<<

Mirjana Ojdanić

GOSPODAR SITUACIJE

I HALUCINACIJE

komedija snova

Posvećeno

mojim bakama, koje su bile

Ribe.

Beograd 1996.

LICA:

NATALIJA ČABAR- avanturistkinja. Rođena 15.4.1909. u znaku OVNA

EMILIJA ČABAR-BILMEZ- kćerka Natalijina a Valerijina mama. Domaćica. Rođena 29.6.1929 u znaku RAKA

VALERIJA BILM ( udavana Prokić) Slikarka autoportreta. Rođena 27.7.1951.

u znaku LAVA.

OLOMIR ŠIŠIĆ -  Kupac Valerinijih slika i dosadni obožavalac. Rođen 29.11.1953. u znaku STRELCA

ZVEZDAN BILM- Valerijin sin a Anđelin brat blizanac Rođen 19.2.1975 u 23.55. u poslednjim minutima VODOLIJE.

ANĐELA BILM-Valerijina kćerka i Zvezdanova sestra bliznakinja. Miljenica svih. Rođena 20.2.1975. u samom početku RIBA.

MILČE UDAREVIĆ - ŠILO: Anđelin probni muž. Važan i sumnjiv tip. Rođen 1.5. l959 u znaku BIKA.

SRETEN PROKIĆ-Otac Anđelin i Zvezdanov, a eks muž Valerijin. U svojoj 25-oj godini, kakav se pojavljuje u Zvezdanovim snovima liči na sina, i treba da ih igra isti glumac, a u 47-oj ne liči više ni na šta. Rođen 22.5. 1949. u znaku BLIZANACA.

LJUBIČICA PROKIĆ-  trenutno treća supruga Sretenova. Rođena 29.10.l960.

u znaku ŠKORPIJE

MIROTVORAC, MARSOVCI (2),

MILČETOVI TELOHRANITELJI (4)

                1 scena - Mirotvorac iz sna

Valerija u svom ateljeu slika veliki Autoportret sa plavom ružom, uz neki dobar stari rok. Ulazi Emilija vukući za uvo čoveka u maskirnoj uniformi, sa šlemom i naoružnog do zuba. Umeša se i neka druga muzika.

EMILIJA: Dobro, dokle ću ja ovo da trpim?

VALERIJA: Ti nešto trpiš?

EMILIJA: A šta je ovo? Zašto nisi naučila svog sina da spava noću kao sav normalan svet?! A ne u podne!

VALERIJA: Moj sin spava u podne?

EMILIJA: Sve radi mimo sveta. Spava kao top. Idi vidi.

VALERIJA: I ti trpiš što on spava?

EMILIJA: Ja trpim sve u ovoj kući. Sve što niko ne može i neće ja trpim!

VALERIJA: Šta, jel hrče?

EMILIJA: Dobro, što spava, u redu što hrče, al brate što sanja to više ne mogu da podnesem!

VALERIJA: Mama, pusti dete da sanja i pusti mene da radim.

EMILIJA: Dokle će da bude dete?! Kad je bio mali u svakom sam ormanu nalazila veštice, sanjao mi je zmije u mojim kućnim papučama, bube ispod mog jastuka...

VALERIJA:  Dobro, mama, pričaćeš mi posle...

EMILIJA: Kad je ušao u pubertet, nisam mogla da se popišam od golih holivudskih zvezda u kupatilu...

VALERIJA: Mama, on je odrastao, raspravi to s njim, mene ostavi na miru.

EMILIJA: Niko ne može da odraste u snu! Kako da raspravim, kad spava kao zaklan!

VALERIJA: Ne znam kako, probudi ga, ali mene pusti na miru!

EMILIJA: Spava kao drogiran i vidi šta sanja!

Valerija prvi put kao da malo obrati pažnju.

VALERIJA: A ti, naravno, opet znaš šta on sanja...

EMILIJA: Ne znam, samo vidim!

Valerija nastavi da slika.

VALERIJA: Ah, da, ti vidiš šta on sanja, zaboravila sam. Pa, dobro onda ne moraš da ideš u bioskop...

EMILIJA: Nemoj stalno da se praviš luda. Vidi, bre, šta nam je dosanjao u kuću. Mirotvorca! Vidi kakav je, naoružan do zuba. Možda je u avliji parkirao i tenk!

VALERIJA: Pa sad su svi Mirotvorci naoružani do zuba. To je novi modni trend. Gandi je davno odapeo, zar nisi čula? A tenkove ne parkiraju po avlijama nego u žitu.

Mirotvorac se ponaša kao sam na nekoj vojnoj vežbi ili na straži

EMILIJA: Ovaj sigurno i u zubima ima neku zablombiranu minu. Zini da vidim! Dosta mi je što ih gledam na vestima svaki dan još mi treba u kući.

VALERIJA: E, na vestima ne moraš da ih gledaš. To ti je rešenje. Isključi tevoš a ne pokušavaj da isključiš mog sina. Pusti ga da slobodno sanja.

EMILIJA: Zašto su sve slobode u ovoj kući na moj račun?! Ušla sam u špajzu da uzmem krompir. Kad tamo ovaj jede konzerve!

VALERIJA: Tvoje konzerve?

EMILIJA: Moje, nego čije! Kao da još neko u ovoj kući misli na to šta nam donosi sumnjiva budućnost!

VALERIJA: Onda nemoj da se sekiraš, ako je jeo tvoje konzerve neće dugo. Njima je rok trajanja istekao još u prošloj deceniji!

EMILIJA; Ti se zezaš samnom?!

VALERIJA: Mama, a kako bi bilo da se ti javiš malo lekaru? Nisi mu ni Novu godinu čestitala...

EMILIJA: Ti misliš da sam ja luda?

VALERIJA: Ja nisam stručna da o tome mislim.

EMILIJA: Znači, opet, ne vidiš!? Ni ovoga?

VALERIJA: Koga?

EMILIJA: Ovog šarenog!

VALERIJA: Ne vidim nikoga, osim tebe, a i to mi je previše!

EMILIJA: Tako znači! Ja da idem lekaru zato što si ti ćorava!

VALERIJA: A zašto sam ja sad ćorava?

EMILIJA: Zato što ne vidiš ništa osim sebe i svojih usranih slika. Jebem ja sve one koji tvrde da su umetnici senzibilni, da sve vide i sve osećaju!

VALERIJA: Mnogi ne misle da su moje slike usrane!

EMILIJA: Eto, to je prvi dokaz da je svet potpuno poludeo! To što kupuje tuđe

autoportrete. Ajde priznaj: šta će normalnom čoveku tuđi autoportret?!

VALERIJA: Važno je ko je slikao a ne ko je na slici!

EMILIJA: Slikarka autoportreta! Kakvo je to zanimanje?!

VALERIJA: A sedačica na kauču, kakvo je to zanimanje?! Televizijska gledalica,

kakvo je to zanimanje ?!Ajde pokaži mi nešto, bilo šta, što si napravila svojim rukama za svojih 66 godina života! Zato i imaš halucinacije, što ništa ne radiš! Bog je čoveka stvorio da radi!

EMILIJA: Sve što ja napravim vi pojedete! Ti čak i ne vidiš koliko ja radim. Služim te čitavog života, kao rob! I tebe i tvoju decu!

VALERIJA: Ma šta radiš? Muvaš se tu po kući i samo premeštaš stvari da bismo morali da te pitamo gde je češalj a gde kalodont, pa da bi onda mogla da nam prigovaraš kako ne možemo da živimo bez tebe! To je tvoja taktika da budeš neophodna, a u stvari ne radiš ništa!

EMILIJA: Jel moja taktika i to da svi vi ustanete ko u hotelu i sednete za doručak. Kad si zadnji put spremila svoj krevet? Kad si oprala svoj tanjir? Misliš da se sve to samo servira i spremi!? A ja ništa ne radim!

VALERIJA: Podsećam te da svi vi žderete ono što ja zaradim prodajom mojih usranih slika!

EMILIJA: Aha! Tako! Dakle ja žderem! Posle svega, dočekala sam i da mi prigovaraš što jedem. Prigovaraš mi kako sedim, kako mislim, kako osećam, a sad i kako žderem. Neka, neka! Sve vidi Bog!

Emilija u svojoj glavi zaklopi svoje kapije i žaluzine.

Podigne mostove svog zabranjenog grada, povuče se u dubinu sebe i odlazi snažno zalupivši vratima. Kako vrata lupe, svetlo trepne, a Mirotvorac nestane. Valerija, koja se svim sredstvima uzdržavala da ne izgubi nerve, sada pukne i svađa se sa Bogom, kao sa sebi ravnom, a ovde prisutnom osobom.

VALERIJA: Šta je? Jel vidiš il ne vidiš? Pa, dobro, Bože, dokle misliš ovako? Šta ti je, bre, pa nisam ni ja beskonačna! Dobro, u redu, dao si mi talenat, dao si mi lepote i šarma i energije za najmanje tri žene. I za pare ti fala. O.K.znam. Dao si mi i lepu decu, al što mi, brate uvali ovako munjenu majku, ne mogu da razumem! Šta to tebi treba, ako si tako veliki i moćan ko što voliš da se priča? Nije fer da me zezaš samo zato što ne verujem u tebe!

Ulazi Natalija, opasno mirna. Valerija se vraća slikanju.

NATALIJA: Umetnice, da li ti je poznato da moje dete plače?

VALERIJA: Poznato mi je da tvoje dete ima 66 godina. Đavolja brojka!

NATALIJA: A zašto plače - to ti nije poznato?!

VALERIJA: Nikad nisam uspela da proniknem u besmislene razloge njenih suza. Ona plače larpurlartistički, kako vetar piri, kako mesec sija...

NATALIJA: Ali, na neki mističan način, njene suze su uvek povezane sa tvojim

postupcima! Ispričaj mi poslednjih pet minuta.

VALERIJA: Pet minuta čega?

NATALIJA: Pet minuta tvog skupocenog života!

VALERIJA: Pa eto, upravo sam pitala Boga čime sam zaslužila tako munjenu kevu, a zaboravih da ga pitam, što mi uvali i ovako uvrnutu babu!

NATALIJA: O uvrnutom ćemo posle, a sad me ne zanimaju tvoje intimnosti s Bogom - nego: šta je bilo s Emilijom?!

VALERIJA: Ništa, kao uvek! Ja sam ovde mirno slikala kad je ona ušla sa nekom svojom halucinaciom o tome šta moj sin sanja i napala me...

NATALIJA: A prilikom samoodbrane, ti si joj slomila dušu!

VALERIJA: I ti si majka, znaš kako je to kad ti se neko navrze na dete.

NATALIJA: Znam! Ti moje dete maltretiraš već 45 godina!

VALERIJA: Bako, ona je luda, zašto nećeš to da priznaš? Pa to više nije sramota. Toliki ludaci javno mašu svojim potvrdama o neuračunljivosti.

NATALIJA: Ona je osetljiva, ali ti u svom egoizmu i grubosti nećeš to da shvatiš!

VALERIJA: Danas ljudi idu kod psihijatra i zbog manje “osetljivosti” - na primer zbog pišanja i krevetu ili grickanja noktiju...

