da on nju odveze do stana, ne objasnivši mu da je ona samo otmičarka teksiste, a nipošto kradljivica kola. Na koncu je prihvatila da pođe s njim u obližnju kafanicu na čaj od kuvanog vina, jer je bilo pametnije prihvatiti poziv nego čekati da ode. Pošto taj ne bi otišao nikad. A i dosadio joj je ledeni nadrealizam u kome je sedela sama.

Sada sedi s njim u drugom, toplom i zadim-ljenom nadrealizmu, gde neki cugnuti babac loče, peva i lumpuje uz asistenciju ciganskog harmo-nikaša i uz titranje izvesnog gospodina, po svemu sudeći muža, takođe nacvrcanog i još jednog mla-đeg lika koji bi mogao da joj bude sin, a koji je isto tako možda nekada davno bio sasvim trezan...

- Ćeri moja do neba ti hvala, što si meni unu-čiće dala! - zaurlava babac tekst koji Bojana nikada nije čula uz ovo kolo. Ni na Pinku.

- Dala-dala. Dala-dala - prati je mlađi lik uz Cigino rm-pa-pa-pa-rm-pa-pa-pa, na basovima har-monike. Gospodin suprug, sve cupkajući kraj ras-pevanog babca, pokušava da je urazumi: - A da ipak idemo malo kući, sad je gotovo. Umorna si već...

- Ko umoran? Oću da ti vratim ono od pre 28 godina.

- Ajmo sada, pa ćemo da dođemo opet sutra.

- Jok! Ovde ću da čekam sutra.

- Ali družiću, već je sutra. Pogledaj... sviće...

- Oj Srbijo, tebi sada sviće, Dobila sam unu-čiće!!! - dobi baba napad inspiracije.

Darko Darković, odnosno smotan lepotan, u međuvremenu je saznao i objasnio Bojani da mlađi lik nije sin gospođin, nego prizetko i da je vre-mešna dama odlepila na informaciju da joj je kćerka rodila troje unučadi. Odjednom!

- Mama, pogledajte, koliki ste račun napra-vili...Ko će to da plati? - ovako zet priziva taštu ka razumu, od koga je i on sam daleko. Pokazuje joj papirnu traku koja u metrima visi sa prastare ne-fiskalne kase na šanku...

- Ti ćeš da platiš, zete, ti si dobio decu! - pa “pesnički” - Od klinaca sklanjaj ličnost slabu, jer najviše deca vole babu. Rm-pa-pa-pa. Opa-cupa!

Darko Darković objašnjava Bojani na uvo. Jes da je galama, ali nije baš nužno da mi palacaš jezikom po centru za ravnotežu, misli Bojana i od-miče se, dok joj se smotani lepotan stalno primiče i duva. Nije on baš ni toliko smotan. Niti je njen centar za ravnotežu tako uravnotežen, kao što je mislila do sada.

- Onaj pijani klinac što spava na stolu, vidite onog u ćošku - Bojana ga vidi i potvrdi - e, taj se naroljao čim je video šank. Ni čaša ni flaša, mu nisu trebale. Puvao se ovuda kako čeka ćerku, oće žensko, samo popišulju i ništa drugo, a čim je čuo da je dobio sina spemno je ispalio ime: Maksim. Folirant balavi! Da li biste vi čekali devojčicu sa imenom Nabukodonosor, na primer. Ha? A pogle-dajte samo one dve mumije kod šanka, to je gazda kafane i kelnerica - nije Bojana ni mislila da su poreznici, očigledno je ko su ljudi. Uopšte nisu mumije. Deluju sasvim živahno, a kad bi Bojana mogla da čuje šta pričaju, čula bi otprilike ovako nešto:

- Da me juče udario autobus, ovo ne bih video. Sva sreća što mi muškarci ne rađamo decu... - komentariše Ćale dok ukucava još jednu polo-mljenu čašu.

- Pa sreća, dabome, a zašto?

- Zato što vi žene ovako lumpujete.

- Pa, šta?!

- Razbile biste sve kafane, pa posle više ne bi imalo kuda da se izađe.

- Haha, onda biste, vi siroti, morali da izlazite u pozorište...

OGOVARANJE UZROČNIKA

Vesela šestorka u Kecu se ludo zabavljala i slatko smejala nečemu kad je ušla Naočarka, sa šampanjcem, da im pokvari provod.

- Digli smo iz nesvesti onog tvog pamučnog muža - zarežala je na Gordanu, pošto je flašom tresnula o njen ormarić. Šmalcovica je, neovla-šteno, odobrila i poslala flašu, Naočarka zna da je zabranjeno, ali je bolničarka morala da posluša doktorku. Mada se u sistematizaciji njenog radnog mesta nigde ne pominje kelnerisanje alkohola po sobama!

- A jel? Baš me briga - pogledala je Goca namćorušu kao smrdljiv sir.

- Kako, nije te briga, pa čovek ti je valjda... - još uvek je Naočarka držala flašu za grlić i uopšte nije smatrala Nenada čovekom.

- E, nije mi čovek i nije me briga.

- Znači, ti si ovamo dovela švalera! Ne znam da li je to dozvoljeno...

- On je učesnik u proizvodnji, šta mu ja mogu. Ovo je demokratska zemlja.

- Ko još neće da se vadi na demokratiju? Pitaću doktorku da li je to u redu.

- I? Ako nije u redu, prosućeš mi šampanjac? - pitala je Goca Naočarku misleći “Poljubićeš me u dupe!”

- Ne znam, možda...

- E, to neće moći... Privatna svojina je zašti-ćena Ustavom.

- Možda tamo gde imaju ustav!

- Šampanjac? Šampanjac daju, vode jok! Ma-dam Pompadur na srpski način?! Priznajem da sam malo zbunjena. Da vidim... - primakla se Darija da osmotri marku šampanjca.

- Koliko ja znam, prisustvo eksperimentalnom porođaju dozvoljeno je jedino muževima... - i dalje je dosađivala Naočarka Goci, ali je ova nije tre-tirala.

- Muževima?! Dakle, može da se ima više ko-mada? To je novost koju sam čekala - Darija je pregledala šampanj. - Pravi francuski olala!!!

- A zašto vi mislite da sam ja trebala da se udam za krpu? - proveravala je Goca šta to hoće od nje ova guska u belom mantilu.

- Kakvu krpu?

- Pamučnu, sami ste rekli.

Odgovorila bi joj Naočarka nešto zajedljivo, ali ne imade inspiraciju, pa se okrenula na klompi i otišla. Gunđajući: - Zašto ja uvek zalutam na EF odelenje...

Isprati je pucanj čepa sa pomenute flaše i eks-plozija smeha iz većine kreveta.

- A ti nisi udata? - skoro da je zavidela Vjera Gordani, jer je ljuta na svog Petra

- Ne, s Božjom pomoći. Ja sam zaposlena.

- Mene bi otac ubio... - kad bih znala gde je, pretpostavlja Vjera. (Zato što takvi koji ostavljaju zakonitu decu, najviše na svetu ne podnose ne-zakonitu.)

- Pa i mene bi da sam rodila pet, al ja sam skromna, meni dosta jedna...

- Mene će i za ovo jedno da ukoka, ako čuje! - utrpavala se Sadida fatalista.

- Pa, kako ćeš sama da podižeš dete, jadna? - interesovalo je Vjeru, ne kako će Sadida, nego kako će Gordana, premda se videlo da ta uradi sve što namisli.

- Misliš mogla sam baš fino da se oslonim na ovoga što ga pola sata čupaju iz nesvesti?! – os-tavila je Goca Vjeru bez reči, ovim argumentom.

- Dobro barem da nisam jedina kurva u ovu sobu - za Sadidinog oca je kurva svaka neudata majka, pa je devojčica nekritično preuzela pred-rasudu...

Dariju, su međutim zanimale druge stvari. Dve: - Ti si imala eksperimentalni? Jel mogu malo šampannjca? - premda je već otvorila flaju. - Ova Naočarka kadgod uđe obori mi moral.

- Aha... - potvrdila joj je Goca sve. I eks-perimentalni, i šampanjac i nelagodu od Naočarke.

- I kako je bilo? Baš me zanima, zato što moj “seksualni partner” isto insistira da se priključi performansu. Kao posmatrač! - pa je nategnula šampanj iz flaje, Darija, jer nije imala nikakve čaše a kamoli šampanjske. - Kako je podneo? Kako je reagovao?

- Nikako, pao je u nesvest pre nego što je po-čelo.

- A šta si rodila? - zanimalo je Vjeru još.

- Damicu. Da vidiš kakve prstiće ima! – po-nosila se Gordana

- Pa, devojčicama baš treba otac! - reklamirala je Vjera bračnu instituciju, po navici.

(Niko nije zadrtiji pristalica braka od kćeri razvedenih roditelja. One veruju da im nešto fali i da bi imale srećnije detinjstvo da... Potomkinje nerazvedenih roditelja znaju da to vrlo često nema veze sa istinom.)

- Znam da treba. I meni je trebao, ali je uvek bio umoran i nisam smela da ga budim - odbacila je Goca Vjerinu reklamu, na bazi vlastitog isku-stva, sa ocem političarem.

Darija se baš navadila na flašu, ali kad je odvojila usne od grlića, vratila se na svoju temu: - Znači, onesvestio se junak - smejala se. - Ko je još za šampanj?

- Šta je to, daj i meni da isprobam - zain-teresovala se mala Sadida, žedna svega.

- Ja mislim da bi i moj Nikola pao u nesvest da je bio ovde - reče Ljubica Nikolić.

- Tebi dobro da nisu i doktori popadali... - pomisli Milica naglas.

- Istina. Dovde se osetila panika. Kad se rađaju trojke svi se uplaše. Čak i portir! - dala je Vjera Ljubici još više značaja. Da sam barem ja rađala tri po tri, bar ne bih bila trudna pet puta, misli...

- Moj Milanče se zamalo obeznanio već kad smo kretali u bolnicu. Ušeprtljo se, jedva je čarape obuo. Baš me zanima šta bi bilo da je bio ovde... - nije mogla da zamisli Milica svog Milančeta u sali za porođaj. Srećom, nije mogla da ga zamisli ni u kafani. Da jeste, izašla bi u pocepanoj spavaćici na minus deset da mu uši istegne ko magaretu. Jer, u istom tom času on je hrkao na stolu u Natalitetu, sa obrazom u lovkici vinjaka i žuljao uvo na parčetu srče.

- Ha! Moj šonjoliki se zanesvestio, čim je na-pravio bebu. Istog trenutka! - kao da se malo nacvr-cala Darija udarila je u razuzdan kikot, koji se raširio po sobi na sve žene. Hihihi, hahaha, hoho-ho, huhuhu ...

Kad uleti Živka kao oberšurmfirer i raskorači se nasred prostorije. Smeh umuče, a ona: - Dojke! Dojke na pregled, devojke! Razvezuj spavaćice da proverim grudi!

- Ja nemam šta da iznesem  na taj predlog, iz-vinjavam se! - odmahne Goca rezignirano, pošto je ravna kao daska.

- Ko? - raskorači se Darija junački pred Živ-kom. Jeste cvrcnuta.

- Šta: ko? - zabezekne Živku neviđena drskost.

- Ko sise na pregled?

- Sve do jedne! Da vidim koja će da doji.

- Tako znači! Nema ništa bez pornografije... - pa razdrlji Darija spavaćicu i zanjiše pred Živkinim nosom dve solidne dinje, tvrde kao kamen.

Bilo je to u utorak, kad je svanulo.

PUCANJ JE UBIO BUKU

Taman kad je Bojana počela da smišlja plan kako da otkači ovog smotanog koji sve zna i o svima tatrlja, samo ne zna i ćuti o tome šta on lično radi i traži po bolničkom parku i po kafani gde se čekaju potomci, otvoriše se vrata kafane i u debeli kafanski dim ukorači Nenad Nenadović. Ustoboči se na sred srede koliko da spozna gde se našao, gde je šank i šta se ovde događa...

Bojana, kao oparena skoči sa stolice i u dva koraka nađe se kraj njega. Navali na njegovo levo uvo, pošto pesma i dalje traje skroz onemogu-ćavajući normalnu verbalnu komunikaciju.

- Šta ti radiš ovde? Jel ti rečeno da ne izlaziš? Pobego si?

- Nisam. Poslali su me kući... - diže Nele ruke u vazduh kao da se predaje.

- Ovo ti je kuća, a?!

- Samo sam svratio da popijem piće. Malo sam slab posle svega...

- Posle čega?

- Pa, gotovo je. Postao sam tata.

Dasa Darković, koji se besramno dovukao za Bojanom i otvoreno prisluškivao njihov razgovor, što znači da je zavukao nos između Neletovog uveta i Bojaninih usana, sada se još bestidnije i nepozvanije nameće u razgovor:

- Izvinite, jeste li vi onaj što je bio tamo? Upoznali smo se kod Branke... doktorke Šmalc.

- Ja sam taj - začudo, razumeo je Nenad, eni-gmatičnu rečenicu.

- Šta je rodila? - naređuje Bojana da joj se od-govori! Odmah! Kao da je iko ikada odbio.

- Šta ste rodili? - glupavo objašnjava Darko, Nenadu, mnogo jasnije Bojanino pitanje.

- Rodili smo ćerku. Najveću u porodilištu. 5000 sa 53. Ima i kosu. Sva  je na mene. Lepotica! - Nenad je, dakle rodio lepoticu, na sebe.

- O, fala kurcu! - izrazi se Bojana, drugi put u životu, nepristojno, izvadi pištolj i opali, pristojno. U luster ili u vazduh, ne znam, pošto ni lustera ni vazduha nema. Pucanj od buke napravi mrtvu tišinu. Ili - pucanj je ubio buku.

- Je li, bre, dete, jel ti to  m e n i  prekidaš ve-selje? Pucnjavom? - upita strogo i pijano Mama Nikolić, kad se “odšokirala” od pucnjave i bezo-brazluka.

- Maman, sedite malo, molim vas, prehladićete se... - boji se zet, ne za taštu, već za naoružanu gospođicu.

- Ne gospođo, ovo je nešto lično. Samo vi nas-tavite i izvinite na smetnji - uglađeno se izvini Bojana i spremi pucaljku. Samo što ne poljubi babu.

- Gospođice, gospođice, upravo ste potrošili 200 evrića! - ističe Ćale već istaknutu cenu šen-lučenja u njegovoj kafani.

- Ako je lično, onda je lično, nemam ništa protiv - prihvati Nikolićka izvinjenje: - Muzika!

Ibro priskoči da zasvira, ali priskoči i Darko da ga spreči:

- Čekajte, čekajte, stanite malo - tutne Ibri nešto u šaku: - Evo ti pare da ćutiš tri pesme - pa se dostojanstveno, sa punim poštovanjem, obrati gos-pođi Nikolić:

- Izvinite, gospođo, ovaj čovek je prisustvovao rođenju svoje kćeri pa ...

- I ja sam prisustvovala rođenju svoje kćeri, pa šta!?

- Samo da čujemo kako je bilo, pa vi posle nas-tavite da lupate, ovaj da lumpujete, molim vas - tapše Darko Mamu Nikolić po leđima, samo što je po donjem delu nije pljesnuo.

- Tako kažeš... - ona će pijano, Nenadu, građa-ninu prisutnom: - Dobro mali, da čujem kako je bi-lo, kazuj! Kako je... to ... tamo... bilo... - i sedne prvi put u životu kao baba. Pardon, nana.

- Ne znam odakle da počnem... - ništa ne zna Nenad.

- Od početka... - zna Nikolićka

- Dakle, krenem ja sinoć na posao a napolju led ko staklo...

- Ne, ne, ne! Uđete vi u Salu, ona legne na sto, a vi sednete pored nje. Uhvatite je za ruku... Odatle počnite! - još bolje zna Darko Darković Dasa.

- Koga? - ne zna Nele.

- Nju. Vašu suprugu! - zna Dasa.

- Ja nisam ženjen! - zna Nele!

- Pa ko vam je ona? - ne zna Dasa.

- Koja: ona? - ne zna ni Nele.

- Pa gospođa na čijem ste porođaju bili!

- Gospođica! - zna Bojana!

- Ah ona. Pa ona mi je jedna kojoj sam napra-vio dete... Ona mi je, kako bi se to reklo... Nema-mo mi za to reč, ali na engleskom naprimer...

- Kako, bre, nemamo reč! Imamo mi reči za sve. Švalerka! Švalerka se to kaže na srpskom, ne-moj tu da mi se praviš Englez! - zamalo da se otrezni Nikolićka, od čuda.

- Sve ti znaš. Ćuti malo, da čujemo. Evo ti bon-bon... - pokušava da korumpira Tata suprugu svoju.

- Pa ti si, bre ukrko kopile, sram da te bidne. Ja da sam ti neko, pa da te umlatim na mesto! Neven-čan a rađa! - gunđa Ibro Maurici, sam za sebe, separatistički. Ipak je on nacionalna manjina.

- Ne, gospođo, švalerka je ružna reč i nije uopšte srpska! - veli Nele.

- A koja je to srpska reč, de da čujem, nauči me sad pod starost!

- Maman, uzdržite se samo malo, molim vas... - hladi, smekšava Nikola taštu.

- Setio sam se. Ona je meni verenica. Verenica se to zove...

- Ovo je i za mene novost! - zaključi Bojana.

- Dobro, dobro, nije bitno, ona je majka vašeg deteta... - nestrpljiv je Darko.

