<<

Mirjana Ojdanić

DRUGI SUTEREN

ili

Akutno zapalenje duše

Posvećeno kolegi Mirjani Jurčić

Beograd, septembra 2001.

ličnosti:

ZORA, smrvljena majka jedne jedinice, oko 50 g.

PETAR, višestruki otac, slične dobi, a boljeg izgleda

MILENA, oko 30 g., zgodna, lepa i nije srećna

lica u prolazu (statisti):

Žena u visokoj trudnoći,

Medicinska sestra, babica, čistačica

Lekar

Majstor iz službe održavanja

Pop

Mesto: Raskršće hodnika u drugom suterenu. Bočno, polulevo, teretni lift. Sasvim levo, iza lifta, nalazi se prolaz kojim dolaze oni što se spuštaju stepenicama. Pravo je hodnik što vodi na odelenje. On je, za razliku od svega ostalog, okrečen. Tačnije, tu se čak vidi i deo fototapeta “šumska jesen”, a preko njega, u visini ljudskih grudi, visi znak ZABRANJENO PUŠENJE. Pored ulaza u taj hodnik nalepljen je papir, isprintan na kompjuteru, sa natpisom “ODELENJE ZA PLANIRANJE PORODICE”. U blizini je grafit ČISTILIŠTE koji je neko pokušao da prekreči. Neuspešno. Malo udesno, nalazi se mračan hodnik, nikad krečen ni malterisan, koji ne vodi u had, nego verovatno u probavni trakt bolnice, toplane, podrume itd. Vide se razne cevi i delovi odbačenog pokidanog bolničkog nameštaja. Skoro sasvim desno, visoko pod plafonom ima polovan prozor sa rešetkama, kroz koji dopire kosi snop jarke svetlosti. Prema njoj svetlost upaljenih neonskih sijalica izgleda jadno. Donji rub prozora nemoguće je dohvatiti rukom. Sasvim desno, do prozora, opet ugao nekog mračnog prolaza koji vodi neznano kuda. Pored vrata lifta korpa za otpatke, skoro prazna. Oko nje mnogo pikavaca. I ništa više.      Vreme: Kasno leto. Utorak. Oko podne.

Zora, koja je upravo stigla, zadihano govori trudnoj ženi. Razgovor već traje, ako se to uopšte može nazvati razgovorom, pošto Žena puši, ćuti i povremeno klimne glavom... Zora je vrlo potrešena.

ZORA: Donela sam pribor za intervenciju za onu gospođu što je zaboravila. U plavom bademantilu. Predajte joj, molim vas. Tu joj je i kusur... Ovo je vaša kartica... Ja ne umem da vam ukucam, ima uputstvo... uradiće vam moja ćerka, ona sve zna o tome... Nađa se zove... Jedna vitka plavušica u pocepanoj spavaćici... Primetili ste je, sigurno... Jedino ona ima bednu, bolničku... Ponele smo pižamu, jer spavaćice... ima samo pižame... ali ovde ne dozvoljavaju pa... Evo ga njen punjač za telefon. Zbog njega sam se toliko zadržala. Ukrali su joj na plaži i ona je ponela prazan aparat, pa sam ja sada, pored sve muke, morala još da trčim i po prokleti punjač. Nigde nema radnje koja to prodaje. Kilometrima unaokolo. Jedva sam nabavila...

Žena klimne glavom i gasi cigaretu. Zora zadržava suze.

I molim vas... neka mi javi čim bude gotovo. Mislim kad se probudi... čekaću ovde, ako me ne oteraju. Ako me oteraju, biću gore, ispred bolnice...

Žena klimne glavom i krene... Zora zaplače.

Molim vas... pripazite na nju... ona je dete. Ima samo petnaet i po godina... Izvinite...

Zora se guši u suzama, a žena je samo potapše po ramenu. Čuje se Petrov glas u dolasku. Govori u mobilni telefon... Nosi veću žensku tašnu i mantilić, preko ruke, a u ruci veliku kesu sa garderobom i malu kesicu, apotekarsku. Zora se, čuvši ga, trenutno smrzne. Pobegla bi, ali ne može od straha da on može ući na odelenje ili da je možda čuo njene reči.

PETAR: Ama nosim ti aceton, jebo te aceton, šta nisi ponela ko da ti je prvi put! Ubaciću ga nekako, nisam od juče! Nemoj da dramiš! Ako je glavna sestra nije Bog! Čekaj! (primetivši trudnicu, obraća se njoj ) Gospođo, gospođo, molim vas, da li biste bili ljubazni da ponesete ovo jednoj pacijentkinji, tu... Mene neće da puste... Zove se Milena... visoka crnka... moja žena... danas je primljena, pa joj treba aceton. Mnogo vam hvala...

Žena klimne glavom, uzme aceton i ode. On nastavi u mobilni.

Evo, odmah će da ti donese jedna debe... gospođa. Upravo sam joj dao. Što si zapela za aceton ne mogu da razumem!

On utihne na čas, kao da sluša odgovor...

ZORA: Mora da skine lak. Po boji noktiju odmah znaju ako se izgubi previše krvi...

PETAR: (zabezeknuto gleda u Zoru ali govori u telefon) Tu sam! Javi mi čim budeš gotova, čekam te. Tu su ti stvari, sve je kod mene! Neću te ostaviti bre! Neću da te ostavim čitavu noć u podrumu... Znam!...Da...  Ma da. Ne mogu, nisam sam. Ama, dao sam krv! Dao sam! Ćao!

(prekinuvši vezu, Zori) Šta ti radiš ovde? Zoro!

ZORA: Ništa, a ti?

PETAR: (zabrinuto) Nisi valjda u tvojim godinama...

ZORA: Dok je tebi u istim tim godinama dozvoljeno, jel?!

PETAR: Smiri se i reci mi šta se događa!

ZORA: (odsutno)Tvoja žena se ne zove Milena, nego Sandra...

PETAR: Što nema nikakve veze s tobom i tvojim suzama! Šta ćeš ovde?

ZORA: Ništa, čekam, kao i ti!

PETAR: Koga čekaš?

ZORA: Jednu... rođaku...

PETAR: Ne laži, znaš da ne umeš! Jesi bolesna?

ZORA: ... Jesam...

PETAR: Nešto ozbiljno? ... Šta ti je?

ZORA: Ništa...

PETAR: Vidim da nešto jeste! Mogu da pomognem?

ZORA: Ne možeš...

PETAR: Kako se zove?... Mislim... To što imaš...

ZORA: Akutno zapalenje duše...

Napeta pauza.

PETAR: Gde je nedostupni pretplatnik? Čoveče, ne mogu da je uhvatim skoro mesec dana! Ili nije dostupna, ili se isključi čim vidi moj broj... Šta radi taj mali prgavac?! Zašto...

ZORA: Ona... (zaplače)

PETAR: Juče sam je zvao sa aerodroma, pa sa ručka... Ništa. Stalno besplatna obaveštenja... (odjednom nasluti šta nije u redu) Gde je Nađa?

ZORA: (plače)

PETAR: Čuješ li šta te pitam! Gde je Nađa?

ZORA: Nađa... (plače)

Pauza, dok Petru dopre do svesti njegova mučna slutnja.

PETAR:... Ona je ovde?... Nju čekaš?... Zašto? Šta joj je?

ZORA: (ćuti i rida)

PETAR: Odgovori mi! Šta mi je s Nađom?! Jel bolesna? Šta joj je, bre? Odgovaraj!

ZORA:(gorko, jedva izgovara) Isto što i tvojoj ženi... Mileni...

Šok. Pa neverica...

PETAR: Kako možeš da se igraš sa takvim stvarima! Baš si prokleta!

Tišina...

ZORA: Ne igram se! Stvari se igraju samnom, Petre.

PETAR: Ali... nije moguće...

ZORA: (smrvljeno) Toliko je nemogućih istina...

PETAR: Gospode Bože! Ne mogu da verujem... Ona je dete.

ZORA: Ni ja ne mogu da verujem...

PETAR: Ovaj... Pa... Šta ćemo sad?

ZORA: Više ne možemo ništa... Nije više do nas... ja ću da čekam... a ti... Bolje bi bilo da odeš... Bolje da se ne sretnete ovde... kad se već niste videli četiri meseca... Ovo zbilja nije trenutak...

PETAR: Da... ni ja ne znam kako bih se ponašao. Lepo, ne znam... i ... Ja... stvarno bi bilo bolje... ali...

Umukne. Dug, bolan pogled.

ZORA: Ali ne možeš? Obećao si da ćeš sačekati Milenu...

PETAR: Ta Milena... mislim to je... jedna prijateljica...

ZORA: Ne zanima me...

PETAR: Nemoj da misliš da je...

ZORA: Zar stvarno izgledam kao da me bilo šta zanima u ovoj situaciji?

PETAR: Ali, ja ne želim, da ti misliš da...

ZORA: Petre, ti lažeš mnogo bolje od mene... ali ne dovoljno dobro... Međutim, to nije važno... Jer... ništa više nije važno...

Tišina

PETAR: Milena mora da pobegne. Ona ne bi izdržala noć u podrumu bolnice... Obećao sam joj... Provela je ovde bombardovanje... Ima nesavladiv strah... Pravu fobiju... Ne znam zašto uopšte traže da se ostane do sutra...

ZORA: U redu je. Važno je samo da ne sretneš Nađu... Jer... ona će morati da izdrži tu noć... Zato što se ja nisam setila da organizujem bekstvo i... zato što se bojim posledica... (Slomi se. Očajno, bolno) Petre... ako ja danas umrem od straha... ako stvarno umrem od straha... čuvaj mi Nađu...

PETAR: Ne smeš da umreš, jesi luda... Niko još nije umro od straha... Smiri se... Hajde... smiri se... potrebna si joj...

Pauza, dok se Zora savlada, sredi malo i odmakne od Petra.

ZORA: Oprosti, izgubila sam se... neću više...

PETAR: Ma dobro, bre, i ja sam se izgubio! Nema veze...

Iz lifta izlazi i brzo prolazi med. sestra spremna za operaciju. Lupaju drvene klompe. Mučna pauza, iz koje oni izrone malo drugačiji...

PETAR: Zašto su ovakva mesta skoro uvek u suterenu?

ZORA: Patrijarhat. Nekad su se žene porađale po štalama ili njivama, a posle su, emencipaciom... Osvojile su podrume...

PETAR: Ovde se ipak ne porađaju,... i nije baš podrum, nego... mislim ukopano je s one druge, istočne strane...

ZORA: Leže tu i žene koje održavaju trudnoću... Rizične...

Ova, kojoj si dao aceton, izgubila je pre dve godine bebu. U osmom mesecu... Navodno zbog stresa od bombardovanja. Kad ne znaju šta je, kriv je stres, a kad oni prave stres - niko nije kriv... Zamisli u kakvom užasu ona sada čeka porođaj...

PETAR: Stvarno je surovo da je drže zajedno sa ovima koje... mislim koje...

ZORA:  Mrzim ovo mesto! Samnom se porađala jedna kojoj su unapred rekli da joj je dete mrtvo! Onda su je pustili da tako ridajući, hoda među nama, koje smo, u bolovima, čekale najsrećniji događaj u svom životu i nismo umele da nađemo ni jednu jedinu reč utehe za nju! Samo smo se osećale krive što smo srećnije... Mlada žena, prvorotka... Mogli su bar da je uspavaju i da joj naprave carski rez... Zašto su je pustili da se muči?...

PETAR: Zaboravi to. To je bilo pre 15 godina, kad si rađala. A sada... danas je to... što si rodila... Gospode... Ne mogu da verujem... Ono malo... Ono što smo zajedno kupali jer se niko nije usudio sam... Ono što nisam smeo da spustim na peškir jer je vrištalo kao...

Nedostatak reči... zatim vreme potrebno da se Petar sabere.

PETAR: Reci mi kako se desilo...

ZORA: Ne znam... Ne mogu da dokučim ...

PETAR: Ispričaj mi ono što znaš...

ZORA: Nađa bi se naljutila ako sazna da sam ti... doživela bi to kao izdaju...

PETAR: Prvo to nije izdaja, ja sam joj otac a drugo, nikad neće saznati... Kunem se... Kunem se decom.

Manja, ali napeta pauza.

ZORA: Većina žena ovakve stvari ne priznaju čak ni muževima s kojima žive u stabilnom braku, a kamoli...

PETAR: Prvo ti nisi većina, a drugo nije u pitanju priznanje, jer ništa nisi skrivila... samo mi ispričaj...

Duga teška tišina. Zora počinje vrlo sporo i tiho.

ZORA: U subotu, predveče, nazvala me nepoznata žena. Predstavila se kao Nađina drugarica i savetuje da moram ozbiljno da porazgovaram sa Nađom. Kako, kad ona neće da razgovara?