NATALIJA: Ne dozvoljavam da senzibilitet moga deteta upoređuješ sa pišanjem u krevetu!

VALERIJA: A ja ne dozvoljavam da se špijuniraju snovi moga deteta!

NATALIJA: Ništa ona ne špijunira. Nju ti snovi muče! On njoj nameće svoje

snove!

VALERIJA: Njoj nameće a nikom drugom ne nameće! Jel vidiš ti te njegove

mučne snove?

NATALIJA: Ja ne vidim, ali razumem da ona vidi.

VALERIJA: Samo njoj se događaju čuda neviđena.

NATALIJA: Čuda se događaju onima koji veruju u njih!

VALERIJA: I ja verujem u čuda pa ne šnjuvam po tuđim snovima. Imam svoje!

NATALIJA: Ti veruješ samo u čudo svoje genijalnosti i ni u jedno drugo! Čitava

vasiona okreće se oko tvog loše povezanog pupka! Takvog egocentrika nije bilo u našoj porodici još od 1709 godine kad je Ratomir Čabar prodao rođenog oca na Venecijansku galiju!

VALERIJA: Ili će se sama javiti psihijatru, ili ću ja da je odvedem!

NATALIJA: I ti si u stanju da prodaš rođenu majku! Isto kao Ratomir!

VALERIJA: To nije ni slično. Ratomir je za svoga oca dobio kesu dukata, a ja

ću morati da dam tri kese da izleče Emiliju - ako je uopšte izleče!

NATALIJA: Ti ne vidiš sličnost, jer ste vi sve izvrnuli naopačke.

VALERIJA: Ko to mi?

NATALIJA: Vi koji vladate drugom polovinom ovog jebenog veka! Kod svih nas je dolazak 50.000 stranih vojnika zvao okupacijom, samo se kod vas ođednom zove “ mirotvorstvo”!!!

VALERIJA: A ti se vrati u svoj zlatni srednji vek koji se, zato što je bio tako sunčan u istoriji i zove Mračni!

NATALIJA: Neko ko, kao ti, pretenduje na visoku originalnost, morao bi da zna, da zajebavanje ljudi zbog njihove starosti nije naručito originalno!

VALERIJA: Baba bre, misliš li ti na šta trošiš poslednje minute? Pa svakog trenutka možeš da odapneš.

NATALIJA: Zahtevam da ubediš svog sina da spava noću kao sav normalan svet!

VALERIJA: Odlično znaš da je normalnost poslednja stvar za koju ću se ja založiti! Zatvori vrata s druge strane i pusti me da zaradim za lebac!

NATALIJA: Emilija ima pravo na mir!

VALERIJA: Ako mi samo još jedamput pomene njegove snove, odvešću je kod psihijatra, makar vezanu!

NATALIJA: Ma, možeš da je poljubiš u dupe dok sam ja živa!

VALERIJA: To može da bude još nekoliko minuta, budi realna!

NATALIJA: Sram te bilo, da te bude sram! Ta otići ću ja iz ove diktatorske kuće makar morala ponovo da se udam! Otići ću i povešću svoje dete, pa ti sa svojom kopiladi jedi pržena jaja i hrenovke!

Natalija ode strašno ljuta i snagom neprimerenom za njene godine zalupi vrata. Valerijina slika padne sa štafelaja i uplaši je.

VALERIJA: Joj!... Pizda li vam materina babska! Doakaću ja vama! Napraviću klizna vrata!

              2. scena - Miris atmosfere i supe

U trpezariji Emilija “izdaje” ručak Zvezdanu i Anđeli.

EMILIJA: Šta kažete, kako miriše supa?!

ANĐELA: Divna ti je supica, bako.

EMILIJA: Uteho moja, ti jedina voliš svoju baku. A kakva je tebi Zvezdane?

ZVEZDAN: Meni je dosadilo da se svaki dan divim običnoj supi!

ANĐELA: Bakina supa nije obična.

ZVEZDAN: Jedva čekam vreme kad ćemo umesto klope da pijemo po jednu, tableticu na dan.

EMILIJA: Šta, teško ti je da žvaćeš knedle?

ZVEZDAN: Nije mi teško samo mi je besmisleno. Kad samo pomislim 21 godinu, tri puta dnevno po 15 minuta, to je 69.975 minuta! Za sedamdeset hiljada minuta mogao sam brzinom svetlosti da stignem do...

EMILIJA: A nisi računao koliko vremena gubiš u spavanju. 21 godina puta 600 minuta na dan to je dva miliona i 499 000 minuta koje si protraćio! Dva i po miliona minuta! Mogao si da odrasteš za to vreme!

ZVEZDAN: Mogao sam da ste me pustili, ali vi ne date da se diše! Kao da nikad nećete omatoriti ako ja ne odrastem.

ANĐELA: Ti si, bako, neka rainkarnacija Mileve Ajnaštajn. To mu nije padalo na pamet, zato što su njegovi naučnici vać našli zamenu za hranu, a za spavanje još nisu, ali ne znači da neće. To ti je sjajna ideja!

EMILIJA: Jesu mekane šnicle?

ANĐELA: Najmekše na svetu!

EMILIJA: Lepotice moja.

ANĐELA: Šta radi mama?

EMILIJA: Slika, kao obično... A najavljen joj je i neki kupac...

ANĐELA: A kako je raspoložena?

EMILIJA: Kao uvek...

ANĐELA: Kako kao uvek?

EMILIJA: Pa tako, kao diktator, kao terorista...

ANĐELA: Trebalo bi da joj kažem da se udajem, pa biram trenutak...

ZVEZDAN: Kad reče terorista izgleda da sam malopre sanjao nekog teroristu, samo bio je nekako nezaintersovan...

EMILIJA: Nije terorista, još bi mi samo on trebao.

ZVEZDAN: Molim?

EMILIJA: Ništa...

ZVEZDAN: Čini mi se da sam čak i tebe sanjao...

EMILIJA: Mene nisi sanjao.

ANĐELA: Šta misliš hoće li me pojesti ako joj sad kažem?

EMILIJA: Ko?

ANĐELA: Valerija, ako joj kažem da sam rešila da se udam, šta misliš, hoće li da me pregrize?

EMILIJA: U jednom zalogaju!

ANĐELA: Misliš?

EMILIJA: Sigurna sam!

ZVEZDAN: A za koga se sada udaješ?

ANĐELA: Pa za Milčeta!

EMILIJA: Meni se taj Milče ništa ne sviđa! Izvini, lutko moja.

ANĐELA: Pa ti se, bako i ne udaješ!

EMILIJA: Kad devojka nema oca, ona se uvek zaljubi u matoru drtinu. 15 godina je stariji od tebe!

ANĐELA: Samo 14, ali izgleda baš dobro.

EMILIJA: Da, sa leđa, a odnapred matora mu faca. Vidi se.

Anđela se smeje.

ZVEZDAN: Šta si našla na njemu?

ANĐELA: Tako je hrabar, pažljiv i jak! Čvrst je kao stena. On me je oslobodio od Drakčeta, koji se ponašao kao okupator!

ZVEZDAN: Ako se budeš udavala za svakog ko te oslobodi prethodnika imaćemo ovde uskoro Trojanski rat! To je detinjasto.

EMILIJA: Ja bih se više plašila oslobodioca nego okupatora. Znaš kako kaže Brana C. “ Ne bojim se okupatora, oni dođu, pa ih za koju godinu oteraš. Sačuvaj me Bože oslobodilaca, oni se uvale i ostanu doveka!”

ANĐELA: To je duhovit politički aforizam, ali nema nikakve veze sa ovim.

EMILIJA: Sve ima veze sa svim ako čovek ume da poveže, a ti si pametna devojka.

ANĐELA: Milče će danas doći da me prosi... ne znam da li da upozorim Valeriju...

ZVEZDAN: Bolje bi bilo da upozoriš njega!

ANĐELA: Zna on s kim ima posla, on je taktičan.

ZVEZDAN: Danima da me ubeđuješ, nećeš me u to ubediti! Idem da odspavam još malo.

EMILIJA: Crno dete, zar opet?

ZVEZDAN: Zašto? Nisam spavao cele noći.

EMILIJA: Zašto ne spavaš noću ko svi normalni ljudi?

ZVEZDAN: Zato što nisam normalan čovek! (ode)

EMILIJA: Nisi ti uopšte čovek, nego derište!

ZVEZDAN:(se vrati) To je zato što ste me pustili samo da porastem. Da bi čovek odrastao, nije dovoljno samo da jede! Treba ga pustiti i da misli.

EMILIJA: Treba mu dati i nešto da radi, a to tvoja mamica ne da. Voli da zavisite od nje.

ZVEZDAN: Nemoj na nju da se vadiš, ona me i ne primećuje, ti mi sediš za vratom! Promeni čarape, iseci nokte, diši na nos, zatvori prozor, obuj papuče,zakopčaj košulju! Ala sam se ja nanosio džemperčina jer je tebi bilo hladno! (Zvezdan ode)

EMILIJA: Ako ti čarape smetaju da sazriš, nosi ih dok se ne usmrde! Neću više

ni da ti kupujem!     

ANĐELA: Nemoj da se sekiraš, malo je neispavan...

EMILIJA: Neću. Što da se samo ja sekiram?!

ANĐELA: Idem ja da omirišem Valeriju, pa ću da ocenim momenat...(krene, pa se vrati da poljubi baku) Divan ti je bio ručak bako.

EMILIJA: Hvala ti, srce moje. Da nema tebe sav moj rad ne bi imao smisla...

ANĐELA: Hoćeš jednu cigaru?

EMILIJA: Oću, al nemoj da kažeš Nataliji.

ANĐELA: Zašto bre, trtariš od keve, nisi više mala.

EMILIJA: Znam, ali neću da je sekiram...

ANĐELA: Volim te, ćao...( ode i Anđela)

Ulazi Natalija.

NATALIJA: Hoćemo li mi da pijemo taj čaj?

           3. scena - Kupac, mecena, dosada

Valerija dovršava Autoportret sa plavom ružom. Olomir se tu muva pokušavajući da privuče njenu pažnju, u čemu uspeva samo kad nešto odvali. Ipak, uspeva

da je dekoncentriše.

OLOMIR: A koliko košta ova?

VALERIJA: Ta nema cenu, nije gotova...

OLOMIR: Nema veze što nije gotova, meni se sviđa! Kažite bilo koju cenu. Ja ne pravim pitanje.

VALERIJA: Moram prvo da je završim...

OLOMIR: Ne morate da je završite kad ja hoću da je kupim baš ovakvu!

VALERIJA: Gospodine... kako se vi ono zovete?

OLOMIR: Opet ste mi zaboravli ime! A dolazim svakog petka!

VALERIJA: Izvinite...

OLOMIR: Olomir Šišić, zovite me Oko.

VALERIJA: Gospodine, stvaralaštvo ima svoje zakone i ja moram da završim sliku, da bi ona mogla da ima neku svrhu.

OLOMIR: Vi morate a Rembrant nije morao!