- Bljak! Ona je majka svog deteta, a ne nje-govog! - buni se Bojana kojoj odvajkada smeta ime oca u svim formularima. Njen ćale stvarno jeste OK ali je Goca svoga viđala ćešće na televiziji ne-go kod kuće, pa ipak je njegovo ime bilo ključno u svakom formularu. Ako se i ovaj gelipter ugura u sve formulare samo na osnovu pet minuta znoja i pet hiljada godina parijarhata... a znamo pouzdano da je još noćas zagovarao “razumno rešenje”...

- Šta sad to ima da znači!? - posumnjao je Ne-nad u trenutku da kćer možda i nije njegova i da su ga napravile budalom! Što on inače nije.

- Dobro, dobro, nema veze. Dakle, vi sednete, uhvatite majku svog deteta za ruku i - šta je onda bilo? - insistira Darko tvrdoglavko.

- Tada još nije bila majka. Ovo nam je prvo - objašnjava mu Nele, kao da će možda biti još njihove dece. Gordanine i Nenadove.

- Naravno da nije bila! Bila je buduća majka! U tome i jeste suština! I, šta je onda bilo?! – zabr-zava Dasa Darko, idiotu koji je imao privilegiju da gleda kako mu dete dolazi na svet, dok je on, Darković, koji nije idiot, tu šansu prokockao!

- Kada? - nejasno je privilegovanom idiotu.

- Znao da napravi kopile, a ne zna ni da priča! - misli Ibro Maurici, moralista, sa tri žene i petna-estero polugladne dece. Za sedmero starijih, ne zna ni gde su.

Videvši da je zblanuti pridošlica nesposoban za normalnu komunikaciju u treznom stanju, Keva mu donosi dupli vinjačić, za osvešćivanje:

- Mali, evo ti pićence da se povratiš.

- Šta je bilo onda kad si ti nju, čoveče, uhvatio za ruku i ona počela da se porađa? - ponavlja Dar-ko kao papiga.

- Onda je on zveknuo u nesvest i dalje nema pojma! - zna Keva!

- Pusti čoveka da kaže. Kad ja zapošljavam usedelicu! - brani Ćale mušteriju od kelnerice.

- Nisi u pravu, Kevo, ne ja! Ona je pala u nesvest! - nije sasma pobrljavio Nenad, shvata ka-ko valja zvati kelnericu. Ostala mu zrnca logike.

- Zašto? Kako u nesvest? - uplaši se Bojana da taj porođaj ipak boli. Ne laže Biblija!

- To jest, nije se baš u onesvestila, nego je zas-pala.

- E, to lažeš koliko si težak! Čuj, zaspala! Pa si ti moro da rađaš? - ne može gospođa Nikolić da mu poveruje, ma koliko da je pijana! Ali Darko veruje:

“Nije valjda da može i na spavanju!? To bi značilo da je moja Darija ipak bila u pravu. A nigde ne piše...” misli, Darko posumnjajući u sve svoje respektibilne izvore informacija, u kojima, uostalom, nije bilo ni podatka zašto se najviše beba rađa baš utorkom na noć...

- Ne prekidajte ga više. Da čujem! - hoće Bo-jana da najzad sazna da li boli ili ne boli.

- Gde sam stao?

- Ona je zaspala, što ja nisam znao da je mo-guće... - podseti ga Darko.

- Aha! Zaspala, a ja sam samcat. Nigde lekara, Nigde babice. Nikoga! Šta da radim? Šta da vam kažem? Svi se sjatili oko neke beduinke koja je u dvojci rađala trojke...

- To je moja žena rodila trojke. Ja sam taj maj-stor - isprsi se Nikola Nikolić.

- Moje dete. Moja jedinica! - ponosi se Mama-tašta

- Pa, valjda je i moje, družiću! - bori se i Tata-tast za svoja dedeća prava.

Nenad se temeljito (da ne kažemo tupavo) za-gleda u ponosnu trojku, pa kad napokon razumede ko su ljudi, iskezi se ljubazno: - Izvinite, sad vam čestitam, ali onda mi nije bilo lako. Svi se sjatili oko te vaše... i da nije bilo mene, moja Goca bi možda umrla.

Na šta se Darko Darković prekrsti, daleko bilo. Prvakinja Balkana se preseče od straha:

- Zašto bi umrla? - Ne samo da boli nego može da ubije, shvati Bojana, osetivši hladnu kap znoja kako joj klizi niz kičmu. Pa normalno, to je kao da nosiš tempiranu bombu u stomaku, misli i isto-vremeno smatra sebe budalom što joj takve glu-posti padaju na pamet.

- Ma, ne umire se tako lako, momak... - hladi Keva Velikog Oca Nenadovića dok gleda u devoj-ku sa pištoljem koja je prebledela kao kreč i oće da infarktira u lokalu.

- To je, eto isto to je i ona kazala! - kao da do-kazuje nešto Nenad.

- Koja ona? - ne razume Darko dokaz.

- Jedna bolničarka od koje sam tražio da mi da lekara!

- Ne razumem. Da li se onesvestila od bolova ili od nečeg drugog? - sročila je Bojana pitanje tako da prikrije svoje usrane gaće. (Figurativno, žute.)

- Ma da! Više boli rađanje nego umiranje! – drami Nenad.

- Znači, lagala me je... - misli Bojana na svoju najbolju drugaricu, Gocu. Lažljivicu!

- A otkud ti znaš da baš toliko boli, boga ti? Samo plašiš devojku! - nanjušila je Keva da je Ne-nadova dževa preterana i kao da je sračunata... možda da prepadne revolverašicu...

- Pa, kazala mi je. Ja sam je tešio, ja sam joj održavao moral, ja sam...

- Ma, ti si sve, vidim ja, ti si sigurno i rodio, samo nećeš da se fališ - prezre ga Keva.

- Pusti ga, znaš kako sam ti kazao, gost je uvek u pravu!

- Ja sam, boga mi, onda izašao...

- Aha! Bežte noge, posrah vas! - šapne Niko-lićka Kevi.

- I doveo sam lekara sve vukući ga za uvo! Ne može on moju ženu da ...

- Švalerku! - ispravlja ga Mama Nikolić pri-pito.

- Verenicu! - ispravlja Mamu Nikolić Keva ke-lnerica, ironično. Namiguje joj...

- Dobro, šta ste zapele?! Pred Bogom mu je že-na! - nestrpljivo ispravlja Dasa Darko obe dosadne babetine.

- Ako je pred Boga, treba da bidne i pred ljudi! Što ne napravi svadbu, brate, pa da te gledam ko čoveka! - ubacuje se Ibro sa svojom večnom anti-patijom za nevenčane parove. Kad lepo postoje svadbe i razvodi.

- Ja mislila, Ibro, ti o moralu, a ti o svadbi! - tek sada je shvatila Keva suštinu Ibrinog insi-stiranja na svetinji braka. Tek noćas, a gleda ga i sluša ovde već... ni sama ne zna koliko godina. 

- Kako da ranim familiju, bez svatovi? – pri-znaje Ibro odmah, bez zazora.

Dalje je razgovor tekao dramskom brzinom sa komičkim nedostatkom smisla.

Ovako:

DARKO:    (jedva izdržava sopstvenu znatiželju.)

       I šta je najzad bilo?

NENAD:    Onda su mi dali da držim dete, da vidiš, čoveče, kako je to malecko...

BOJANA: Pa, ne reče li da je najveća u poro-dilištu?!

“Pi, jebem ti život! Njemu dali dete, a meni ne daju ni da uđem! A ja venčan!” misli Dasa Dar-ković, o životu. O pravdi, o legalizmu...

NENAD:    Pa najveća jeste, al je sićušna! A što ima kosicu onako...

KEVA:       I frizuru a la Kodžak!!

NENAD:    Plakala je, ali čim sam je ja uzeo odmah je prestala.

BOJANA: Zašto je plakala?

NENAD:    Onako, navikavala se na disanje, ali prestala je čim sam je uzeo...

BOJANA: Šta je prestala: da se navikava na disanje?!

NENAD:    Ma, ne, prestala je da plače. Ose-tila...

DARKO:    Vidiš. Krv nije voda, znao sam.

NENAD:    I samo mi se smeška.

DARKO:    E, to ti se učinilo, prijatelju, deca se smeju tek pedeset nedelja po začeću. To sam pročitao na jednom vrlo autoritativnom mestu.

BOJANA: Ama njegova se smejala odmah! Čim je čula vic!

NENAD:    Dobro, možda mi se učinilo! Ali bila je nekako raspoložena, pa me uhvatila za ovaj prst svojim malim prstićima... i noktiće ima! Deset dana neću da perem kažiprst!

MAMA:     ( kroz smeh) I šta ti priča, kako joj je bilo u stomaku?

NIKOLA:   Maman, to nije lepo, čovek je uzrujan i nije vaš zet da možete tako.

Onda je Nenad pogledao Bojanu u oči i hrabro upitao za odobrenje:

- Jel mogu sad nešto da popijem? - kao da je ona stvarno za nešto nadležna. I kao da on nije već istresao u grlo nekoliko duplih vinjaka.

- Može, onaj tamo viski! - odobrila je Bojana

- Koji ćero? - pitao je Ćale

- Onaj tamo - precizirala je Bojana metkom koji je pogodio vrh grlića.

- Svaka čast, ćero, ih da mi je da sam imala ovakvog sina! - oduševila se Mama Nikolić

- Sina, kao ja? - pogrešno je protumačio Ne-nad.

- Jok! Kao ona! - smejala se Nikolićka, upirući prstom u Bojanu.

Posle Bojana nije imala dovoljno love da plati šenlučenje, pa se istakao Darko, ali je Ćale, još kasnije, ipak Bojani konfiskovao oružje, jer se ras-pustila ko muško. Ne sme da se puca bez pokrića. Ni bez evrića. Ibro je odbio da svira Nenadu, kao nevenčanom i što je “prevarijo devojku”. Zato što prvo moraš pošteno da se oženiš, da skupiš sva-tove... pa tek posle moš da varaš. Pogodio se Ibro da će mu svirati na svadbi, odlično i povoljno. Nenad je hteo odmah po prstenje, jer je vinjak sa viskijem već proradio, ali radnje još nisu bile proradile. Milanće Popović se na trenutak probudio pošto mu se nešto oštro zabolo u uvo, pa se pre-mestio i nastavio da spava pod stolom. Niko ga nije zapazio, kao što niko nije primetio ni utorak koji se već sasvim razdanio.

PRIPREMA PROSIDBENE TAKTIKE

Sledećeg utorka, koji je tehnički isti kao i onaj što je osvanuo u prethodnom poglavlju, vozio je taksista Neša, trezan kao od majke rođen, kelnericu Kevu ka kafani Natalitet. Ona sedi na suvozačkom sedištu, drži u krilu nešto zapakovano, (tepsija li je?) i raspituje se: - Jesi li isprosio verenicu?

- Nisam imao kad.

- Ih! - ne veruje Keva: - Pa, kad misliš?

- Kad izađe iz bolnice...

- A nadaš li se da će pristati?

- Nije to tako jednostavno...

- Koliko ti je godina?

- 35.

- Pa ti si mator momčić.

- I ona je matora devojčica.

- Ako joj to kažeš, iskaširaće te! - smeje se Keva: - Koliko?

- Neću da joj kažem. Šta koliko?

- Koliko je njoj godina.

- Isto, okolo... malo manje. Ne znam tačno...

- Pa, vreme vam je. Šta čekate?

- Ja, eto, čekam da ona izađe iz bolnice...

- Prstenje si kupio?

- Jesam.

- To je dobro, žene vole prstenje. - lažucka Ke-va, ona prva ne podnosi prstenje: - A šta ti fali kad neće?

- A šta ti to, Kevo nosiš?

- Ne izvrdavaj. Pitam: šta ti fali kad te devojka neće?

- Neće da shvati da mi ne fali baš ništa...

- Ubedi je. Zašto si učio škole?!

- Nisam bio na tom času.

- To se uči na odmoru!

Nele veselo pogleda vragolastu bakutu i ne odgovori. Što nju ne spreči da nastavi.

- A što je nisi na vreme maznuo? Žena se naj-lakše ćapi dok je trudna.

- Nije ona htela. Veli: ne podnosi mešanje drž-ave u svoj seksualni život - izmšlja Nele.

- Ma, nije htela vraga! Nego ti nisi umeo. Što nisi bio uporan?!

- Pa, nisam, priznajem...

- Sad još priznaj da si predlagao i ono drugo.

- Koje drugo?

- Nemoj meni da se praviš lud! Ono! Znaš ti, a znam i ja. Predlagao si!

- Pa, jesam...

- Crni sine! I onda ste se posvađali i nisi je vi-deo mesecima.

- Kako znaš?

- Pa, bila sam i ja mlada. Vidiš, zato ne valja veliki grad, bolje je malo mesto.

- Zašto?

- Da ste se, u međuvremenu, negde sreli, si-gurno bi bilo sve u redu. Al kako da je sretneš u ovoj ludnici. Izgubiš se, pa te nema!

- Možda si u pravu...

- Sigurno sam u pravu. Mlado, ludo! Ne bih vi-še bila mlada ni za kake pare!

- Ozbiljno? To nikad nisam čuo!

- E, sad si čuo, pa zapamti. Što čovek usere u mladosti u tri starosti ne mož da opere. A imaš li ti majku?

- Imam...

- Što joj ne pošalješ majku, na pregovore.

- Pokušao sam ali mama neće...

- Ih, bre, kakav si ti to čovek kad ni majka nije na tvojoj strani!

- I ja sam Nenad...

- Ali se tvoja majka udala na vreme?

- Jeste, kako znaš?

- Znam zašto neće. Sad razumem.

- Ja tek sad ne razumem.

- Pa kako ti da razumeš ženske razloge.

- Zašto? Jesam ja glup? - stade Nenad pred Na-talitetom.

- Možda nisi glup, ali si muško... Jesmo stigli? Koliko ti dođem?

- Ne dođeš mi ništa ako mi objasniš.

- Ne mogu da ti objasnim, platiću ti. I onako nisu moje pare.

Pare su, naime Darka Darkovića, koji se odo-maćio, maltene uselio u Natalitet. Eno ga gde sa doktorkom Šmalc i Živkom Fašistom svečano do-ručkuje kavijar, koji je Keva donela sa drugog kra-ja grada. Ovo što je dovezla u tepsiji su kolači iz centra...

MALI KUĆNI RAT SA ZEZANJEM

- Kuda ćete još i to? - buni se Nikola Nikolić sa visokih merdevina gde se muči da zakači mokre zavese. Čiste, a teške kao prljava savest.

- Tamo gde mora! - preko levog ramena (i preko jedinog organa kojeg ona nema) odbrusi mu mama Nikolić ulazeći leđima u njegovu spavaću sobu i vukući za sobom besmisleni radni sto, čiji drugi kraj poslušno pridržava tata Nikolić.

- Zar ne vidite da ovde nema igla gde da padne? - stenje Nidžo, umesto da joj skoči za vrat.

- Šta ima igla da pada u dečijoj sobi! - sto je već prošao kroz vrata i mama se našla nasred pretrpane sobe.

- Mislio sam da je ovo naša spavaća soba... - molećivo pogledava Nidžo u miroljubivog tatu Nikolića, sa sračunatom namerom da ga uključi u sukob na svojoj strani i tako napravi razdor u tride-setogodišnjem srećnom braku matorih Nikolića.

- Ovo je bila devojačka soba moje Ljubice, a odsad je dečija soba mojih unučića! - objašnjava tašta, prizetku notornu činjenicu. Dobacivši ka svom bračnom drugu pogled “Da se nisi umešao!”

Na šta se suprug-tast, naravno, umeša. Pošto se osetio kao tampon zona.

- Sve ćemo da se dogovorimo, ne vatrirajte!

- Ako je i dečija, šta će deci radni sto?! Pa njima je jedva sedam dana... - pokušava Nikola lo-gikom, koja je uvek pogrešna taktika kad je nje-gova tašta u pitanju. Što on zna, ali ne odoleva tom zovu logike.

- Sto je za dežurnog! - ima i Nikolićka zov svoje logike!

- Kakvog dežurnog?

- Kraj bebica mora da se dežura, zete, a ne valja da se dežura ležeći, jerbo se zahrče. Za sto-lom može lepo da se čita.

- Vi planirate da dežurate čitajući Praktičnu ženu u sobi gde ja spavam sa ženom i troje dece?!

- Ne! Nego Bazar, Praktična žena više ne pos-toji.

- Vidim, vidim! U svakom slučaju vezujete svoju edukaciju za moj bračni krevet.

- Samo kad bude moja smena - uvrne tašta no-som na njegov visokoparni stil.

- To ne dolazi u obzir! - silazi prizetko sa mer-devina pravo na radni sto i podboči se ko narodni heroj. Jer on i jeste heroj. Porodični heroj. Što je više od narodnog. Narodni se borio protiv nepo-znatog mu neprijatelja, a porodični ratuje protiv poznatog, znajući u startu da je slabiji, da je u lošoj poziciji, na neprijateljskoj teritoriji, i da nema nikakve šanse, ali se bori i dalje... - Ne dolazi u obzir!

- Dobro, dobro, ajmo mirne pregovore. Sad ću ja da pristavim kafu! - smiruje ih tata Nikolić i za-ždi prema kuhinji kao svaki mirotvorac.

- Ne računajte da ću dozvoliti da krojite sud-binu i mojoj deci, kao što ste...

- Jok, nego ćeš ti da krojiš taki trapav! Danima me boli glava od tebe!

- Zna se od čega vas boli glava!!! - zadaje Nidžo najzad pravi udarac, pravo u metu, aludi-rajući na Nikolićkino skandalozno pijanstvo u kafani Š kategorije “Natalitet” one noći kad su njegova deca došla na svet. Kojom prilikom je gos-pođa tašta razbila pola kafane i izblamirala poštenu lozu Nikolića sve do pitekantropa i nazad.