PETAR: Ni s tobom? Mene isključi, čim vidi identifikaciju...

ZORA: U poslednje vreme samnom komunicira sa pet reči. Daj mi. Nisam gladna. Laku noć. Spava mi se... Uostalom kako se ti zoveš - pitam ja tu ženu, jer čujem glas odrasle osobe koja se predstavlja kao drugarica moga deteta... Ova se uzmuva, ne može da mi kaže svoje ime, nije situacija iz koje može da priča, ali neka ja Nađu hitno odvedem bar kod lekara... Kod koje vrste lekara? - pitam. Pa, naprimer kod ginekologa, reče ona i ... klik...

PETAR: Prekine vezu?...

ZORA: Da... Istina... Ja sam već izvesno vreme htela... da je vodim... Meca joj je kasnila, a veš joj je stalno bio pomalo mrljav. Kadgod zaustim o tome, - ona mrzi to sranje! Nema veze doći će, kako mi je kasnila šest meseci kad sam držala dijetu! Baš super što je nema, bar mogu da se kupam! ... I odleprša na neku drugu temu.

PETAR: Za promenu teme je velemajstor! Čim upitam šta ima iz matematike, momentalno ospe paljbu kako nema sandala... ili čizama... ili šminke... Uvek ima nešto što nema!

ZORA: Htela sam da je vodim,... nisam znala kako... Znaš koliko je ona komplikovna i divlja...

PETAR: Može joj se...

ZORA: Bojala sam se da joj ne napravim neku traumu...

PETAR: Prošli put si se bojala da joj napraviš traumu kad je imala upalu pluća, pa nisi pristala da je ostaviš u bolnici, tako da si je jedva izlečila! Toliko si je čuvala od bolnice, da bi sada zaglavila sama! Eto ti!

ZORA: Ostavio si ti tvog Milana, pa su ga mučili mesec dana, a Nađa je kod kuće ozdravila za dve nedelje. Milan ti je sa pulmologije vraćen bez 6 kilograma. Od ukupno 15 koliko je imao! Izgledao je kao kostur! I opet si morao da potpišeš da ga vadiš na ličnu odgovornost! I dan danas, jadnik, dobije napad panike kad vidi beli mantil! Upiški se, kad mora da primi običnu injekciju! Posle ste mu, na pravdi boga, izvadili krajnike, samo da bi se ugojio!

PETAR: Da, da sve ti znaš! Lečiš bolje od lekara, analiziraš bolje od psihoanalitičara... bolji si otac od mene!

ZORA: Od tebe nije teško biti bolji otac...

PETAR: Hvala! Zašto je nisi odmah dovela, ako joj je već kasnilo i još je krvarila? Šta si čekala, velika majko?

ZORA: Takav pregled može da bude strašno neprijatan za devojčicu u pubertetu... Ma i meni je gadan... Nisam bila na kontroli još od posle porođaja...

PETAR: Deceniju i po, a? Mogla si do sada da capneš od raka...

ZORA: Zato i nemam svog doktora...

PETAR: Ma nemaš ti ni svog mesara! Uvek ideš izpočetka! Kako ti ne dosadi!

ZORA: Ne moramo da razgovaramo, ako ne možemo!

PETAR: Ne, nego - možemo da razgovaramo kad moramo! Imam pravo da znam. Otac sam joj. Zato - pričaj!

Kraća tišina, koliko da legne primirje.

ZORA: U redu. Nije pametno što nemam...

PETAR: Dobro da ima išta što tebi nije pametno...

ZORA: Ali i da ga imam, meni bi bilo perverzno da vodim dete kod istog ginekologa.

PETAR: Mogla si, lepo da je povedeš zubaru i središ...

ZORA:  Nije trenutak za zezanje, znaš... Tražila sam neku delikatnu ženu... da je ne postidi... Mima je imala jednu takvu, čekala sam da se vrati sa Kopaonika i da me poveže...

PETAR: Mali sportski tenk? Ona ima finu docu, a ti nemaš?

ZORA: Sad sam se setila da sam to bila napomenula Nađi, to da se Mima vraća za deset dana i da ćemo onda otići kod njene doktorke... i da mi je ona, Nađa, nekako tužno rekla: za deset dana?

PETAR: Kao da joj je bilo puno deset dana, a?

ZORA: Aha...

PETAR: Ali ti nisi reagovala? Nisi shvatila?

ZORA: Jesam, ali tek doveče... Uglavnom, posle te žene zovnem ja moju Radu...

PETAR: Koju Radu?

ZORA: Ne znaš je ti. Imala je nedavno veliku ginekološku operaciju. Mislim, valjda će znati neku finu ženu... Tako mi ona zakaže kod svoje ginekologinice, u jednoj privatnoj ordinaciji za ponedeljak u pet popodne...

PETAR: Za juče?

ZORA: Aha... Šta je da je, ti moraš da se nađeš svom detetu i da budeš na njenoj strani... Kaže Rada. Znam da moram, i hoću, ali kako, kad ona neće mene na svojoj strani? A ne razumem zašto neće... Da ne poveruješ koliko ima od subote do ponedeljka...

PETAR: A u ponedeljak?

ZORA: Još sam u suboti, na žalost. Subota uveče... Ponovo zvoni ono čudo i opet se javlja neki nepoznat glas, s tim što ova priznaje da je nepoznata, i priznaje da je žena, a ne predstavlja se kao drugarica, nego kaže: Ja ne poznajem ni vas ni vašu kćerku, ali imam sina od 17 godina i znam kako je biti majka... Meni se stomak zavezao u čvor... Jedan moj prijatelj, kaže, zna vašu kćerku i pričao mi je da je ona trudna pa... Mogu li da čujem tog prijatelja? Mogu li da razgovaram s njim? Možete. Javiće vam se... Ne znam koliko je prošlo, ni kako je prošlo.

PETAR: Nađa naravno nije bila kod kuće. Ona nikad nije kod kuće!

ZORA: Da... bila je izašla u grad... Ni mama nije bila tu... Ne znam koliko je trajalo... to čekanje...

PETAR: Javi li ti se taj čovek?

ZORA: Javio se... Ispričao mi svašta... a ja mu zakažem viđenje za pola sata u jednom restoranu na pola puta...

PETAR: Između čega?

ZORA: Između mene i njega... U kafani...

PETAR: U kojoj kafani?

ZORA: Zar je to važno?

PETAR: Nije. Nastavi..

ZORA: Izgubila sam osećanje za vreme... Izgleda da sam zakasnila sa tim čvorom u stomaku. Ili sam ja zakasnila ili ni njemu nije bilo lako pa mu se činilo da me dugo nema...

PETAR: Ti ćeš i na sopstvenu sahranu da zakasniš!

ZORA: Ja sam već zakasnila na sopstvenu sahranu! Pročitala sam letos jednu knjigu... Neke Poljakinje... Ništa naručito, ali ima jedna rečemica, nešto piše o nekom pesniku... a rečenica glasi: I POSTEPENO JE RASLA CENA TOGA ŠTO NIJE UMRO MLAD. Najbolja definicija starenja koju sam ikad pročitala... Raste cena toga što nisi umro mlad... i uporno raste... Tako da sam ja davno zakasnila na sopstvenu sahranu.

PETAR: Ne pričamo o tome kako kasniš na svoj pogreb, nego o tome kako kasniš na sastanak sa nepoznatim čovekom koji zna više od tebe o tvojoj sostvenoj kćerki... Zašto nisi uzela taksi?

ZORA: Nisam imala para... Nikad nemam, kad je frka... 

Ko da me neko ukleo...

PETAR: Ti nikad nemaš ni za šta! Jel’ misliš da je to normalno u tvojim godinama?

ZORA: Mislim da je promicala neka dugo očekivana kišica, nakon one sparine i žaropečine, ali ne bih mogla da se zakunem...

PETAR: Rašomon... Padala je kiša, nije padala kiša, kao da je to bitno!

ZORA: Prvo nema autobusa, a zatim naiđe neka kršina... Ide kao na suze, a ne na benzin. Mili. Ja, ko u stuporu... Ne osećam ni prostor ni vreme...

PETAR: Dobro! Ulaziš u tu kafanu, tražiš čoveka!

ZORA: Ne mogu da zamislim kako može da izgleda prijatelj moga deteta koji ima preko trideset godina, oženjen, otac...

PETAR: Kako znaš da je otac?

ZORA: Ispričao mi je telefonom...

PETAR: Odkud njoj takav prijatelj?

ZORA:  I ja se pitam i ne mogu uopšte da ga zamislim... Stojim tako usred kafane i gledam, a ne znam šta tražim... Sede neki tipovi... Ja stojim...

PETAR: Nađe li ga, jebi ga!?

ZORA: Znaš kako izgleda? Tri prednja zuba nema... Nasmejan... sa ožiljkom preko čela iznad desnog oka. Kelner u nekom kiosku kraj pijace... U kafiću...

PETAR: Kelner?!

ZORA: Tačnije, bivši kelner... U nekom kiosku gde je u tuči navodno zaradio taj ožiljak... Ne znam gde je zube pogubio...

PETAR: Takvi koji imaju muda za tuču, obično nemaju za zubara... Čekaj! Tuča, u kiosku gde sedi naša Nađa?...

ZORA:  Aha... Dok ja verujem da je na plaži... ili u net centru... Ona sedi pred bistroom Š kategorija...

PETAR: Misliš gluvari!?... Pored pijace, tamo gde se zarađuju ožiljci na licu...

ZORA: I ožiljci u duši...

Saučesnička tišina. Petru zvoni telefon. On pogleda pa se uključi.

PETAR: (u telefon, poslovno) Slušam... Dobro... Ne... Ne mogu da stignem... Nikako ne mogu da stignem do dva!

Nisam zaboravio, nego imam preča posla! Izvinite, ko je kome sekretarica, od nas dvoje? Skuvajte im kafu, servirajte viski, izvinite se u moje ime i zakažite za sutra! U pet.

Prekine vezu bez pozdrava.

PETAR: Izvini. Dakle, Nađa ima poznanika koji je bivši kelner... Krasno društvo!

ZORA: Odabrano... sada se bavi molerajem, ali ima mobilni telefon triput skuplji od mog i priključen je na skuplju mrežu. Na tvoju i Nađinu mrežu...

PETAR: Diler, jebo te! Diler droge! Odkud kelneru skup mobilni i skupa mreža?!

ZORA: A odakle tebi?

PETAR: Kad bi izbegla vređanje, bilo bi nam oboma malo lakše! Ja sam ipak neki direktor, nisam moler!

ZORA: U redu. Oprosti! Dakle... žena mu radi u kafani preko puta, otići ćemo i do nje kasnije...

PETAR: Misliš danas? (on nema vremena)

ZORA: Ne ja i ti, nego ja i on, otišli smo do nje posle. Lepa žena, dosta mlađa od njega. To je ona što mi se prva javila. Posle je pričala mužu kako ja ujedam preko telefona.

PETAR: Ima dobro zapažanje...

ZORA: Kaže, i oni su išli na prekid dva dana pre njenog osamnaestog rođendana... Ni ona nije priznala majci,... I danas vuče osećanje krivice zbog toga, mada je ona eto ostala sa istim čovekom... Ja, jasno, ne shvatam šta je u tome utešno, čovek je ofucana drtina, a ona je lepotica...  Imaju dva sina...

PETAR: Neki od njih dvojice?

ZORA: Ne, to su klinci, u prvim razredima osnovne. Kune se mlatiće ih svaki dan samo da nikada ne naprave ovo što je Nađi urađeno...

PETAR: Ne razumem... Ona će da mlati svoje sinove koji nemaju veze...

ZORA: Kelner hoće da bije, preventivno, a ne ona. Mada je i on njoj svojevremeno napravio istu stvar... Ponovio je nekoliko puta kako će da mlati sinove... Velim da batine ne pomažu, ali da ni strepnja nad detetom ne pomaže...

PETAR: Ni bezgranično poverenje uopšte ne pomaže, da li si i to napokon shvatila?! Sve su to smutljivi mali dripci! Banda balava!

ZORA: Šta uopšte pomaže, ako hoćeš da sačuvaš dete od nesreće? A valjda svi hoćemo da ih sačuvamo, samo izgleda niko tačno ne zna kako... Uvališ mu život... posle se batrgaš i ne umeš da ga od tog istog života, koji si mu nametnuo - sačuvaš...

PETAR: Možda uspevaju oni koji ne filozofiraju previše...?

ZORA: Možda... Priča mi taj tip, kako se Nađa druži sa nekim sumnjivim ...

PETAR: To ti ja pričam godinu dana, al jok, tebi treba kelnerski moler!

ZORA: Jeste... ali on je znao detalje. Jedan od tih sumnjivih dasovana obično sedi u dotičnom kafiću, jer mu je gazda neki rođak i kao navodno, vodi brigu o njemu... mada mu majka šalje iz Beča lepe pare da bi životario...