VALERIJA: Baš me briga za slikara debeloguzih dama. Uostalom, ako nešto nije dovršio, onda je umro, a ja sam živa!

OLOMIR: Ali vi ćete tu još nešto da pokvarite!

VALERIJA: Ja da pokvarim? Vi ste idiot!

OLOMIR: Nisam hteo da vas uvredim. Mislim šta će vam to oko na ramenu, kad imate već jedno na profilu i jedno na čelu. Još da stavite jedno na lakat, pa će da ispadne pravi kiklop. Ha, ha, ha...

VALERIJA: Obuzdajte vašu duhovitost na račun kiklopa!

OLOMIR: Prodajte mi ovakvu kakva jeste. Super će da visi na mom stepeništu.

VALERIJA: Na stepeništu?

OLOMIR: Pa nemam više nigde mesta. Sve je popunjeno.

VALERIJA: Ako nemate dostojno mesto, onda prestanite da kupujete slike.

OLOMIR: Ako ja prestanem, ko će da vam kupuje te slike?!

VALERIJA: Kako to mislite?

OLOMIR: Ja kupujem sve, kao da ne znate.

VALERIJA: Hoćete da kažete da sam ja vaš privatni slikar?!

OLOMIR: Ne, ne, vi se opet ljutite na mene, a ja sam ipak najverniji obožavalac

vašeg stvaralaštva i vas lično.

VALERIJA: Najverniji ne znači i jedini!

OLOMIR: Ja najbolje razumem sve vaše ideje i stremljenja. Ja sam kao vaš mecena...

VALERIJA: Kakav mecena, niste vi Papa!

OLOMIR: Niste ni vi Mikelanđelo, izvinite.

VALERIJA: Vi ste običan kupac i ako nastavite da se ponašate tako netaktično

neću vam više dozvoliti da dolazite u moj atelje, nego se vucite po galerijama!

Ulazi Anđela, ali odmah shvati težinu situacije, pa se ne meša nego čeka bolji trenutak.

OLOMIR: Valeri, šeri, zašto ste tako surovi prema meni?

Olomir se uzrujao i prosuo žutu.

VALERIJA: Ne zovite me Valeri šeri! Od toga dobijem ospice! I zašto ste mi

prosuli žutu? Tako ste grozno nespretni!

Olomir skida šal ili čak kaput  i žurno briše porosutu boju.

OLOMIR: Izvinite, nisam hteo. Kupiću vam tri žute, kupiću vam i oker i zelenu, samo mi oprostite, zbilja sam nespretan kad ste vi tako surovi prema meni.

VALERIJA: Nemojte još da je razmazujete po podu. Kako da to posle operem!

OLOMIR: Ovde je sve ionako prljavo. Mislio sam samo da se ne ugazi...

VALERIJA: ( primeti Anđelu) Zdravo dušo, kad si stigla?

ANĐELA: Ima već neko vreme, nisam htela da smetam.

VALERIJA: Ti nikad ne smetaš. Dođi da te ljubnem.

ANĐELA: Mogu ja i malo posle.

VALERIJA: Gospodin Olomir Šišić upravo odlazi.

OLOMIR: Ne odlazim... Zašto?

VALERIJA: Upravo ste krenuli kući. Čekaju vas obaveze.

OLOMIR: Nemam baš nikakvih obaveza. Sve sam obavio i stojim vam na raspolaganju.

VALERIJA: Ali ja imam obaveza, zar ne možete to da razumete?

OLOMIR: Razumem, apsolutno, ja sve razumem imam beskonačno razumevanje,

ali ja sam došao da kupim sliku, a sliku nisam kupio...

ANĐELA: Neka, mama, mogu ja i kasnije, tu sam...

VALERIJA: Ne možete da kupite sliku, čoveče, pošto sve spremam za izložbu.

Kad izložba prođe...

OLOMIR: Ali Autoportret sa plavom ružom ne ide na izložbu, tako ste rekli.

VALERIJA: Ali ona nije gotova to sam vam takođe rekla. I ne terajte me da se

pretvaram u magnetofon. Neću više da vam ponavljam.

OLOMIR: Ne znam zašto mi ponavljate kad sam ja vama rekao da mi ne smeta

što nije gotova. Oću je baš ovakvu!

VALERIJA: Baš me briga šta vi hoćete! Pustite me da razgovaram sa svojim

detetom.

OLOMIR: Ali, ako ja ove nedelje ne kupim ništa od čega ćete vi da živite!?

VALERIJA: Šta se to vas tiče, dosadni čoveče!

OLOMIR: Oprostite, nisam znao da sam dosadan. Hteo sam samo...

ANĐELA: Ma nije hitno, mama, mogu ja i posle...

OLOMIR: Naravno, naravno, ne želim da smetam, ali ako gospođici nije hitno, onda mogu i sad...

VALERIJA: Gospodine Šišiću, ako odmah ne napustite moj atelje ofarbaću vas u zeleno i napraviću vam roze tufnice pa se lično obesite na vašem jebenom stepeništu!

OLOMIR:(Anđeli) Kako je temperamentna vaša majka!

ANĐELA: Ne zamerite joj, takva je ona...

OLOMIR: Ne zameram, naravno, ali nije lako.

VALERIJA: Još ste tu?

OLOMIR: Odlazim, odmah, znači dolazim idućeg petka, valjda će biti gotova...

Pozdravljam vas, gospođice. Do viđenja, Valeri šeri.(odlazi prilično sluđen, pa se vrati)  Zaboravio sam šeširić...( najzad ode)

ANĐELA: Kladim se da neće naći izlaz! Siromah, lud je za tobom.

VALERIJA: Lud je on i bez mene. Šta si htela?

ANĐELA: Ništa. Pokvario ti je raspoloženje.

              4. scena - Direktan prenos

Nastavlja se na drugu scenu.

NATALIJA: Hoćemo li mi da pijemo taj čaj?

EMILIJA: Ne znam. Ovaj je opet otišao da spava...

NATALIJA: Ti se bojiš?

EMILIJA: Bojim se...

NATALIJA: Ma, ne boj se, to su samo snovi, ne može ti ništa...

EMILIJA: A da odem malo u grad dok to prođe?

NATALIJA:  Nemoj da bežiš, to je gore. Ne boj se, ja sam tu.

EMILIJA: Ne mogu to više da gledam... a znaš šta mi Valerija sprema ako još

jednom pomenem...

NATALIJA: Ma Valerija će da te ljubne u guzu! Nemoj više da joj pričaš i rešen problem.

EMILIJA: Mogu ja da joj ne pričam, al šta ako bude nešto strašno, pa budem morala da vrištim?!

NATALIJA: A što bih ja volela da mogu to da vidim! Ajde ostani da mi napraviš direktan prenos...

EMILIJA: Prenos čega?

NATALIJA: Pa, prenos sna. Drugo je to kad mi posle pričaš, ali u toku same stvari, to bi bio doživljaj. Ajde, turiću čaj!

EMILIJA: Više bih volela da ne budem tu...

NATALIJA: Ma, nemoj da si kukavica...

EMILIJA: Noću bar mogu da pobegnem u svoje snove...

NATALIJA: Sve ima i svoju dobru stranu! Imaš moć kakvu niko nema, ne budi malodušna.

EMILIJA: Dobro, ali stalno da budeš pored mene.

NATALIJA: Oće li odmah?

EMILIJA: Šta?

NATALIJA: Početi da sanja.

EMILIJA: Ne znam. Možda nešto čita.

NATALIJA: A koliko mu treba da zaspi, ako čita?

EMILIJA: Tri strane, ako je ozbiljnija literatura.

NATALIJA: Sačekaćemo toliko...

EMILIJA: Hoćeš šećera?

NATALIJA: Hoću i mleka. Moraću sutra ovde da održim sastanak, nismo uspeli da iznajmimo salu.

EMILIJA: Kakav sastanak?

NATALIJA: Osnovala sam svoju partiju, pričala sam ti...

EMILIJA: Mislila sam da se zezaš... Političku partiju?

NATALIJA: Pa jasno, sad svaka budala ima svoju partiju.

EMILIJA: Ti nisi budala, mama.

NATALIJA: Nisam, ali nisam imala bolju ideju da prekratim vreme.

EMILIJA: Nećeš valjda ozbiljno u tvojim godinama da se baviš politikom?

NATALIJA: Svi u mojim godinama se bave politikom. Jel gledaš ti televiziju?!

Svaki samit ko sastanak gerontološkog društva. Izvrše atentat na stogodišnjeg

predsednika pa se danima napeto čeka dal će da preživi. Kao da nije bolje da odapne od atentata nego od bubuljice na dupetu. To me jedino smeta, što nemaju ni dostojanstva ni stila, ni smisla za istoriju...

EMILIJA: Uvek si nas učila da je politika najgori porok. Odnosno vlast.

NATALIJA: Baš zato. U mojim godinama ne mogu više da biram porok. Pušenje mi zabranio lekar, fol živeću doživotno ako samo ne pušim.. Piće ste mi zabranili vi, kao nezgodna sam pri piću. Muškarci mojih godina više nisu za seks, a mlađi imaju predrasude pa me neće. Ostale su samo politika i kocka. Kocka je skupa, zato se svi bave politikom. Neki porok čovek mora da ima.

EMILIJA: Ja nemam ni jedan porok, pa živim.

NATALIJA: Eh, nemaš, nego te ja volim, pa neću da ti zvocam. Kad li će, već jednom da počne?

EMILIJA: Ko da počne, šta, mama?

NATALIJA: Pa, san brate, šta čekamo? Dete moje, previše si zaboravna, da uzmeš opet one tablete...

EMILIJA: A imaš li ti neki program za tu tvoju partiju?

NATALIJA: Smisliću nešto do izbora.

EMILIJA: Kandidovaćeš se za predsednika?
NATALIJA: Normalno. Neću valjda u mesnu zajednicu!

EMILIJA: Ali nemaš nikakve šanse bez programa. Svi su već na pola trke.

NATALIJA: Imam ja onaj deo programa koji je isti za sve partije.

EMILIJA: A, šta je to isto za sve?

NATALIJA: To da hoće da uzmu vlast. A ono što obećavaju brda i gradove, to je samo pakovanje, Smisliću i ja nešto šareno i svetlucavo do izbora.

Ulaze dva ogromna muškarca. Emilija se uplaši.

EMILIJA: Mama, počelo je.

NATALIJA: (zažmuri da se bolje uživi) Šta ima, pričaj brže!

EMILIJA: Ulaze neka dvojica trokrilnih ormana...

NATALIJA: Kreten sanja šifonjere?

EMILIJA: Ne, ne, dva ogromna muškarca. Kakvi su orah da im ne uzmeš iz ruke...

NATALIJA: Šta rade?

EMILIJA: Njuškaju nešto po kući, kao da nešto traže... sad jedan zaviruje u rernu...

NATALIJA: Možda je gladan...

EMILIJA: Da znaš samo koliki je. Može da bude samo žedan i to krvi!

NATALIJA: Taj naš Zvezdan mora da je kukavica kad stalno sanja rmpalije. Nije valjda derpe?

EMILIJA: Čudi me što nema muzike...