- Mene boli jednom u životu, a tebe boli svako jutro!

- Al zato mene boli pola sata, a vas boli sedam dana! - skače Nikola sa pobedničkog postolja, pobednički. To jest sa radnog stola. Zatrese zgradu iz temelja. Ne samo metaforički, već i bukvalno. Odozdo se začuje kuckanje. Luda komšinica od ispod njih obaveštava ih putem lupanja partvišem, u svoj plafon a njihov pod, da je sve čula i da joj ne prija! Bojeći se još veće bruke, pred komši-lukom, jer tenzija raste, tast Nikolić se vraća iz kuhinje u novu mirotvornu “mišn imposibl”:

- Mogli bismo da popijemo i neko pićence. Danas je ipak svečani dan. Deca dolaze! I moja lepotica! Ko će rakijicu domaćicu?

Ovo je Nikolićka doživela kao novu aluziju na svoje pijanstvo, brecne se na muža:

- Samo ti stani na moju muku i uživaj. Baš te briga! - i okrene im leđa obojici.

- Klin se klinom izbija, kaže narod - cinculira bračni drug.

- A ti samo slušaš šta priča narod! - gunđa Ni-kolićka dok proverava da li je zet obesio zavese kako treba ili je opet preskočio poneku zakačku i izošljario, kao što radi sve što radi. Za to vreme Nikola je iza njenih leđa dohvatio sporni sto i vraća ga ka izlaznim vratima. (Dobroćudni tata Nikolić pomaže i njemu.) - Možete da dežurate samo  ispred vrata kad ja spavam!

- Možeš ti da spavaš i u kuhinji! - zadovoljno odgovara tašta misleći da je našla jednu pres-kočenu zakačku, ali nije. Sve su zakačene kako treba, čudo jedno. Nedostatak argumenta o zeto-vljevoj šlampavosti je dodatno oneraspoloži i gla-vobolja proradi još jače. Zato ona popravlja mara-mu koja pridržava hladne kolutove krastavaca (zimske, uvozne, skupe!) na čelu i slepoočnicama, sa mučeničkim izrazom na licu. Bolna taština faca prevari Nikolu i on se, pomislivši da neprijatelj posustaje, odvaži na drskost:

- A mogu ja sa mojom ženom i mojom decom da se preselim i kod mojih roditelja!!!

Ovaj bezobrazni bezvezluk toliko šokne taštu, kojoj su poznati životni uslovi i nizak standard Nikolinih roditelja, da ona zine i poče uzimati vaz-duh za dugačku rafalnu paljbu o Nidžinoj genet-skoj nesposobnosti za opstanak... ali tast hvata zeta pod ruku i odvodi ga ka kuhinji: - Ajde, zete, savladaj se malo. Daj šansu miru! Nanu ipak boli glava!

Tako da se sav onaj vazduh koji je Nikolićka uzela za dugačak solilokvij pretvori u dubok uzdah i vrati se u sobu. Mislim vazduh, jer gospođa je bila usisala skoro sve. Sada, sama nasred bojnog polja, to jest nasred pretrpane sobe u kojoj se, osim francuskog ležaja srpskog bračnog para mlađih Nikolića, osim njihovog plakara i daske za peg-lanje, od juče nalaze i tri kreveca, jedan plavi, jedan roze, jedan žut, tri stola za previjanje sa fiokama, jedan plavi, jedan roze, jedan žut, tri noše, jedna plava, jedna roze, jedna žuta...itd. itd. Glavobolna gospođa iscrpljeno stoji i prisluškuje nastavak razgovora koji dopire iz kuhinje.

- Ne mogu više! Od venčanja mi se trpa u brak! Nije dala Ljubici čak ni da uzme moje prezime! - vajka se njen brljivi zet.

- Pa, što bi uzimala tvoje, kad je imala moje isto takvo? - odgovara mu njen brljivi muž.

- Mogla je da se preziva Nikolić - Nikolić kao kreten! - kaže ona sebi u znak podrške tezi da su svi muškarci budale. Dobro ne svi, samo oni na funkcijama: muževi, zetovi, predsednici vlada i partija, ratnici, biznismeni... Ala je boli glava! Pa nije čudo što su budale, njih stalno ovako cepa tikva... Oni cevče svaki dan. Odluči da barem sa čela opere taj bol i polazi ka kupatilu. Prolazeći pored kujne dobaci dvojici vinovnika njene sud-bine, izvinjenje: - Samo da se umijem, pa ću da vas pobijem! - i ode.

- Dobro de, pusti nas malo. Čekaju te u ku-patilu kraj toalet papira - nasmeja se Nikolić stariji sa olakšanjem. On voli njen nepredvidljivi smisao za humor, jer zna da bi život s njom bio potpuno nepodnošljiv, kad ona ne bi usred sukoba, tamo gde se najmanje nadaš, i gde bi svaka druga džva-njkala, ili histerisala... e na takvom mestu madam Nikolić odjednom počne da se zeza kao da ništa nije bilo. To jest kad pomisliš da će sad da te zgro-mi, ona te prosto šutne u dupe i crkne od smeha.

- Jel znate vi zašto sam ja napravio troje dece odjedared? - ulazi Nikola u veselu konspiraciju, jer je i njemu laknulo. Sto je naime, ostao u predso-blju a veštica je popustila i prešla u zezanje.

Tast je pristavio kafu mira i vadi rakiju mira. - Ne znam, Boga mi!

- Zato što sam za četiri godine braka jedva uh-vatio pet minuta da budem nasamo sa rođenom že-nom i da joj napravim dete. Pa, reko, daj da odma napravim troje, možda neće biti druge prilike!

- Oćemo li po jednu šljivu? - stari već naliva u čašice.

- Nije išla s nama na svadbeno putovanje samo zato što nismo išli ni mi!

- Šta da ti kažem, zete, sa mnom je išla čak i na svadbeno putovanje - podiže tast svoju čašicu: - U zdravlju i veselju da ih podižemo! Da i ti dočekaš buljuke unuka!

Nikola kucne svojom čašicom, prekrsti se, ko pošteni antihrist, trgne na eks kao nevini antialko-holik i vrati se u konspiraciju.

- Kupila je jednu žutu opremu. Ljutu žutu. Na-merno, samo da me natera da diskriminišem jednog od sinova. Za koga je žuta? Ajde, recite, koga da stavimo u žuto? To je boja ljubomore!

- Lepa je žuta boja, šta je tebi? Vesela. Otkad si ti praznoveran?

- Nisam praznoveran, ali koga da stavim u li-munasto?

- Petar u plavu, Rada u roze, a Žarko u žuto. Tako ćemo odmah po prvom slovu znati šta je čije.

- O čemu pričate? Jesam ja vas obavestila da se deca zovu Natalija, Petrašin i Vukašin! - Vraća se Nikolićka iz kupatila umivena i nepreporođena.

Nikola nije siguran da li ona ovo ozbiljno, ali mora da reaguje. Možda jeste ozbiljno.

- Eto vidite šta ja treba da trpim! Prepotopska imena! - gunđa tastu.

- Meni se učini da si kazala Anđelija, Mlađan i Slađan... - tast, izgleda veruje da se glavobolna gospođa i dalje zeza, ali Nikoli nije do ovakvih šala. Ipak je njegovo potomstvo u pitanju.

- Čuj, Mlađan i Slađan! Bolje: Srđan, Mrđan i Brađanka. Jevdokija, Jerotija, Jeremija!

- Uostalom, nas je troje, dece je, fala bogu, troje, dogovorićemo se. Neka svako da po jedno ime...

Aha! Osetio je Nidžo, tačno je osetio da se ne-što valja iza tog brega! Ovi bi da dele njegovu de-cu! - Zajebite tu primenjenu demokratiju. Deca su moja!

- Ono što je moja ćerka rodila, neće biti baš sa-mo tvoje, ako ima Boga i pravde!!! - tašta, nara-vno.

- Gospođo, ovde neću da popustim, upozo-ravam vas. Ime se nosi čitavog  života i ja sam spo-soban da zaštitim svoju decu!

- Zna se zašta si ti sposoban!

- Dobro, dobro. Zašto naprežete vijuge. Pa imamo kumove. Nek i oni nešto smisle! - ubacuje se majstor komprimisa, Ljubomir Nikolić sa svo-jim solomonskim rešenjem i novom čašicom ra-kije. Na šta ga i supruga i zet mrko pogledaše i sedoše da dobiju obećanu im kafu.

ZAJEDNIČKI JEZIK

Pesnik i filozof, a odnedavno i novopečeni vanbračni otac, Nenad Nenadović čvršće stegne volan svog taksija jer je u retrovizoru prepoznao ženu koju vozi. Odnedavno, on je bezecovao rela-cije vezane za Gradski bolnicu, i počeo da radi danju. Korumpirao je dnevnu dispečerku, da uvek zove njega. Tako mu je zapala i ova baba koja ide na posao, na akušersko. Najzad se setio odakle mu je poznata ta antipatična njuška, što ga je mučilo otkad mu je sela u kola, ima tome dobrih 15 mi-nuta. Naglo ukoči, pa još malo produži da bi namestio njena vrata taman kod gomile prljavog leda koju su čistači kolovoza napravili na trotoaru. Ne bi li fuksa vrat slomila pri izlasku! Onda se drsko okrene i, preko suvozačkog sedišta otvori joj vrata.

- Izvolite, gospođo! - kaže superiorno i lažno ljubazno.

- Ali... - zbuni se grozni ženski lik - ...nismo stigli...

- Navozali ste se. Zbogom.

- Kako to mislite? Da me izbacite na pola pu-ta? Neću da vam platim! - ni u zabuni ne prestaje da bude agresivna, mrcina medicinska, klimakte-rična.

- Ne morate. Častio sam vas.

- Ali, molim vas, kakav je ovo način. Ja ne bih ni sedala u taksi da ne žurim...

- Neću dalje da vas vozim. Izađite!

- Ja ... mogu da vas prijavim ...

- To bi ličilo na vas. Izvolte... - pruža joj Nele vizitkartu, galantno. Da zna koga treba da prijavi!

- Ne razumem zašto ste uopšte uzeli vožnju, ako nećete da je dovršite.

- Neću i tačka.

- Zašto? - smekšava matorka. Led je klizav i prljav, skršiće se ako izađe.

- Zato što znam ko ste. Prepoznao sam vas! Ajd, napolje!

- Ah, to ste vi, sad vas se sećam - slaga Nao-čarka i iskrivi lice u osmeh još neprijatniji od re-dovne smrknute face. Slagala je naime to da ga se tek sada setila. Nezaboravnog majmuna koji je pra-vio skandal, padajući u nesvest, u Sali III prošle nedelje, poznala je čim je stigao. Ne bi nikad ušla u kola neuračunljivog tipa da je na ulici bilo ika-kvog izbora. Ali nije bilo nikoga, osim njega. Kas-nila je na posao. Već je izgubila pola sata uzaludno pokušavajući da telefonom naruči taksi i ostvari popust od 30%...  Što joj nije uspelo. Samo navlače naivni narod. Puštali su joj muziku u slušalicu da bi se posle gladne godine najzad javili sa “Izvinite, nemamo slobodno vozilo. Pokušajte kasnije!” Ko zna koliki će telefonski račun da joj stigne! Na kraju je dobila taj Praksi taksi i poslaše joj kretena.

- Onda znate i zašto morate napolje. Orevuar!!! - probudi je taksista, iz košmarnih misli u koš-marnu javu, pošto taj očigledno nema nameru da odustane od besmislenog nauma da je izbaci na br-do prljavog leda.

- Ma, ne budite na kraj srca, čoveče, takva je bila situacija. Nisam ja vama kriva što ste se one-svestili... - namerno budi stid u njemu, ne bi li ga urazumila...? Pokorila...? Naočarka.

- E, sad vi lepo možete da padnete u nesvest i da se otklizate do posla - promašaj! Neša nije od onih što se pokunje od stida. Već od onih što se uz-kurče.

- Ma... ne budite detinjasti, čoveče. I to na svoju štetu. Zar nije glupo da ostanete bez naplate kad ste već obavili pola vožnje?

- Samo vi izađite napolje! - iskrevelji se Neša kao dete-debil. Povrh svega još ga osvežava bogat-stvom srpskog jezika u lirskoj formulaciji “ostati bez naplate”, pas “imao seks sa njom!”, žesti se u Neletu lirik. Kao satirik.

- Ja razumem da ste vi bili uzrujani one noći. Razumite i vi mene! Jedini način da se čovek brzo digne iz nesvesti je par šamarčića... - smekšava Naočarka do nivoa klasičnog vatenog uloška. Propusnog. Ništa krilca, ništa lepljivost, nigde sa-mouverenosti.

- Ajmo još malo da se pravimo blesavi! Znate vi vrlo dobro da ja ne govorim ni o kakvim “ša-marčićima” (kojih se Nenad uopšte ne seća, jebote, ko zna šta se sve tamo desilo one noći, ali neće sa-da da misli o tome!) nego o tome što me u četvrtak niste pustili da vidim moju ćerku? A? - isteruje Nenadović stvar na čistac, pošto je on na babu-skaru ljut jer ga je, dva dana posle rođenja Istine, šutnula sa vrata dečije sobe ko džukelu lutalicu. Samo što ga nisu izujedali, ona i jedan portir, isti takav brkati naočarac! Uspeo je, naime, Nenad ne-opažen da se došunja do samih vrata, kad su ga ukebali i izbacili napolje, režeći kao da je pokušao da ukrade bebama usrane pelene! Samo što nisu zvali interventnu jedinicu.

- Ama, čoveče, posete u dečijim sobama su oduvek zabranjene. Pravilnikom. Zbog virusa i mogućih infekcija. Bebe su vrlo osetljive - s mu-kom se i dalje savladava Naočarka, zadržavajući taktiku na svome liku, i osvrće se tražeći alter-nativnu šansu. To jest neki drugi taksi, sa pod-nošljivijim ludakom za volanom... kojeg nema na vidiku.

- Ta nemojte! U utorak može a četvrtkom nije dozvoljeno! Utorkom virusi ne rade, ili šta? – iro-niše Nele nadmoćno, iako ga već izdaje strpljenje kojeg nije ni bilo. U utorak, posle samog rođenja, dali su mu kćer u ruke, onako obeznanjenom, a već u četvrtak, smatrali su ga infektivnim strancem i nisu dozvolili ni da je vidi sa vrata. Dokurca!

- Pa šta ja tu mogu, propisi su strogi. To je radi zaštite beba.

- Pa, požurite onda da zaštitite moje dete od mene strašno opasnog! Pošto sam i danas namerio da svratim! Ne da svratim, nego da uđem! Požurite i zauzmite busiju, jer ću se uspentrati uz oluk do pendžera, ako bude potrebno...

- Probajte, ali na prozorima su rešetke... – pa-metna je Naočarka ko televizor! I dosadna isto to-liko: - Slušajte, nemam nikakvu želju da se vozim s vama, ali nigde nema drugog taksija, a ja žurim na posao. Zato vas molim da imate milosti!

- Nemam milosti! - nije Nele primetio rešetke, pa mu sad legla kamata na bes.

Naočarka frkne i izvlači desnu čizmu na sante prljavog leda. Da nije fino vaspitana sad bi mu se najebala majke. Taman kad je izbacila i levu čizmu  rizikujući da pogine u pokušaju izvučenja dupeta sa sedišta i oslonjanja na vlastite noge i led, tak-sista dotakne papučicu gasa, cimne kola. Malo, ali sasvim dovoljno da se ona sruči nazad na sedište i jekne:

- Pobogu! Šta pokušavate? Da me ubijete?

- Ne, gospođo, nego imam dil.

- Šta imate? - pita Naočarka zblanuto, jer joj je jasno da ova šoferčina ima sve osim zdravog razu-ma i da ona mora biti maksimalno obazriva i opre-zna ako hoće da preživi ovaj dan. Nije dosta što je ponovo utorak i što će opet da nagrnu spasavačice nacije!

- Imam predlog.  Odvešću vas, do bolnice, ako mi nešto obećate...

- Ja vama da obećam? Šta?

- Da ćete odneti Goci ono što ću ja da joj poša-ljem... - smislio je kako da prevaziđe rešetke, neće ona njemu doakati!

- Šta naprimer?

- Imam u gepeku jedan kofer, sa nekim poklon-čićima. A mislio sam još da dokupim neku sitni-cu...

- Kofer? Da joj nosim kofer u porodilište? Vi niste normalni!

- Ne razgovaramo o meni nego o dilu. Ja vas do bolnice, vi moje poklone u Gocinu sobu. Pošto ste mi svojim rešetkama upropastili plan “oluk”.

- U porodiljsku sobu, mislite? To nije dozvo-ljeno...

- Šteta... Onda vas ne vozim...

- Ne bi me pustio portir...

- Kupićemo nešto i portiru.

- Dobro, pokušaću, samo požurite - odjednom se stvarno odobrovolji Naočarka, da ne poveruje Nenad:

- Znao sam da ćemo naći zajednički jezik. Šta predlažete da kupim? - i nežno pokrene kola.

- Pa mogli bi jedan dividi plejer... i kravatu, plavu sa tačkicama... - spremno ispali Naočarka. - Ima u jednoj radnji koja nam je uz put...

- Šta će joj dividi kravata sa tačkicama? - iz-nenadi se Nenad

- Mislila sam portiru...

- A ja sam mislio Gordani! - i nasmejaše se oboje. Svako na račun onog drugog ludaka.

SUTRA, KAD ME ZVALA MAMA

- Jedi, nemoj da brljaviš! - kaže Ksenija pred-zadnjoj od svojih sestara, šestogodišnjoj Jeleni, koja umače kašiku u supu, ali je ne diže do usta.