PETAR: Znači gastarbajtersko luče! Jedan od onih koji viđaju roditelje bijenalno, za neparni Božić!? Voljeno i paženo čedo. Očigledno! Do mojega!

ZORA: Znam tog malog. Nije ni mali. Ima 21 godinu. Navodno, završio je gimnaziju u Beču, a ovde živi od danas do sutra... Deluje... onako... kao pristojan dečko... samo... na izvestan način... prenaglašeno pristojan... Puši Davidof...

PETAR: Ti radiš 25 godina i pušiš Klasik! Džaba ti fakultet.

ZORA: I još... Ima spojene obrve, znači tvrdoglav i... čulan... Povrh svega... Ima naš nadimak, ali... tursko ime...

PETAR: Tursko?

ZORA: Muslimansko... Ne znam šta može da radi momak od 21 godinu sa devojčicom od 15?

PETAR:  Ja znam! Muva je za belo roblje! Slušaj! Turčin koji ordinira u pijačnom bistrou i puši Davidof! Sponzorisan iz Beča. Klinička slika, školski primer! Ma, ako tebi to nije jasno...

Ponovo mu zvoni telefon. On pogleda identifikaciju i ne javi se.

ZORA:  A Nađin momak je njegov drug. Njega si video...

PETAR: Onaj narkos sa minđušom? Čoveče, kad se nisam srušio! Dovela ga kod mene na portirnicu, da nas, kao, upozna... Trebalo joj love...

ZORA: Taj... ali mislim da nije narkos... da je samo...

PETAR: Samo se ti nadaj! Nadanje te ovamo i dovelo!

ZORA: Izbačen je iz muzičke gimnazije, navodno zato što je tukao direktora... Nađa kaže da divno svira... a takva darovita deca...

PETAR: Talentovan za tabanje direktora? Ma jadan je direktor koga bi taj mogao da bije. Laže, bre izbačen! Uostalom to može da se proveri... Šta svira?

ZORA: Neki gudački...

PETAR: Znao sam. Peti član ludačkog kvarteta! Stvari su, bre tačno takve kakve izgledaju! Nije istina da izgled vara!

ZORA: Upozoravao si me i rekao si da ti se ne sviđa, znam. Onomad, kad si jednom bio strašno zabrinut petnaest minuta preko žice!

PETAR: Da li je ovo neka ironija?

ZORA:  Ne, samo istina. Znaš... kad si, prošle godine, kupio Nađi mobilni, javljao si se svaki dan, a zatim si prestao da zoveš. Onda mi je ona rekla: Što li se onaj Nikolić ne javlja da čuje kako mu je mobilni!?

PETAR: Što je trebalo da bude duhovito?

ZORA: To jeste duhovito! A tada, kad si se to strašno brinuo 15 minuta, pa se posle opet nisi setio mesec dana, tada je rekla: Šta li je sa onim Nikolićem, brinem se da se ne brine negde!

PETAR: Ona mene zove “onaj Nikolić”?! I ti to dozvoljavaš! Ipak sam joj ja...

ZORA: Ipak jesi.

PETAR: Šta ti znači to “ipak”?

ZORA: Ne znam, to je tvoja reč.

Mobilni je ponovo zvonio nešto ranije. On je već pogledao identifikaciju i sada se javlja.

PETAR: Reci sine... Da... Odlično. Molim? Genitiv? Za engleski?... Naravno da znam da Englezi nemaju genitiv!

Slušaj, rešićemo to kad dođem kući, na sastanku sam. Nisi

mali! Saće da dođu mama i seka iz obdaništa. Ćao.

Prekine vezu.

PETAR:  Nastavi.

ZORA: Gde sam stala?

PETAR: Ovaj...

ZORA: Ne znam ni ja. Prolupala sam potpuno. Malopre sam se javljala mami, pa ne mogu da se setim rođenog broja...

PETAR:  Stala si kod toga da sam ja ukazivao na tog ošišanog klipana sa naušnicom!

ZORA: Da... Ni meni se nije dopao.... ali

PETAR: Nije ni potrebno da se tebi dopadne!- tako si meni odbrusila. Važno je da se sviđa njoj. I pitala si me: sećam li se kakav sam ja utisak napravio kad si me ti predstavljala svojim roditeljima...

ZORA: Pošto si se prethodno malo pobio sa kondukterom međugradskog busa!

PETAR: Pokušao je da me izbaci, samo zato što sam bio u šorcu i papučama... Tada je to bilo zabranjeno, kao što su bile zabranjene mnoge stvari koje su danas ne samo dozvoljene nego - normalne... To je valjda taj napredak, da

zabranjeno postaje normalno...

ZORA: Izvini, pokušala sam samo da te podsetim ... i mi smo bili mladi.

PETAR: Ne toliko mladi! Bili smo skoro duplo stariji.

ZORA: Aj, ne seri sad! Imao si dvaes dve kad sam te upoznala i već si plaćao alimentaciju!

PETAR: I šta s tim?! To valjda znači da, pošto sam ja u mladosti napravio grešku, onda istu grešku može, na mojoj kćerki, da ponovi nekakav ufiksani klipan sa naušnicom. To misliš? Hoćeš da kažeš, da ona ovo plaća moj greh iz mladosti?

ZORA: Ne. Meni to nikada ne bi palo na pamet. Te biblijske priče o očinjim grehovima i slično... ali kad si već pomenuo...

PETAR: Ti si pomenula, nisam ja!

ZORA: ... Ako bude morala da plaća sve tvoje grehove, onda je čeka pakao.

PETAR: A ako bude plaćala samo tvoje grehe, onda joj ne gine raj, a? Pa šta radi onda u čistilištu?! ... Izvini, Odvratan sam...

ZORA: Jesi!

Duboka tišina.

ZORA: Da li se mi ovo svađamo?

PETAR: Ti si započela.

ZORA: Dobro. Ja ću i da završim. Oprosti.

PETAR: Oprosti ti. Nastavi.

ZORA: Odakle?

PETAR: Odande da se taj njen dripac meni smučio na prvi pogled, ali si ti tvrdila kako to nije bitno! Jesam li te ja upozoravao da on meni izgleda kao da krizira a ti si govorila “ne prizivaj nesreću”...

Kraća, dramatična pauza. Staje lift i izlazi lekar spreman za operaciju. Sve sa maskom na licu...

ZORA: Eto... prizvao si je...

PETAR: Ja sam prizvao? Ja sam kriv? Samo da ja nisam prizivao, ništa se ne bi ni dogodilo! A ti koja si joj sve dozvolila, ti koja mi nisi verovala da ona laže čim zine... Sve te laže... Ama sve te laže kao pas, ja sam ti signalizirao, i na to da puši i na to da se druži sa onom raspuštenom klinkom s kojom si joj izričito zabranila da se druži...

ZORA: Pa... ta mala... nije baš raspuštena, ali odgojno zapuštena svakako jeste. Ipak... ne sećam se da je meni iko ikada zabranjivao neku drugaricu... Možda nisam trebala da...?

PETAR: A možda nisi imala takvu!? I na tog smrdljivog oklembešenog ćelavog geliptera sa naušnicom i na njega sam te upozoravao onoliko puta!

ZORA: Dva puta. Istina. U pravu si...

PETAR: Jesam tražio da se nađemo? Jesam hteo da temeljno porazgovaramo o svemu?

ZORA: Jesi! Ali nisi imao vremena.

PETAR: Pa nisam imao vremena, ali mi je taj tip smrdeo na prvi pogled...

ZORA: Ni meni se nije sviđao, čoveče! Rekla sam joj to...

PETAR: Obazrivo, naravno! Toliko obazrivo i pažljivo si joj natuknula da nije bilo nikakve šanse da te ikako shvati, a kamoli ozbiljno!.

ZORA:... Pa... možda... rekla sam da razumem što je on njoj simpatičan, ali da... Kad ona ciknu: Ništa ti ne kapiraš! Nije on meni “simpatičan”, ja njega volim! To su jako krupne reči, - promucala sam dok mi se kičma pretvarala u niz nepovezanih kuglica leda koje su svaki čas mogle da se otope i da me strune u vlažnu hrpicu ničega... Ona voli... Pokušala sam da joj objasnim kako je dobra samo ona ljubav od koje čovek postaje bolji... A takva od koje se čovek promeni na gore, nije dobra... S takvom ljubavlju nešto nije u redu... A ona je, naša Nađa, postala lošija od te ljubavi... Nervozna je, plače, popustila je u školi, svađa se samnom i sa bakom...

PETAR: I samnom! Šta mi je istresla kad sam joj pomenuo njen račun...

ZORA: I s tobom, jasno... Ali s tobom jednom mesečno preko žice, a s nama svaki dan, direktno, tet-a-tet! Vriska. Lupanje vratima. Cika. Sve su to samo simoptomi da ljubav u kojoj se našla nije u redu... Odbila je da me sasluša...

PETAR; Odbila da sasluša?!... Normalno da je odbila, kad ti mucaš! Ili mucaš il se dereš, nema sredine. Nemaš ni mrvicu autoriteta, tu je gvint! Jebala te Slobodna deca Samerhila! Tvoja originalna ideja da deci ne treba roditeljski autoritet, nego ljubav! Kad bi moja deca... Raspustila si ti nju! Ne znaju, bre oni još da vole i da poštuju, moraju da te se plaše! Samo sa strahom možeš pouzdano da računaš! Strah je urođen, a ljubav, poštovanje... prc! to treba tek da se nauči. Ako ikada nauče...

ZORA: Možda... ali zašto si stao iza “kad bi moja deca”? Zato što si shvatio da je i ona tvoje dete... ipak... a ni tebe neće da posluša, kao ni mene...

PETAR: Mi ipak ne živimo zajedno i nismo toliko bliski... Kao vas dve... Uostalom, ti forsiraš ideju da su poslušni upropastili svet!

ZORA:  I jesu! Čovek mora da bude odgovoran, a ne poslušan.

PETAR: Onda nemaš pravo da plačeš.

ZORA:  Znaš... Iskustvo nije prenosivo. Mora da ga stekne sama... Ne možeš da objasniš detetu da tek posle prve ljubavi dolazi prava...

PETAR: (šaljivo) Jes, a ponekad dolazi tek posle četvrte, kao što je bio naš slučaj, jel tako?

ZORA:  Tako je...

Iz onog tajanstvenog hodnika izlazi majstor održavanja, sa alatom i ulazi u lif. Oni sačekaju da prođe i ode.

ZORA:  Kad je mala Mia prolazila kroz pubertet, zapala je u neku versku sektu, zacopala se u matorog proroka, a sirota Kosana...

PETAR: Ona riđokosa? Isto intelektualka, ako se ne varam...

ZORA:  Da... Kosana, Miina majka. Bila je smrvljena... Mia je zaglavila u Institutu a Kosana je išla svakodnevno na “porodičnu terapiju”.... Pitala sam je: Kako da se ponašam kad Nađa uđe u pubertet? Odgovorila mi je: Nemam pojma. Ne znam. Ja sam pokušala sve i tek sada ništa ne znam...  Ispada da bi bilo najbolje da je uopšte nisam vaspitavala...

PETAR; I tako si ti digla ruke od Nađinog odgoja! Ama, ta tvoja Kosana je jedna dozlaboga dosadna baba! Rodila je u stošestoj, sa nekim problematičnim likom za koga se nije ni udala. Kljukala je Miu zrnevljem, makropbiotikom i vitaminima, nije čudo što ju je, na koncu oterala u ludnicu!

ZORA:  Nemoj da grešiš dušu...

PETAR; Za četrnaest prvih rođendana pravila joj je jednu te istu tortu, sa istim filom, dok Mia na kraju nije prestala da slavi rođendane... jel to normalno?!

ZORA; Nije bila idealna, ali je bila vrlo pažljiva i požrtvovama. Pročitala je svu relevantnu psihološku literaturu... Trudila se... Najbolje što je umela i mogla...

PETAR: Pa da, za vas intelektualke ne važi ništa čega nema u knjigama! Vama treba priručnik za upotrebu deteta, kao za veš mašinu! Samo, na žalost žene koje bi mogle da vam napišu takav priručnik najčešće nisu pismene!

ZORA: Iz čega se da zaključiti da pismena žena ne može da bude dobra majka, pošto je otuđena, što je dozvoljeno samo ocu?! Iz čega proizilazi da se hitno moramo vratiti u srednji vek ako želimo.... (ledeno) A da završimo nas dvoje ovaj razgovor, šta misliš!? Ja ću rešiti Nađin problem, kao što sam rešila i sve dosadašnje, a ti za jedno mesec dana lepo nazovi da vidiš je li sve OK?!