NATALIJA: Kakve muzike?

EMILIJA: Uvek sanja sa muzikom.

NATALIJA: Znači da je senzibilac. A jel sanja u boji?

EMILIJA: U boji. Mama, oni su naoružani...

NATALIJA: Ne boj se, ja sam tu!

EMILIJA: Idu prema nama...

NATALIJA:(Otvori oči) Vidim ih. I ja ih vidim! Ja mogu da vidim snove. Jel vidiš šta radi želja volja i koncentracija?! Ura!

EMILIJA: Eto, jel sad shvataš kako je to strašno...

NATALIJA: Ta, nemoj da si dete, ne mogu ti ništa! Oni su san...

Rmpalije dolaze do njih. Pretresaju ih ćutke, kao da je to njihovo suvereno pravo, a da su one neke lutke.

NATALIJA: Ej, bre, šta radiš to?

EMILIJA: Mamaaa...

NATALIJA: Vidi konjoslava! Ma pusti me!

Pošto su obavile pregled, gorile odu na druga vrata.

NATALIJA: Šta to bi? Kud odoše?

EMILIJA: Ne znam. Mama...

NATALIJA: Ajmo za njima da vidimo...

EMILIJA: Čekaj mama, stani. Bojim se da ovo nije bio san.

NATALIJA: Bojiš se kad je san, bojiš se kad nije san. Ti kao da nisi kod svoje kuće!

               5. scena - Čaj od uspomena

Nastavlja se na treću scenu.

ANĐELA: Ništa, pokvario ti je raspoloženje...

VALERIJA: Odsviraj mi nešto...

Anđela počinje da svira. Neko vreme samo to. Valerija slika.

ANĐELA: Mama, nikad mi nisi pričala kako je to bilo kad si se ti udala za tatu...

VALERIJA: Šta tu ima da se priča?

ANĐELA: Ipak mi reci...

VALERIJA: Udala sam se za 5 minuta a posle mi je trebalo godinu dana da se razvedem...

ANĐELA: Još te voleo? Nije ti dao razvod?

VALERIJA: Dao mi je on, ali nije dala država...

ANĐELA: Zašto ona?

VALERIJA: Pa, zbog vas dvoje. Država je htela precizno da zna ko će da hrani

decu, Sreten je bio student, a ja sam bila na početku karijere, od koje nema hleba.

ANĐELA: Šta se to države tiče?

VALERIJA: Znaš, ako se roditelji razbeže, onda deca budu siročići i država

mora da ih hrani, a ni jedna država ne voli da na sirčad baca lovu namenjenu za kupovinu oružja...

ANĐELA: Ti sve tumačiš tako mračno. Čudim se da uopšte ima boja na tvojim

slikama. To je prosto nelogično. Hiljade siročadi za sto godina ne mogu da pojedu samo jedan probni bombarder koji bi inače pao još na vojnoj vežbi.

VALERIJA: Ali od ishrane siročadi nema nikakvog procenta.

ANĐELA: Ne razumem...

VALERIJA: Proizvođači siročadi ne daju proviziju, a proizvođači oružja daju ohohojku. Jel ti sad jasno?

ANĐELA: Da, ali nisam te pitala kako si se razvela od države, nego kako si se

udala za tatu!

VALERIJA: Lako. Postoje negde na tavanu fotke, pokazaću ti jednom...

ANĐELA: Videla sam fotke, hoću da čujem tekst!

VALERIJA: Pa dobro, ako želiš baš sad... ionako sam mislila da popričamo malo o kontracepciji...

ANĐELA: Mama!

VALERIJA: Molim?

ANĐELA: Venčanje me zanima!

VALERIJA: Pa, znam. U moje vreme kontracepcija nije bila baš pouzdana...

ANĐELA: Hoćeš da kažeš da si se udala zbog nas dvoje...

VALERIJA: Nisam tad znala da vas je dvoje. Ultrazvuk je još bio sumnjiv.

ANĐELA: Mislila si da je samo Zvezdan?

VALERIJA: Mislila sam da si samo ti.

ANĐELA: To me sada samo tešiš zato što si me razočarala.

VALERIJA: Nema ništa lakše nego razočarati devojku u tvojim godinama.

ANĐELA: Nikad ne bih pomislila da si se ti udala samo zato što si bila u drugom stanju, kao neka seljanka. Zar je moguće da nisi bila čak ni zaljubljena?

VALERIJA: Ko ti je to rekao? Bila sam ludo zaljubljena! Presovala sam lišće po kome je on gazio i čuvala ga.

ANĐELA: Pa, to mi pričaj! Kako si ga upoznala?

VALERIJA: Koga?

ANĐELA: Pa, Sretena, brate! Tatu!

VALERIJA: Nikad ga nisam upoznala, ostao je za mene nepoznanica.

ANĐELA: Ne to, nego kako si se zaljubila?

VALERIJA: Na prvi pogled. Kao da me je grom udario.

ANĐELA: To je priča koju hoću da čujem!

VALERIJA: Mada je on kasnije tvrdio da lažem jer ga pola godine nisam primećivala. Kaže da nisam mogla da upamtim čak ni kako se zove.

ANĐELA: Reci mi istinu. Jel bilo na prvi pogled ili ste se poznavali pola godine?

VALERIJA: Poznavali smo se pola godine, ali je bilo na prvi pogled.

ANĐELA: Nemoj da me zezaš!

VALERIJA: Ne zezam te. Sećam se i danas. Diplomirala sam sa desetkom, ali je to bio ogroman napor. Izašla sam na ulicu, bilo je sunce. Osećala sam se potpuno prazna, bespomoćna i nekako uplašena. Nisam znala šta dalje. Savladala sam sve prepreke i sad nisam znala zašto... Onda sam srela njega i bio je strašno lep... Bilo je na prvi pogled, kažem ti!

ANĐELA: A pola godine pre toga nisi primetila da je strašno lep?

VALERIJA: Tako je on posle tvrdio.

ANĐELA: I posle svega, ti si sigurno pobacala sve lišće po kome je on hodao,

samo zato što te nešto naljutio?

VALERIJA: Nisam. Lišće je Emilija u nekoj krizi izmrvila i kuvala kao čaj.

ANĐELA: Emilija je tvoje uspomene popila kao čaj?

VALERIJA: Tačno. Ne poznaješ ti Emiliju!

Anđela prestane da svira. Valerija i dalje slika.

ANĐELA: Jesi sad malo bolje raspoložena?

VALERIJA: Jesam, zašto pitaš?

ANĐELA: Zato što sam odlučila da se udam!

VALERIJA: Ozbiljno?

ANĐELA: Ozbiljno.

VALERIJA: A zašto?

ANĐELA: Obično se pita “ za koga?”.

VALERIJA: Mene zanima: zašto?

ANĐELA: Zato što sam se zaljubila!

VALERIJA: Dete moje, kad se ljudi zaljube, oni prosto vode ljubav. Ne moraju

zato da se udaju.

ANĐELA: Znam da ne moram, ali ja hoću!

VALERIJA: Zbog čega?

ANĐELA: Zato što... zato što... zato što hoću!

VALERIJA: To nije odgovor. Ne znaš zašto, znači da u stvari i ne želiš da se udaš.

ANĐELA: Želim, znam da želim! Milče će danas da dođe.

VALERIJA: Kad devojka kao ti spremi i odsvira svoj prvi veliki koncert, prirodno padne u nešto što se zove “sindrom svršenog posla”. To je depresivni sindrom, inače bezopasan, osim što možeš da se zaljubiš u prvu budalu koja naiđe.

ANĐELA: Moj Milče nije budala.

VALERIJA: Nisam ja rekla da si ti svesna da je on budala.

ANĐELA: I ja nisam od tih žena koje se zaljubljuju kad nemaju pametnija posla!

VALERIJA: Sve žene su od tih. To je hemija. Samo što se neke zaljubljuju u

septembru, neke u decembru, mnoge u maju, a umetnice u sindromu svršenog posla.

ANĐELA: (ironično) Kako je to romantično!!!

VALERIJA: Romantično ili ne, to je tako.

ANĐELA: Tako ili drukčije, ja ću svejedno da se udam!

VALERIJA: Mislim da to nije pametno.

ANĐELA: A zašto bih samo ja bila obavezana na pamet!

VALERIJA: Kako je to tužno što iskustvo nije prenosivo.

ANĐELA: Nije tužno. Kad bi iskustvo bilo prenosivo onda uopšte ne bi trebalo da živimo. Bilo bi dosta što su živeli Adam i Eva, a mi bismo, poučeni njihovim iskustvom mogli da prestanemo sa životom odmah.

VALERIJA: Da nisi otišla malo predaleko?

ANĐELA: Predaleko ili ne, udajem se. Htela sam samo da znaš...

Anđela ode i ostavi otvorena vrata.

         6. scena - Trojanski konj

Nastavlja se na četvrtu scenu.

NATALIJA: Bojiš se kad je san, bojiš se kad nije san, ti ko da nisi kod svoje kuće.

EMILIJA: Mama, nemoj da sumnjaš u mene, molim te. I ti si ih videla...

NATALIJA: Videla sam svojim očima!

EMILIJA: Nije bilo muzike...

NATALIJA: Šta si zapela za muziku ko pijan za banderu!

EMILIJA: Osim toga, ja sam te snove uvek samo videla i čula nikad ranije me nisu pipkali.

NATALIJA: Ovi su pipkali temeljno!

EMILIJA: Sigurna sam da to nije bio san!

NATALIJA: Ako nije san, šta je onda? Ko su onda ova dva dripca?

EMILIJA: Ne znam...

NATALIJA: Da zovemo Valeriju ili miliciju?

EMILIJA: Čekaj. Znam. Setila sam se.

NATALIJA: Da piješ lekove setila bi se odmah, a ne bi me ovoliko namučila!

EMILIJA: To Milče dolazi da prosi Anđelu!

NATALIJA: Molim? Ovakav šifonjer da prosi našu mezimicu? Ne dolazi u obzir!

EMILIJA: Ma ne...

NATALIJA: A koji je on? Brkati ili ćosavi?

EMILIJA: Nijedan od ovih. To su mu telohranitelji. Ispituju teren pre nego što on dođe. On je neki strašno važan tip...

NATALIJA: Kako to da ih ja nikad ranije nisam videla?

EMILIJA: Bili su samo jednom, kad si ti bila u banji.

NATALIJA: I ponašali su se isto ovako? Ko orangutani?

EMILIJA: Isto.

NATALIJA: Boga ti, kako je Valerija to gutnula?

EMILIJA: Gutnula je njih. U kašičici sirupa protiv kašlja.

NATALIJA: E, jebem ti moju sreću. Zašto je uvek zaglavim u banju u pogrešnom trenutku? Pričaj odmah!

EMILIJA: Nema ništa da se priča. Slikala je onaj Autoportret u masi. Znaš onaj: ona u krupnom planu, a iza nje neke demonstracije, suzavac i vodeni topovi...

NATALIJA: Ono što je kupio onaj ludi Amerikenjac?