- Tata, jel mogu da preskočim supu? - zaviruje Jelena mazno ocu svome, ispod novina, koje on čita.

- Može... - odsutno odobri Petar Petrović ne skidajući pogled sa... doduše, ne zna baš sa čega, pošto se iza Politike zapravo sakrio od dece.

- Tata! - opominje ga strogo, prvorođena Kse-nija. Ista je kao majka joj Vjera, misli Petar, i od-mah povlači netom dato odobrenje.

- Ne može! Kakvo preskakanje supe!

- E, baš neću supu! Šta mi možeš! - inati se Je-lena Kseniji. Inadžijka, kao majka!

- Ako preskočiš supu, ne ideš u bolnicu! – uce-njuje Ksenija kao starija.

- Oću u bolnicu! Tata, jelda idem u bolnicu?! - podviruje se Jeca još niže pod očeve novine sve dok ne umoči kosu u tanjir.

- Ideš, ideš...

- Ali tata, rekao si, ko ne pojede...

- Normalno. Samo ako pojedeš...

- Ti si gora od mame! - breca se mala devojčica na veliku.

- Ocu i ja u bolnicu! - javi se najmlađa seka Ana, koja se do sada zanimala odnosom svoje ka-šičice i kolutića šargarepe u svom tanjiru..

- Dobro, dobro, jedi sad! - umiruje je drugo-rođena Zorka, ozbiljna, kao mati joj Vjera.

- Beba je moja! - odlučna je najmanja devoj-čica. Odlučna kao majka. - Oću u bolnicu!

- Ama đe bi to moglo bez tebe Ančice đevoj-čice! - nasmeja se Petar i napetost koja je vladala za stolom nestade kroz zatvoren prozor.

- Tata, jel ti se javljala mama? - odvaži se Zorka, kao da su njih dvoje odrasli, za razliku od ovih klinki okolo. Premda je ona, ako niste zapam-tili, mlađa od Ksenije.

- Jeste... - uozbilji se Petrović ponovo, ali ne spušta novine da ga Zorka i Ksenija ne provale kako laže. Nikad nije bio talentovan za lažova, a sramota ga da prizna kćerima da mu se žena sedam dana nije javila iz porodilišta. Da nema ni sa čega da zove, pošto ga je, one noći kad je odlazila, gađala novim novcatim Eriksonom pravo u alatku kojom se prave deca. Poklonio joj je najmoderniji model kakav možda nema još niko u Beogradu pokušavajući da joj izjavi... pa... ljubav... Što on ne ume jednostavnije i običnije...

- Kada se javila? - nastavlja Ksenija isledni-čkim tonom, a la mati joj Vjera.

- Nikad. Ćuti i jedi!

- Svađali ste se, čim se ona ne javlja- neće Ksenija da ćuti. Pubertet ljuti.

- Muči tu! - naredi Petar tiho, ali opasno.

- Mene je mama zvala - procvrkuta mala Ana nakon dubokog muka koji je nastao posle tatinog bespogovornog imperativa. Šta zna dete šta je im-perativ.

- Kada? - odjednom Ksenija uzima i klinku za ozbiljno.

- Sutra! - odgovara trogodišnje dete, važno, oz-biljno i uvereno kako iznosi tačan podatak. Nara-vno, misli na juče.

- I šta kaže? - ne uspeva ni Zorka da sakrije znatiželju, a pravi se odrasla.

Petar spušta novine. Ako je Vjera zbilja naz-vala iz govornice dok je on bio na poslu...

- Kaze da me voli... - šepuri se Ana u centru pažnje.

- Voli i mene! - otima se malo starija Jelena, iliti Jeca za maminu ljubav. Tako je to kad deliš majku sa još tri kokoške, a danas će da donesu još nekoga....

- Mene voli najvise! - šuška najmlađa.

- Sve vas mama voli najviše - umiruje Petar decu.

- A, jel nas ti volis najvise? - malecka ga gleda, otvoreno. Pravo kroz zenice u mali mozak. Nema vrdanja!

- Normalno. Jedite - odgovara on ozbiljno i za-gleda se u jedan rezanac u svom tanjiru, ne dose-ćajući se da bi možda valjalo srknuti supu i pružiti kćerima pozitivan primer.

- Ana, a gde smo mi bile kad je mama nazvala? - sumnjičava je Ksenija jer je Ana baš u onom uzrastu koji psiholozi nazivaju razvojem mašte, ali ga Ksenija smatra fazom lakog izmišljanja i lupe-tanja.

- Bile ste u skoli, a ja sam kuvala rucak...

- I, jel ti mama kazala šta je rodila? - ipak Ksenija, kao najhrabrija, izgovori ključno pitanje koje visi u vazduhu već sedam dana. (Petar podiže novine i kao nastavlja da čita.)

- Jeste - ponosno odgovara najmlađe čedo. To jest najmlađe ovde prisutno, jer će čim ručaju krenuti po nešto još mlađe.

- I šta je rodila, dok si ti kuvala rucak? - Zorka izgubi strpljenje i stavlja pod sumnju trogodišnji izvor infomacija.

- Jednu malu, malecku bebu! Meni za rođen-dan.

- Ama, šta, budalo!? Batu ili seku? - izdere se Jelena, jer je i ona od nekog starija.

- Ne deri se na dete! Jedi tu supu! - umiruje je Ksenija, derući se isto tako.

- Ne deri se ti na dete. I ja sam dete!

- Tišina! - naredi Petar i nasta tišina. Jedno 28 sekundi.

- Ana, šta ti je tačno mama kazala? - remeti Ksenija tišinu, šapatom...

- Kazala je tacno da je rodila bebu manju od mene!

- Tebi je samo važno da je manja od tebe! - smeje se Zorka i obznanjuje da su se navukli na lagarije: - Pa će da ti secka luk dok budeš kuvala rucak!

- Beba mora da me sluša! Tata, jelda beba mo-ra da me sluša!? - Ani je dosadilo da bude naj-mlađa, kao što je Kseniji dojadilo da bude najsta-rija, kao što je Zorki i Jeleni dosadno što su naj-srednje.

- Mora, nego kako! - povlađuje joj otac.

- Ja sam sad najstarija od bebe!

Petar Petrović se nasmeja, pomisli “ Šta je da je, nek nam je živo i zdravo!” i navali na ohlađenu supu...

SLUČAJ OD STO KILA

Sofija leži u sobičku zvanom “šok soba” ili “intentzivna nega” jer tu ima samo tri kreveta gde se smeštaju takozvani teži slučajevi. Ne slučajevi od blizu sto kila, kao što je ona, nego teži u medi-cinskom smislu. Žene posle carskog reza, one koje dramatično iskrvare tokom prevremenog poro-đaja... Kao što je iskrvarila ova devojka koja spava u krevetu do Sofijinog, prikopčana na infuziju i još neke cevčice, aparate i igletine. Sofija je, tokom vizite čula i povezala da je cura porođena u vozilu prve pomoći, (one iste ledene noći pre nedelju da-na kad je i S stigla ovamo), da je jedva preživela i da joj je sinčić, takođe jedva živ, smešten u inku-bator. Zato ga ne donose na podoj. Bleda osoba uglavnom spava, a kad se nakratko probudi jedva progovara. Tako da Sofija ne bi znala ni da li je živa, kad se povremeno ne bi promeškoljila ili jek-nula u snu. Za sedam dana devojci nisu doneli nikakvu poruku ni sa portirnice, ni iz kancelarija odakle drugima prenose telefonske čestitke i naj-bolje želje. Kao da je sama na svetu... U bolničkom kartonu što visi  u podnožju kreveta, piše da se zove Isidora Sekulić. Kao spisateljka.

Osim pomenute kilaže, Sofija nije teži slučaj. Ovamo je smeštena posle sasvim normalnog poro-đaja, na intervenciju svoje drugarice iz treće klupe, Adrijane, a preko debele veze sa čuvenim lekarom koji porađa i šimpanze u ZOO vrtu i koji hladno-krvno ćaska sa porodiljama dok one sede na klonji. Adrijana, Sofijina najbolja drugarica i mentorka porođaja (pošto je ona uspešno obavila već tri ko-mada) smatrala je da je za Sofiju mnogo bolje da bude u manjoj sobi i da ne sluša kuknjavu i fanta-zmagorične priče ostalih histeričnih porodilja. Sofiji bi uistinu bilo bolje, kad se ne bi osećala kao da leži pored zaboravljenog mrtvaca. “Histerične” porodilje čuju se pak kroz otškrinuta vrata kako se slatko smeju. Čak ih je jednom čula i da pevaju, a već danima pokušava da ih zamisli kako se ludo provode u svojoj masovnoj sobi, ali ne uspeva u tome. Upoznala je samo jednu lađu, sa nekim neo-bičnim imenom, Darija valjda, jeste, Darija Darko-vić. Ta često prolazi pored šok sobe kad ide po vo-du i ponekad zaviri kod Sofije. Počela je da ulazi tek kada ju je Živka Fašista oštro opomenula da je ulaz u šok sobu najstrože zabranjen. Od tada svra-ća svaki dan. Žena oće zabranjeno voće, pa makar to bila i šok soba. Udata je za nekog krpelja koji ju je dovukao u bolnicu pre nedelju dana, kasno noću u sitne sate, hitno, po poledici, da bi svih ovh dana iščekivala srećni događaj koji nikako da počne. Prišipetlja svako malo glasno insistira od ispod prozora, ponekad dovuče i ciganskog harmonikaša, u sneg do kolena, pa pevaju folk-serenade, pošto mu je signal na mobilnom najčešće slab te funkci-onišu samo poruke i to sa zakašnjenjem od neko-liko sati. Darija je sumnjala da je i direkcija bolni-ce nabavila ometač za mobilne telefone, da bi obezbedila mir pacijentkinjama. Kao što su ga već nabavili i mnogi fakulteti u nameri da spreče mo-bilno sufliranje na pismenim ispitima... Ali joj je Sofija objasnila da nikom nije stalo do mira paci-jentkinja i da je to poslednje područje u koje bi bilo ko investirao bilo šta. Nego da je bolnica, ve-rovato u dometu ometača Zvezdara Teatra, gde su isti sigurno uključili pre neke predstave, pa posle zaboravili da ga isključe, pošto su se napili, kao i obično. Darija se na to iskidala od smeha i name-račila da Dušanu Kovačeviću, akademiku i upra-vniku Zvezdara Teatra kupi buket viskija čim izađe iz ovog logora. Prvo zato što je izmislio Georginu, večitu trudnicu a drugo zato što mu uporno radi ometač! Njoj, Dariji, naime sasvim odgovara što moblni ne rade jer je nervira muž, lik sa imenom istim kao njeno, Darko Darković se zove, očito su pravljeni jedno za drugo. Sofiji bi, naprotiv, više prijalo da joj telefon radi, pošto ona nema muža da je nervira.

Odjutros Darija nije svraćala, valjda je pala u laku depresiju jer danas najverovatnije (sigurno!) izlaze i poslednje žene koje su s njom došle u bol-nicu, a ona ostaje ovde možda do sudnjega dana, zauvek trudna kao Georgina!

Sofiji još nije rečeno da li će je pustiti danas, čemu se nadala, zato što joj je sinčić imao beta-karotinsku žuticu, pa se čekaju još neki rezultati iz laboratorije... Stoga Sofija pokušava da čita knjigu koju joj je za “avanturu produženja vrste” spako-vala njena “retka tetka”.

Ah, da! Jedino što stokilašica ima zajedničko sa pacijentkinjama koje obično smeštaju u ovu so-bu, dakle sa “šokiranima”, jeste činjenica da je i ona rodila sina. Čula je da skoro nikada ovde ne zaglavljuju majke devojčica, jer se devojčice čak i rađaju lakše od dečaka. Sofija nije feministkinja, ona je, naprotiv velika, prilično neizbirljiva, ljubi-teljka i pasionirana potrošačica suprotnog pola, ali nije mogla ne uočiti upadljivu činjenicu da su mo-mci od samog dolaska na svet veći komplikatori od nas devojaka. Sofija, dakle, nije sifražetkinja ali bi njenu “retku tetku” mnogi rado smatrali “najtvr-đom frakcijom” samo kad ona sama sebe ne bi smatrala mnogo oštrijom od svake tvrde frakcije - dakle vaginalistkinjom. Vaginalistkinje kao orga-nizacija, ni vladina, ni nevladina, naravno ne pos-toje, ali Sofijina retka tetka nikad i nije bila orga-nizovana osoba. Već zalutala ajkula. Ne postoji ni momentalizam kao filozofski pravac, pa tetka svoj veltanšaung ipak naziva momentalizmom, a sebe momentalistom. Istina, žestoka, neukrotiva, bes-kompromisna, nesalomiva tetka, pretvorila se pre devetnaest godina u nešto nedefinisano a smotano oko malog prsta svoje kćeri jedinice... ali je još uvek mnogi, neupućeni, drže za “ženu s mudima”. Dakle, ta osoba, koju Sofija zove i “tetka izu-zetka”, čije ime preskočemo jer ovde ionako već imamo suviše imena, ona je namenski odabrala i spakovala Sofiji knjigu Julije Voznesenske “Žen-ski dekameron”. Priča je, baš kao i ova, smeštena u porodilište. Razvijene radnje u Ženskom, kao ni u običnom Dekameronu, zapravo nema. To je niz ne-vezanih pričica kojima se zabavljaju žene u karantinu porodilišta, jer okolo vlada neka bole-ština. Koja boleština? Realni život, na primer. Za čitanje u bolnici je super, jer ne zahteva dugu koncentraciju. Julija Voznesenska je ruska redi-teljka, kao što je retka tetka srpska. Ova je takođe odnedavno počela da se bavi pisanjem, jer su joj dosadile probe i glumci. Pogotovo glumice. Čime tetka-izuzetka dokazuje da ne samo da nije femi-nistkinja, nego, brate, više nije ni žensko, pošto je ušla u menopauzu. Uostalom, zašto se ta meno... zove pauza, kao da ćemo je posle 70-te ponovo dobiti?! Trebala bi da se zove menokraj! Ili, bolje, menosloboda!

OK našli ste autobiografski momenat ove pro-ze, poštovani gospodine kritičaru, ne morate više da tragate. A mi, draga čitateljko idemo dalje. Ako imate nerava...

NENADOVO IZNENAĐENJE

U Keca ulazi Naočarka sa velikim koferom, uvezanim ogromnom groznom-roznom mašnom i sa rečenicom namenjenom otmičarki Goci: - Eks-perimentalna, ovo je za vas!

Dariji, koja se, ugledavši mašnu, uplašila da je to njen Darko smislio još jedan način (osim har-monika-serenada pod pendžerom, cveća i stalnih SMS poruka) da je izbruka pred ženama, trenutno lakne.

Ali Goca uopšte ne ukapira da se Naočarka ob-raća njoj. Pa se žena-kofer-mašna dovlači do Goci-nog kreveta i ponavlja: - Ovo je za vas! Alo!

- Za mene? - ne veruje Gordana - Od koga?

- Od onog porculanskog šoferčine.

- Porculanskog šoferčine?

- Ama, onog pamučnog, onesveštenog brate, zaboravih kako se zove - ostavlja Nočarka kofer, namerna da zbriše iz sveopšteg ludila radi koga je, da bi ikako stigla na posao, morala da se šunja hod-nicima sa koferčinom i mašnetinom.

- Porculanskog? Pamučnog, ništa ne razumem. Čekajte! - zaustavlja je Goca

- Ama, od pamučne krpe, ženska glavo, jesi ga tako nazvala? - precizira Naočarka već iz dovratka.

- Ja sam nazvala pamučnu krpu? - žuri Goca za njom.

- Onog, brate, što ti je pao u nesvest, kako ga zoveš, ne znam šta ti dođe!? - zastane Naočarka, jer ne bi volela da joj se ova lujka nađe iza leđa. Bolje da je u oči gleda!

- Ne dođe mi ništa i ne zovem ga nikako – shvatila je Goca, najzad, o kome se radi.

- Da se razumemo: ja sam donela jer sam obe-ćala, a obećala sam jer sam žurila na posao, pa me ucenio, ali nemam nameru da me uhvate. To je zabranjeno!

- Za razliku od drugih stvari, koje su ovde ta-kođe zabranjene! - dobacuje Darija, veselo u rastu-ću zavrzlamu. Ona voli frku i zabunu više nego leba da jede.

Naočarka se napravi da ništa nije čula i nas-tavlja Goci: - Za ovo se dobija otkaz. Nego, odmah to negde da sakriješ, jer ako te Živka uhvati, ja ni-šta ne znam! Ionako me mrzi.

- Ja da sakrijem ovaj sarkofag sa mašnom? 

- Da sakriješ, nego šta! Jer, ako te uhvate, ja nisam ni čula ni  videla, a kamoli donela, to da znaš! - zapreti Naočarka Goci, pa se odjednom tu-po zagleda u Cigančicu polusvesna da je nečega u vezi te male trebala da se seti... ali se ne seti da je zagubila njen nepopunjeni karton, jer je Goca po-tegla glupi kofer i gura ga napolje iz sobe:

- Ne samo da neću da sakrivam, nego neću ni da primim! Vratite to tamo odakle ste doneli.

- Jesi ti normalna, bre! Jedva sam ga unela, sad još i da iznosim. Jel ti misliš da sam ja luda?! I gde da nađem čoveka sad? - pa se obrati svima u sobi, tiho i uzrujano: - Nego, brzo to raspakujte i skem-bajte negde. - Pa ponovo Goci: - A dok raspakuješ, postavi stražu da ne naiđu glavonje - šapuće brzo, dok obazrivo, kao eksplozivnu napravu, ugurava kofer ponovo u sobu i obara ga iza Gocinog kre-veta, te poslovno hita ka hodniku. Onda zastane i dovrši: - Uostalom, ti danas izlaziš, pa ako te uh-vate, reci da ti je neko zabunom preobuku dostavio ovamo umesto u garderobu! Neko, a ne ja!