PETAR: Završićemo razgovor, kad ja budem smatrao da sam dovoljno čuo! Imam na to pravo! Ne zaboravi da još uvek mogu da zatražim starateljstvo nad njom! Posle ovoga postoje realne šanse i da ga dobijem, znaš!

Dramatična tišina.

ZORA; Hoćeš li da ti sporazumno prepustim starateljstvo? Jesi li siguran da bi ti umeo bolje? Da bi imao vremena? Ili mi samo pretiš?

PETAR; Ne pretim. Smiri se. Očajna si. Nikada ti nisam pretio... I nikada te nisam video ovako smrvljenu... Ni onog jutra kad ti je otac umro...

Čuje se dolazak i staje lift. Iz njega izlazi majstor i izvlači neki rasturen aparat. Odvlači u hodnik sa otpadom. Oni ćute dok on ne prođe.

PETAR: Ne razumem kako je moglo da ti promakne... Ja sam verovao u tebe, znaš... Nisam se slagao sa tvojim metodama, ali, u dubini duše sam verovao da si ti zapravo dobra majka...

ZORA: Šta sam mogla da učinim? Svaki neoprezan pokret, svaka loše odvagana reč, mogla ju je okrenuti u nepoznatom pravcu... Morala sam da čekam...

PETAR: Nema potrebe da se pravdaš, ja te ne krivim...

ZORA: Ni odrastao čovek, kad se zaljubi, nije uračunljiv... a kamoli dete!

PETAR: Ma šta ona zna šta je ljubav. Balavica!

ZORA: Naravno da ne zna, ali je sigurna da zna. Uostalom ko od nas pouzdano zna šta je ljubav?! Ali mi znamo da ne znamo, a ona nema pojma da nema pojma.

Majstor se vraća zviždučući... Oni pričekaju...

PETAR: Ipak se moralo nešto da preduzeti! Trebalo je ranije da razgovaramo. Ja sam mogao da pomognem... Da zabranim. Da joj pripretim... ili nešto...

ZORA: Nisam smela da pravim Romea i Juliju od njih. Nisam htela da prekinem sve krhkiju vezu koju sam imala s njom... Ti znaš kakva je ona...

PETAR: Ti se nje bojiš, čoveče, jesi li svesna toga? Drži te na najkraćem mogućem lancu... Ti si blokirana strahom!

ZORA: Ne nje, nego za nju se bojim. Plašila sam se da se ne zatvori kao školjka i da posle ne saznam više ništa... i da ne mogu da joj pomognem...

PETAR: A ovako si saznala sve! Od kelnera!

ZORA: Ne znaš ti kako uporno i koliko ona može da ćuti... Uostalom to je na tebe. Kad je naglo prestala da sisa palac, to je bilo u četvrtoj godini, do sedme mi nije rekla zašto... Posle je počela ponovo i tek tada mi je objasnila kako joj je neka luda baba pripretila da će joj odseći jezik ako bude sisala palac... Čekala je da dotična babuskara umre... Gospode, da nije već bila mrtva, ja bih je ubila! Mrcina matora. Nemaš pojma kako je bila ljubazna i sladunjava... A ovamo presreće decu po hodnicima i preti odsecanjem jezika!

Muk.

PETAR: Moralo se nešto da preduzeti!

ZORA: Šta, naprimer?

PETAR:  Nekako ih razdvojiti... ne znam šta... svakako nešto energično!

ZORA: Kako sam mogla da ih razdvojim? Znaš li da sve češće pominje samoubistvo u poslednje vreme?

PETAR: Svi klinci stalno govore o samoubistvu, ali normalne majke ipak...

ZORA: Klinci se i ubijaju, Nikoliću! Beže od kuće. Od malog sranja časom naprave veliko!

PETAR: Ovo što je ona napravila je, po tvojoj oceni, malo sranje?!

ZORA:  Nije malo, ali ona ga nije napravila, nego joj se desilo.

PETAR:  Da ga nije napravila, ne bi joj se desilo.

Tišina, koliko da se savladaju i uzdrže od moguće svađe.

ZORA:  Uostalom, ja ne znam šta je to normalna majka.

PETAR: Pa ne znaš, tu je problem!

ZORA: Nadala sam se da će je ta zaluđenost proći... video si kakav je lik... Nikakav... prosto je neverovatno da takva lepotica može u to da se zagleda... Čekala sam da shvati s kim ima posla... Da ga vidi u realnom svetlu... Nije mi na pamet padalo da ona spava s njim! Ne znam kakva su ovo vremena u kojima prelepe, intelignetne i negovane devojčice jure za barabama sa obrijanom glavom. Radina ćerka, isto tako lepa i fina cura, odličan student, a zabavlja se sa šoferom agencije za poslovnu pratnju! Zacopana do ušiju!

PETAR: Kakva agencija! To je prokleti pokretni kupleraj!

ZORA: Znam, a zna i Rada, naravno. Sve zna, samo ne zna šta da čini s tim zetom koji razvozi kurve na radne i svečane zadatke... Možda je to neki planetarni problem, jer ste vi u manjini pošto ginete po ratovima, obračunima, kafanskim tučama, saobraćajnim nesrećama i ostalim dostignućima...

PETAR: Kakav planetarni problem! To je prastara priča o bitangi i princezi! I ti si, svojevremeno, igrala u istoj priči!

ZORA: Ja bar nikad nisam bila princeza!... Dok si ti, jasno, bio prava bitanga...

PETAR: (sa osmehom) Jesam li bio, Zorislava?!

Kraća tišina. Razumeli su se.

PETAR: Zašto ćutiš?

ZORA: Osećam se kao da sam verovala u Boga, a iznenada se pojavili dokazi, da Bog ne postoji... sigurni materijalni dokazi...

PETAR: Ti i jesi u nju verovala kao u Boga... A zatim se pojavio ošišani šmokljan... kao materijalni dokaz da je mala boginja seksualno biće... Još uvek ne mogu da dođem sebi...

ZORA:  Iskreno rečeno ne znam kakav bi morao da bude momak koga bi jedna majka poželela da od njene devojčice napravi ženu...

PETAR: Znam da ništa ne znam! Pa, mogao bi naprimer da bude normalan, iz normalne porodice, da ide u školu, da nije uličar i da se ne drogira.

ZORA: Nađa tvrdi da se ti drogiraš.

PETAR: Ja se drogiram? Ja?! I ti to veruješ. Pa da! ti njoj sve veruješ, u tome je problem. Sve joj veruješ a ona te laže kao Minhauzen! Mota te oko malog prsta!

ZORA: Kaže da piješ pivo sa bensedinima...

PETAR: Pivo sa bensedinima?

ZORA: Da. I da švercuješ nešto, to jest “da radiš sa lekovima”, danas se svaka rabota naziva “poslom”... i odatle ti, kaže, pare u poslednje vreme... I kaže da si bio bolji dok nisi imao prebijene kinte!

PETAR: I ti je slušaš, pa ti si idiot! Kao da me ne poznaješ!

ZORA: Baš zato što te poznajem, Nikoliću. Piješ li pivo sa bensedinima?

PETAR: To nije drogiranje!

ZORA: A šta bi to bilo, objasni mi.

PETAR: Ne moram ništa da ti objašnjavam!

ZORA: Ne moraš, naravno...

PETAR: Ja sam odrastao čovek. Nisam maloletan.

ZORA: Starost nije alibi!

PETAR: Svi ljudi koje poznajem piju pivo... i svi piju bensedine... Jel znaš ti gde mi živimo i kako preživljavamo?!

ZORA: Ja ne pijem!

PETAR: Ti si svoju količinu odavno popila!

Tišina. Opet prestaje razumevanje. Zora govori što mora...

ZORA: Uglavnom, onaj konobar priča da su svi znali da je Nađa trudna... I fatalni dasa i njegovi jadni roditelji, i taj mali Turčin, bečki parazit i gazda bistroa... Niko nije hteo ništa da preduzne... odnosno niko nije pokušao da nađe mene, a klinci su se nadali da će sami rešiti problem. Kaže da je Nađa uzalud išla kod nekoliko lekara...

PETAR: Dok si ti, kao poslednja guska tražila dovoljno delikatnu doktorku za tvoju razmaženu jedinicu... i štitila je, zaboga, od trauma iz detinjstva! Pri čemu nisi primetila da je ona iz tog detinjstva zbrisala glavom bez obzira, na najgori mogući način!

ZORA:... i da su joj doktori prvo govorili da ne može ništa da se uradi bez potpisa majke...

PETAR: Normalno da ne može! Maloletnica.

ZORA: Da... Zanimljivo. Kada mi je donela knjižicu sa ocenama iz prvog razreda gimnazije...

PETAR: Popustila je i u školi i tu sam alarmirao! Bila si samo dva puta u školi tokom čitave godine! Druge majke se ne obaziru što klinci ne vole da se one muvaju po gimnaziji, nego lepo vuku profesore za rukav... raspituju se... bore se za svoje potomstvo... Normalne majke ne priznaju deci da su škole mizerne a nastavni kadar sve gori!

ZORA: Ti nisi bio nikad! Za devet godina. Nikad. Da li je tebe neko sprečavao da svratiš do škole?

PETAR: Ja nisam majka! Uostalom ona me je sprečila da idem! Dobila je histerični napad kad sam jednom samo predložio...

ZORA: Uglavnom, u toj đačkoj knjižici... ima rubrika “ime jednog roditelja” i u nju je, naravno bilo upisano tvoje ime. Tvoje, a ne moje, znaš!

PETAR: Uvek se upisuje ime oca, to je prosto običaj. Niko tebi nije kriv što si majka, a ne otac! Htela si da crkneš kad je progovorila prvu reč, koja je glasila: TATA! Priznaj!

ZORA: Ne seri! I nije rekla TATA, nego su joj nicali zubići, pa je jezikom masirala dasni! Tt! Uopšte još nije progovorila, imala je tek 4 meseca!

PETAR: Lepo se čulo TATA!

ZORA: Da se vratimo u prvi gimnazije! Nije se tražilo ime oca, nego jednog od roditelja, a ipak su upisali tebe. A danas kad je takođe potreban potpis jednog roditelja, tražili su moj potpis... Zar to nije zanimljivo?

PETAR: Ne znam šta tu ima zanimljivo!

ZORA: Patrijarhat!

Niko ne zna šta da kaže. Osećaju da je besmisleno sve što govore...

PETAR: Dobro što je bar išla kod lekara a ne kod vračare!

Tišina.

ZORA: Lutala je dok joj nisu kazali - da je prekasno.

PETAR: Prekasno? Misliš: prekasno?

ZORA: Prošlo je deset nedelja...

PETAR: Jel to puno?

ZORA:  Gornja granica za prekid na lični zahtev... odnosno

ako nije medicinski indikovan...

PETAR: Aha... i onda?

ZORA:  Onda su se ona i taj mali Turski Davidof obratili kelneru za pomoć.!

PETAR: Kelneru, a ne tebi...

ZORA: Njemu, a ne ni tebi! Kaže, vodio je našu Nađu kod izvesnog privatnika.

PETAR: Ko kaže?

ZORA: Krezubi kelner s ožiljkom! I kako mu je ovaj namignuo i rekao da će srediti ako mu daju 1500 maraka i njegovu ličnu kartu...

PETAR: Čiju ličnu kartu?

ZORA: Kelnerovu! Nađa nema. 

PETAR: O jebem ti priču u kojoj doktori namiguju kelnerima za 1500 maraka i ličnu kartu! Sred Balkana zemlja zajebana!

ZORA: On se, kaže, uplašio da ostavi svoje podatke, šta ako se nešto desi... Celu noć se savetovao sa ženom i zatim su odlučili da pronađu mene. Veče pre toga, u petak, poslao je nekog momka da isprati Nađu, otkrije gde stanujemo i nabavi naš broj. Taj mali je stvarno bio u petak kod nas. Nije mali, ima dva metra. Rekli su da je iz kraja i da je dopratio Nađu jer joj je pozlilo od vrućine... Kelner se pak sa Nađom navodno dogovorio da klinac snimi šta imamo u stanu, šta bi se moglo izneti i prodati, i čime bi se mogli pokriti troškovi intervencije. Kaže da je Nađa pominjala novu mini liniju, komplet Dostojevskog i svoj eriksončić...

PETAR:  Ko laže, taj i krade... Zna narod...

ZORA: Ama - Dostojevskog!?! Zar ne vidiš koliko je naivna...

PETAR: Ti bi nestanak Dostojevskog primetila pre nego krađu bojlera!?