EMILIJA: E to. Baš je dovršavala crvenu beretku kad su oni ušli i počeli da

njuškaju. Jedan je prosuo njenu omiljenu purpurnu boju...

NATALIJA: Jao, jebo te! I onda?

EMILIJA: Onda im se najebala majke, a da nije ni primetila. Ušorkila sam se od smeha!

NATALIJA: Složila ih pred kamin ko drvca za potpalu?

EMILIJA: Baš tako. Dobro da imamo kamin!

NATALIJA: To volim kod Valerije. To što ima muda. Moja unuka! A kako je

reagovao gazda, mislim taj prosac, odnosno, kako se zove...?

EMILIJA: Milče. Njemu je Anđela nekako objasnila da su oni krivi što su upali u Valerijin vrtlog stvaralačkog zanosa i inspiracije i on im je dao otkaz. Još je zaljubljen pa sve razume. Biće frke kad se odljubi. Ne sviđa mi se on...

NATALIJA: Kad malo bolje razmislim nije loš taj... kako se zove?

EMILIJA: Milče...

NATALIJA: Momak koji ima tolike bodigarde može da mi zatreba na izborima. Idem da ih pogledam bolje...

Natalija krene, ali je Emilija zadrži. Ona se uplašila pošto se čuje neobična muzika i ulazi Trojanski konj.

EMILIJA: Čekaj, mama, obećala si mi...

NATALIJA: Šta sam ti obećala?

EMILIJA: Da ćeš biti pored mene kad počne...

NATALIJA: Šta kad počne?

EMILIJA: Sranje! San. Počelo je!

NATALIJA: Jel? I - šta ima?

EMILIJA: Trojanski konj.

NATALIJA: Trojanski konj? Gde?

EMILIJA: Evo tu. Ne vidiš?

NATALIJA: Ne vidim ništa!

EMILIJA: Znači sad je to to!

NATALIJA: Šta je šta? Ah da, znam. Jel veliki?

EMILIJA: Ko?

NATALIJA: Pa, konj!

EMILIJA: Nije kao u filnu, ali je priličan.

NATALIJA: Drveni?

EMILIJA: Ne znam. Evo izlaze...

NATALIJA: Trojanci?

EMILIJA: Ne, Marsovci. Ili možda Venerijanci?

NATALIJA: Kako onda znaš da je konj trojanski?

EMILIJA: Tako izgleda...

NATALIJA: I - šta rade?

EMILIJA: Ko?

NATALIJA: Ama, Marsovci, Trojanci, ko su već?!

EMILIJA: Plešu. Čuješ li muziku?

NATALIJA: Ne čujem ništa. Kakva je muzika?

EMILIJA: Lepa, samo čudna ... i preglasna...

NATALIJA: Čak i u snu je gluv, idiot. A kakav je ples?

EMILIJA: Neobičan...

NATALIJA: Za razliku od običnog plesa Marsovaca za koji takođe namam

      pojma kako izgleda!

EMILIJA: Ne mogu da ti opišem...

NATALIJA: Onda mi pokaži. Potrudi se malo...

Emilija pokušava da pokaže kako Marsovci plešu.

EMILIJA: Ne mogu... Mama... Oni se skidaju...

NATALIJA: Zašto? Nije im ladno?

EMILIJA: Ne znam... mama...

NATALIJA: Molim?

EMILIJA: Oni igraju strip tiz...

NATALIJA: Super. Pričaj.

EMILIJA: Mama... ovo je pornografski san...Dakle, taj Zvezdan, stvarno ni stida

nema! Šta on sanja. Prostak!

NATALIJA: Šta će njemu pornografski san? On može da ima pornografsku javu

u njegovim godinama!

EMILIJA: Šteta što ne možeš ovo da vidiš...

NATALIJA: Pa šteta, nego šta!... Slušaj, Emilija...

EMILIJA: Molim?

NATALIJA: Ne razumem, šta će njemu pornografski san!

EMILIJA: Ne znam ni ja. Baš je nepristojan!

NATALIJA: A da nije to ipak tvoja mašta?

EMILIJA: Mama, zar i ti?!

NATALIJA: Ama, ne prigovaram ti ja ništa, ti si još mlada žena, to je normalno...

EMILIJA: Sram te bilo!

NATALIJA: Šta se odmah ljutiš. Nisam mislila ništa loše. Baš si ti preosetljiva!

               Odjednom mrak.

EMILIJA: Šta sad bi?

NATALIJA: Ti vidiš. Ja ne vidim ništa.

EMILIJA: Ni ja ne vidim ništa!

NATALIJA: To je zato što si se naljutila na mene, pa ti je opala koncentracija!

EMILIJA: Sigurno se probudio...

NATALIJA: Ko?

EMILIJA: Ama, Zvezdan! Zaboga, mama, šta je s tobom?!

Ulazi Zvezdan i pali svetlo. Nema ni konja ni Marsovaca.

ZVEZDAN: Zašto vi sedite u mraku?

EMILIJA: Eto, probudio se, jesam ti rekla?!

NATALIJA: Štedimo struju i pijemo čaj.

ZVEZDAN: Ko me je to probudio? Odjednom sam se našao na podu kraj kreveta.

EMILIJA: Sigurno si sanjao nešto uzbudljivo pa si pao s kreveta!

ZVEZDAN: Ali video sam dvojicu kako izlaze iz moje sobe?

NATALIJA: Marsovci? Goli?

ZVEZDAN: Kakvi goli Marsovci, nano, šta je tebi? Neka dva čovekolika bildera.

EMILIJA: Ah, oni! To su Milčetovi telohranitelji. Pretresaju kuću!

ZVEZDAN: To što pretresaju kuću vi vidite dal ćete da tolerišete, a za moj krevet ja ću odmah da im jebem tetku! Na početku, naguzim ti tetku.

EMILIJA: Smiri se. Jači su od tebe. Nema svrhe.

ZVEZDAN: Pusti me. Možda su jači ali ću ima ja... Kuda su otišli?

NATALIJA: Sigurno prema ateljeu, ako idu redom i sistematski. A idu!

ZVEZDAN: Onda nema razloga da jurim. Razbucaće ih Valerija bolje nego ja.

       Šteta.

                  7. scena - Pesnička sloboda

U svom ateljeu Valerija, iznad po podu prostrtih telohranitelja, pobedonosno recituje tek nastalu pesmu. Oko nje stoje Emilija, Natalija i Zvezdan, ozareni.

VALERIJA: Iza plasta, oborim ti tasta.

             Pored vrata oborim ti brata.

             Iz budžaka dograbim ujaka.

             Ko iz vica, smotaću ti strica.

             Lako, fina, oprobam ti sina.

             Oko koca, namotam ti oca!

NATALIJA: A, kako ti se zove pesma?

VALERIJA: Zove se: Jebem ti sve po spisku, zar to nije jasno?

ZVEZDAN: Stani malo, mama, ispričaj nam kako je bilo.

VALERIJA: Samo slušaj pesmu i sve će da ti bude jasno.

ZVEZDAN: Oću da znam kako se tačno desilo. Svaki aperkat, nokaut, direkt, mae geri, svaki udarac! Zanima me.

VALERIJA: Ne znam ni ja tako detaljno...

ZVEZDAN: A ono što znaš to je...

VALERIJA: To je da sam upravo završavala plavu ružu, kad sam videla debelu

dlakavu ručerdu kako se umače u moj akvamarin. Tu mi je pao mrak na oči.

ZVEZDAN: Već tu?

NATALIJA: Šteta. A mora da je super priča.

EMILIJA: (Nataliji, tiho) I ona tvrdi da sam ja luda!

ZVAZDAN: I baš ničeg se više ne sećaš?

VALERIJA: Sećam se samo da me je zahvatio vulkanski bes sa pravom lavom

inspiracije. Lava sjajna i vrela. To je osećaj koji ne može da se opiše.

ZVEZDAN: A ne sećaš se kako ih izgazi ovako?

VALERIJA: Nekako usput...

EMILIJA: (Tiho) Tako ona sve nas gazi usput...

VALERIJA: ... dok se iz mene rađao pesnik, dok je izlazila pesma. A pesma glasi ovako:    U trnju bez ruža, proverim ti muža.

               U svakom pogledu, razbucam ti dedu!

               Za šiju ti uhvatim komšiju!

               Još sam juče stredila ti kuče!

               Ima samo male nade tračak,

               Da ostane neuhvaćen mačak.

Ulaze Anđela i Milče, a za njima dva tipa sa rukama punim poklona.

ANĐELA: Zdravo mama. O, svi ste tu, ćao svima. Došao je Milče.

MILČE: Dobar dan. Ljubim ruke. Moje poštovanje. Izuzetno sam počastvovan...

VALERIJA: Ah, to ste vi. Ovo su znači vaši službenici što su upali u nezgodnom trenutku.(Očaravajuće šarmantno) Izvinite, opet mali nesporazum...

MILČE: Očaran sam. Bili su moji službenici. (gorilama) Iznesite ostatke!

            Gorile iznose svoje predhodnike.

VALERIJA: Mrdaju još... mislim nisu... dišu...

MILČE: To nema značaja, gospođo. Treba da im je čast što su stradali od tako

bezazlene dame.

ZVEZDAN: Čuj bezazlene. Le gran foliraž!

MILČE: Gospodin je?

ANĐELA: Upoznali ste se. Moj brat blizanac, Zvezdan.

ZVEZDAN: Upoznavaćemo se, dok me ne zapamti.

MILČE: Jeste vi jednojajčani?

ZVEZDAN: Dvojajčani. Ona nema ni jedno, a ja imam dva. Poprilična, ali ne kao mama!

MILČE: Čime se vi bavite?

ZVEZDAN: Trenutno: proučavanjem vas. A vi se bavite biznisom?

MILČE: Tačno.

ZVEZDAN: A kakvim biznisom - to je poslovna tajna! Pretpostavljam...

MILČE: Pogodili ste.

ZVEZDAN: Mogao sam da se kladim. (Značajno pogleda Emiliju)

ANĐELA: Sa bakom si se upoznao...

MILČE: Gospođa je već baka? Nikad ne bih rekao. Oduševljen sam... Dozvolite

da izrazim svoje duboko poštovanje...

Predaje Emiliji veliki poklon, koji ona preko volje primi.

EMILIJA: Niste trebali.

Vraćaju se gorile, dignu ostale poklone i stanu mirno.

ANĐELA: A nana je bila o banji kad si bio prošli put. Zato se niste upoznali...

MILČE: Anđela mi o vama priča bajke, ali sad vidim da je i to malo. Ovo je izraz moga divljenja.

Predaje i njoj veliki poklon, od gorile. Ona odmah počinje da raspakuje.

NATALIJA: Vrlo ste ljubazni, mladi dostojanstveni čoveče!

ZVEZDAN: Nano, jesi li ti cugnula nešto?

MILČE: Naravno, za cenjenu gospođu mamu nešto posebno. Dozvolite...

Predaje i njoj poklon, a zadnji šalje po gorili.

MILČE: Taj je za gospodina brata.

Gorila predaje poklon Zvezdanu. Emilija svoj paket spusti na pod, Zvezdan takođe, a kad to vidi, i Valerija obustavi raspakivanje. Samo Natalija nastavlja, ne primetivši. Situacija se jako zategne. Anđela pokušava da olabavi.