Ode i prvi put za nedelju dana zatvori vrata za sobom.

Goca se nađe u nebranom grožđu, što joj se ni-malo ne sviđa.

Srećom, ima ovde neko ko voli nebrano grož-đe, inače ne znam kako bih nastavila priču. Darija, naravno. Ona otškrine vrata, proviri u hodnik, pa se nasloni na ragastov odakle može da kontroliše i so-bu i hodnik. I kaže:

- Ja ću da stražarim, obožavam konspiraciju.

Ostale žene, a tu su još Ljubica trostruka maj-ka, Vjera koja je rodila petu kćer, Milica iz prve glave i suterena, i maloletnica Sadida, raskoko-dakaše se kao jato vrabaca. Žene obožavaju tajne. Posebno - razotkrivanje tajni.

LJUBICA: Zbilja, kako je unela toliku koferčinu? Meni nisu pustili ni mali higijenski pa-ketić! Ovaj portir je posebno lud.

VJERA:    Koji? Onaj sa brkovima i kačketom?

LJUBICA: Ma da, ta budala.

VJERA:    Pa, lako je njoj, to joj je muž.

LJUBICA: Ovoj bolničarki? A ja vidim da liče!

VJERA:    Al bi ipak nagrabusila, da je naletela na Živku!

- Oćeš li ti to da otvaraš danas ili misliš da ja doveka stražarim? - prekida Darija opštu ćućo-ranciju, obraćajući se Goci, koja neodlučno stoji kraj kofera i ne zna šta bi s njim.

- Ne znam da li da uopšte otvaram...

- Ih, bre, što mene neki ne pošlje taku paketinu, bre! - znala bi Sadida

- Oćeš da ga uzmeš?  Uzmi! - nudi joj Goca.

- Okle znam šta je unutri? - ipak ne zna Sadida

- Ako oćeš uzmi sad, kad otvorim, možda ću se predomisliti - nagovara je Goca.

- Kako bre? Kući da nosim? - proverava Sa-dida.

- Nosi.

- Mačku u džaku, di smem?! Oće otac da me bije da sam maznula.

- Znači, nećeš?

- Nije bre da neću, nego di smem...

Darija je nestrpljiva na straži: - I ti si mi neko žensko. Sve crkosmo od znatiželje, a tebe ko da uopšte ne zanima šta si dobila!

- To je izgleda, poklon od vinovnika? - smeška se Vjera, sveznalački.

- Izgleda da jeste... - kao da je malo postiđena, Goca.

- Vinovnik? Kako mu je to ime? Jel on naš? Srbin? - pita Sadida Maurici iz čijeg se ličnog ime-na može odmah zaključiti da je naša, Srpkinja.

- Nije to ime, vinovnik znači krivac! - objasni joj Vjera, blagonaklono.

- Eš me tužnu ako kapiram! Kriv što šalje po-kloni?

- Ajde, otvaraj, više, ubi me znatiželja! A i pro-maja odnekud vuče! - navaljuje Darja stražarka, na Gocu.

- On kanda bi se sad ženio, kad ovako vadi fle-ke... - Vjera više voli da gustira.

- Pa nek se ženi, šta mu ja smetam? - naivna je Goca, jer se uopšte ne oseća kao udavača.

- Daj da vidimo  k a k o  vadi fleke, možda još ima neke šanse... - umeša se najzad i Milica, koja je ćutala sve do sad, da ne poveruje čovek da je uopšte žensko!

- Šta kažeš, ima li šanse? - postaje Vjera direk-tna.

- Kod mene? Nema. Zakasnio je devet meseci, ko da je išo barskom prugom.

- Znači, vrdao je? - i konkretna je, Vjera.

- Aha...

- Zahtevao je da prekineš?

- Aha...

- Seronja! E, onda mu tako i treba! Sad se za-ljubio u dete! Patiće ko patikica! Neka!

- Zašto misliš? - Goca zbilja ne razume, jel joj to opao nivo inteligencije od produženja vrste ili šta...

-  Ne mislim, nego znam. I onaj moj svaki put obesi mrke brke do kolena kad čuje da sam rodila ćerku. A onda se na prvom kupanju baznadežno zaljubi u bebu. Posle ga opet nagovore da mu treba sin. Siroti, oni su niža vrsta. Nit znaju šta vole, nit zašto vole.

- Pa, ne može Gordana za tebe da se uda zato što su oni niža vrsta! - smeje se Milica čudnom raz-govoru o zaljubljivanju u bebe, koje nije pedofilija.

- Ne može, jasno, ja sam već u braku! - smeje se i Vjera.

Ljubica vraća razgovor na glavnu temu, odno-sno kofer sa mašnom:

- A zamisli, ako je unutra bunda, na primer, od polarne lije? Bi li onda ipak pristala...? 

Goca ne odgovara, čak se ni ne osmehuje.

Mora da ju je za srce ujeo, skot! Misli Ljuba.

- Što bi ti dobro stajala bela bunda! - gustira Milica Ljubicinu hipotezu.

Dariji dosadi iščekivanje: - Mala, čuvaj vrata! - naredi Sadidi pa napusti ragastov i dohvati mašnu na koferu:  - Za ovoliko stražarenje, imam pravo da vidim o čemu se radi!

Mašna se ne da tako lako. Ljubica se takođe približila koferu:

- Šta misliš, bi li pala na polarnu liju? - pitala je Dariju mislići na to kako bi njoj, Ljubici, valjda neko trebao da kupi bundu od polarne zverke. Ona je rodila trojke.

- Nego šta bi! Ne znam ni jednu ribu koja ne radi na belo krzno! - Darija je takođe riba koja radi na belo krzno.

- Možda nam je Goca zaštitnica krvoločnih zveri, ko holivudska zvezda?! Kad ona može da ne otvori paket, to vam je ili više ili manje od obične žene - i Vjera se približi, korak, dva.

- Oćeš da se kladiš? - izborila se, Darija sa ma-šnom i dohvatila se sa bravicom kofera.

- To nisam rekla... - i Vjera je slaba na krzno, pa ne bi uložila ni dinar na neku koja nije.

- Da otvorim? - savladala je Darija i bravicu pa traži odobrenje za podizanje poklopca.

- Slobodno... - Goca je pala u neku bezvolj-nost. Ne. Neodlučnost...

Kofer je otvoren, ali se vidi samo da je pun. Sve je pokriveno nekom ukrasnom hartijom, a na njoj, posred srede stoji mali, šareni koverat za čestitke. Darija uzima koverat i pruža ga Goci, koja samo odmahne rukom, nemoćno odbijajući da uz-me.

- Oćeš da ti ja pročitam?

- Ako hoćeš...

Hoće Darija, nego šta će! - Piše: Bez obaveze. Neša.

Sve se uozbiljiše, kao na parastosu. Šta sad o ovome da se misli? Bez obaveze...

- Dobar je, znači ne presinguje - misli Milica, glasno.

Darija smiče ukrasni papir i vadi vrlo lep džemper od angore. Jednostavan a elegantan, oči-gledno sa ukusom odabran, od čega Gordani ipak nekako lakne. Jebote, stvarno ne zna šta bi uradila da joj je poslao bundu... i ona radi na krzno. To je možda nešto atavističko, još iz pravremena kad su se bogovima žrtvovale device a ženama krvoločne zveri... Nevinost se i dandanas žrtvuje raznim pro-zaičnijim bogovima, ali krvoloci su zaštićeni...

- Ćorak bunda! Džemperiška!

- Laknulo ti, a? - pročitala ju je Vjera.

- Ima još, vadi dalje... - Ljubica ne gubi nadu.

- Ih, što ne uzeh, bre, koja sam ja budala! - kaje se Sadida Murici.

I tako dalje, i tako dalje. Bila je to scena za ko-mediju, a ne za roman. Baš im je dobro došla da prekrate iščekivanje, dok ne dođe glavna babica i definitivno objavi koja danas izlazi kući, a koja još mora da ostane. Provele su se kao u mega butiku jer su u koferu, osim pomenutog, bile još feno-menalne čizme meke kao rukavice, šubara, suk-nja... ma kompletna preobuka, sve sa bundom od polarne lisice, kao što je naslutila Ljubica, i par-femom Fiđi. “Čovek koji ume ovako da bira par-fem i garderobu, ne mora ni da bira ženu. Uzme bilo koju i sam upakuje!” ocenila je Darija, priz-nati poznavalac muškog roda, nepoznatog Nešu Nenadovića, kao upotrebljivog. Jedino mu je zame-rila što se nije drznuo da kupi i seksi veš. Ona preferira drske muškarce i naziva ih hrabrima. Zato se, valjda, udala za ziheraša i foliranta.

Svaka od njih isprobala je svako parče. Služile su jedna drugoj kao ogledalo, jer istoga nadaleko nema. Kao da je neko u bolnici odlučio da im sa-krije istinu o tome kako stvarno izgledaju danas, posle produžetka vrste.

Kad je stražarka napokon objavila da Živka nadire niz hodnik, one pouskakaše u krevete svaka sa onim što se našlo na njoj i navukoše pokrivače do brada. Sadida sa šubarom, Ljubica u džemperu, a Goca u čizmama i bundi. U sobi tišina. Čuje se samo kako Darija njuška parfem.

Odluka kako će se Gordana nadalje ponašati prema svom zlotvoru i darodavcu nije mogla da bude demorkatski donesena, jer je diktatorka Živka Fašista stigla do vrata sa sudbonosnim papirićem na kome je pisalo koje srećnice izlaze danas na-polje.

NELEČENI MAMURLUK

U kafani Natalitet nema nikoga. Neke stolice su dignute na stolove, a druge još uvek leže obo-rene pod stolovima. Nije sigurno da su te druge či-tave. Srče više nema. Bojažljivo ulazi Milan Po-pović sa torbom i polovnom, roze, nosiljkom za bebe. Zastane kod vrata i preleti pogledom po praz-nom lokalu. Samo dve stolice stoje normalno pored onog stola kraj peći na čvrsto gorivo, koje u njoj veselo pucketa... Uputi se tamo. Torbu stavi na jednu stolicu, a nosiljku na sto. Taman da sedne, kad dolazi iz kuhinje Ćale. 

- Dobar dan, jel radite? - pita Milan iz natrćene poze. Nit je seo nit se ispravio.

- Ne radimo... - odbrusi matori kafedžija. - Ali sedi - dodade kad prepozna klinca.

- Hvala vam, puno. Smrzo sam se napolju... - spušta se Milan na stolicu.

- Čekaš?

- Čekam...

- Sam? Gde su ti roditelji?

- U Cvetojevcu... to je selo kod...

- Znam, kod Kragujevca: - Ćale je takođe Šu-madinac. - A njeni?

- Njeni su, kod kuće, na šestom spratu, jer se ona udala za seljaka - gorko će Milanče.

Ćale se sneveseli, al ne dade da se to primeti: - I... još ne izlaze? - sedne kod rastuženog klinca za sto, uzevši stolicu sa susednog.

- Ne. Izgleda nije gotova vizita.... 

- Šta ćeš da popiješ ?

- Pa, ja bih... - zbuni se Milanče - ja bih ništa, ako može...

- Ništa može uvek, a zašto? - pita Ćale, premda mu je jasno da klinac nema love.

- Boli me glava...

- Oćeš rasola? - pita Keva dolazeći iz kujne, odakle je sve čula.

Milan ne zna šta da odgovori, a Ćale ga vadi: - Kuća časti...

- Dugo ti, bre, to traje. Od prošlog utorka... - Keva se vraća ka kujni, koliko da donese raso. - Što nisi lečio?

- Ne ume čovek, viš da nije naviko... - odgo-vara joj Ćale, umesto malog.

- Izgledaš ko izbljuvan. Žena kad te vidi, obro si bostan! - obaveštava Keva Milana, kad mu je donela raso i priključila im se za stolom.

- Ma, znam...

- Šta si joj kupio?

- Ništa, jel trebalo? - trže se Milanče.

- Pa nije obavezno, al mogo si da joj odvratiš pažnju.

- Nije mi palo na pamet, a nemam ni love. Je-dva sam skupio za taksi da je vodim kući.

- Sve zapio?

- Sve.

- Crno dete!

- Nisam ja ni imao bog zna koliko.

- Zato sad imaš naslednika! - ubacuje se u duet Ćale, sa malim osećanjem krivice što se dete zapilo u njegovoj kafani, čime je sebi napravilo ko zna kakav bračni problem.. Jebi ga, jeste dete, ali nije maloletan, ne mogu ja da mu branim, misli Ćale.

- Kad bi ti neko zatvorio ovaj ćumez, osevapio bi se - i Keva krivi Ćaleta. Kad se sam kriviš, svi te krive!

- Ih, a da nema mene i mog ćumeza niko se nigde ne bi ni naroljao!

- Ako, zaradiću… - teši se Milanče glasno, premda ne zna gde će da zaradi, pa mu sine  odje-dnom drugačije rešenje: - Ćale, oćeš da kupiš ovu jaknu? Sa pravim je perjem...

- Zašto?

- Da odnesem ženi bar cveće...

- I da zaradiš upalu pluća. Jesi ti lud!? Detetu treba zdrav otac - misli Keva na njegovo zdravlje. Kao da je njegova keva. Njegova, pak, misli da je pogrešio što se oženio razmaženom građankom i što se nikada neće vratiti na imanje...

- Imam drugu kod kuće - ne laže Milence. Ima drugu, ali prolećnu.

- A do kuće gotova pneumonija!

- Ići ćemo taksijem...

- A dok nađeš taksi? - ima Keva još argume-nata za upalu pluća.

Milan se pokoleba po pitanju jakne, pa upita Ćaleta:

- A bil primio burmu u zalog, da mi pozajmiš malo para?

- Pozajmiću ti...

- Nećeš valjda uzeti detetu burmu, nesrećo ni jedna! Sram te bilo, izrode baksuzni! - krsti se Ke-va i levom i desnom.

- Ama, neću, de, šta malerišeš! - Ćale izvadi šaku zgužvane love i turi Milančetu u šaku:

- Ne treba zalog. Verujem ti.

Dok Milan ne zna da li da broji, nekako mu ne-prijatno, (kad već Ćale nije brojao, a opet, kako će znati koliko treba da mu vrati,) i Keva vadi smo-tuljak love iz kecelje i gura pod jastuče u nosiljci za bebu: - Ovo ti je od mene za sina. Valja se!

- Ne znam dal valja kad beba nije prisutna... - još se više zbuni Milence

- Ama kako ne bi valjalo, evo i od mene! - gura i Ćale svoj smotuljak izvađen i džepića na prsluku: - Nek ti je živ i zdrav, Šumadinac!

KAD SE MILJAN UKLAPA U PLAN

- Vidi što me doterala ona uvrnuta. Sve mi stoji ko na manekenku. Sreća što sam se nagojila u bol-nicu ki svinjče, sad mi je tamancijato - govori Sa-dida Vjeri, dok dovršavaju presvlačenje u maloj garderobi u prizemlju porodilišta. Sadida se, nai-me, potpuno preobrazila, obukavši od glave do gle-žnjeva ono u čemu je Goca otmičarka stigla u bol-nicu pre sedam dana. - Jedino mi moje cipele ne stoje! - pa odluči da ipak obuje i Gocine čizme ma-da su joj prevelike za dva-tri broja.

- Izgledaš ko nova... - potvrđuje Vjera, po-gledavši je, odsutno.

- Niki živ ne mož da me prepozna sad... Šta si obesila nos? Viš, došo ti čojek i svašta ti dono. Znači, voli te!

Petrović je, naime, uredno došao i stvarno do-neo, ne samo sve što mu je one noći naređeno, ne-go i poveliki buket cveća, kao što dolikuje pravom ocu i domaćinu. Eno ga šećka se kao tigar u kavezu hodnikom ispred garderobe.

- Ma znam, ali ... Sve sam ja to zapakovala pre nego što sam krenula ovamo...

- I cveće? - čudi se Sadida, dok uskače u či-zme. I pete su joj previsoke. Jebešga.

- Ajd ne lupaj, života ti! Ko još sam sebi ku-puje cveće!? - smeje se Vjera.

- Kažu za uvrnutu Gordanu da je baš tako sama sebi na rađaonu donela buketinu ko za groblje, daleko bilo. E, jes ćaknuta! Kako, bre oda ona na ovome? Ovako? - nabada Sadida na štiklama.

- Dobro! Ja nisam uvrnuta i nisam sama sebi spakovala buket - kud mi baš ova jadnica zapade da s njom izlazim, misli Vjera.

- Znači, kupio ti tvoj čojek, došo i dono i ete, čeka te. Daklem, oprostio - pametuje klinka dok pokušava da, iskosa, uhvati celu svoju novu figuru u odškrinutom oknu prozora, pošto ogledala nema.

- Šta on meni ima da prašta! On je napravio. Pol od njega zavisi! - ko da se ljutnula Vjera malo na raspričanu Cigančicu, mada joj je jasno da mala klepeće od nesnalaženja i uzbuđenja. - Bolje pres-vuci tog... Leonarda... - i nasmeje se uprkos svojoj muci. Vjera.

- U šta bre da ga presvučem, kukala mi maj-ka?! Ništa bre nemam, a vidi kaka je ladnoća. Nit znam di da ga nosim. Ona bi možda tela da me pri-mi, al ne znam di je...

- Ko? - Vjera uopšte ne razume šta to upara-đena nesrećnica govori...

- Šta: ko?