ZORA: Ona ne pravi razliku između stvari koje su vredne i onih koje su samo skupe. Što dokazuje da je još uvek pravo dete. Prodajom Dostojevskog ne bi pokrila ni paket uložaka... Jednom mi je pomenula kako neka zvezda nosi kravatu vrednu 10 000 dolara i ja sam joj objasnila da ne postoji kravata koja toliko vredi. Postoji samo kravata koja toliko košta, a ne vredi ni jedna. Pitala sam je čak koliko njoj vredi njena baka, a koliko bi koštala ista baba, kad bi neko pristao da je kupi... Učinilo mi se da je shvatila. Nepostojanje kauzalne veze između vrednosti i cene... U poslednje vreme, međutim, čini mi se da sve što pokušavam da joj objasnim zvuči strašno, strašno glupo... i otrcano. Na primer, poremećaj u njenom sistemu vrednosti... Nemam argumenata za odbranu bilo kog vrednosnog sistema, jer se sve izvrnulo naopako...

PETAR: U svakom slučaju ona je planirala da te pokrade. Tebe koja si joj posvetila svaki usrani minut otkad si je rodila! Prestala si i da se umivaš! Zanemarila si karijeru...

ZORA: Tako tvrdi kelner...

PETAR: Pričaj mi još malo o investiciji pozitivnih emocija u decu! Ispala si budala nad budalama!

ZORA: Nije mi prvi put. Čovek je dalje tvrdio da se ona hvalila kako je već iznela iz kuće neke pare, a da ja nisam ni primetila... Navodno dva puta po trista maraka...

PETAR: Ti ne primetiš 600 maraka, dok za taksi nemaš!?

ZORA: Nisam bila sigurna... Pare su bile spremljene za godišnji, ali mi smo od toga živele. Ja sam odatle uzimala, pa zarađivala i vraćala, presipala iz šupljeg u prazno... inflacija opet razbija... U dva navrata učinilo mi se da nešto nije na broju... ali sam bila sluđena. Kako da sumnjam u rođeno dete? Nisam htela da je možda nabedim ni krivu ni dužnu. Bolje je, mislila sam, ako je i krivu ne optužim, nego da je nevinu napadnem... Ti znaš koliko sam odvratna kad padnem u vatru i počnem da urlam... Čoveče, neki dan sam uhvatila sebe kako trčim za tipom od 25 godina u nameri da ga prebijem jer mi je opsovao majku kurvinsku!!! Trčim i psujem usred grada i usred bela dana! Kad sam došla k sebi htela sam da propadnem u šaht! Sreća te mi pobeže idiot...

PETAR: Znam. Ali zbog te alergije na sopstveni adrenalin, ti neguješ filozofiju: bolje deset krivih na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru. To je ta filozofija, jel? A što deset krivih na slobodi mogu da naprave još tri gomile delikata, dok jedan nevin u zatvoru ne može da naudi nikome, to sa vašom filantropijom i samokontrolom, gospođo, nema nikakve veze, je li?

ZORA:  Mama se složila samnom... Kaže: ništa ne smeš preduzeti bez dokaza... Zašto nisi zapisala koliko novaca imaš... Nisam zapisala jer, ako majci i kćeri ne mogu da verujem - onda kome ću?! Ako i u njih treba da sumnjam, zašto je onda potrebno da živim?!

PETAR:  Najlakše je tako, ne sumnjaš niukoga, pa posle kukaš, kad te zavrnu! Šta misliš, da ja sumnjam što volim?! Nije, brate, no što moram!

ZORA: Ljudi sude po sebi i sumnjaju zato što su i sami sumnjivi...

PETAR:  Fala lepo! (stanka) Uglavnom kelner zna da se Nađa spremala da sa svojim klošarima opljačka kuću i pokrije svoju nesreću... ali ti se i dalje tešiš da to nije istina...?!

ZORA: Ja ne mogu da verujem nepoznatom kelneru više nego rođenom detetu. Ne mogu...

PETAR:  Već je utopila punjač za telefon...

ZORA: Ukrali su joj...

PETAR:  Kadgod je nazovem, nedostupna, a ako je nekako dobijem tvrdi da joj je baterija prazna, pa kao zato... Zar ti nisi primetila da nema tog punjača koji košta 50 maraka?

ZORA:  Trideset, malopre sam trčala da kupim novi...

PETAR: Mašala!

Glupa tišina.

ZORA: Po plažama mnogo kradu...

PETAR: Ko još nosi punjač na kupanje? Jel ti nosiš?

ZORA: Ja ne nosim ni mobilni... a ni pištolj!

PETAR: Ona nosi pištolj?

ZORA: Ne ona, ti ga nosiš!

PETAR: Kakve to ima veze?

Tišina. Zora je rešila da prećuti odgovor, koji bi se takođe odnosio na poremećaj sistema vrednosti...

PETAR: Jednom mi se na eriksonu koji sam ja njoj poklonio javio nepoznati muški glasić i kaže (basom): Puši kurac! Zamisli! Ona se ne odaziva, a javlja se šimpanza s kurcem za pušenje! Uopšte ne mogu da otkrijem zašto se ljuti na mene... Još se ljuti! Napravi mamutski račun i naduri se što sam joj reko: Nemoj da se lažemo!

ZORA:  Ne ljuti se zbog toga...

PETAR: Nego zašto?

Tišina. Zora ne može da donese odluku, da li da kaže...

PETAR: Reci!

ZORA:  Nađa kaže da ti stalno prigovoraš... Ništa ti nije dobro... Ili joj je kosa presvetla, a nokti pretamni, potpetice previsoke, a ocene preniske... Kaže da stalno nešto sereš i nikad nemaš nikakav komliment za nju... Ni jednu lepu reč... A osim toga... Ne znam kako je sa tvojom ženom upala u klasičnu maćehinsko-pastorsku mržnju... Bile su prijateljski raspoložene, dok je Nađa bila mala... Ali sada... izgleda da Sandra nju sve teže podnosi jer je mlađa i lepša, a Nađa opet nju ... pa kao da je mrzi jer ti navodno na nju i decu trošiš sve pare i... Izvini to su njene reči, nisu moje... oni navodno imaju sve, a Nađa navodno nema ništa... Mislim, ja ne znam šta da mislim o tome... Ne razumem taj potrošački mentalitet... Kaže: Sandra se svaki dan udesi kao špajza pred slavu, samo se šeta od pedikira do frizera, sa depilacije, na masažu... Kaže da je Sandra koketovala sa minđušenkom, kad su bili kod vas po onu garderobu što si joj poslao... Popizdela sam, kad sam čula da ga je vodila tamo!

PETAR: Kako, kako se udesi Sandra?

ZORA:  Kao špajza pred slavu!

PETAR:  (smeh) Sjajno poređenje! Sandra se udesi kao špajza pred slavu!... (uozbilji se) A Nađa se ne udešava kao špajza pred slavu?

ZORA: Ispada da Nađa više liči na tvoju drugu ženu, nego na mene... i da se one prosto, zbog te međusobne sličnosti - više ne podnose... Meni je, uostalom neprijatno da ja o tome...

PETAR: Slušaj, to je stvarno originalno da neko više liči na maćehu nego na majku! Ali ima tu nečega. Obe su zadrti potrošači i obe su, na koncu konca izdržavana lica... Kraće rečeno paraziti! Plavuše! Nijednoj od njih ne bi promakao, kao tebi, nestanak 600 maraka! I ne bi prešle preko toga...

Zvoni mu telefon. On pogleda, pa se javi.

PETAR: Alo... Ti si? A ja vidim nepoznatu brojku, odakle zoveš?... Slušaj, ovo je poslovni aparat i ja ga ne nosim sa sobom da bi me ti zvala od kozmetičarke, nego da bih bio u kontaktu sa... Molim? E, Boga mi ćeš da stigneš u zabavište kako god znaš, ja nemam kad!... I mene boli glava, popij aspirin! Javiću se kad stignete iz zabavišta! Zdravo!

(Prekine vezu. Ljut, pa se savlada.) Izvini. Slušam te...

Tišina.

ZORA:  Nisam mogla da pitam za tu lovu, jer je situacija u kući bila zategnuta... Još smo bile u konfliktu oko one telefonske računčine zbog koje si me ti zvao iz Moskve...

Mrzim svađe oko novaca!

PETAR: Eto, i tada sam te upozorio! Sa 3000 kulometara!

ZORA: Ma šta, ti si na taj usrani međudržavni razgovor potrošio isto toliko, koliko i ona za mesec dana mobilnog ćaskanja... Pola sata si emitovao crne talase... I misliš da si bolji od nje zbog toga što tvoj brižna očinska naklapanja plaća firma, a njene mobilne razgovore - plaćaš ti!

PETAR: I posle svega - ti je braniš!

ZORA: A ko će da je brani, ako neću ja?

PETAR: Kako ko? Pa valjda ima i oca. Ja ću da je branim!

Smeju se, tužno. Saučasnički. Utonu u tišinu...

ZORA: Kelner kaže da je njen mobilni koristilo celo društvo. Kupio si joj pokretnu telefonsku govornicu, jebi ga, samo da se opereš za to što nikad nemaš vremena za nju.

PETAR: Kao što si malopre čula, ja imam još parazita. Vreme je novac...

ZORA: Vreme je život, Nikoliću. Vreme nije novac, nego život! A to što si ti pristao da svoj život zameniš za novac, to je upravo tvoj osnovni problem... To je ujedno i problem čitave ove crknute civilizacije u kojoj se sve meri parama!

PETAR: Dok bi, na primer, moglo da se meri verom u pubertetlijske laži! Važno da ti nemaš taj problem merenja svega lovom! Zato niti znaš išta da izmeriš, niti imaš mernih jedinica!.

ZORA: Dobro, u redu, novac je najvažniji. Predajem se.

PETAR: Danas jeste. Ja sam to shvatio one noći kad je Milan goreo u temperaturi 41,5 a taksista me izbacio na 500 metara od pedijatrije, zato što nisam imao dosta! Trčao sam sa usijanim detetom na rukama i zakleo se oblacima, iz kojih je pljuštalo, da ću raditi sve, ama sve, samo da mi se to više nikada ne desi! Vreme jeste novac, a novac je sloboda!

ZORA: Znači, ti si slobodan samo nemaš vremena za istu slobodu! Dok si još imao vremena, nisi umeo da ga upotrebiš ni za šta sem za lokanje. U tvom slučaju stvarno je najbolje da ga potrošiš na zarađivanje! Jedino je pitanje da li ćeš za sve te pare koje namlatiš moći da dokupiš parčence života, u kome bi slobodno potrošio mukotrpno zarađenu lovicu?!

PETAR: Da sa vratimo malo na moje mnogobrojne mane, oćeš?

Tišina. Zora nema snage za svađu, a on misli da je pobedio argumentima, pa nastavlja.

PETAR: Da ne zarađujem, Nađa me ne bi ni pogledala! Ni...  niko me ne bi pogledao... Jedino ti si me trpela dok se nisam snašao... Nađa svrati kod mene samo kad joj treba keša.

ZORA: Zato što si je ti navikao da od tebe ništa, sem malo para, ne može ni dobiti!

PETAR: A šta dobija od tebe?

ZORA: Pažnju, ljubav....nežnost, razumevanje... podršku...

PETAR: Izgleda da joj te ljubavi nije bilo dovoljno pošto ju je tražila kod geliptera sa naušnicom! Podršku je uzela od trgovca belim robljem... A razumevanje je iskala kod kelnera! Kokakolu i razumevanje, molim! Sve sa ledom.

ZORA: A dajem joj i mnogo više para nego ti...

PETAR: Što joj takođe nije dosta, već je htela da te pljačka!

ZORA: Ne bi ona planirala krađu, mislim da kelner kenja.. ili je ona lagala njega... da se malo napravi važna...

PETAR: Sve ostalo što ti je rekao bila je istina, zar ne?

ZORA: Istina je samo to da je ona trudna, a sve drugo ...

PETAR: Ali to tebe ne navodi da mu poveruješ i ostalo?

ZORA: Ne. Ne mogu da verujem da sam rodila kradljivicu. Da sam odgojila lopova. Da sam 5625 dana i noći gledala sopstveno dete i da nisam primetila njenu sklonost ka krađi...

PETAR: Ima li tog tvog Boga ili ga nema, Zorislava?

ZORA: Nikad ništa nije uzela... U stvari... jednom, davno, bilo joj je možda 5-6 godina, donela je iz komšiluka Miinu Barbiku i sakrila je ispod televizora...

PETAR:  Zašto? Imala je čitavu kolekciju Barbika!

ZORA: Jeste, ali eto, donela je i tu Miinu Skiperku. Mia je imala jednu jedinu... a Nađa je imala sve ostale ali takvu Skiperku nije i...

PETAR: I - to tebi nije sumnjivo?

ZORA: Ama, to je bilo jednom. Jedan jedini put. Uostalom sama Kosana je kazala da je normalno za petogodišnje dete...

PETAR: Da krade?

ZORA: Ne, nego da malo... tako.... prisvoji nešto tuđe...

PETAR: Ama po vama za sve ima neka faza. Faza kad je normalno da dete laže, pa faza kad je normalno da kraducka. Ima li i neka faza kad je sasvim normalno da dete ubija?