ANĐELA: Bakice, ti nećeš da pogledaš šta si dobila?

EMILIJA: Pogledaću ovih dana...

ANĐELA: Zajedno smo ga birali...

EMILIJA: Hvala ti, čedo moje...

ANĐELA: A ti mama? Izgledala si sjajno raspoložena kad smo ušli...

VALERIJA: I sad sam sjajno raspoložena. Imate sreće. Postala sam pesnikinja...

ZVEZDAN: Nokautiranje gorila blagotvorno deluje na njeno poetsko nadahnuće.

Pošaljite joj svaki dan po dvojicu.

ANĐELA: Zašto onda nisi znatiželjna?

VALERIJA: Mladiću, da li bi gospoda mogla da iznesu malo sebe?

MILČE: Sa zadovoljstvom, draga damo. (Gorilama) Napolje!

            Gorile izađu u tišini.

ANĐELA: Mamice, ja sam ti rekla, mi smo došli da...

VALERIJA: Znam zašto ste došli.

ZVEZDAN: Čeka se tvoje oduševljenje, mama.

Natalija, koja je do sada raspakivala poklon, raspakovala megafon

 i pokušavala da ga upotrebi, sada uspe u tome

 i do kraja scene, igrajući se kao dete, govoriće preko megafona.

NATALIJA: Zahvaljujem se mladom gospodinu...

MILČE: Mislio sam da će vam trebati u predizbornoj kampanji.

NATALIJA: (Anđeli) Ti si mu pričala?

ANĐELA: Ja ne znam o čemu se radi...

MILČE: Imam ja svoje izvore, poštovana gospođo.

            Ovo je malo spustilo tenziju.

MILČE: (Valeriji) Da li bismo mogli malo da sednemo negde?

EMILIJA: Vi, mladiću, sedite tamo ako vam odgovara...

Pokazuje mu fotelju koja se nalazi na postamentu za poziranje.

 Milče sedne, a da mu ne zasmeta što svi drugi stoje.

MILČE: Voleo bih da me zovete imenom. Milče...

EMILIJA: Volela bih i ja, da mogu...

VALERIJA: Baš dobro, skiciraću vas za neku pozadinu, da vas bolje upoznam...

ANĐELA: Mama, ja ga poznajem. To je valjda dovoljno.

 ( I namesti se kod njega ili na rukohvat fotelje)

EMILIJA: Dovoljno je tebi, a nama nije.

NATALIJA: (preko megafona) Milče, kaži sad, inače te nikad neće pustiti do reči! Žene su to, čoveče!

MILČE: Dakle, ja sam došao da vas zamolim da mi date ruku vaše kćeri.

ZVEZDAN: Ja sam mislio da će tražiti celu curu, a on bi je selektivno!

Valerija počinje da slika Milčeta, a možda i Anđelu,

ali će joj slika ispadati mračna i teško joj ide.

VALERIJA: Dobro... ako ona hoće ... daću ti ruku moje kćeri...

ZVEZDAN: Ako hoće ruka ili kćerka?

Emilija tiho ali bolno jaukne. Zvezdan pljune i izađe napolje.

Anđela se baci na Milčeta.

ANĐELA: Jesam ti rekla da je mama sjajna!

VALERIJA:...ali moraš da naučiš neke stvari.

NATALIJA:(mg.) Jer naša Anđela je princeza i ti moraš da budeš vitez.

EMILIJA: Mama smiri se malo. Ovo je ozbiljno.

VALERIJA: Prvo: u našoj kući se udaja nikad nije smatrala lekom protiv dosade  

ili bilo čega drugog.

NATALIJA:(Mg.) Pa čak ni lekom protiv steriliteta!

VALERIJA: Muž se nije smatrao bogom ni gospodarem situacije.

NATALIJA:(mg) Pa je tako Valeri svog muža izbacila iz opticaja odmah posle

upotrebe, to jest, čim joj je napravio decu.

VALERIJA: Natali je potrošila nekoliko muževa, ali je istorija zaboravila kako

ih se oslobađala. Fakat je da je ona tu, a njih nigde nema!

EMILIJA: Ja sam svoga muža volela i poštovala, ali on je bio...

VALERIJA: Bio je gurman a Emili mu je kuvala tako da je umro u 47-oj godini

     od arterioskleroze, lipida, infarkta, ciroze jetre i moždanog udara!

EMILIJA: Ovo ti nikad neću oprostiti. Nikada!

NATALIJA:(mg.) Ti imaš sreće što Anđela ne zna da kuva!

VALERIJA: Dalje: ono što sam ja pod srcem nosila nisam rodila da nekoj barabi

     pere čarape!

ANđELA: Mama, moj Milče nije baraba!

EMILIJA: Baraba je svako kome treba da se peru čarape!

NATALIJA:(mg.) Oprane košulje i opeglane čarape- izbij iz glave!

MILČE:(ustane) Nema potrebe da trošimo reči ja imam poslugu. Ženim se iz ljubavi.

VALERIJA: Mi smo se udavale iz ljubavi, ali ljubav se troši na nesporazume, na zakašnjenja, na čekanja, Troši se mnogo brže nego što vam se sada čini i mnogo više nego što je ima. 

 Ulazi Zvezdan vukući na leđima Olomira krvavog.

ZVEZDAN: Čoveka sam našao u kupatilu. (otrovno Milčetu) Pretpostavljam da je žrtva vaših gorila...

ANĐELA: Jao, Milče, šta ćemo sad? Ovo nam nije trebalo.

NATALIJA: Fuj. Ja ne podnosim krv. Izvinite.

         Milče zvizne i gorile uđu. Natalija izađe.

MILČE: Šta je bilo sa ovim čovekom?

GORILE: Nemamo pojma, mi smo bili pred vratima.

MILČE: Vidite, nisu oni. (odmahne i gorile izađu) Pokliznuo se na sapun.

ZVEZDAN: Možda nisu oni, ali su sigurno njihovi prethodnici.

MILČE: To ne možemo da znamo, njih je gospođa izbacila iz stroja.

ZVEZDAN: A pre nego što je gospođa njih izbacila iz stroja oni su možda ubili ovog čoveka.

MILČE: Moji ljudi nisu ubice.

VALERIJA: To ćemo sad da proverimo. (saginje se do Olomira) Gospodine Šišiću šta vam se to desilo? Ej...

OLOMIR: Ja, nisam našao izlaz...

ANĐELA: Rekla sam ti da neće naći izlaz.

VALERIJA: I šta se desilo zatim?

EMILIJA: Ovo je luda kuća, nema potrebe da idem u ludnicu.

OLOMIR: Umesto izlaza, našao sam kupatilo. Ušao sam da... pa morao sam da

VALERIJA: Dobro, i šta je onda bilo?

OLOMIR: Nisam zaključao vrata. Nemam tu naviku, zato što živim sam, a nije bilo ni ključa.

MILČE: Dobro, skratite, i onda?

OLOMIR: Ne poznajem neprijatnog gospodina.

VALERIJA: Upoznaćemo vas, kažite šta se bilo dalje.

OLOMIR: Pa taman sam se otkopčao... da... razumete, kad su ušla neka dvojica i počela da me pipkaju. Pederi, šta li? (Anđela i Emilija se smeju) Nije bilo smešno. Morao sam. Gospođo, izvinite što sam u vašoj kući...

VALERIJA: Šta se može, svakom se pripiša.

OLOMIR: Ne to, nego što sam morao da ih bijem...

MILČE: Eto, vidite, da je sam izazvao tuču. Moji ljudi su mirni.

OLOMIR: Ne znam dal sam koga ubio...

ZVEZDAN: Jednom rečju, vi ste ih rasturili.

OLOMIR: Pa meni je žao što se to desilo baš u vašem kupatilu.To je bio imperativ

situacije. Ja ću da nadoknadim štetu...

ZVEZDAN: A kako se onda desilo da sam vas našao onesveštenog na podu a njih nigde nema?

OLOMIR: Ne znam... Sigurno su pobegli, bednici.

MILČE: A zna li neko ko je uopšte ova lažljiva budala?

OLOMIR: Ja nikad ne lažem! Tražim zadovoljenje!

ANĐELA: Gospodin nije budala nego kupac maminih slika i veran poštovalac njene umetnosti!

MILČE: (Valeriji) Oprostite, gospođo, molim vas, to je strašan nesporazum. Ja ću da snosim sve posledice...

ZVEZDAN: Znači, mama, ovaj je sredio gorile a ne ti?

VALERIJA: (se smeje) Možda ih je malo načeo, ali ovamo su ušli nepoljuljani!

EMILIJA: I - šta ćemo sad sa čovekom?

MILČE: Odvešću ga ja u bolnicu.

OLOMIR: S vama ne idem nikud, osim na dvoboj!

VALERIJA: Zadržaćemo gospodina u našoj kući dok se malo ne oporavi.   

(Zvezdanu) Odvedi ga u gostinsku sobicu.

OLOMIR: Valeri šeri, vi se ne ljutite na mene. Ja sam najsrećniji čovek na svetu...  Zvezdan odvodi Olomira

VALERIJA: Jednom ću ga ubiti zbog ovoga Valeri šeri. (Milčetu) Momče, kako se ono ti zoveš?

ANĐELA: Milče, mama, Milče Udarević se zove.

EMILIJA:( sebi) E fala ti Bože nek je i njega previdela!

VALERIJA: Dovođenje gorila u moju kuću od danas ću smatrati nedostatkom

poverenja i uvredom!

MILČE: Razumeo sam. Iskreno se izvinjavam.

VALERIJA: Imaš sreće što držim do svoje reči, inače bi se vratio kući bez devojke, zbog ovog sranja.

ANĐELA: Mama, ti si srce!

EMILIJA: Anđela je nežna i osetljiva. Budi dobar prema njoj.

Emilija tiho plače. Vraćaju se Zvezdan i Natalija.

VALERIJA: Još detalj: nemoj da misliš da, ako mi nemamo muške glave u kući...

Milče se smeje.

ANĐELA: Nemoj da se smeješ, molim te.

ZVEZDAN: Hvala ti na komplimentu, mama...

VALERIJA: ...da moja Anđela nema zaštitu. Ili preciznije: ako mi ogrebeš dete,

noktićem ili pogledom svejedno, odmah baci sve kape, šešire, perike, vokmene,

naočari.

MILČE: Ne razumem, zašto?

NATALIJA:(mg) Zato što više nećeš imati na čemu da ih nosiš!

VALERIJA: Eto, ako još uvek želiš njenu ruku... vodi je.

      Pruža mu ruku. Rukuju se.

MILČE: Odmah?

VALERIJA: Odmah. Ili čekaš da se predomislim?

EMILIJA: (plače i tiho kuka) Crna Valerija, što te rodih tako ludu!

MILČE: A za kad da zakažem venčanje?

VALERIJA: E, venčanje ćemo da zakažemo za jedno godinu-dve dana, ako Anđela ne promeni stav.

Odavde ide sve jedno preko drugog, pa ko šta uhvati.