- Ne znaš gde je ko?

- Ne znam di mi je mater!

- Kako ne znaš? - ne razume Vjera gde ovo ima, da dete ne zna gde mu je majka.

- Ne znam... preudala se, jel sam ti kazala već!

- Pa ko te čeka kod kuće?

- Ko bi me čeko! Ćaća se posle nje dvaput že-nijo! Najvoleli bi da se i ne vratim!

- Pitam te koga imaš kod kuće, a ne ko bi šta voleo! - strogo će Vjera.

- Druga maćeku s ćaćinu decu. Nju sam zvala mama, što sam morala. Al nije ona mater za ovo... Di će ona da me brani od oca... - vajka se Sadida i otvoreno pogledava na plavu torbu iz trećeg po-glavlja koju je Petar Petrović miroljubivo doneo svojoj supruzi.

- A gde je, do đavola, njegov otac?

- Čiji, bre?

- Pa detetov, jebote!

- Jes. Jebome, pa nesto.

Vjeri jedva dopire do mozga situacija u kojoj se našla ova devojčica, ali da nekako mora da joj pomogne, to joj je ipak jasno: - Daću ti ja da ga obučeš, ionako imam duplu opremu. Već peti put dolazim ovamo sa dve opreme. Roze, četiri puta ra-bljenom i plavom netaknutom. Seti se kako joj je pre devet godina zamalo zatrebala plava, ali je Zorkin brat blizanac rođen mrtav... i iscedi kroz stegnuto grlo. Vjera.

- Evo ti plava, obuci ga, u zdravlju da je nosi...

Sadida uzima dečačku opremu i počinje da pre-svlači svoju bebu neobično vešto. “Sigurno je da-diljala maćehinu decu” pomisli Vjera, pa se seti svoje najstarije kćeri, ne zna dal je išta mlađa od ove ovde jadnice. Zamisli svoju Kseniju u ovakvoj nesreći i suze joj krenuše same. Nije ih ni pri-metila. Samo je osetila kako je potmulo zabole duša negde duboko u solarnom pleksusu...

- Fala ti, dobra si ko melem na ranu. Volela bi da ga ti uzmeš neg da ga otud iz doma usvoju koj zna kaki...

- Iz kakvog doma? - opet ništa ne razume Vje-ra, ma šta mi je danas, misli i šmrca.

- Znaš ti kakog, šta se praviš luda! - razbesni se Sadida što će sad i ona da se rasplače.

- Nećeš valjda stvarno da ga daš u dom?

- Ko da ja volim, neg moram... - i tu je prekide žestok jecaj. Ne pomože bes.

- Boga ti, zatvori taj prozor. Živka Fašista uvek ostavi odškrinut prozor da se bebe čeliče... - od-jednom se razgoropadi Petrovićka, jer ne zna šta bi drugo mogla.

Sadida, naučena na naređenja, odmah pođe da posluša, ali se, kako dohvati okno strahovito upla-ši, prosto se unezveri, čučne i zaleleka šapatom:

- Kuku meni, eno mi ga otac, šta ću sad?!? Okle on?! Ocinkarila me maćeka!

- Ko, bre? - utiša i Vjera nemajući pojma zašto šapće.

- Moj otac.

- Gde je?

- Ene ga pred bolnicu! - pišti Cigančica dok se čučeći izmiče od prozora kao da otac može i kroz zid da je vidi. Vjera nabaci ćebence na svoju još dopola razgolićenu kćer i krene ka prozoru da ga zatvori. Vidi da napolju, pred ulazom, stvarno ne-kakav Ciga svira nekom šminkeru, čekaju valjda neku prvorotku...

- Joj, šta ću da radim sad?! - cijuče mala šću-ćurena u ćošku iza stola za prepovijanje.

- Onaj tamo? Onaj što svira?

- Jes, onaj s harmoniku... ubiće me, svega mi.

- Ma, što bi te ubio, viš da se veseli čovek. Svi-ra. Smiri se. Ustani.

- Ama ne svira on za men, bre, neg za onu bu-dalu s krznenu kragnu. Za pare svira bre, a ne od rados. Joj, ko sestru te molim, ja moram... moram da begam sad. Veze nemaš kako će da me razbije od batine. Ako oš, a ti uzmi to dete, ako neš ti os-tavi, nek nosu u dom... Moram da begam.

- Stani, bre, nije to tako prosto...

- Žao mi je da ga dam u siročad, ko da mi je od srca otpo - izdiže se Sadida iz čučnja koliko da po-ljubi dete u taban i odmah se spusti.

- Pa i jeste ti od srca otpao!

- A tebe mi nije žao da ga dam, dobra si ko pa-nja. Sami mi te Bog poslo... - cmokne i Veru u bu-tinu, iz čučnja, brzo, pretužno i uplašeno, pa šmug-ne kroz vrata i nestade.

- Ej, mala, ej, čekaj... - Vjera proviri za njom u hodnik i ...

A na hodniku je dočeka nestrpljiva figura Petra Petrovića sa srditim šapatom:

- Oćeš li više? Ili je šminkaš?

Ton tog šapata Vjeru momentalno vrati u so-pstvenu realnost, u lični problem. Ona trenutno zaboravi Sadidu i  isprgavi se na muža:

- Ako oćeš čekaj, ako nećeš idi. Ja tebe čekam čitavog života! - i odlučno zalupi vrata garderobe.

Petar Petrović shvati da je preterao, osvrne se da ga ne bi kogod video, pa se kao pokisao mačak ušunja u garderobu, sve sa buketom i sa tekstom: - Ajde, nemoj da si na kraj srca, nego čekaju me ljudi na poso. Šta se duriš vazdan. Imam važan sas-tanak.

- Ako ti je poso važniji, odlazi!

- Čuš, poso mi važniji, ne prdunjaj časti ti. No su nam đeca napolje, sama u kola, pa... - pa kako Vjera namćorasto ćuti i dovršava oblačenje de-vojčice on morade još malo da ublaži ton što ispade sasvim nežno i pitomo: - A što se ti na mene ljutiš kad se ja na tebe ne ljutim? - na šta ga Vjera poseče pogledom brže i žešće nego sablja dimiskija i on, ne znajući šta će, pošto je očigledno opet za-sro, obori pogled i ugleda na susednom stolu za po-vijanje još jednu bebu. U plavom. Sin. Sin, bo-gumi! Teškom mukom se uzdržavši da ne poskoči do plafona (koji njegovom temenu, brat bratu i nije predaleko) on spusti buket na radijator pa se do-stojanstveno okrene ka supruzi i reče kao prekorno, ali širokogrudo. Onako... e pa ne znam kako!:

- Ženo, što mi ne javi da si obliznila?

- Obliznila ti se koza u zavičaju, znaš!

- Ima li ih još?

- Ima! Puno porodilište! Koliko ti treba? – rik-ne Vjera i zagrcne se

Neka vala, misli Petar i sasvim se uprepodobi: - Oš da ti pomognem oko Miljana? - pa poče da petlja oko dečaka, kao popravlja kapicu na njemu, sve dok ga ne uzme u naručje. Drži ga... kao da u ogledalu proverava kako mu stoji sin, ali ogledala, rekosmo, nema.

- Ćerku nisi ni pogledao...

- Evo gledam je, ne plači. Čitav ću je život gle-dat - on levom rukom, spretno uzima i drugu bebu, tu ćerkicu u roze pakovanju. - Ajde, jadna, osvi-jesti se, gotovo je sad.

- Bolje da ne razgovaramo! - gura Vjera ruke duboko u plitke džepove i izlazi iz garderobe.

- Jes vala, bolje da idemo... - krene on za njom jedno pola koraka, a kako zakorači drugi korak izbije na vodeću poziciju. On gleda negde na dva pedlja iznad horizonta, sve kroz zidove hodnika, a ona u vrhove svojih čizmica, kroz suze.

Odjedared se ukopa nasred hodnika: - Petro-viću, moramo da razgovaramo!

- Oćemo, jadna, no ćemo poslije...

- Moramo sad. Odmah!

Utom se niodkud stvori baba sa ogromnom tor-tom: - Jao, vidi blizanci! Što su slatki! - ustremi se na Petra - Čestitam, čestitam! - pope se na prste i cmokne ga, materinski, u rame, preko torte i Mi-ljanove glave: - A mi smo dobili trojke! ... i pro-duži užurbano. Za njom kaskaju jedan simpatičan deda i ubledeo otac, punih ruku i samo dobaciše Petru u prolazu: - Izvini burazeru, uzbuđena je... Trostruka baba... Čestitamo... - pa promakoše...

- Čestitam i ja vama! - dovikne Petar za njima, pa nastavi i on svojim putem.

Dok je Vjera najzad složila u svojoj glavi kom-plikovanu rečenicu tako da izgleda jednostavna, istinu da bude uverljiva, i kad je zaustila da je izgovori, videla je još samo trokrilna leđa svog muža na glavnom izlazu bolnice. To su ona dvo-krilna vrata koja spolja zovu ulaz, a iznutra izlaz.

Na podu garderobe osta prazna plava torba, a na radijatoru vene raskošan buket.

ZAMENJIVA ZA FLAŠICU

- Jeste vi normalni, bre!? Dovukli tortu i kiflice i vino i rakiju, ko da je, ne daj Bože, daća u nekoj selendri. Ko da smo u Dragocvetu, kraj Jagodine, jebote! - sikće jedinica Ljubica Nikolić na svoju zajapurenu majku, usred bulumente belih mantila koji piju rakiju, grickaju kiflice, cevče vinčugu, lipaju tortu... Balave i žvalave njenog muža Ni-kolu, (Ljubicinog muža!) kao da nje nema!

- Pa, mi smo domaćinska kuća, moramo da počastimo ljude.

- Zašto morate? Nisu oni rodili trojke, nego ja!

- Oni su ti pomogli, dušo...

- Pomogli ne pomogli, ali ja sam nosila i ro-dila, otkud su oni važniji ?!

- Iju, sine moj, pa ko kaže da su važniji?

- Njima ste doneli žderačinu, a meni...

- Pa i tebi smo doneli. Torta je za sve. Oćeš pa-rče? 

- Ma šta će mi torta! Šta ću da obučem? Niste mi doneli šta da obučem. Kako da izađem odav-de?! 

- Dobro, bre, desilo se, obuci ono u čemu si do-šla. Tebi sve lepo stoji.

- A jel? To bi ti htela! Da baba bude lepša od majke!

- Odlučila sam da me zovete Nana, a ne baba.

- Nana doterana, a ja da idem u trudničkim vre-ćama. Nije ti dosta je što nemam frizuru!

Priteže Ljubica ofucani bolnički bade mantil. Baš sad kad joj svi cmaču muža ona da izgleda ko dronjak! Neće moći!

- Ti si i bez frizure lepotica - mazi je Mama po masnoj kosici.

- Devet meseci nosim vreće i džakove. Jedva sam čekala da se ljudski obučem!

- Pa, ja sam ti spremila sve što si telefonirala, ali je tvoj vajni muž zaboravio da ponese. Ostalo je da visi opeglano na vratima!

- Ima ovde jedna kojoj su kupili bundu! Pravu pravcatu belu bundu od polarne lisice, a rodila je običnu popišulju! Šta bih ja morala da rodim za takvu stvar? Trkačkog konja!

- Dušo, to ne zavisi od toga šta si rodila već o toga za koga si se udala! - shvatate da Nana Ni-kolić gubi strpljenje...

- Začepi! Ova se uopšte nije udala!

- E... pa da se ni ti nisi udala... - otegne Nana, samo dok smisli adekvatan protivudarac za ovo “Začepi!”: - Da ti ne ranimo muža četiri godine možda bismo imali za kakvu god oćeš bundu! - procvrkuće zajedljivo i zagleda se nevino u pome-nutog zeta.

Ljubica joj okrene leđa. Dokopa se mužev-ljevog uveta i šapne mu nešto što niko nije čuo, na šta se on momentalno odvoji od čestitara i držeći ženu čvrsto za nadlakticu odvodi je ka ćošku pro-storije objašnjavajući joj ubrzano: - Kad bih ja imao šesnaest ruku! Vozio sam s tortom u krilu. Još mi je samo falio aufinger u zubima!

- Pa, zbog torte u krilu ja da izlazim gologuza iz bolnice! E neće moći!

- Ajde, ne fantaziraj više, nego furaj da se spre-miš. Odma! - naravno da se Nikola nije usudio da naređuje, nego Nana Nikolićka koja se dovukla za njima u ćoše.

- Nemoj ti da se dereš na mene, nisam više de-te. Ja sam više majka nego ti! - dere se Ljubica. Nana jeste zajedala, ali se derala nije. Naprotiv, beše sasvim tiha, kao i sada.

- Odkud si ti više majka nego ja?  

- Zato što sam ja rodila troje, a ti samo jedno i to jedva.

- Al sam ja moje dizala 28 godina, a ti samo sedam dana. Idi, obuci se. Ionako idemo kolima, neće te niko ni primetiti.

- U tome i jeste problem što me niko ne pri-mećuje! Sveli ste me na bebeći doručak! Mislite da možete da me zamenite za tri flašice. E, ne može! - pohisteriše Ljubica, toliko glasno da se svi okre-nuše ka njoj a u prostoriji na časak zavlada muk. Ljubomir Nikolić se na brzinu izvini nekom davi-telju čestitaru i priključi se svojoj familiji taman kad je Nana Nikolić siktala kćerki u obraz: - Tiše, bre, gledaju te ljudi!

- Neću da se obučem, da znaš. I neću uopšte da idem kući dok mi ne donesete neku pristojnu gar-derobu! - vrati se Ljubica u rov i nastavi paljbu. Odlučna da ratuje do pobede. Tata Nikolić pre-blede, pogleda okamenjenog zeta pa upita ženu:

- Nisi, valjda zaboravila?

- Ja sam zaboravila, a ti i tvoj zet niste zabo-ravili! Na sve moram da mislim i još sam naj-krivlja!

- Ama, to su ženska posla!

- Smiri se, mamice trostrukice, svaki problem ima rešenje... - odkameni se Nikola, zagrlivši juna-kinju svog života, majku svoje dece, Ljubicu, što nju malo smiri.

- Pa jasno, evo sad će Nikola lepo da trkne do kuće i da ti donese sve... - genijalni plan je naravno Nanin!

- Obožavam kad dajete obećanja u moje ime, gospođo.

- Dobro, dobro, evo ja ću da trknem... - nudi se Ljubomir mirotvorni, lojalno.

- Tebi, kako voziš, treba dva sata da odeš i da se vratiš. - tvrdi Nana danas, premda je, ako se sećate prošlog utorka tvrdila da Tata vozi mnogo bolje od Nikole. Srećom, klope je sve manje, beli mantili se razilaze, pa je sve manje publike za ovaj neprijatni prizor iz porodičnog života.

- Neka, brzo ću. Za moju mezimicu... - ljubi tata Nikolić svoju Ljubicu u ruku, što je Nani Ni-kolić dokaz da sa njim nešto nije u redu. Kakav je to otać koji rukoljubi kćer, pa da je rodila košar-kašku reprezentaciju. Ljubicu, naprotiv ni to ne odobrovolji:

- Nemoj da ideš.

- Oćeš da ja odem? - ponudi se Nikola, galan-tno. Drugo je kad se nudi sam, a drugo kad ga nudi tašta jel?!

- Neću.

Trebala sam da je bijem dok je bila mala, pa me ne bi sad ovako zajebavala misli Mama Nikolić dok govori: - Ajde onda, navuci to što imaš pa da krećemo... babica je sigurno već spakovala decu.

- E, neću!

- A da zovemo doktora, možda tebi nije do-bro... - potraži matora Nikolićka pogledom neki beli mantil kome bi se moglo verovati, ali ne samo da nema takvog, nego nema više nikoga. Sve po-žderali i ostavili svinjac.

- Kako mi je, tako mi je, ali neću da izađem u krpama. Neću da se maknem odavde dok sve troje ne odete u radnju i kupite mi sve što mi treba. 

- Ali sine moj...

- Nisam ti sin, zapamti jedared.  Oću da budem žensko i da me obučete kao žensku! Sve što treba. Novo. Od glave do pete! Razumete?!

- Lepi tatini zubići - divi se Ljubomir svojoj jedinici, koja jedina na svetu može doakati nje-govoj supruzi, pa došapne zetu: - Uvek je imala oštre zubiće, samo retko reži.

- Znam... - odgovori Nikola. Ne da retko reži, već da oštro ujeda.

- I da znate, ako mi donesete neki turski bofl, opet neću da izađem! Zato pazite šta kupujete! - iznese Ljubica svoje uslove za sklapanje mira i ode. Vrati se na odelenje!

Oni ostadoše ko popišani.

- Ja mislim da je to porodiljsko ludilo. Da kon-sultujemo nekog? - pogodite ko to reče!

- Kogod njoj pokaže zube taj je, normalno, lud - ovo je Tata.

- Ja isto mislim da je bolje da krenemo po bu-ticima... - a ovo se Nikola slaže sa nečim što niko pre njega nije predložio.

- A imaš li ti zete pare da izfinansiraš to pri-krivanje ludila?

- Imam ja još nešto čekova, izvadićemo se - Tata Nikolić je naviknut da finansira hirove svoje mezimice, a ovo ipak nije hir. On uzima zeta pod ruku i vodi ga ka izlazu.

- Gde ćete bez mene? Vi ste invalidi u pita-njima ukusa... - zakaska Nana za njima.      

MAKSIM TO JEST BRANKO

Uz muzičku pratnju Ibre Mauricija, Darko Dar-ković, besramno stoji pod prozorima Akušerske klinike i kao balavac kuca SMS poruke svojoj ženi Dariji, koju vidi na prozoru.