ZORA: E to ćemo videti kad tvoj Milan zađe u pubertet!

Shvati da je preterala.

ZORA: Oprosti mi, molim te, nisam tako mislila. Žao mi je...

Tišina. Petar ne zna da li da prihvati izvinjenje...

PETAR: Znaš šta. Kad mi Milan uđe u pubertet, zaključaću ga u sobu i neće mi majci izaći iz sobe dok ne izađe iz puberteta! I njega i ono malo!

ZORA: Nije lakše biti dete, nego biti čovek! To je jednako teško, ako nije teže. Nama matorima čini se da je detinjstvo bilo pesma, ali seti se, dok si bio u njemu... A najteže je, po svemu sudeći, kad od deteta postaješ čovek... Pogotovo u ovim vremenima... Oni su izdržali bombardovanje, nestašice, strah...

PETAR: I mi smo izdržali sva ta sranja, jebi ga! Ni mi nismo prespavali! Nismo pobegli i ostavili ih!

ZORA: Ko zna kakve posledice to ostavlja! Videla sam jednog dečaka iz Vukovara, bez obrva i kose. Sve mu je otpalo, kad je granata udarila u dvorište. Nije izgorelo, nego otpalo, od straha... Ako su takve posledice na telu, zamisli kakve ima u duši!

Staje lift i iz njega izlazi pop. Užurbano odlazi u onaj mračni hodnik.

Oni ga posmatraju zabezeknuto. Pa se pogledaju i prekrste, zgranuti.

Tišina.

PETAR:  Izvini, a koliko se smatra normalnim da Nađa ostane u ovoj Minhauzen fazi. Da laže... 6 meseci? Sedam godina? Koliko dugo treba da tolerišemo lažljivicu?

ZORA: Ona nije lažljivica!

PETAR: Naravno da nije, samo laže čim zine! A koliko ja znam, ti si od nje zahtevala jedino istinu. Ni da bude odličan đak, ni da pere zube posle jela, ni da sprema kuću... ni da te poštuje, nego samo da ti govori istinu... Ni toliko nije htela da ti učini! Njoj kad bi sutra reko: evo ti dvadeset miliona dolara, ona bi tražila 40! Ko Pentagon!

ZORA: Koliko je viđaš, odlično je poznaješ...

PETAR: “Veliko se bolje vidi s odstojanja...”

Tišina, jer oboje znaju šta dolazi i ne usude se da izgovore.

ZORA:“Kad uzavri more nemilice...”

PETAR: “Brodu nema opstojanja...”

Muk. Zora teši i sebe i njega.

ZORA: Svi smo u toj dobi mnogo izmišljali... Kažu da je to još uvek nedefinisana granica između mašte i laži...

PETAR: Ja se nešto ne sećam da sam baš preterivao... U stvari, kako sam mogao da lažem, kad me niko ništa nije ni pitao. Pitali su me: Jesi gladan? I nije se isplatilo da slažem da nisam...

ZORA: Mislim da treba da zahvalimo Bogu za detinjstvo koje nam je proteklo u doba dok je još bilo budućnosti... A naša deca... U svakom slučaju kažu da, kad ti adolescent plasira neistinu, treba se svakako napraviti nevešt... To jest ne treba pokazivati da vidiš da laže...

PETAR: Ko to kaže?

ZORA: Psiholozi...

PETAR: Slušaš psihologe? Nekad si tvrdila da psihologiju studira samo onaj ko razrešava neki svoj, lični, usrani kompleks, a sramota ga da se obrati psihijatru...

ZORA: Nisam menjala mišljenje...

PETAR: Ali si danas spremna da ih konsultuješ kad je u pitanju tvoje dete. Zar ne osećate izvesni mali nedostatak logike u svemu ovome, gospođo majko?

tišina

PETAR: Bežala si od problema, priznaj!

tišina

PETAR: Bojala si se istine, zar ne?

tišina

PETAR: Ne prigovaram ti, ali ne mogu da shvatim da nisi primetila. Ja sam sa 4000 kilometara razdaljine nešto osećao, a ti nisi osetila ništa!

ZORA: Sanjala sam užasne snove, poslednjih dana... Bojala sam se, kadgod izađe iz kuće, da će joj se nešto strašno desiti... Bila sam konsternirana, sve dok se ne bi vratila... Imala sam neko užasno predosećanje...

PETAR:  Imala si “predosećanje” dva meseca pošto se njoj već desilo sve šta joj se desilo! Mašala. Stvarno si vidovita! Prestani bar da se zavaravaš.

Bolna tišina

ZORA: U pravu si... nije to bilo predosećanje, pa čak ni anksioznost, kao što mi se činilo... Nego su bili sasvim jasni, konkretni znaci koje sam ja gurala u podsvest... Linija manjeg otpora...

PETAR: Podsvest je kod svih nas kao kanta za otpatke... Ne treba da te grize savest radi toga...

ZORA:. ... Bilo je mnogo prilično jasnih znakova...

PETAR: Koje nisi protumačila?

ZORA: Da...

PETAR: Naprimer?

ZORA: Pa... pre možda dve nedelje izašla sam na kafu sa Maksom Mišurićem i, u nekom nevezanom razgovoru o deci, požalila sam se kako Nađi kasni meca a ja, govno, nemam hrabrosti da je pitam: Bil ti imala od čega da budeš trudna?

PETAR: Bil ti imala od čega da budeš trudna? Tako si formulisala pitanje koje nisi smela da izgovoriš. Sve bojeći se odgovora, a?

ZORA: Očigledno...

PETAR: A tome Maksu...?

ZORA: Maksu Mišuriću...

PETAR: Njemu si mogla da izgovoriš! Šta je to uopšte Maks Mišurić?

ZORA: Jedan scenarista...

PETAR: Sa nekim scenaristom pričaš o menstruaciji svoje maloletne kćeri, a sa njom ne možeš da pričaš o tome?! Da li je to prirodno, budi realna?!

ZORA: On je čovek sa kojim može o svemu da se...

PETAR: Da li je to ipak normalno ili nije?

ZORA: Verovatno nije... A možda čak i jeste! Jer da mi je on rekao da je trudan, sigurno se ne bih potresla, jel?!... Ali on mi je rekao...

PETAR: Šta ti je rekao čovek sa kojim može o svemu da se proćaska?

ZORA: ... Moraš da je pitaš! Pobogu, moraš da je pitaš! U Leskovcu jedna dvanaestogodišnja devojčica čeka blizance. Isto tako nikom nije palo na pamet da je upita, a kad im je palo u oči, već je bilo prekasno... i sada dete čeka blizance... To je kazao!

PETAR: O Gospode! Ni posle toga, ti nisi stisnula petlju?!

ZORA: Nisam... zamisli... trebalo je da proćerdam pola veka i otkrijem da sam, u stvari kukavica... Ja, koja smatram da je hrabrost osnovna ljudska osobina... Eto... Ma starenje je potpuno besmislena delatnost. Da sam znala, ne bih se ni upuštala u to. Što više znaš, a sve manje možeš... Sve manje smeš... Starost je procvat srtaha!

PETAR: Svi smo mi kukavice ponekad...

ZORA: Bilo je još znakova. Uvek ima znakova nesreće koja dolazi, samo mi ne znamo da ih pročitamo... Grudi su joj nabujale... Rada me odmah pitala za grudi...

PETAR: Ne tumačimo ih, jer se plašimo nesreće... To je ljudski...

ZORA:  Sada, kad razmislim o tome... nekoliko puta sam pominjala da ćemo morati do ginekologa i ona se nikad nije bunila... U stvari, pristala je... kao da je htela da je odvedem i saznam istinu. Kao braća Vikario koji svima razglašavaju kako će ubiti Santjaga Nasara, sve ne bi li ih neko u tome sprečio...

PETAR: Ali je ipak nisi odvela?

ZORA: Ne...

PETAR: Možemo li da otkrijemo zašto?

ZORA: Ne znam... Zapravo, kad sam joj nekidan, poslednji put, pomenula, upitala me je: kako izgleda taj pregled? Kao devojčica... Još uvek spava sa zekom i mecom.

PETAR:  I, blago majci, zbog zeke i mece, ti si se osetila krivom što si uopšte posumnjala?! Kada je to bilo?

ZORA: Pa... pre nekoliko dana...

PETAR: Zar nisi maločas rekla da je u poslednjih mesec dana obišla nekoliko ordinacija? Jednu čak sa kelnerom?!

ZORA: Da...

PETAR: Znači vrlo dobro je znala kako izgleda pregled!

ZORA: Mhm.....

PETAR: I šta misliš, zašto je onda igrala naivku?

ZORA: Ne znam...

PETAR: Zato što je htela da te napravi budalom, budalo! Zato što može da te napravi budalom kadgod hoće, uprkos tvom čuvenom koeficijentu od 147! Proverila je i zna!

ZORA: Zašto bi me pravila budalom, ja jesam budala! Prođem pored ogledala i pljunem... ali ne vredi...

PETAR: E, stvarno nema većih kretena od knjiških moljaca, časna reč! Vi ste samo stepenicu iznad gledalaca Tv serija! I to ne po karakternom kvalitetu, nego samo po prefinjenosti ukusa. Prosto ste iz nekog prošlog vremena, pa kao i sve što je starinsko, izgleda kao da imate stila... Da nema televizije i dandanas bi svi gutači tv-serija gutali romane. Doduše, herc romane, ali... Po karakteru ste isti. Uplašeni od života i nesposobni da ga živite. Usrani posmatrači i analitičari!

ZORA: Što je Monterlan otkrio davno pre tebe!

PETAR: Jes’ ti svesna da je tebe nemoguće uvrediti zato što ti sve razumeš. Koštaće te života to usrano razumevanje za sve i svakoga!

Iz odelenja istrčava sestra, zove lift i otvara vrata. Za njom druga gura na nosilima onu trudnu ženu, prekrivenu čaršavom i sa bočicom za infuziju. Vrlo brzo i užurbano odlaze liftom.  Zora se prestravi.

ZORA: ... Ovo nije bila Nađa, jelda nije?

PETAR: Daleko bilo! Mislim da je to ona žena sa acetonom..

Valjda je dobila trudove... Uh... Kakvo je ovo mesto...

ZORA: Neka joj je Bog u pomoći...

Tišina.

PETAR: Kako je minđušar reagovao na svoje delo?

ZORA: Ako sam dobro razumela, bio je presrećan...

Petar je na trenutak zbuljen, ali odmah shvati.

PETAR: Sujeta... Potvrdio je svoju plodnost, a?

ZORA: Radovao se... Navodno je izjavio kako bi bakica...

PETAR: Ti? Ti bi bila dotična bakica, ha? Čoveče!

ZORA: Moja mama! Ja ne biti bakica, eventualno babetina.

PETAR: Tu se slažemo.

ZORA: Mama bi doduše bila prabaka, ali po njegovoj oceni, mogla bi fino da čuva bebu, ionako nema pametnija posla...

PETAR: Za razliku od njega, koji mora redovno da gluvari...

ZORA: Da... on bi mogao da se oženi Nađenkom... i lepo da živuckaju u njenoj sobi... Ja, naravno da spremam istu sobu i klopicu... Taj čak ni na moje kuvanje nema primedbi! Onda mo’š misliti ko je i odakle je...

PETAR: Da. Normalno da se radovao! Dečko je dobio Džek pot. Lepa, mlada, pažena i mažena... Da li si igde videla stan u kome dete zauzima najveću sobu, molim te?! Prirodno da je pretpostavio da je useljiva!

ZORA: Nađa je naravno sve to protumačila kao izraz njegove bezgranične ljubavi... Mislim da joj je laskala ta... pa, ta... svojevrsna... prosidba....

PETAR; Hvala Bogu, barem nije pristala da se uda...

ZORA: Ona jeste balava, ali nije kreten!

PETAR: Fala ti Bože... (uzdah) A šta ako se samo bojala da mi ne bismo pristali... to jest, da ti ne bi dozvolila...

ZORA: Znači da makar podsvesno shvata da ideja nije pametna i nema prespektivu... Ali... Mislim da ju je zapravo užasnula pomisao da bi mogla postati majka. Rekla mi je da mrzi decu, da su joj odvratna, da bi mogla da ih... Jao, šta je izgovorila na račun jadne male dece, ja to ne mogu da ti prepričam! Pogotovo na račun beba... Instiktivno je shvatila, da biti majka - znači biti rob...

PETAR: Kada?

ZORA: Pa pošto mi je priznala da je u drugom stanju...

PETAR: Znači, ipak je, na kraju, priznala?

ZORA: Ne bi se to baš moglo nazvati priznanjem. Kad se u subotu uveče vratila kući, prvo sam je pitala ima li neki problem, kaže nema. Onda pitam ima li nešto što zna pola grada, samo ja ne znam, kaže nema... a onda sam joj rekla šta sam čula...