Zvezdan skoči i zaigra kolo:”Kako je Valeri zajebala Milčeta” ili neko slično. Posle mu se pridruži Emilija.

ANĐELA: Mama, pa ti mene guraš u konkubinat!

EMILIJA: (ljubi Valeriju) Pametnice moja. Jedinice mamina znala sam da ti nećeš dozvoliti gluposti. Mudrice moja.

MILČE: A šta će biti ako se rodi dete?

VALERIJA: Čuvaćemo dete, imamo baba!           

Zvezdan i Emilija igraju kao da je svadba.

NATALIJA:(mg.) Dragi slušaoci, ovim završavamo našu emisiju dobrog

raspoloženja. Čujemo se ponovo za godinu dana ako se ne predomislimo ili za 10 minuta ako promenimo mišljenje.

 ( Ko želi pauzu ovde može da si učini po volji, mada je malo rano)   

       8. Scena - Opozicionarka amaterka

U Valerijinom ateljeu izlepljen je čitav jedan zid Natalijinim ogromnim predizbornim plakatima, na kojima je, normalno,

 njena slika i natpis “ Ja znam šta vama treba”

EMILIJA: Oglabaće te Valerija ko trticu kad vidi šta ste uradili na njenom južnom zidu.

NATALIJA: Ih, Valerija otvara izložbu. Ne bi primetila da padne atomska bomba.

EMILIJA: Primetiće kad izložba prođe...

NATALIJA: Onda neka skine, baš me briga. Meni samo treba da se uživim u

atmosferu i zagospodarim situacijom.

EMILIJA: Ti u stvari, nemaš ideju za promotivni govor...

NATALIJA: Imam ideju. Imam čitav govor, ali ne znam kako da počnem, kome

da se obratim...

EMILIJA: Pa, narodu, masi, to će biti miting, zar ne?

NATALIJA: Šta da kažem: Maso, nemaš izbora, biraj mene! Nemaš ti pojma!

EMILIJA: Kaži: Narode!

NATALIJA: Narod i masa to je isto. Osim toga šta ja imam s tim narodom koji se gura po autobusima, smrdi na beli luk i sluša turbo folk!

EMILIJA: Kaži: braćo i sestre!

NATALIJA: Nisam ja pop!

EMILIJA: Onda: dame i gospodo!

NATALIJA: Shvatiće da ih zajebavam. Otkud nama gospoda?

EMILIJA: Ma neće. Oni misle da se može postati gospodin preko noći, putem    

kupovine kravate. Oni veruju da jesu gospoda.

NATALIJA: E, neću da podilazim skorojevićima!

EMILIJA: Drugovi i drugarice, takođe nećeš.

NATALIJA: Nisam ja toliki levak.

EMILIJA: Nisi, valjda ni desno?

NATALIJA: Nisam, ali nisam ni toliko levo!

EMILIJA: Onda: Radni narode!

NATALIJA: Radni narod je manjina! Meni treba većina!

EMILIJA: Onda ne možeš ni: Proizvođači, njih pogotovo nemamo. A uvoznici -

bi bilo nezgodno!

NATALIJA: Ko počinje govor sa: Dragi uvoznici?! E, baš si luda!

EMILIJA: Znam! Građani i građanke...

NATALIJA: Ko Napoleon!

EMILIJA: Dobro: Građani i seljaci...

NATALIJA: Seljaci popizde kad im kažeš da su seljaci!

EMILIJA: Pa - šta ima još?

NATALIJA: Jel ti sad jasno koliki je problem?

EMILIJA: Sigurna si da nećeš ništa nacionalno, to je “in”?

NATALIJA: Neću da budem “in” oću nešto originalno!

EMILIJA: A da ostaviš sve i završiš onaj goblen: Ciganka sa suzom na levom obrazu?

NATALIJA: Sad da ostavim, kad sam nadomak fotelje? Idi, boga ti, da pereš

sudove. Ništa mi ne pomažeš.

EMILIJA: Setila sam se: Zemljaci!

NATALIJA: Fuj, zemljaci! Kojom brzinom ti stariš! Pola stanovnika ove zemlje

nisu moji zemljaci nego dođoši.

EMILIJA: Onda: Stanovnici...

NATALIJA: Dragi stanovnici, stanari i podstanari! Nemam vremena za tvoje zezanje. Bolje idi skuvaj kafu.

EMILIJA: Baš sam htela to da ti predložim, al reko treba ti publika...

NATALIJA: Eureka! Setila sam se: Istomišljenici!

EMILIJA: Otkud znaš da će tamo uopšte biti tvojih istomišljenika?

NATALIJA: Ja ću njih da prisvojim, a oni nek se misle. Dakle: Dragi istomiš... Joj, super! Dragi moji istomišljenici i budući istomišljenici.To zvuči samouvereno!

EMILIJA: Da nije previše samouvereno?

NATALIJA: Samopouzdanja nikad dovoljno. Ljudi to vole, zato što su većinom

       šonjavi.

EMILIJA: A da ipak kažeš: Ljudi i žene. To je savršeno. To je čak kompliment.

NATALIJA: Kompliment je “ljudi”, a “žene” je uvreda. A one su ipak pola biračkog tela!

EMILIJA: Biračko telo - kako to gnjecavo zvuči. Bolje idem da perem sudove...

NATALIJA; I skuvaj kafu.

EMILIJA: Nećeš čaj?

NATALIJA: Oću kafu, da budem bliže biračkom telu!

Emilija odlazi gunđajući i negodujući sebi u bradu.

EMILIJA: Zašto svi osim mene imaju majke koje rade goblene?

NATALIJA: Dragi moji istomišlj... ne valja! Šta ima da se priča istomišljenicima! Ništa. Treba direktno: Birači!

Kao košava ulazi Valerija u mantilu i sa šeširom.

Žuri i samo je svratila po nešto.

VALERIJA: Jesam ja vama kazala da ste poželjne na svim mestima izvan mog

ateljea. Šta radiš tu?

NATALIJA: Smišljam nešto. Neću dugo.

VALERIJA: I ja mislim da nećeš dugo. Ko me je tražio?

NATALIJA: Niko. Telefon nije ni zazvonio. Čak ni mene niko nije tražio!

VALERIJA; Mora da nije ispravan. Kaži Emiliji da proveri sa centralom. Ćao.

Žurim.

Valerija dođe do vrata kad joj nešto dopre do svesti. Vrati se do južnog zida i zagleda se u njega sa nevericom.

VALERIJA: Šta je ovo?

NATALIJA: Moj predizborni materijal...

VALERIJA: I - ovde mu je lepo? Tu mu je mesto?

NATALIJA: Kod mene vise toliki preci. U mojoj sobi nema mesta za mene.

VALERIJA: A u mom ateljeu ima?

NATALIJA: Bio je prazan zid.

VALERIJA: Imaš sreće što žurim.

Valerija krene, ali se opet od vrata vrati do Natalije.

Sad se u nju zagleda, kao u zid.

VALERIJA: Otkud ti pare za ovolike plakate u boji. Znam ja koliko to košta.

NATALIJA: Milče mi je poklonio plakate i bedževe. Kao sponzor.

VALERIJA: Koji Milče?

NATALIJA: Tvoj potencijalni zet. Zar se ni njega ne sećaš a odveo ti dete?!

VALERIJA: On je ušao u tvoju partiju?

NATALIJA: Ne, on je apolitičan.

VALERIJA: Tražila si da ti bude sponzor? A znaš da nam se ne sviđa. To je izdaja s tvoje strane! Još nisi ni uzela vlast a već izdaješ!

NATALIJA: Nisam tražila. Donele njegove gorile. Sa ljubaznim pozdravima.

VALERIJA: Uvlači se, baraba, a ti to dozvoljavaš!

NATALIJA: Ma, ne. On izgleda skuplja političke partije.

VALERIJA: Kolekcionar političkih partija? Kako znaš?

NATALIJA: Tako. Prvo su doneli plakate Demokratske, bedževe Seljačke a

zastave Radikalne. Posle su se izvinjavali i doneli moje. On to, izgleda, svima poklanja...

VALERIJA: Zašto?

NATALIJA: Ne znam, možda pere pare...

VALERIJA: A možda je strani špijun zadužen da poljulja našu vast?

NATALIJA: Misliš? Uostalom, nije šteta govnara!

VALERIJA: A ti si se ovde izlepila da vidiš kako ćeš izgledati po ulicama?

NATALIJA: Pametna si ko pčelica!

VALERIJA: Sad gledaj kako ćeš da izgledaš!

Valerija brzo uzima kist i brzo naslika gde brkove, gde bradu, gde đozluke, gde gusarski povez. Od svakog plakata napravi karikaturu.

NATALIJA: Zakasnićeš na rođenu izložbu!

Ulazi Emilija sa kafom.

EMILIJA: Valerija, ti nemaš dušu!

VALERIJA: Ja nemam dušu? Ja nemam dušu? A na čemu vi parazitišete ako ja

nemam dušu? (Nataliji) Evo, ovako ćeš izgledati kad te izlepe po ulicama! (Emiliji) Tvoja majka šuruje sa stranim špijunima! (obema) Vraćam se brzo, nemojte da me čekate ovde. Zid da se okreči odmah!

Valerija ode kao tajfun i stašno bi zalupila vratima,

 ali su vrata nova, klizna,  pa ih jedva navuče. Emilija i Natalija se smeju.

EMILIJA: Dobro da zameni ova vrata!

                 9. Scena - Dugoročni gost

Olomir nešto radi po kuhinji. Zavijena mu glava, a gips mu negde, na nozi.

Ulazi Zvezdan, očito sa ulice. Obučen.

ZVEZDAN: Dobro jutro.

OLOMIR: Gde si bio dosad?

ZVEZDAN: U provodu. Eksperimentišem nešto.

OLOMIR: Tebi majka ostavlja punu slobodu.

ZVEZDAN: Ja sam se slobodan rodio. Odonda me ograničavaju. Šta se ti ne

oporavljaš, čoveče, kad ćeš kući?

OLOMIR: Oporavljam se...

ZVEZDAN: Bio si se oporavio pre tri meseca.

OLOMIR: Pa sam se opet povredio kad sam postavljao klizna vrata u ateljeu

gospođe Valerije.

ZVEZDAN: To je bilo pre dva meseca.

OLOMIR: Jeste, ali potpuno sam prignječio prst.

ZVEZDAN: A ti si, u stvari stolar, ili vratar, kako se to zove?

OLOMIR: Ne, nisam, ja sam psihijatar, zato sam se i povredio.

ZVEZDAN: A koju si priliku sad iskoristio da se polomiš?

OLOMIR: Pre nedelju dana lepio sam gospa Natalijine izborne plakate u ateljeu, pa sam pao sa merdevina.

ZVEZDAN: I slomio nogu?

OLOMIR: Ne, tad sam pao na glavu.

ZVEZDAN: A nogu kako si slomio?

OLOMIR: Kad sam skidao plakate i i krečio južni zid.

ZVEZDAN: Opet si pao sa merdevina?