“Smalc je sredila sve dokumente, ako prista-nes.” otkuca on.

“Na razvod?”

“Ne,bre! Na porod!”

“Idi kuci, covece. Oladi, nije jos ni pocelo!” stiže mu odgovor odozgo.

“Kupicu ti sve cokolade ovog sveta. Mnogo mi je stalo”

“Nosi se kuci i vodi tog dzipsija, nemoj da me brukas vise!”

“Zasto da vodim cigu kuci? Svidza ti se?”

“Ama, vodi ga odavde, svi vas gledaju ko da igra mecka!”

“Niko nas ne gleda. svi imaju preca posla!”

Poruke lete tamo-vamo vrlo brzo što očigledno znači da je signal dobar, ali Dasi ne pada na um da bi, dakle, mogao prosto da nazove Dariju umesto da se muči s tipkanjem. Navikao čovek da se muči za ovih nedelju dana između utoraka. Dariji jeste palo na pamet, ali ona neće da zove, oće da ga još malo kinji jer ju je uvalio u ova Godo-govna. Pos-lednje od žena što su primljene one njene baksuzne noći, puštene su danas sa decom. Neke su otišle još u četvrtak. Samo ona ostaje neobavljenog posla. Mogla je lepo da se baškari kod kuće umesto da se ovde intenzivno bavi nespavanjem.  Nudili su joj indukciju, ali je odbila, hoće da rodi normalno, kad joj priroda odredi. Zapravo, čula je da pod indu-kciom bolovi uopšte ne idu u talasima, nego cepaju konstantno, bez šanse da se prikupi snaga za novi nalet. Nudili joj i lumbalnu blokadu bolova, a to je odbila iz principa. U stvari, i o tome je čula nepri-jatne priče...

Upravo posmatra kako izlazi mala Milica sa nosiljkom u ruci i pored nje nešto podbulo, usu-kano, golobrado, sa jadnim buketićem cveća i praz-nom torbom od preobuke... nije valjda za to udata?

Pojava golobradog natera Darka da postiđeno, zabije nos duboko u ekran mobilca i okrene se po-luleđno izlazu porodilišta. Klinac sa svojom pile-tinom prolazi mu iza leđa, čuje im razgovor: 

- Neka, neka, nosi ga ti, bojim se da ga ne is-pustim, malo mi se tresu ruke...

- Kako to izgledaš? Jesi ti pio, Milane?

- I, kažeš, dobar je, ne plače puno... - izbegava klinac odgovor

- Čuj, pio! Treznio se nije! Što se nisi obrijao? Izgledaš ko hajduk, misliće žene da si došao da me otmeš! - Milica bi htela obrijanog muža, nema veze što nema šta da brije.

- Super je da ne plače ... Nisam se baš naspa-vao ovih dana...

- Vidim, a vidim da se nisi baš ni naumivao....

Milan otvara vrata taksija, sakrivenog iza grma ko državna tajna: - Jesi slobodan?

- Nisam. Naručen sam... - odgovara Nenad i navuče šilt kožnog kačketa do na nos. Bez razloga, pošto ga Milanče nije prepoznao, kao što nije ni Nenad njega.

- Zašto nisi rekao tati da sam rodila sina? On bi došao po nas, znaš da je...

- Dobro je da imaš mleka. Kažu da je dojenje najzdravije...

- Milane, pitala sam te nešto... - zastane Milica da raščisti stvar i da sačeka taksi!

- Da, da... Nekako sam se navikao na misao da ćemo imati ćerku. Sad ne znam kako ću da se na-viknem na tog ... našeg malog rođaka...

- Na kojeg malog rođaka, Milane?

- Ama, na tog što si rodila, na Maksima!

- Mislila sam da se zove Branko.

- Branko? Zašto Branko? Imaš neku sentimen-talnu uspomenu? - ljubomoran je Milan.

- Ma, to sam htela da ti  predložim zato što ga tako zovem već pet-šest dana.. Maksim mi je neka-ko staromodno, bolje je Branko.

- Pa, sad je baš moderno, staromodno! Sve sa-mi Miloši, Uroši i Nemanje...

- Najbolje je Branko!

- Ono... moglo bi i Branko, samo ja sam svra-ćao u Opštinu i oni su upisali Maksim.

- Znači, ti si mu već dao ime. Bez mene?

- Hteo sam da te iznenadim...

- Pa, što me ne iznenadi popravljenim bojle-rom, nego Maksimom!

- Ti si mene iznenadila Maksimom, a ja tebe samo imenom...

- Kako da mu tepam Maksooo, kao tvom dedi?

- E nije, nego je bolje Branooo, kao nekoj hid-rocentrali...

- Ja ću da ga zovem Branko, a ti kako hoćeš! - šara Milica pogledom na sve strane ne bi li uočila nešto slobodno na četiri točka čime bi stigli kući.

- Neka bude i Maksim i Branko. Pa kad sedne na roze nošu, biće kadar za Felinija Maksim Bran-ko Popović, da izvinete, kenja!

- Meni to nije smešno!

- Nije ni meni! Bojim se da ga kupamo u roze kadici, da ga oblačimo u roze... Bojim se da odra-ste na roze noši... Mogao bi da postane peder...Sad sam tek shvatio zašto moja baba tvrdi da se ne valja kupovati ništa dok beba ne dođe. Zna narod. Ja sam ti to na vreme rekao, ali si ti tvrdila da na-rod priča koješta zato što ne koristi ultrazvuk...

Milan se čudi zašto mu Mica ništa ne odgo-vara, osvrne se, vidi da je nestala i uplašivši se dre-kne iz malog mozga: -  Milice, Milice, Gde si?

Milica, koja je u međuvremenu uočila zani-mljivog četvorotočkaša, smestila se sa Brankom na zadnje sedište, smeje mu se, sa desetak metara uda-ljenosti, kroz otvorena zadnja vrata:

- Tu sam, Oćeš li više?               

Milan je opazi u mercedesu pink boje sa crno belim kockicama i kragujevačkom registracijom! Na suvozačkom sedištu dostojanstveno sedi njegov deda Maksim sa šajkačom na glavi i korpom pu-nom ponuda u krilu. Prekrila je baba uštirkanom krpom, kad je deda jutros kretao iz Cvetojevca kragujevačkim tajom pred svog praunuka u Beo-grad. Od podneva kruže oko bolnice.

- Maksime, bre! - vrisne Milanče, dedu i sina o istom trošku. Poskoči prema njima i drepi na mr-šavo dupe u debeo sneg. Celac.

BEGUNICA

Kad je Nenad, iz svoje zasede iza grma, opazio Gordanu, ona je već bežala niz ulicu. Nije valjda, da beži od mene?! Pokrene davno upaljena kola, zagrejavao je motor od 12 sati, i polazi za njom, neodlučno... Kako mi promače? Nisam je uočio, jer sam očekivao belu bundu, dopire mu do mozga. Nije prihvatila... ni poklone, ni izvinjenje... Sve staro obukla. Znači... jebote, šta to može da znači? Sad ću da se izblamiram ko nikad u životu! Misli, dok budale trube za njim kao idioti jer vozi pola ki-lometra na sat, jedno trdeset metara iza nje. Zamiče mu za kontejnere, za odbačene frižidere, za par-kirana vozila... Srećom, skrenula je u jednu bočnu ulicu, gde on ne bi smeo, ali skrenuće za njom i os-taviti nestrpljive, neodgovorne trubače za sobom na glavnoj džadi. Uličica, naravno nije očišćena. Led debeo više od mesec dana. Sokak strm. Super sam ako ne poginem! Stiže Gocu i uspeva da zau-stavi kola, sa olakšanjem:

- Dobar dan... Da vas povezem...

Goca samo pruži nesiguran korak i ne odgo-vori. Odnese olakšanje. On klizne za njom.

- Daj da vas odvezem, bre, polomićete se na ovom ledu...

Ona se okrene i zastane: - Nemam pare!

Kakve pare? Jel ona luda? misli Nele, ali joj otvara zadnja vrata, preko suvozačkog sedišta, kao mušteriji (neće da izgleda nametljiv, pošto nije...): - Samo reci kuda...

- Što dalje! - upadne ona na sedište, nespretno. Prosto padne u kola, kao da se pokliznula. Jeste, iz-gubila je led pod nogama! Ispustiće dete! pomisli Nele pa vidi da ona u rukama ništa nema, ništa nije ni imala...

- Šta se desilo sa Istinom? Gde je Istina? Zašto plačeš?

Gordana ne odgovara. Ispod sunčanih naočara liju suze.

- Reci mi šta se desilo. Imam pravo da znam! Ja sam ipak... - da nije? konsternira se Nenad. Be-ba je bila živa i zdrava, video je rođenim očima, najveća u porodilištu. Držao je u rukama, imala je prstiće... Ostavila? Dala u dom? Samo zato što je vanbračno?! Čitao je negde da postoji i neko poro-diljsko ludilo... zato ih i drže odvojeno od beba nekoliko dana, jer u tom ludilu, one mogu da... mo-gu da ubiju, jebote. Žene su životinje!

- Obećo si da me voziš. Šta oćeš sad? Ajde, kreći bre, će me vidu.

- Ti bežiš? - beži vidi se! Potpuno je van sebe, ne liči na sebe. Gordana.

- Begam. - potvrdi ona kroz jecaj.

- Šta si uradila sa mojom ćerkom!? Moraš... re-ci mi! Ja sam... Ja nisam...

- Ama ja, bre ne znam šta sam uradila s mene, akamoli šta je s tvoje dete. Oš da voziš il da trčim sama?

- Čekaj, bre, pa ti nisi...

- Ništa ja nisam, života mi.

- Skini naočari - zgrabi je Nenad za ručni zg-lob.

- Di smem, pusti me - otima se ona.

- Zašto plačeš?

- Plačem što me duša boli, šta ti imaš pojma! Pušćaj me. Joj, pušćaj... - ne može da se otme, ne-ma snage, devojka. Devojčica.

- Ama, pustiću te, samo mi objasni...

- Ništa ja ne znam, nisam ništa znala i nisam kriva. I mene se srce cepa!

- Smiri se, smiri se... osvesti se, bre! Šta je bilo sa Gocom?

- S koju Gocu? - Sadidi kao da biva vidljivo da se ovde izgleda ne radi o njoj i njenoj bežaniji ne-go o nekoj sasma drugoj begunici...

- Sa onom što je rodila Istinu. Ovaj, devojčicu. Otkud tebi njena garderoba?

- A, to ti misliš? Pa dala mi. Nisam krala života mi. Ja ne uzimam tuđe.

- Sve ti je dala?

- Sve, života mi.

- Zašto? - potpuno iracionalno u Nenadu se ja-vi neka nada...

- Otkud znam. Dobila sve novo od neku buda-lu, a mene dala sve staro...

- Znači, dobila je... I prihvatila?

- Oćeš sad da me voziš?

- Nemam vremena, moram da je sačekam. Uz-mi kolegu.

- Ama, otkud mene pare za kolegu!? Obećo si đabe...

- Evo ti pare, pa briši. - daje joj smotuljak, ne zna ni koliko je smotano, biće joj dosta!

- Fala ti ko bratu - steže Sadida smotuljak. - Ama šta je bre s ovoga Boga, što sam gora on sve bolji, ko da više voli grešnici?! - i izkobeljava se iz kola...

SMS NOGA ZA DASU

“Bezi kuci, na glavu si mi se popeo!” čita Darko poruku od svoje životne saputnice, kad ga sa leđa, ljubazno prepade gospodin Nikolić stariji, sve sa unučetom u naručju: - Dobar dan, vi još čekate?

- Tako mi je, valjda, suđeno... - strpa Darko mobilni u džep, kao da ga je ukrao.

- Ma, biće sve u redu, burazeru, još malo str-pljenja... - teši ga Nikola, prolazeći, sa sinčinom u naručju. Valjda je sin, kad je sav u žutom ko limunčić. Curice su roze.

- Lako je tebi da budeš strpljiv kad si dobio troje!

- Važno je da si muziku doveo! Ajd, nek ti je sa srećom... - prođe i matora Nikolićka, sa trećom bebom. Roze. Neće valjda ličiti na babu polovinom 21-og veka, misli Dasa.

- Vi ste mene opet zaboravili! - kaska za njima simpatično ženče u ganc novom kaputiću sa ras-košnom krznenom kragnetinom, vukući razvaljenu torbu. - Dajte mi moje bebe! Ej!

- Slaba si ti još da nosiš decu... - osvrne se na čas Nana Nikolić i nastavi ka kolima.

- Teža mi je ova torbekanja nego sve troje kli-naca.

- Ali torba nije osetljiva, ako ti ispadne nikom ništa a moji unučići... - smešta se matora na zadnje sedište, pored zeta. Papa Nikolić već sedi na su-vozačkom i ljuljuška zaspalo unuče. Ljubica ne veruje svojim očima:

- Jel vi to mislite da ja vozim?

- Pa mi držimo decu! - odgovoriše uglas.

Ljubica spusti torbu pored kola, sede na voza-čko sedište opasno mirna i zalupi vratima. Iz čega se može zaključiti da nije mirna. Malo zatim, auto Nikolića, pojuri kao fanđo. Torba osta.

“Vidi kolika zenica rodila troje a ti se femkas”

“Zenica oka tvog?”

“Ne nego ovo nista od zene rodilo trojke a ti jos nista”

“Pa sto nisi ozenio nju! Nosi se!”

“Ne razumem”

“Nosi se u majcinu iz mog zivota pederu dosa-dni”

Dasa Darko, ništa ne shvativši iz ove SMS bra-čne svađe, gleda u bolnički prozor svoje žene. Ona mu odande besno pokaže rogove i nestane. On po-če da kuca poruku, pomirenja... ali se napokon do-seti da bi mogao probati i da je pozove, pa stisne brojku. Njen telefon zazvoni tri puta i klik. Is-ključila se. On proverava signal, da nije opet osla-bio. Nije signal je potpun. Zove ponovo: “Mobilni pretplatnik broj 063 77 77 777 dži es em mreže trenutno nije dostupan. Molimo, pokušajte kas-nije.” Marš u pizdu materinu, automatsku, pukne Dasa Darko glasno i zine ka prozoru. Nema je. Nema čak ni zavese pa da se nada kako se iza nje sakrila. Prozor zjapi zatvoren i prazan. Potraži pog-ledom kakav kamenčić, ali sve što ima u bol-ničkom parku sakriveno je ispod leda na stazama ili ispod pola metra snega celca na bivšim trav-njacima. Dasa se saginje, napravi malu grudvu, tvrdu ledenu...

- Ej, bre, gazdo, će razbiješ prozor, ene ga por-tir na vrata, bre! - uhvatio ga je za šaku Ibro Mau-rici - da se vrnemo u kafanče, na lonče rakije...

- Idi ti, doći ću ja... - kaže Darko i ispusti gru-dvu.

- Sam da mi platiš što sam se smrzavo...

Darko plaća i odlazi nekud, rešen da pokuša kasnije, kao što su ga zamolili iz Mobtela. Maurici odgega u Natalitet da odmrzne prste...

TREĆI KRUG DEMOKRATIJE

U ogromnom džipu, koji više liči na kombi, odnosno u vozilu za koje prepreke ne postoje, a koje je Petar Petrović, parkirao na mestu rezer-visanom za hitnu pomoć, bilo mu hitno, šta se mo-že! među njegovim kćerima odvijala se ovakva scenica:

ANA:        Ja ću da hranim bebu.

ZORKA:   Beba će da sisa, a ti možeš samo da joj brišeš guzu, ako voliš.

ANA:        Šta da sisa?

ZORKA:   Pa mleko iz mamine sike.

ANA:        Kod moje mame?

JELENA: Kod naše mame. Nije to samo tvoja mama!

ANA:        Moja je najviše zato što sam ja najmlađa.

KSENIJA: E, pa nisi više najmlađa. Sad je beba najmlađa...

ANA:        Beba mora da me sluša...

JELENA: Mora da te sluša, a ti moraš da slušaš mene, ćuti sad malo.

ANA:        Zašto?

JELENA: Da odmorim uši.

ANA:        Umorne ti uši?

JELENA: Aha...

Kad je Zorka ugledala roditelje na izlazu bol-nice i ciknula:

- Eno ih! Dolaze!

- Gde su?

- Vidiš tamo, ispred onog Cige što tegli har-moniku...

- Šta to tata nosi?

- Pa bebu, valjda...

- Mislim da mene nije nosio... - seća se Zorka svog izlaska iz porodilišta u svet!

- Dve! Nisu valjda dve, biće nas ko Kineza! - vidi Ksenija, odlično vidi! Samo je kasno spazila da je mala Ana ko zna kako otvorila vrata, ispala iz džipa i trapavo trči prema roditeljima.

- Ana, pazi, čekaj, gde ćeš? - za njom već trči Zorka.

- Stani, mala! - iskače i Ksenija, da iskontroliše situaciju. Za njom se izmigolji i Jelena, pa zaždi kroz celac da zaobiđe sestre i stigne prva. Za to vreme mala Ana je već cimnula za kaput neku ne-poznatu ženu objašnjavajući joj:

- Teto, meni mama rodila dve bebe za rođen-dan!

Žena joj se blagonaklono smeška, osvrćuću se da vidi čija je i odakle se stvorila.

- Izvinite gospođo! - stigla je Ksenija, uzela Anu u naručje i cimnula je za pleteničicu:

- Jel ti reko tata da čekaš s nama.

- A tebi je reko da me čuvaš a ne da me čupaš! Pusti me, ja moram prva... - batrga se mala: - Ma-ma, mamice...

Jelenina taktika “preko preče a okolo bliže” (kažu da su srednja deca najbolji taktičari i di-plomate) je upalila i ona se već obesila o Majku.

