|
ISTORIJA KAO SMEJURIJA
Bil Brajson ŠEKSPIR SVET KAO POZORNICA Prevela Aleksandra Čabraja Izdavač Laguna 2010.
Ako vas zanima neka tema i ako je o njoj slučajno pisao Bil Brajson, obavezno prvo to pročitajte, jer će vam kod njega biti jasno sve što možda ne bi bilo kod drugih autora. Srećom, on bira najrazličitije teme, pa vas može poučiti i zabaviti putopisom kroz Britaniju ili putopisom kroz istoriju, odnosno kroz šekspirovo doba, kao u naslovnoj knjizi. Naslov originala je samo SHAKESPEARE, dok je ovo «svet kao pozornica» dodao neko ko, bojim se, nije naručito originalan, ali ne smeta previše. Brajson vam odmah objasni ono što niste ni znali da ne znate. Na primer to koliko malo, gotovo ništa ne znamo Šekspirovom životu. Osim da se u Stratfordu oženio starijom devojkom koja mu je rodila decu... Valjda zbog njegovog velikog dela činilo nam se da je «Šekspir naš savremenik» što je rekao Jan Kot, pa su ga posle citirali svi koji nemaju šta da kažu. Naravno da pored milion sačuvanih Šekspirovih reči, na stotine hiljada sačuvanih misli, nije ni nužno da imamo uvid u njegov seksualni, bračni ili drugi profani život. Ali je ipak čudno da se skoro ništa ne zna o takozvanih kriznih osam godina kada je Šekspir napustio Stratford i u njemu ženu i decu, pa otišao u opasni London gde je napravio munjevitu karijeru pozorišnog pisca, koju je posle takođe napustio. Nemajući dakle podataka ni pouzdanih izvora o Šekspirovom privatnom životu, Brajson se oslanja na izvore o životu toga vremena uopšte koji su nam dragoceni jer stičemo zanimljiv uvid u šekspirovo doba, doba opasno, teško, sa vrlo čestom kugama i drugim boleštinama koje su harale i desetkovale ionako malobrojno stanovništvo. Takođe su zanimljivi pravni izvori, odnosno propisi koji su nalagali kada se šta i koliko jede, (kardinal je npr imao prao na ručak od 9 jela a prosečan svet samo na dva jela i supu, ko je mogao jeo je ždralove, labudove i rode, a krompiru se još nije verovalo jer je ličio na jednu otrovnu biljku čiji je inače rođak). Post petkom bio je zakon za čije se kršenje moglo završiti na vešalima, ali se isto tako mogao kupiti oprost od crkve, pa posle mrsiš koliko hoćeš i petkom i uvek. Crkva je, kaže mnogo zarađivala na tim oprostima što je čudno s obzirom da je sva perad, pa čak i jagnjad bila proglašena RIBOM odnosno posnom hranom! Zanimljivi su Zakoni o luksuzu koji su tvrdo propisivali šta ko sme da obuče Precizno za svaku klasu ko sme da nosi satenski prsluk a ko i same satenske gaće, kome je dostupan pliš i za koje odevne predmete. Tradicija dress-koda koja je danas nametnuta i nama, čvrsto je ukorenjena u ostrvskom društvu. Zato danas i kod nas bankarske službenice moraju da se odevaju kao stare cure, čak i ako su barbike. Koliko su se i kako surovo tukla deca u internatima, i u koledžima, što nije ni danas potpuno iskorenjeno. Kod jednog savremenog živog engleskog pisca našla sam priču o tome kako su u njegovom internatu za imućnu decu svi dečaci morali da vrše veliku nuždu u isto vreme. Nisu smeli da povuku vodu nego bi direktorova srećna žena zaredala i pregledala proizvode, pa bi ako je istim nezadovoljna, tome dečaku propisivala odvratnu dijetu. To u XX veku! U Šekspirovo doba bilo je sasvim uobičajeno da se nastavnik, osim za svoj predmet obučava i za bičevanje dece! Zatvarali su ih u hladne i marčne podrume, mučili glađu, žeđu i hladnoćom. Čak su ih terali da puše duvan kao prevenciju protiv kuge. Ha! Da li se ti nesrećni klinci danas prevrću po svojim bogatim grobnicama gledajući sa nebesa ove rigorozne zakone protiv pušenja? «Kriminal je bio tako raširen da su se lopovi usavršavali u svojim delatnostima i oblastima. Neki su postajali coney catcers ili prevaranti. (coney je bio kunić uzgajan za trpezu i veoma naivan i pitom). Drugi foists (džeparoši) nips ili nipers (secikese), hookers (koji su krali kroz otvorene prozore pomoću kuke), zatim abtams (koji su se pretvarali da su ludi, da bi žrtvama skrenuli pažnju)... « i mnogi drugi što bi se danas reklo specijalci. «Čak i pesnici su nosili oružje. Glumac po imenu Gabrijel Spenser ubio je u dvoboju izvesnog Džejmsa Frika, da bi njega samog, dve godine kasnije ubio Ben Džonson. Kristofer Marlo učestvovao je u bar dve tuče sa smrtnim ishodima: u jednoj od njih pomogao je svom kolegi da ubije mladog krčmara a u drugoj je sam ubijen u pijanom obračunu u Deplfordu.» Ali se ipak kaže «divlji Balkanci» a ne «divlji Britanci»! Doduše znam lično tri veka kasnije, izvesne naše znane pesnike i viđene glumce koji su nosili oružje, a pijane kafanske tuče da ne pominjem. Kuda, dakle, ide ova civilizacija i da li uopšte ide? Laguna je izdala 6 knjiga Bila Brajsona, ja sam pročitala Beleške sa malog ostrva (duhovito poređenje između prvog piščevog putovanja po Britaniji 1973 i novog, posle pola proživljenog života. Iz čega sam shvatila da je kapitalizam postao suroviji i u kapitalizmu, a ne samo kod nas.) Ni tamo ni ovde, takođe putopis koji vrlo oštro i surovo-duhovito govori o starom evropskom svetu i vrednostima. I evo ovu o Šekspiru. Znači pročitala sam 3. Pročitaću i preostale tri ako mi ih neko pokloni. Nemojte se libiti. Pokloniti knjigu pasioniranom čitaocu, ne obavezuje ni na šta, a ja nisam član biblioteke, pošto ono što imaju tamo imam i kod kuće... Dakle, izvolite. Istaknite se. Podsećam, ostale su mi nepročitane Kratka istorija bezmalo svačega iskričavi i duhoviti pogled na svet nauke (kako je lepo reklamiraju) Iščezli kontinent (putovanje po malovaroškoj Americi u starom kadilaku piščeve majke) i bezobarzno zabavna, mudra i neodoljiva priča o SAD danas pod naslovom Made in Amerika. Kad «izguglate» Bila Brajsona na internetu, iskoči vam slika pravog Engleza, kao sa reklame, mada je čovek izvorno Amerikanac, rođen u Ajovi 1951. (to je bila plodna i rodna godina, mogu da vam potvrdim sa stanovišta generacije!) Na svom prvom putovanju Britanijom, sa rancem na leđima, upoznao je buduću suprugu, nastanio se u Severnom Jorkširu, gde su izrodili četvero dece. Selili su u Ameriku, ali su se posle 8 godina vratili na ostrvo. Na slici koja mi se pojavila na ekranu Brajson deluje zdrav, veseo i nasmejan, pripada kao što rekoj jednoj čvrstoj i izdržljivoj generaciji, pa se nadam da ćemo još dugo uživati u njegovim pisanijima. (III program radija RTS) |
