<<

GDE SMO MI A GDE JE RAVNOPRAVNOST?

Nadežda Radović i Vesna Jarić

REČNIK RODNE RAVNOPRAVNOSTI

Podrška: Heinrich Boll Stiftung

Beograd 2010.

Na promociji knjige u Kulturnom centru Beograda bilo je pedesetak kratkokosih baba i jedan dugokosi deda. Baš kao statistički uzorak savremene čitalačke publike. Ne znam je li dugokosi predstavnik «jačeg pola» mogao da shvati zašto se sva ženska publika ponajviše interesovala za pitanje: Kako to da su majka i kćerka uspele da sarađuju i da dovrše knjigu!? Mada rečnik baš nije prevelik, ima 192 strane. 102 pojma vezana za rodnu ravnopravnost, simbolički, povodom 102 godine ženskog pokreta. Nije preobimno, ali upravo se priprema drugo izdanje, prošireno za još 40 ključnih pojmova. Što će biti skoro 150 jedinica vezanih za temu ravnopravnosti veće polovine čovečanstva. Tačnije, oko 58% populacije kako kažu neke statistike... Gde smo mi od ravnopravnosti?

Ipak, mati i kći ponovo sarađuju! Očigledno je da su prisutne gospođe znale čemu se čude, i to izgleda iz vlastitog ili iskustva nekog bliskog. Znale su da je odnos između majke i kćeri najkomplikovaniji mogući ljudski odnos, jer se u njemu mešaju ne samo ljubav i mržnja nego i sijaset drugih nedefinisanih osećanja.

Mlađa autorka, Vesna Jarić distancirala se i deklarisala kao pripadnica tolerantnije liberalnije i mekše feminističke struje, za razliku od majke joj Nadežde Radović, koja je ispala kao neka tvrda feministkinja. Poznavajući Nadeždu, uvek sam čvrsto verovala da je ona najmekša i najtolerantnija feministkinja kakva se može naći, ali sad... ako je ona ispala tvrda struja onda sam ja Pentezileja kraljica Amazonki (ona iz Klajstove istoimene tragedije) pa ću se vratiti da završim ovaj osvrt čim u dvoboju ubijem Ahila, rastrgnem ga i poklopam, zajedno sa svojim borbenim psima. Nisam vam kriva što niste čitali Klajsta, pa možda ne znate o čemu ovo pričam. Ta Petezileja prolazi pored Troje (ali ne kraj ovog Turskog mega-baleta koji se trenutno igra u Beogradskoj Areni nego pored one mitološke Troje) Tamo spazi Ahila, zaljubi se ludo, pa pošto se Amazonke pare samo u proleće, Pentezileja usred jeseni, proglasi proleće, pošalje sveštenice da u pustim brdima naberu cveće za njenu svadbu, a Ahila izazove na dvoboj da bi ga za te potrebe pokorila i osvojila. I tako, kad Pentezilejina senka prekrije Ahila i četveropreg, na kome on beži...

Ma neću da vam pričam Pentezileju, čitajte sami, ako ste u stanju da savladate romantičarsku tragediju u stihu. Pominjem je samo da bih raširila raspon između tvrdog i mekog feminizma, jer on nikako ne sme da ostane unutar jedne porodice i između samo dve generacije. I da bih vas podsetila na muške pisce koji koriste svoj talenat, pozicije ili moć za upozoravanje na opasnost od žena i zastrašivanje sveta Amazonkama i njihovim mogućim povratkom. Na takve pisce upozoravaju i autorke rečnika u odeljku Mizoginija,

što je mržnja prema svemu ženskom. Pa se tu pominju i Aristofanove, meni nepoznate, Oblakinje, ali se ne pominje, opšte poznata, takođe njegova Lizistrata, koja bi se mogla smatrati i prvom feminističkom komedijom (kakvih ni danas nema)! Pominju se dalje, Molijerove Smešne precioze, a nema Šekspirove Ukroćene goropadi. Nušićevu Gospođu ministarku autorke smatraju mizoginom, valjda zato što nisu gledale Ujež? Nema ni mnogo surovijeg Sterije sa njegovom Pokondirenom tikvom i sa Zlom ženom. Očito da autorkama dramska literatura nije jača strana, ali oprostimo im to, jer se ista stvar događa i čuvenim pozorišnim rediteljima...  

Povratak Amazonki je naravno utopija par ekselans. Nema šanse da se Amazonke vrate. Ako se teško slože mati i kćer, kako da se slože inoće, jetrve, komšike? Dok žene shvate gde je koren problema prevalile su petu banku i nikom više nisu interesantne, osim onkolozima i plastičnim hirurzima.

U nekoj «talk shaw» emisiji o abortusu učestvovalo je 5 gospođa u menopauzi, jedan pop i lepa mlada voditeljka, pa su dva sata žučno raspravljali o tome šta treba da rade mlade devojke ako im se desi neželjena... Alo ljudi, idite zatrudnite pa vidite šta ćete, a ako ne možete da zatrudnite nemojte ni da smatrate, ni da smarate o tome!

Naravno, Rečnik rodne ravnopravnosti počinje pojmom Abortus, ključnim ne samo za emancipaciju nego i za žensko pravo na sopstveno telo. Zato su se sve religije, posebno one koje propovedaju celibat uporno interesovale za žensko međunožje. I još uvek se zanimaju idejom da zabrane abortus, čak i kod nas gde je takva zabrana skinuta pre pola veka!