PETAR: I?

ZORA: I ona je uzela mene da propituje od koga sam čula itd. Klasična kontraofanziva, premda ja nisam ni počinjala ofanzivu... A zatim je stala da ... proklinje onoga ko mi je izdao tajnu... Proklinjala mu je decu po kolevkama, dedove po grobovima, pepeo pradedova, seme praunuka... Tako strašno, takvim rečima da je nisam prepoznala... Potpuno neko drugo biće... kao opsednuto demonijom... Dabogda mu deca umirala u najgorim mukama, ama i muke dečije je opisivala, i dabogda on to gledao... Neverovatno... potpuno neko drugo stvorenje... drugi rečnik... sve drugo... Bilo je užasno... Ne znam gde je to mogla da vidi, od koga je to mogla da čuje? Kao da je u karton sitiju rasla...

PETAR: Ulica. Ulica je progovorila iz nje. Ulica i panika... I bes što je uhvaćena...

ZORA: A zatim sam ja počela da plačem i cmoljila sam do ponedeljka ujutro. Ona bi me malo tešila. Malo me ismevala. Kao da je ona moja keva a ne obratno... A onda bi ponovo počinjala da psuje, preti i proklinje...

PETAR: I  - kako objašnjava, zašto ti nije rekla?

ZORA: Nije htela da izgubim poverenje u nju... Nije htela da joj ogrničim izlaske. Rešila bi ona to sve sama, samo da nije bilo tog prokletnika... pa opet kletve... I, na kraju mi je rekla da joj je bio gori taj jedan dan samnom nego mesec dana potucanja po lekarima... Eto!

PETAR: Delikatno, s njene strane...! Vrlo nežno...

ZORA: I... uopšte me nije upozorila da je kasno... nego je pustila da me juče ujutro zvekne ta činjenica kao grom!

PETAR: I ti ništa?! Nisi je čak ni ošamarila? Samo si odplakala, a?

ZORA: (bespomoćno) Njoj su napunili uši da se prekidi rade maltene do osmog meseca, samo ako dobro platiš.

PETAR: Rade, ako platiš. Samo što možeš da se nikad ne vratiš iz te avanture... Jesu li joj i to objasnili?

ZORA: (rezignirano) Očigledno ne...

Staje lift i medicinska sestra vraća ona nosila. Prazna. Oni sačekaju.

PETAR: Ko su mu roditelji, znaš li?

ZORA: Periferijalci. Otac mu je neki majstor, a mati bivša fabrička šnajderka. Sada radi po kućama, pošto je ispala tehnološki višak... Mlađa sestra, boluje od epilepsije...

PETAR: Džek pot, jesam ti rekao! Šta bi mu falilo da i njega malo izdržavaš. Možda si mogla i da ga školuješ, a?

ZORA: Pa, tebe sam školovala, neko vreme, zar ne? Isti si kao mama!

PETAR: Nisi upoznala pokojnu mamu i nemaš pravo...

ZORA: Moja mama!

PETAR: (Zabezeknut) Ja sam isti kao tvoja mama!?

ZORA: Potpuno! Oboje smatrate kako su svi ljudski motivi vezani za lovu. Kod Frojda za seks, a kod vas za lovu! Možda ima sudbine?! Možda ipak postoji ljubav, jebo te bog! Možda se deca istinski vole. Ili veruju da se vole. Ni njima nije lako. I on je bio smrvljen kad je maločas bio ovde.

PETAR: On je bio ovde, a ti nisi pozvala policiju? ...

ZORA: Kako da zovem policiju, nije on nju silovao!? I on je dete, Nikoliću! Sav je izubijan k’o da ga je neko tuk’o...

PETAR: Šteta što taj neko nisam bio ja!

ZORA: Zamisli, kelner mi je nudio da sredi premlaćivanje klinca, ako želim.... Sumnjiv lik... taj krezubi...

PETAR: Kakav je da je, ipak treba da mu budemo zahvalni...

ZORA: Ne bi me iznenadilo ako bi polušao da unovči tu zahvalnost...

PETAR: Ako pokuša, pošalji ga meni.

Svako u svojim mislima... Tišina.

ZORA: A da si samo video nju kako se bacila na dečka! Zalepila se kao hobotnica i počela da rida! Kao da sam je ja uvalila u govna, a on je vadi! Nisam znala kud da gledam...

Tišina

PETAR: Narkoman i zavodnik jedne maloletnice, trebao bi da ide u zatvor!

ZORA: Možda, ali to bi još više zakomplikovalo Nađin problem. Uostalom, ide u vojsku. Za dva meseca. Čim bude punoletan. Šalju ga roditelji. Ja sam prvo mislila da su idioti. Niko sa mrvom pameti, danas ne šalje sina u vojsku! Ali sada mi se čini da su u pravu...

Tišina. Možda nema više šta da se kaže...

PETAR: E dobro da bar nije neki oženjeni matorac u pitanju!

ZORA: Eto, sve ima svoju dobru stranu...

PETAR: Ova je dobra do mojega! ... Da li si ti razgovarala sa njegovima?

ZORA: Šta da im kažem? Vaše dete, mom detetu napravilo dete?

PETAR: Da im pripretiš... Mislim... neka ga povuku iz opticaja... Da ga, do vojske, sklone u zavičaj na vršku čuku...

ZORA: Čime da pripretim?

PETAR: Mnome! Otišao bih tamo i ... Što ne drže na lancu svoju džukelu!

ZORA: I - kako bi to rešilo problem?

Silazi čistačica, sa stepeništa, mlateći metlom. Tišina, dok ne prođe.

PETAR: Zašto mi nisi javila?

ZORA: Nije bilo vremena. Saznala sam u subotu uveče. Nedelju sam proplakala u razgovorima s njom...

PETAR: Važno da je za plakanje bilo vremena!

ZORA: Šta sam drugo mogla da radim u nedelju?!

PETAR: Da... tužna je nedelja...

ZORA: Ponedeljak smo izgubile po klinikama...

PETAR: I za gubljenje je bilo vremena, samo za mene nije?

ZORA: Kad su nam u Gradskoj rekli da je stvar stara dvanaest i po nedelja i da samo velike klinike imaju dozvolu za prekoračenje, da moramo na komisiju... A svagde mora da se čeka... Bila sam van sebe...

PETAR: Ti si uvek van sebe! Bila si van sebe i kad joj je trebalo izvaditi mlečni zubić!

ZORA: Nije bio mlečni, nego dve zdrave, trajne četvorke! Pošto ima konjske zube na tebe, koji nisu mogli da se slože u rođenoj vilici! Ni toliko ne znaš!

PETAR: I proliv je sigurno bio na mene! Jer kad je imala proliv, paničila si da najviše beba na svetu umire baš od proliva! Ni od čega se i ne umire bez od proliva! Da se ne usere, niko ne bi ni umro!

ZORA: Jebi ga! Ja sam uvek van sebe, a ti si uvek van zemlje! Ili bar van Grada!

PETAR: Tačno! Ja sam kriv!

ZORA: Ama ko ti kaže da si kriv! Otišle smo u Veliku kliniku i čekale od pola deset do pola jedanaest da bi nam rekli kako je komisija radila do deset i da dođemo idućeg ponedeljka...

PETAR: Nisi umela da objasniš koliko je hitno!

ZORA: Ama jesam, ali glavna sestra sere o dva ultrazvuka oba njihova, od po 150 dinara, i da se taj neki drugi metod radi, po odluci komisije do šesnaeste nedelje, pa kad dođemo idućeg ponedeljka imaćemo još sedam dana vremena, do onog tamo, da prikupino sve nalaze koji se traže, a to je mišljenje dvojice nauropsihijatra, socijalac i šta ti ja znam...

PETAR: I tako sve do termina porođaja, je li? Nema ništa lakše nego tebe zajebavati, života mi!

ZORA: Ama ne zajebavaju samo mene, nego zavlače, čoveče! Sistematski zavlače dok se ne donese zakon o zabrani abortusa!

PETAR: Koji zakon?

ZORA: Ti naravno nemaš pojma! Pre izvesnog vremena njih je posetio mitropolit.

PETAR: Šta će on u porodilištu, molim te?! Čeka sina?

ZORA: Bio i bacio anatemu na sve medicinske radnike koji se bave prekidima, jer je to jako veliki greh!

PETAR: Ma šta ima dedica s tim, jebo te!? Nije to gerontologija...

ZORA: Feministkinje su pravile i ulične demonstracije, ali nisu imale nikakav odziv... Njih niko ne uzima ozbiljno...

PETAR: Tačnije bilo ih je dve i po, pretpostavljam. Dve lezbače i pola babe!

ZORA: Ma daj, molim te!

PETAR: Šta daj! Šta daj! Ko još zarezuje demonstracije u ovoj usranoj zemlji! Pred fabrikama štrajkuju glađu parovi sa po četvero dece, koji su oboje dobili otkaz i - niko ništa, a baš će da se potresu oko feminističke šetnje! Naša televizija slika samo političare. Bivše kako kradu, a sadašnje kako još ne kradu! Nije važno ko se usro, nego ko nije obrisao dupe!

ZORA: Previše si fekalan, Nikoliću! Znam gde živimo i ne gledam televiziju, ali za razliku od tebe ipak znam da je veliki pop svečano posetio Veliko porodilište i da je ono danas izlepljeno nalepnicama sa krstom i natpisom - I nerođeno dete je čovek!

PETAR: Je li!? Ni rođeno dete nije čovek! Ni čovek više nije čovek! Šta oni hoće? Naciju neželjene dece? Ovamo će da zabrane abortus, a onamo će da legalizuju prostituciju! I dobiće narod grešnika i očajnika!

ZORA: Sve crkve vole nesrećnike i očajnike. Jesi čitao Rat za smak sveta?

PETAR: Nisam čitao Rat za smak sveta! Što da čitam, kad mogu da gledam Smak sveta! Uživo! Live!

ZORA: Nema boljih vernika od očajnika i grešnika. Očajnici veruju bez rezerve, jer im još samo to ostaje, dok grešnici plaćaju za iluziju o oprostu grehova i zidaju crkve. A vole ih i države jer nema boljeg mesa za topove! Jedino što i Crkva i Država zaboravljaju, da očajnici mogu postati opasni. Mogu toliko da popizde, pa da osnuju i novu crkvu i novu državu! Samo ako se nađe harizmičan manijak da ih vodi. Što se događalo već nekoliko puta u istoriji...

PETAR:  Pusti sad istoriju! Lekari i popovi igraju u istom filmu, ili ima nešto ispod?

ZORA: Možda... a možda se doktori samo boje...

PETAR: Čega?

ZORA: Anateme...

PETAR: To beše prokletstvo?

ZORA: Da, to beše prokletstvo, hrišćanine!

PETAR: Zašto ti mene nazivaš hrišćaninom, kao da je to neka pogrda? Nisam ja bacio anatemu?!

ZORA: Ti si se nedavno krstio?! I decu si krstio. Nađa kaže da si se s njom svađao jer je odbila da je pokvase u crkvi!

PETAR: Morao sam da se krstim, kao što sam morao da uđem u neku partiju ako hoću da preživim sa porodicom! A moram da živim! Imam decu!  Sutra ne bih živeo da ne moram! A Nađa, naravno, laže. Nisam se ljutio zato, nego zbog toga što mi nabija račune od dvesta maraka.

Tišina, dok savlada svako sebe.

ZORA: Ti smatraš da u odnosima s njom imaš vremena i da se naljutiš, Nikoliću? Misliš da u ta dva telefonska razgovora mesečno koje vas dvoje obavite, kao otac i kći, jedan možeš da protraćiš na očinski bes? Ja mislim da to nije dovoljno ni za roditeljsku ljubav!

PETAR: (kao da nije čuo) Uostalom šta bi joj falilo da se krstila? Mogla bi da bude malo prilagodljivija, takvo je doba! Nisi baš morala da je naučiš da ide isključivo glavom kroz zid. Na nekim zidovima postoje i vrata, znaš. Ili bar prozor...

ZORA: Na Zidu plača, na primer...

PETAR: (nije čuo) Krštenje je samo jedno od tih prolaza! ZORA: Zato mi zidamo hramove a u bolnicama nemaju da ti daju parčence vate, ako ti izvade krv!

Čistačica izlazi sa odelenja, sa gomilom cveća i kesa. Ulazi u lift.

ZORA: Pa dobro... Eto, sad si otvorio sva vrata, slaćeš decu na veronauk, gde će im možda odškrinuti još neka vratanca, ali će im svakako objasniti da je prekid trudnođe veliki greh!

PETAR: Da si ti tutnula glavnoj seki jedno dvesta dolara, da vidiš kako bi zaboravila i na greh i na anatemu!