- Zdravo mile moje, jeste bile dobre? - ljubi Vjera Jelenu i spušta je pored sebe, pa uzima od Ksenije Anu, koja je tužibaba: - Mama, ja sam bila najbolja a Jelena nije pojela supu...

Petar je već uspeo da Zorki uvali roze bebu, Kseniji daje plavu, sa rečima: - Drži brata!

Ksenija preuzima to dugo očekivano čudo go-voreći: - Znači, dobile smo brata, nema više gnja-važe, fala Bogu!

- Oćeš da vidiš bebu? - o vratu nosi Vjera Anu, a za ruku vodi Jelenicu hitajući za ostatkom poro-dice koja se već smešta u džip.

- Oću tebe! Mama, jelda nećeš više nigde da ideš?! - steže je Ana oko vrata, samo što je ne pri-davi od ljubavi - Jel sad možeš  da spavaš sa mnom, ne moraš više sa tatom?

Petar shvati da mora da se vrati i izbavi ženu od prevelike ljubavi.

Uzima i Anu i Jelenu u svoje veliko naručje: - Ovamote, polomiste majku!

- Mene mama najviše voli! - ne da se Anči od majke uzeti.

- A mene tata najviše voli! - obisne se Jeca o oca.

- Lažeš! - prelazi i Ana u očevo naručje da bi ujela sestru. Bukvalno, zubićima...

- Ti lažeš! - klepi je Jeca. Čitava ova sestrinska bitka odvijala se u naručju Petra Petrovića, dok su njegove starije kćeri Ksenija i Zorka ulazile u džip i smeštale najmlađu, još bezimenu đecu. To jest Miljana i ... to novo dijete.

- Ne udaraj sestru!- povuče Vjera Jecu za uvce da je umiri. Petar prebaci obe kćeri na desnu ruku a levicom cimne za resicu ženu, pa se našali:

- Treći krug demokratije! Ne diraj mi đecu! - i uze da pakuje potomstvo u džip.

IZLAZAK ISTINE

Nenad se vratio pred akušersko odelenje, ali se ovaj put parkirao otvoreno, upadljivo, na trotoaru (nek ide život!). Više i ne sedi u kolima, već stoji pored, naslonjen šmekerski na krov i osmehuje se široko kao razlivena ravničarska reka. Nisu stigli ni prsti u čizmama da mu se smrznu, kada izađoše Goca i Bojana. Ova pištoljašica je u svakoj čorbi mirođija, pomisli Nele i zacvrkuta: - Tu sam, već sedmi dan. Zdravo svanule, moje dame!

- Zdravo i tebi, junače! - odgovori Goca nas-mejano i velikodušno, samo ga malo gricnuvši sa tim “junače”...

- Nemoj da me zezaš, nije ni meni bilo lako. Ja sam, bre, bio kodnapovana osoba. Malac talac...- plasira Nele drugarski zezatorski ton, kao “nema veze, super smo se proveli”:

- Kuda idemo?

- Mi kući, a ti? - odgovara pištoljašica umesto Gordane, kolko da se Neši malo smrkne:

- Vi, gospođice, ne ulivate strahopoštovanje ot-kad su vas razoružali, prilikom šenlučenja u kafani. Ne znam kako će se to odraziti na vašu sportsku karijeru!

- Dobro me podseti. - poskoči Bojana - Moram da otkupim svoje naoružanje! - pa Goci: - Sačekaj me jedan čas, molim te, brzo ću... - potrči ka kafani Natalitet, ko da leda nigde nema, i kao da nije u visokim šmizlinskim čizmama do polovine butina, misli Neša a kaže:

- Pa ... valjda mogu barem da vas odvezem do kuće...

- Nije neophodno, poručile smo kolegu, samo da se Bojana vrati...

- A što moraš da je čekaš... smrznuće se dete...

- Čekala je i ona mene... - gleda Goca za Boja-nom i vidi kako je ova zastala pa ćaska sa nekim visokim šminkerom. Jebote, stvarno će da mi se smrzne dete, dok se kokoška izašikuje u svom pla-tonskom fazonu! Kad bi bar bilo nade u nešto kon-kretno, pa da izdržimo, a ne ovako da mi se dete bambadava smrzava. Bojana odluči da ipak uđe u Nešin taksi, koliko da se ne skočanji čekajući. Ne-nadu svane!

- Lepo ti stoji... - zavlači se i on u auto i za-tvara vrata.

- Misliš bunda?

- I to, ali mislio sam beba.

- Da se razumemo! Ušla sam samo da pričekam Bojanu.

- Dok se ona naflertuje sa onim smotanim le-potanom ti možeš... - Nenad zna da Bojana razgo-vara sa smešnim likom koji nije dočekao svoju že-nu jer ju je doveo prerano. - Ti možeš... na pri-mer... Možeš da se udaš za mene... ako nemaš pametnija posla...

- Imam pismeni dokaz da nemam obaveza pre-ma tebi... - odgovori Gordana i napravi se tišina između njih.

- Naravno... Ne brini... Neću... - pokuša Neša da se izbori sa dubinom tišine, ali ne uspe. Potraja muk, koliko dok on ponovo prikupi hrabrosti da proba još nešto: - Hoću li moći da je viđam? - odvažio se!

- Ako želiš...

- Naravno da želim. Pa nisam ni ja stena od ka-mena. Želim. Kupio sam joj igračke... - te pokazuje paket sa rolerima broj 35!

 - To je za dete od deset godina! - smeje se Gordana. Baš se slatko smeje, što u Neši pobudi neodređenu nadu.

- Pa, porašće... - šta bi sad mogao da kaže, sa-mo da ne potonu opet u ćutanje. Mora da preduzme neke korake! Ne zna dal je ovo pravi, al da je ne-ophodan, zna: - A kako si mislila da joj daš ime?

- Jelena... možda...

- Lepo je... samo nije baš originalno... svaka druga se zove Jelena...

- Čekala sam Damjana, ništa drugo mi nije pa-lo na pamet...

- Damjana? ...  Meni se baš sviđa što je... što je curičak...

- I meni, samo eto... sad nemamo ime...

- Imam ja...

- Jel?

- Oćeš da čuješ?

- Kaži...

- Istina...

- Šta istina?

- Da se zove Istina.

- To nije ime...

- Nije, ali može da bude. Lepo zvuči: Istina...

- Pa nije loše stvarno. Istina. Hm. Nisam nikad čula... - ipak je on neki pesnik, misli Gordana, pa za promenu, još malo zaćuti.

- A šta misliš bil joj bilo puno dva prezimena? - nudi Neša svoje prezime kao drugo, pošto kao je-dino nije prošlo.

- Mislim da jeste. Mala je još... - odbija Goca i taj pokušaj, ali nežno... toplo.

- Šteta... - utone Neša u duboku tišinu koja po-traja dok se ne pribere i sastavi rečenicu:

- Ja sam kupio prstenje, ako se predomisliš. - ispruži dlan i pokaže dve iste burme, jedna malo veća...

- Nije trebalo... - sneveseli se Gordana. Šta ima toliko neveselo u burmama?

- Probaj makar... samo da... mislim koliko da proverim jesam li ubo veličinu...

- Mogu da probam, ali to ništa ne znači... – Go-ca će tužno. Zašto tužno, kao da neko stoji između njih?! Sem ako se njena tvrdoglavost ne uzima za samostalno biće! Ipak, ona polako, preko zaspale Istine uzima manji prsten i stavi ga na prst. Pasuje. Nenad je vać namestio veći na svoj prstenjak.

- Možeš i mene da probaš...

- Neka, hvala. Tebe sam probala...

- Ali nisi u tako ozbiljnoj ulozi... mislim u fun-kciji... - ma nema pojma šta misli Nenad.

Oseća da je došlo do Biti il ne biti i da samo što nije... kad se začu kucanje po prozoru, otvoriše se zadnja vrata i u kola upade Bojana, zajapurena. (Kud baš sad!)

-  Ipak si popustila i ušla. Ako, baš je hladno. Dao mi je za 300. Dobar je čiča. Viski mu je jef-tiniji nego u radnji, sigurno je švercovan. E, mo-ram jednom da te odvedem u Natalitet, da vidiš šta je ludnica... - pa primeti, Bojana, da je niko ne sluša, da se Nenad drži grčevito za volan kao da hoće da ga iščupa, a Gordana gleda u svoj dlan... I na volanu i na dlanu cakli se... prstenje!  

- Šta ovo znači? - pita potpuno neodređeno, ali oboje znaju za šta pita.

- Ništa... - odgovori Goca.

- E, kad je ništa, onda čestitam. - nasmeje se Bojana, osetivši vibraciju ispred srca:

- Vozi Miško.

Auto krene, isto kao da ga vozi Miško tj. Aca Berček. U filmu Ko to tamo peva.

“Aljo, aljo, budaljo, zvrći ti teljefon! Aljo, aljo, zvrrrrći ti teljefon!” začuje se odnekud prigušeni šiptarski glas. Bojana hitro izvadi tele-fončić iz gornjeg levog džepa. To je bila ta vib-racija ispred srca, a ne ono što ste vi pomislili. “Aljoooo, budaljo! Što se ne javljaš, bre!” čuje se bez prigušenja, iz aparata.

- Šta ti je to, ludačo? - smeje se Gordana.

- Moj mali džepni šiptar... - smeje se i Bojana, pogleda ko zove. Smotan lepotan! Već?! Malopre mu je dala brojku. Ona uzima vezu...

NEPOZNATA VRSTA LJUBOMORE

- Jel ženjen onaj doktor Simić? - raspituje se Darija ulazeći žurno i burno u šok sobu bez “dobar dan, kako si”. - Onaj visoki šarmer.

- Jeste četiri puta, a šta si ti mislila? - odgovara joj Sofija, bez “hvala dobro, a ti”.

- Pa ... mislila sam da je možda razveden.

- Jes i to.

- Četiri puta?

- Aha...

- Uh! Tebi se ne sviđa? - gleda je Darija isko-sa.

- Eh! Ko ti je to reko? - iskosa joj Sojka odgo-vara.

- Zgodan je.

- Šarmantan, da ti gaće spadnu! Ali ako smem da te podsetim, ti nisi razvedena! - smeje se Sofija simpatičnoj lucprdi.

- Ko ti je to reko? Malo pre sam otkačila moju malu budalu.

- Odsad, pa čak do srede - ne veruje Sofija.

- Ozbiljno ti kažem. Navrzo se ko muva na pe-kmez “ajmo da se porađamo, pa ajmo, da se pora-đamo”, ko da ja volim da izigravam Godoa ovde. Časna reč mislim da me samo iskoristio da mu produžim lozu. Ko da je posadio biljku u saksiju, pa zaliva li zaliva.

- Prva si u lupetanju. Lupaš ko hard rock bub-njar - smeje se Sofija. Uvek joj osveži dan ova ala-munja sa svojim brbljarijama. Zamalo da padne u depresiju što je danas nisu pustili kući. Sofija.

- Boga mi, ti kažem! Da je mogo da se klonira ne bi me ni ženio. Ne bi me ni kresnuo - ogovara Darija svoga Dasu uporno i neumorno.

- Ma najbolje da mu se osvetiš i lepo zavedeš doktora Simića. Dok se budeš porađala i onako ne-ćeš imati pametnija posla... - pređe Sofija u ša-putanje, ipak su tajne u pitanju.

- Smatraš da je to realno?

- Kako nije, bre! Mene jedan ginekolog prosio, na ultrazvuku, u petom mesecu trudnoće, misleći da nemam oca za dete - plasira Sofija živu istinu kao zezanje, jer istina često nije uopšte uverljiva.

- Pa što se ne udade, bre?! Epohalno tolerantan lik.

- Da je dvadeset godina stariji, pristala bih. Boga mi.

- Znači piletina? Šteta.

- 60 leta.

- Jebote! Nije ni piletina! Jajašce! Embriončić! - cereka se Darija.

- Aha. Trebalo bi mi bar petnaest godina da po-stanem vesela udovica.

Iz svog kreveta zastenja Sofijina cimerka, u snu, još uvek prikopčana na svašta. Sofija i Darija se pogledaše, pa Darija dlanom proveri devojčino čelo. Da nema temperaturu... Srećom nema. Bar ne veliku. Dariji je žao ove ćutljive devojke za koju niko ne pita. Ona poznaje i jednu mladu glumicu sa istim imenom, Isidora Sekulić, ali to nije ova. Po-gled na danima uspavanu devojku, jer sigurno joj nešto guraju u tu infuziju čim toliko spava, rastuži vesele drugarice. Možda vitaminske koktele, sa pu-no B vitamina, ten joj je svaki dan sve lepši. Kao alabaster, misli Sofija... Poćutaše trenutak, svaka u svojim pretpostavkama, pa se Darija ponovo ras-priča, u po glasa. 

- Sad ozbiljno! Mislim ozbiljno me danas na-ljutio, znaš. Ja mu lepo pokažem rogove i pošaljem ga u majčinu. Sklonim se sa prozora, isključim mo-bilni da mi ne bi kenjo. On još malo džonjao pod pendžerom, pa se na koncu fino ko usran gaćan pokunjio i krenuo kući. Super, mislim ja, opametili smo ga! Kad, malo posle, provirim da proverim jel nestao i šta misliš šta vidim?

- Ne bih znala da ti kažem, stvarno...

- Uozbilji se, bre. Na trideset metara od ulaza stala baraba i ašikuje sa nekom amazonkom u kož-noj jakni i čizmama do pola butina. Noge do ra-mena! Ćućuću, ćićići. Koketuju, odma se vidi! Ukucavaju brojke u telefone! Zamisli, bre, mene bacio u dugogodišnje ropstvo, a on slobodan ko golub na grani...

- Ma ne valja golub na grani! Bolji je vrabac u ruci. Ima pravo narod, vidiš! - prekida je Sofija jer više voli zezanje od poveravanja. Alergična je i na brak, a kamoli na bračne probleme.

- Kevu mu dasovansku, udvara se štrkljavim amazonkama. I to namerno odabrao štrkljavu zato što sam ja još debela ko šifonjer! Ženo, stomak me zaboleo iz taka. Nisam ni znala da sam ljubo-morna! Visim kraj prozora, ne verujem svojim oči-ma i odjedared lokvica mi pod nogama. Čisto sam se upišala od ljubomore, časna reč! Ni osetila ni-sam. Valjda zato što ne mogu da mu vratim... a po-sle mislim, što ne mogu kad ima ovde taj doktor Simić potpuno upotrebljiv za svaku namenu...

- Šta si uradila? - trgne se Sofija.

- Ništa još. Nema ga danas.

- Ama šta si uradila?! Ušorala se?

- Pa šta ću!? Promenila gaće i došla da ti se is-plačem na remenu. Daj rame! Tamo kod mene sve neke nove kokoške.

- Stani, bre ženo, jel tebe boli stomak?

- Povremeno, pomalo... Pa, jebote, preseko me produživač vrste, jel ti kažem!

- Pa tebi je pukao vodenjak guzico jedna zaje-bantska neozbiljna! Lezi tu - užurba se Sofija, gura Dariju na treći, slobodan krevet - Odoh ja po ne-koga! - i odguzelja u potragu za bilo kim u belom, u svetlozelenom, u klompama...

Darija se najzad sasvim uozbilji. Kako nije shvatila?! Uzdahne duboko. Dakle počinje. Izvadi telefon i okrene svoju malu budalu. Nije ona nikad ni mislila da ga isključi iz događaja, samo je htela da ga malo kinji zato što je maltretira svojom agre-sivnom pažnjom već devet meseci. I što ju je dovu-kao u ovaj zatvor pre roka.

Zauzeto. Dasa ćaska sa nekim! S kim?

Dariju podkači snažna kontrakcija čitave utro-be. Prva u nizu koji dolazi.

TAMAN KA KNJAZ NIKOLA

Petrović je popakovao porodicu u džip, srećan što je Vjera otrla lice da je đeca ne gledaju upla-kanu, ipak su to đevojčice, ne treba ih naplašiti ra-đanjem. Izproveravao vrata i prozore, da mu đeca ne poispadaju i krenuo kući. Nedaleko, pred kafa-nom Natalitet, istovarivali su robu iz kamioneta. Sa svojim ogromnim džipom koji ne poznaje pre-preka, morao je da pričeka, jer nije mogao da obiđe kamionet. Taman kad je hteo da interveniše pošto su dva kilava Radovana otezala sa istovarom, na-gne mu se nad šoferšajbnu Ćale, čičekanja u čijoj je kafani iščekivao prva tri porođaja svoje žene... (Kseniju, koju je dočekao pucnjavom. Zorku koju je preplakao jer joj je na rođenju umro brat bli-zanac i Jelenu koju je dočekao trezan ćašćavajući celu kafanu. Anu je pričekao sam, kod kuće, kao i ovo dvoje...) Ćale kucne. Petar otvori prozor i iz-viri.

- Jesi li ti to opet ovde, Petroviću?

- Ja, redovno. Ka u pekaru.

- I ope “đevojčica”?! Šta fali, Boga mi! Bar ti ih niko neće oteti za jebenu mirovnu intervenciju! I Knjaz Nikola je imao pet kćeri pa se orodio sa pola Evrope -  trese mu čiča desnicu ruku srdačno i is-kreno.

- Jes, Boga mi, al imamo i Miljana ovi put - sevne Petar okom u kćerkino krilo gde mu se plavi sin.

- E, baš mi je drago, neka vam je sa srećom. Onda, ne dolaziš više...

- To se nikad ne zna. Još smo u manjinu nas dvojica...

- Tako je prijatelju. Dece i lonaca nikad nije previše, što vele Ličani!