Ima evo 100 godina kako se slavi Osmi mart, osvojile su žene pravo glasa, pravo na uvele karanfile, pa neke kvote u političkom životu i u upravi, pravo da budu policajke ili vojnikinje (ha! kakva vesela imenica! «Ratnica» je bolje zvučalo!) Zapravo, pravo da podele loše posledice i odgovornost za sve probleme i nesreće koje su napravili muškarci. Žene uglavnom samo snose posledice i ništa više. Ponekad se čini da su ovakvom emancipacijom natovarile sebi više posla, obaveza i odgovornosti. Kao reakcija pojavili su se pokreti mladih i lepih devojaka protiv emancipacije. One, budući (trenutno) mlade i lepe, veruju da je bolje skupo se prodati muškarcima, nego se besplatno boriti za žensku stvar. Ima logike. Ipak nije logično da su babe u akciji a cure u reakciji, pošto se akcija smisleno vezuje za mladost a reakcija za konzervativnost. A opet... možda bi baš to bio srednji, racionalni put? Dok si mlada i lepa prodaš se za trofejnu suprugu, pa posle, sa te pozicije pustiš noktiće... Ovo bi se moglo nazvati «Amerikan fajt» i generalno je the best. Pošto borba za ravnopravnost nije sport, nema pravila i sva su sredstva dozvoljena, ali važna je solidarnost i međuženska tolerancija. Tolerancija prema svim ženama. Onima koje imaju sreću da eksploatišu muškarce, poput lepojki, i onima koje moraju da im služe kao prostitutke ili supruge... ili su pak eksploatisane kao majke ili kćeri.

Prema onima koje nose silikonske sise i prema onima koje nose zar i čador.

Najvažnija je ipak tolerancija prema sostvenoj kćerki i prema rođenoj majci. Oprostite majci što vas je rodila kao žensku, rodila bi ona sina, da je tata umeo da ga napravi. Oprostite svojoj kćerki što nije sin, jer ste vi odabrali su-proizvođača.

Za osam godina koliko je moja kćer išla u OŠ nikada nije razbila ni jedan prozor. Ni ona niti bilo koja druga devojčica, ali su mi na svakom roditeljskom sastanku uporno uzimali pare za razbijene prozore, jer se zaboga nije znalo ko je razbijač. Kao da nije dosta što se zna da su dečaci, pa neka njihovi ponosni roditelji plate. Ne. Svi plaćamo.

Redovno čitam spiskove najboljih studenata koji konkurišu za stipendije i to su u 85 do 99% slučajeva devojke! Šta se dešava sa njima posle uspešnog diplomiranja sa prosekom oko 10? Kako one postaju sekretarice nesvršenim studentima muškog pola, sa prosekom oko 6 i to do druge godine studija, inače poslednje na koju su svratili? Kako one završe na birou rada a oni kao menadžeri i lideri?

Osmog marta sam oko ručka ušla u jednu od retkih starih kafana u centru grada. Tamo su na Dan žena bili samo muškarci. Ni jedne žene. Čak ni kelnerica! Deduskare koje piju dok im supruge spremaju svečani Osmomartovski Ručak. Srećnih li brakova. Jedna je naučna studija, što je ispitivala zašto danas ima više razvoda nego nekad kad ih nije ni bilo (!) došla do «naučnog zaključka» da su krive žene jer više nisu spremne da trpe! Ops! Izbezobrazile se.

U odnosu na spaljivanje udovica i na tradicionalnu prinudnu prostituciju Indijskih kćeri koje još uvek moraju da izdržavaju porodicu, činjenica da Indija danas ima i prvu ženu mašinovođu u Aziji, svakako je veliki korak u emancipaciji. Takvim ogromnim koracima indijske žene biće sigurno ravnopravne do 3011. godine. Ako ta godina dođe.

U Srbiji ima jedna mlada i lepa šoferka međunarodnog autobusa. Po obrazovanju je inače master ekonomije. Da je doktorka nauka, možda bi mogla biti šoferka od nekog lokalnog lider(k)a? U Beogradu među 79 dimničara ima jedna dama, sama. Žene osvajaju razna zanimanja. Kad se na nekom području pojave u većem broju, kao npr u prosveti, (na nižim stepenima, jasno, u osnovnim školama)  to je siguran znak da je područje postalo neprofitabilno i da muškarce više ne zanima. Šta međutim treba da shvatimo kad primetimo da su sve brojnije i u pravosuđu... neću da vam kažem...

Rodna ravnopravnost je ono što se ranije zvalo ravnopravnost polova. Pol je zamenjen rodom zato što pola ima dva a roda ima tri, od kojih je ključni srednji. Srednji rod, to nisu deca, kao u gramatici, mada bi to bilo dobro. Srednji rod ne proizvodi decu. Mada, danas mogu i nabaviti decu, uz pomoć surogat majki, što još uvek niko ne smatra rentiranjem... naprimer telesnih resursa... ili kako bi se to već zvalo u novogovoru...

Dva dana posle Osmog marta, bio je Deseti mart – međunarodni dan bubrežnih bolesnika. Tada ste mogle shvatiti da je ipak bolje biti žena nego bubrežni bolesnik.