OLOMIR: Ne, tad su merdevine pale na mene! A teške su... U stvari, noga je

napukla, a potpuno su pukle samo merdevine.

ZVEZDAN: Ti kao da se podsvesno namerno povređuješ....

OLOMIR: Moć podsvesti je mnogo veća nego što znamo.

ZVEZDAN: Zato što ti Valerija uvek produži boravak, kad se skrljaš. Kao da hoćeš sa se useliš kod nas...

OLOMIR: Ja to nikada nisam krio, ali tvoja mama se ne slaže.

ZVEZDAN: Osvojena Valerija, to bih voleo da vidim!

OLOMIR: Teška je za osvajanje, zato što je okupirana.

ZVEZDAN: Ali ti si uporan?

OLOMIR: Jesam.

ZVEZDAN: Samo nemoj da čuje Emilija da si psihijatar, izbaciće te momentalno i monumentalno!

OLOMIR: Zašto?

ZVEZDAN: Tako, mislim da ona ne podnosi čitavu sortu.

OLOMIR: Trudiću se da ne sazna. Hvala ti.

ZVEZDAN: Ja sam čuo da ti imaš ogromnu kuću.

OLOMIR: Imam.

ZVEZDAN: Odakle ti tolike pare?

OLOMIR: Znaš koliko ima ludaka! Od jednog sam nasledio.

ZVEZDAN: Bio ti je otac?

OLOMIR: Ne, sram te bilo! Bio mi je deda.

ZVEZDAN: Pa, kako onda možeš da živiš u onom sobičku?

OLOMIR: Zašto? Ja nemam klaustrofobiju, ja sam zdrav. A tamo nema promaje.

ZVEZDAN: Mislim, idealan je za samoubistvo.

OLOMIR: Ko?

ZVEZDAN: Sobičak.

OLOMIR: Zašto?

ZVEZDAN: Zato što je tako mali. Najedeš se pasulja ili trešanja, zatvoriš prozor i vrata i časom se ubiješ.

OLOMIR: Ne razumem, zašto pasulj i trešnje?

ZVEZDAN: Zato, brate, zatvoriš se u sobičak, dva puta prdneš i umreš od trovanja metanom.

OLOMIR: U vašoj porodici gajite čudan smisao za humor.

ZVEZDAN: Sve što mi gajimo u porodici je čudno, to te i privlači!

OLOMIR: A šta se desilo sa vašim ocem?

ZVEZDAN: Kojim ocem?

OLOMIR: Nemate nekoliko očeva. Šta se desilo sa vašim biološkim ocem?

ZVEZDAN: Ne znam.

OLOMIR: Pa, gde je?

ZVEZDAN: Nemam pojma, ja sam ga zadnji put video kad sam imao 6 godina,

na nekom aeromitingu...

OLOMIR: Ne mogu da zamislim da neko ostavi Valeriju. Ona je apsolutno originalna, mada je nepodnošljiva.

ZVEZDAN: Nisam ni rekao da je neko nju ostavio. Mada mislim da je Sreten bio vetropir.

OLOMIR: Koji Sreten?

ZVEZDAN: Pa, tata.

OLOMIR: A vama nije nedostajao? Mislim tebi i sestri.

ZVEZDAN: Ne, Valerija je sjajan tata. Ponekad je problematična u ulozi majke. Idem ja malo da odsovim. Ubi me ovaj noćni život i rad.

OLOMIR: Znači, slažeš se s tim da ti ja budem otac?

ZVEZDAN: Kako da mi budeš otac, čoveče, pa ja sam već napravljen!

                 10. Scena -  Mamurluk

U svom ateljeu, Valerija je započela Autoportret sa leđa. U tu svrhu postavila je ogledala. Emilija joj je donela ručak i ona na brzinu jede, sve stojeći.

Raspoložena je. Ko voli, može da zamisli Valeriju zamrljanu bojama i toliko zauzetu stvaralaštvom da nema vremena da jede, nego je Emilija, sa servirtiša hrani, kašičicama i viljuščicama, zalogaj po zalogaj.

VALERIJA: Gde ti je Natalija?

EMILIJA: U svojoj sobi. Ne izlazi već danima...

VALERIJA: Šta radi tamo?

EMILIJA: Stidi se.

VALERIJA: Šta radi?

EMILIJA: Stidi se.

VALERIJA: I ništa drugo ne radi, samo se stidi? Zašto?

EMILIJA: Zato što je držala govor ispod svoje slike.Sad oće da umre od stida...

VALERIJA: Većina političara drže govore ispod svoje slike...

EMILIJA: Ali oni nemaju stida! Ona kaže da se oseća kao kad se čovek narolja, pa napravi sranje. Ujutro mamuran, zna da je nešto zabrljao, a ne zna šta, tako se, kaže oseća... Kao da se probudila sa licem u bljuvotini...

VALERIJA: Ona poznaje to osećanje. Treba da joj veruješ.

EMILIJA: Obukla je svečanu haljinu i cipele. Legla na leđa. Skrstila ruke na grudima i rešila da umre od stida.

VALERIJA: To je gadno...

EMILIJA: Gadno...

VALERIJA: Pa, šta ćeš sad?

EMILIJA: Mislila sam da te molim da mi daš malo para...

VALERIJA: Koliko?

EMILIJA: Pa... malo više...

VALERIJA: Otprilike?

EMILIJA: Trebaće... dosta...

VALERIJA: Kaži neku cifru.

EMILIJA: Koliko god možeš.

VALERIJA: U rasponu od - do?

EMILIJA: Od mnogo do - sve što imaš!

VALERIJA: A zašto?

EMILIJA: Da je vodim na lečenje...

VALERIJA: A gde si mislla da je odvedeš?

EMILIJA: U kockarnicu...

VALERIJA: U kockarnicu? Na lečenje?

EMILIJA: Pa da. Klin se klinom izbija. Ona je mislila da je politika jedini porok koji joj je još ostao u njenim godinama.

VALERIJA: A ostala je i kocka?

EMILIJA: Osim toga, znaš da trošenje love blagotvorno deluje na depresiju. Nema ništa bolje.

VALERIJA: I - koliko bi to moglo da košta?

EMILIJA: Ne znam... U svakom slučaju manje nego lekari i lekovi. A nema ni kontraidnikacija.

VALERIJA: Zvuči razumno. Daću ti sve što imam.

EMILIJA: (oduševljeno) Sve što imaš?! Brkova ti?

VALERIJA:( se smeje) I brkova mi i brade mi! Neću da mi posle zvocaš da nisam učinila ništa za tvoju majku koja je umrla u najboljim godinama.

EMILIJA: To nema veze s godinama. Svakom svoja mama treba.

VALERIJA: Ali priznaj da ona jeste u najboljim godinama. Za umiranje.

EMILIJA: Ipak ja volim što ti nisi cicija!

Uđe odnekud crna mačka. Muzika. Emilija se uplaši.

EMILIJA: Šic, sotono, šta ćeš tu. Šic! Fuj. Fuj. Fuj.

VALERIJA: Šta kažeš?

EMILIJA: Ništa... ništa...

VALERIJA: Učini mi se da si terala neku mačku.

EMILIJA: Ja? Ma, ne, učinilo ti se...

VALERIJA: Mama, ako ti nije dobro, ako opet imaš probleme, slobodno mi reci, nećemo ništa silom...

EMILIJA: Ma ne, ne, nemam. Žurim da ubedim Nataliju...

Ulazi čovek isti kao Zvezdan, samo mu je odeća demodirana pre dosta godina. Još čudnija muzika. Emilija prosto pobegne. Valerija nastavi da slika. Čovek razgleda atelje. To je Sreten, kad je bio mlad, onakav kakvog ga je Zvezdan zapamtio. U jednom trenutku Valerija ga primeti i malo se strekne.

VALERIJA: Joj! Uf. Šta ćeš ti tu? Kad si došao...Šta se šunjaš kao mačka.

        Kako si ušao?... Ništa se ne čuje od ove muzike...

        Posle 15 godina, mogao bi bar da kažeš, dobar dan!

Sreten kao da ne čuje.

VALERIJA: Sretene, idiote, tebe pitam: Šta radiš ovde?...Zašto nisi ostareo?

SRETEN: Deca treba da nose očevo prezime...

VALERIJA: Ma života ti!? Šta fali mom prezimenu? Jesam ga skratila?!

SRETEN: Zašto si devojčicu dala barabi?

VALERIJA: Ona nije devojčica, ima 65 kg., samo tebe nije bilo da to primetiš.    Sad si došao da mi kenjaš! Dobro si se setio.

SRETEN: Zašto si moju devojčicu dala gangsteru?

VALERIJA: Jesi ti gluv? Kakva tvoja devojčica? I nisam ja ništa nikome dala.

Vratiće se ona kad je prođe prvi zanos.

SRETEN: Deci nedostaje otac.

VALERIJA: Ma, šta oćeš ti? Nisi ni jedno pismo poslao deci za petnaest godina!

Sad si došao da ih vidiš. Idi vidi ih, ako ih upošte prepoznaš.

SRETEN: Dečaku nedostaje otac...

VALERIJA: Šta ponavljaš ko papiga? Jesi ti poludeo? Kažu da ludaci ne stare.

Uostalom izađi napolje.

        Sreten sedne u fotelju, kao da nije čuo.

VALERIJA: Marš napolje kad ti kažem! Budalo!

Sreten ne reaguje. Ona ga nečim gađa, ali ne može da ga pogodi.

VALERIJA: Sretene, nemoj da me nerviraš, znaš kakva sam, prezalogajiću te! ...  (Sreten ne reaguje) Ma neću da robijam za  budalu! (viče) Olomire! Gospodine Šišiću!

                  Dolazi Olomir.

OLOMIR: Šta je bilo Valeri šeri? Zvali ste me?

VALERIJA: Nemojte da me zovete tako i izbacite ovoga!

OLOMIR: Koga?

VALERIJA: Ovoga idiota ovde! Ovoga gluvog što je zaboravio da ostari!

OLOMIR: Ne razumem šalu, Valeri šeri... Ja nisam glup, ali ne razumem...

VALERIJA: Izbacite ovog čoveka i ne trudite se da shvatite!

OLOMIR: Nema nikoga osim nas. Valeri šeri, vama nije dobro?

VALERIJA: Kako to mislite, nema nikoga?

OLOMIR: Tako. Prosto, sami smo...

VALERIJA: A onaj demodirani tamo?

OLOMIR: Ako vi nekoga stvarno vidite, mislim ako se ne šalite samnom, to je onda halucinacija. Vi se premarate, ali to će da prođe čim se odmorite... Lezite malo... Odmorite se. Želite li da vam dam neki vitamin?

VALERIJA: Vitamin protiv halucinacije? Halucinacija?! Mamaaaa!

OLOMIR: Čekajte, ček. Kad smo već sami, hteo sam nešto važno da vas pitam.

VALERIJA:( viče) Mamaaaa! Mamaaaaa! Emilija!

          Emilija utrči kao bez duše.

EMILIJA: Šta se dereš?

VALERIJA: Vidiš li ti ovu halucinaciju ovde?

EMILIJA:( laže) Ne vidim nikoga!