|
KULT OCA
Haled Hoseini HILJADU ČUDESNIH SUNACA, roman preveo Nikola Pajvančić LAGUNA VI izdanje Pre par godina negde sam pročitala da je životni vek žene iz bioloških razloga duži nego vek muškarca a da samo u dve od 182 države sveta žene žive kraće i to zbog bede i surovih uslova života. Jedna od te dve države je Avganistan. Dok sam čitala ovu knjigu čudila sam se što žene tamo uopšte žive! Prvo sam pročitala Hoseinijev poslednji objavljeni roman A planine odjeknuše, pa rešila da izčitam i prethodna dva te da proverim svoj utisak da Haled H. svesno ili podsvesno vrlo neguje patrijarhalni kult oca. Ne ljubav kao normalno i poželjno detinje osećanje, nego baš izražen kult ličnosti, slepo obožavanje i podčinjavanje Ocu kao Bogu Porodice. Ne samo da je tako (odnosno utisak beše tačan) nego sam ovde naišla na jedno još apsurdnije oca-obožavanje, čak i bez prave porodice. Marijam, vanbračna kćerka, koja skromno živi u „kolbi“ izvan sela sa svojom nesrećnom osramoćenom majkom, ipak prezire majku a obožava oca Džalila, koji joj dolazi jednom nedeljno. Obožava ga kao Boga stvoritelja svoga. Mada on odbija da je upozna sa desetoro braće i sestara koje su mu rodile njegove tri legitimne žene. Mogao se Džalil oženiti i njenom majkom, zakon mu je dopuštao ali nije jer je Marjamina Nana iz nižeg staleža, presiromašna, pa mu nije navodno dozvolila porodica. On je, jasno, težak lažov što će Marijam shvatiti kasno i tu će spoznaju platiti preskupo, mada joj je mati sve to, i samo to, govorila čitavog života. Ali je Nana nekako nesimpatična kao što je često slučaj sa nesrećnicama i ogorčenim ženama. Za petnaesti rođendan Marijam traži od Oca da je odvede u svoj bioskop u gradu i da je upozna sa braćom i sestrama. On slaže da će poslati nekoga po nju, ali niko ne dolazi, pa se Marijam peške zaputi u grad. Nađe njegovu kuću, ali je ne puštaju unutra tvrdeći da je Džalil na putu, premda ona vidi oca na prozoru. Prespavaće, jadna, na ulici pred kapijom, kao kuče. Ujutro je Džalilov šofer odveze kući ali tamo nalaze obešenu majku i zato Marijam provodi par noći pod očevim krovom. Uskoro je otac udaje (ili prodaje?) u Kabul za obućara Rašida, , zatrucanog fundamentalistu višestruko starijeg od nje. Kako ju je seoski Mula naučio da piše, tako će se Marijam prvi put potpisati na venčanju, a drugi put tek 27 godina kasnije, na suđenju. Leila je mnogo srećnija devojčica. Živi u Kabulu, blizu Rašidove kuće, ima tolerantnog i tihog oca Hakima, koji je profesor, bujnu toplu i eksplozivnu majku, dva starija brata što su otišli u džihad na Ruse i pouzdanog prijatelja iz komšiluka Tarika. Njih su dvoje viđeni za idealan brak iako je Tarik invalid sa veštačkom podkolenicom. Ali! Leiline roditelje smatraju u kraju za previše liberalne i nereligiozne. Otac Hakim, istina govori da su Rusi uprkos okupaciji, najviše učinili za oslobađanje žena i potlačene sirotinje u Avganistanu. On želi da mu se kćerka Leila školuje i da mu žena ne nosi burku. Kad im sinovi poginu u džihadu, žena mu pada u tešku depresiju a on se sa obe tuge i sa samostalnim vaspitanjem Leile nosi kako zna i ume. Vrlo hrabro i dobro za nekoga ko je oslikan maltene kao papučar „knjiške naravi“. Kad Rusi odu a Mudžahedini nastave rat za vlast među sobom, izdelivši ne samo zemlju nego i Kabul na feude i granatirajući jedni druge bez obzira na nevino stanovništvo, Tarikova porodica beži iz Kabula. On prosi Leilu ali ona ne može da ostavi Oca, koji bi im dao blagoslov ali bi ga to ubilo. Ovo kod Leile nije kult, nego ljubav kćeri. Te poslednje oproštajne noći očajni Tarik i Leila vode ljubav, nadajući se ponovnom susretu i bojeći se da ga možda neće biti. Kada pak njena majka najzad pristaje na odlazak, granate već padaju na sve strane i tek što su se spakovali jedna udara u kuću ubije joj roditelje a Leilu konsternira. Iz ruševina će je izvaditi komšija Rašid koji će joj i lekove kupiti a svoju ženu Marijam naterati da je neguje. Marijam, koja do sada