ZORA: Možda, ali ja ih nemam, a i da imam, ne znam kako bih to izvela...

PETAR: Pa jasno... uostalom, možda je i bolje... Ti kakva si gubitnica, još bi naletela na verskog fanatika... i zaglavila u zatvoru zbog pokušaja korupcije.

Ponovo se pojavljuje pop, što ih vrlo neprijatno iznenadi. Zoru razbesni.

PETAR: Čekaj. Zar nije nezakonito rađanje isto tako veliki greh, po merilima iste ove crkve?! Čemu onda zabrana? Greh je greh...

ZORA; Naravno, ali prilikom vanbračnog rađanja ipak možeš da se snađeš nekako, ako imaš mašte, jel? Uvek možeš da izmisliš kakvo čudo. Pod uslovom da je ta vrsta čuda malo zaboravljena.

PETAR: Izvini. Ne razumem našta misliš?!

ZORA; Devica Marija se sjajno snašla, zar nije?

Ni malo je nije briga ako je pop čuje u nekom hodniku. Naprotiv.

PETAR: Molim?

ZORA; Ona je rodila nezakonito čedo, jel tako? I još ga je proglasila za Božijeg sina! Naravno to je bilo čudo, ali šta ako čuda ipak nije bilo? Onaj Gavrilo je na svim ikonama upadljivo zgodan momak, za razliku od onog dede za koga se kasnije udala... Pošto se prethodno porodila u štali... mimo himena, normalno!

PETAR: Pa neka, šta je tu loše? Imala je pravo! Tada nije bilo ovakvih klinika, a nevenčane trudnice su javno kamenovali do smrti! Svaka joj čast! ... Čudo da su joj poverovali. Znači, čudo se stvarno desilo! I ona jeste bila genije!

ZORA; Da. Imala je drskosti. Sjajna cura, uostalom! Kupiću njenu ikonu! Obesiću je iznad kompjutera. Dva simbola naše smrdljive civilizacije!

PETAR: Kad čovek malo bolje zagleda može da nađe izvesnu sličnost između tebe i Device Marije...

ZORA: Obesi i mene iznad kompjutera!

PETAR: I ti si svoje dete proglasila za Boga... samo što si ti jedini vernik te sumnjive religije!

ZORA: Za razliku od tvoje religije, koja nije sumnjiva!

PETAR: Ja sam običan pravoslavni ateista. Kao većina...

ZORA: E, a ja sam neobičan, nepravoslavni, nekatolički, nemuslimanski, nejudejski vernik!

PETAR: Znao sam da si nešto krupno što niko nije!

ZORA: I ne treba mi nikakav posrednik između mene i Boga. Ako Bog postoji. I ako ja postojim.

PETAR: Lepo sročeno, ali ti se, bre, nisi krstila zato da bi imala izgovor za neuspeh u karijeri! I da bi bila originalna. Čitavog života plivaš uzvodno i čudiš se što nigde ne stižeš! Normalno da je Nađa zbunjena!

Ponovo se iznenada pojavljuje pop. Zora besna, ne čeka da prođe, nego govori glasno. Pop zastane kod lifta, pozove ga ali pošto čuje šta Zora priča, prekrsti se, i odlazi peške prema stepenicama.

ZORA: Možda! Ali ni ta vaša Devica nije bila baš previše originalna, znaš. Nekoliko vekova pre, njen trik je bio sasvim legalan i uobičajen. Grčka mitologija puna je kopiladi koju su devojkama i vernim ženama napravili razni razvratni bogovi, zar nije? Svaka faćkalica koja bi prevarila muža ‘ladno bi objavila da ju je silovao Zevs, prerušen u labuda ili bika, a bedni rogonja od muža, još je imao da bude srećan što mu je supruga rodila poluboga! Jer većina tih nezakonitih su čak smatrani polubogovima...

PETAR: I danas su razni nezakoniti tipovi pravi polubogovi! Ako nisu već i celi bogovi! Nije se mnogo toga promenilo od Zevsa do nas... Imaš sreće što nije srednji vek, slatko bi te ispekli na lomači, znaš!

ZORA; Jes... a u nekom Neolitu, slatko bi me pojeli sa lomače... U svakom slučaju vladajuća monoteistička religija bazira se na jednom paganskom motivu o lakovernosti masa i muževa, za koji bismo mi trebali da žrtvujemo svoje kćeri! A posle svega, oni još imaju bezobrazluka da izlepe porodilište svojim slinavim nalepnuicama i da prete božijom kaznom! Oni koji niti rađaju, niti hrane decu! Kao da neko ide na abortus iz razonode!

Tišina.

PETAR: Prilično si kontemplativna za situaciju u kojoj se nalaziš!

ZORA; Kadgod moram da čekam napadaju me misli. Zato mrzim čekanje. Uveravam te da je meni mnogo teže sa mojim mislima, nego tebi...

PETAR: Siguran sam u to. A šta misliš kako je Nađi sa tvojim mislima? Uverila si je da su crkve licemerne i pohlepne, škole mizerne, civilizacija trula ... Šta joj ostaje nego da bude buntovnik? Čemu da se nada?

Dolazi lekarka spremna za operaciju. Pauza, dok prođe...

PETAR: Otkačili su vas na Velikoj klinici i zatim ste, pretpostavljam, stigle ovamo...

ZORA; Da, juče negde iza podneva... ovde rade do dva... bojala sam se da nas neće ni primiti...

PETAR: Jer naravno, ti nisi uspela da nađeš nikakvu vezu.

ZORA; Možda sam mogla da se poslužim tvojom vezom?...

PETAR: Stvarno se pitam kako ti preživljavaš!

ZORA; I ja se čudim.

PETAR: Niste išle kod one privatnice gde si zakazala?

ZORA; Ne. Zakazala sam pregled, ali na intervenciju se ne bih usudila... Ovo je opasan hirurški zahvat, znaš! Klinika je ipak klinika!

PETAR:  Svi stručnjaci koji išta znaju otvorili su privatne ordinacije! Ovde su ostali samo nesposobni!

ZORA; Nesposobni za biznis, ali sposobni za medicinu! Nama danas nije potreban biznismen, nego lekar!

PETAR: Jesi li ti svesna kakav si ti težak socijalistički proizvod?!

ZORA; To je jače od mene.

PETAR: Sve je jače od tebe!

ZORA; Osim tebe!

PETAR: Tačno. Osim mene.

tišina

PETAR:  Ovde su vam, takođe rekli da je kasno i ...?

ZORA; Spasila nas je socijalna radnica. Jedna sjajna namrgođena bakuta koja dokazuje da izgled vara! Ona se odmah rastrčala po klinici, našla dvoje lekara, formirala komisiju. Oni su ponovo odveli Nađu na ultrazvuk i otkrili da je prekid indikovan pošto sa bebom nešto nije u redu...

PETAR: To mi nisi pomenula?! Kako nije u redu?!

ZORA; Pomenula sam ti da je krvarila sve vreme što je mene zapravo zavaralo... Strašno je to, što ju je onaj privatnik ubedio, kako je sasvim normalno da se u trudnoći pomalo krvari... Toliko o njihovoj sposobnosti...

Sa odelenja istrčava lekar, skidajući rukavice baca ih u kantu. Smakne masku, zove lift, ali nema vremena da sačeka nego otrči stepenicama.

PETAR: Ne sećam se da je Sandra.... Jesi li ti krvarila?

ZORA; Ni kapi! Normalno da nije normalno, ali to joj je govorio specijalista, kome je priča valjala za podizanje cene eventualne intervencije... onaj od 1500 maraka. Za razliku od 60 maraka koliko stvar košta ovde, pa do 1500 koliko je on hteo da uzme, morao je da proda neku priču... Biznismen!

PETAR: Što dalje znači da je ona mogla u svakom trenutku da dobije spontani i iskrvari negde na plaži, po vrućinčini? Što je njemu, naravno, poznato. A ipak ju je uveravao da je normalno krvariti dok ne nabaviš soma i po?!

ZORA; Tačno tako!

PETAR: Znaš li kako se zove taj humanista?

ZORA; Ne...

PETAR: Možeš li nekako da otkiješ?

ZORA; Ne znam... možda... zašto?

PETAR: Zato što bih morao da mu napravim rupicu na čelu. Ili bar da mu polomim ručice, da bi prestao sa zarađivanjem na tuđoj nesreći, peder govnjivi!

Tišina.

ZORA; Da li bi ti stvarno bio spreman da ga polomiš, ako ja uspem da saznam njegovo ime?

PETAR: Bio bih.

Tišina.

ZORA; Volim te Nikoliću. Znala sam da si čovek u dubini duše.

PETAR: Je li, a spolja nisam čovek? Spolja sam majmun, valjda?!

ZORA; Čim ovo prođe, potrudiću se da saznam ko je taj tip.

Pauza.

PETAR: Naravno, ako Nađa nije slagala po svom običaju...

Pauza.

ZORA; Mrzim te, Nikoliću!

PETAR: Dobro.

ZORA; Uvek si bio pizda. Nisi u stanju da poveruješ nikome!

PETAR: Ti veruješ, pa eto gde si!

Tišina. Zora šeta kao lavica.

PETAR: Dobro... smiri se sada... Svakom se ovo desi kad tad. Nekom u dvadesetoj, nekom u šesnaestoj... Možda su ove generacije samo poranile za te četiri godine... Sad šta je tu je... Daj Bože da prođe bez posledica! Kakva je luda, ispada da smo imali sreće što se nije udala... Jer da je htela, ona bi nas dovela pred svršen čin, podigla bi stomak do zuba i onda šta? Morali bismo je pustiti da se venča... Ti bi gajila unuče i  trpela ćelavog zeta...

ZORA: E zeta vala ne bih podnela, pa taman da je rodila sedmorke! A zamisli moju mamu sirotu. Ona je, još pre nego što je Nađa stigla kući, još pre nego što smo potvrdili informaciju, počela da podiže prag tolerancije. Prvo - Dobro rešićeš, ako se može... Šta ćeš, krv nije voda, temperamentno je dete. Šta li nađe na onom nesretniku! Pa onda - Bože šta smo mi Bogu zgrešile! Zatim - Ne može se protiv sudbine! A posle - Pa dobro, ako se i ne reši, rodiće, samo nek je živa i zdrava, šta ti fali da budeš baka. Sve je bolje nego da sebi nešto učini... I - samo izađe da odplače...

PETAR: Sirota starica. Još joj je i to trebalo posle svih njenih muka. Zar nisi mogla da je nekako... mislim da je nekako poštediš svega toga...

ZORA: Da sakrijem?

PETAR: Pa...da...

ZORA: Petre, ti znaš da ja to ne umem...

PETAR: Za razliku od čega što umeš?

Tišina. Pale cigarete... Iz odelenja izlazi Milena.

Jadna, bleda kao kreč i smrvljena. Jedva korača...

MILENA: Petre... Gotova sam...

PETAR: Milena... Već? Dobro je. Odlično... Sve u redu?

Petar je prilično smušen. Zora se, diskretno, povlači u dubinu.

MILENA: (tiho) Ko je ta žena?

PETAR: (isto) Ne znam... jedna koja nema vatre... Čeka nekog... Gde ćeš da se presvučeš?

MILENA: U kolima... daj mi samo mantil i cipele...

PETAR: Nemoj da plačeš... Prošlo je... Smiri se, sad je sve u redu... Znam da ti nije lako... Ako budeš plakala shvatiće da bežiš... Saberi se... Nisi dete...

Milena oblači mantil preko spavaćice. Podiže spavaćicu da ne proviri. Petar joj pomaže da obuje cipele. Papuče pakuju u tašnu koju je on držao... Dodaje joj sunčane naočari... Sve to dok ona govori...

Kesu sa garderobom je spustio na pod i zaboraviće je.

MILENA: Uveli su jednu devojčicu. Jadna joj majka. U pocepanoj bolničkoj spavaćici. Kao anđeo bola... Visoka... plava... krhka... lomna, nežna... lepa kao boginja... Izgleda starije... ali nema više od šesnaest... Sigurno nema više. Bleda kao alabaster. Hrabri se, a duša joj u očima... (zajeca, bolno, jer zapravo, bez obzira na povod, ljudi često plaču nad svojom sudbinom... U dubini, Zora se, niza zid, samo bešumno sroza na beton...) Pitala me da li... da li svima daju ... daju narkozu... glas joj drhti kao struna... Siroto dete. Zašto je njoj moralo da se desi? Zašto tako rano? Šta radi taj Bog?! Čini mi se da mi je teže zbog nje, nego zbog mene... Zašto plačeš? Petre...

PETAR: Ni ja nisam od kamena... Ajde...

Okrene se prema Zori

Do viđenja...

ZORA: Do viđenja...

Oni odlaze, a Zora ostaje na podu. Mrak.

                                                    Kraj.