nije uspela da iznese ni jednu od 6 trudnoća postala je Rašidova robinja. Ćuti sluša i prima batine. Rašid odlučuje da se oženi i lepom Leilom koja je siroče pa nema izbora, pogotovo što je shvatila da joj izostaje menstruacija i da će kao neudata majka biti kamenovana. Ona pristaje na taj brak, tek pošto se pojavljuje nepoznati čovek sa pričom da je Tarik umro pored njega u bolnici, raskomadan od neke mine... Nakon početne netrpeljivosti između Marijam i Leile nastaje savezništvo pa čak i prijateljstvo, posebno pošto je Leila odbranila Marijam od Rašidovih surovih batina. Kada Leila, na žalost, rodi kćer Azizu, a ne sina, Rašid i nju ponižava. Samo je povremeno siluje - dok ne napravi sina, koga će voleti. Zbog tog dečaka Leila izdrži carski rez bez anestezije... što je jedna od potresnijih scena ovog i inače užasno potresnog romana. Kad je sin već prohodao, pojavljuje se Tarik koji je proveo sedam godina u pakistanskom zatvoru jer je uhvaćen u švercu droge u šta se upustio zbog gladi. Vratio se u Kabul po Leilu, ona ga primi u kuću samo na razgovor, zbog čega Rašid kasnije pokušava da je ubije. Spasiće je Marijam, ašovom ubivši Rašida. Kasnije nagovara Leilu i Tarika da beže sa decom a ona se predaje Talibanima koji je osuđuju na smrt. Smrtna presuda je drugi papir koji potpisuje u životu. Ako su venčana i smrtna presuda jedino što su žene mogle da potpišu u Avganistanu, onda im zbilja i ne treba pismenost. Nego da se vratim na proveru kulta oca zbog koje sam i čitala ovaj roman pošto sam najnoviji i najbolji već bila pročitala. Ne znam je li tako u celom islamskom svetu, ali kod Homeinija su svi očevi nežniji i pažljiviji nego majke. Čak je i monstrum Rašid dobar prema svome sinu. Da li je to zato što su deca za žene obaveza, nešto „sine qua non“ dok su za očeve radost i - imovina. Čak i kćeri jer se mogu prodati, kao što je učinio Džalil, Marijamin otac... Koji će se pokajati pred smrt i ostaviti Marijami malo nasledstvo... pošto su mu Talibani pobili većinu legitimne dece... Žene se za decu obavezno žrtvuju, u „A planine odjeknuše“ čak piše da „rađanje dece povećava šansu da vam srce bude slomljeno“. Ipak, očevi su u ovom romanu prateća tema. Osnovna tema je žensko prijateljstvo što se silom prilike rađa između Marijam i Leile, a koje će im obadvema pružiti i dragocene trenutke radosti, poverenja te oslonac u najtežim i najopasnijim trenucima. Marijamina materinska žtrtva omogućava Leili život i beg sa decom i Tarikom čime se ostvaruje njihova beskrajna i detinje čista ljubav. Marijam zna da ta ljubav vredi više od njenog života i zato odbija čak i Leilino svedočenje na sudu. Njoj ne bi pomoglo a Leilu bi takođe uhvatili... Druga najpotresnija scena je na sudu kad nekakav umirući sudija osuđuje Marijam na smrt, uprkos tome što joj veruje da je ubila muža braneći drugu ženu. Ali trebao bi joj svedok. Jedan muškarac ili dve žene (pošto žene duplo manje vrede!). Taj polumrtvi Taliban bi joj navodno oprostio, veruje joj, ali se boji Alaha pred koga će uskoro izaći, pa eto mora da je osudi na smrt jer „Ubila si muža, hamšira!“ Hamšira znači sestro... ili ženo? Kako ko shvati, nema pojmovnika.U svakom slučaju ovo sudijino obrazloženje je jedan od najodvratnijih i najlicemernijih monologa koji sam pročitala za 55 godina čitanja. Ipak, važno je pomenuti da sam zbog zapalenja kolena nedelju dana provela skoro nepokretna u krevetu i da su me tri knjige (o očajima) Haleda Hoseinija spasile od očaja. I što je još važnije od gledanja televizije koje me baca u depresiju. Hvala, kolega!
PS: Još je važnije (a zamalo da zaboravim!) šta Srbija može, i ne samo da može nego bi morala da nauči iz avganistanskog iskustva. To da je povratak u srednji vek ne samo moguć nego je realna opasnost. Kako su nas, ne samo teritorijalno nego i ekonomski, vratili do situacije u kojoj smo bili pred Prvi svetski rat (1913.) tako nas mogu unazaditi još 500 godina. Ko? Pa, razni bradati (ili jajoglavi) muškarci... |
