<<

 

 

Mirjana Ojdanić

 

IVICA I MARICA I OPAKA STARICA

 

(horor komedija za decu ili igra sa podsvešću)

                                               

LICA:

 

U Dar-maru:

 

IVAN - muškarac u najboljim godinama (14)

MARA - opasna tinejdžerka, iste dobi

TATA DOBRICA- muškarčina bez šanse da odraste (45)

SPASENIJA, CANA - dvostruka majka, stub kuće i kuhinjska krpa (40)

SAVKA, savetodavka - (43) devojka, retka tetka, sestra i svastika

 

U Košmaru - lutke:

 

IVICA

MARICA

OTAC

MAĆEHA

VEŠTICA DECOŽDERKA

DOBRONIJE - čovek koji je izgubio želju

 

 

Šema podele za 5 izvođača glumačkoh radova:

                                U DARMARU:          U  KOŠMARU:

prva glumica:

Cana

Maćeha -decoterka

druga glumica:

Savka

Veštica- decožderka

mlada glumica:

Mara

Marica

mladi glumac:

Ivan

Ivica

jedan glumac:

tata

Otac i Dobronije

 

 

 

Ovde su date zajedno 2 verzije teksta. Redovna i novogodišnja, koja je pod zvezdicom i pisana kurzivom.

 

 

1. Pojava - MUŠKI RAZGOVORI

 

U Ivanovoj sobi, apsolutni nered i dar-mar. Ivan leži u krevetu i drhturi. Ulazi tata.

TATA: Ti si već leg'o?

IVAN: Jel' došla mama?

TATA: Nije, zašto?

IVAN: Onako...

TATA: Da nisi malo preveliki da se za mamu raspituješ "onako"?

U tvojim godinama ja sam čuvao 100 ovaca, dvesta jaganjaca, i ...

IVAN: I pola pogubio!

TATA: Ne zezaj se! Ozbiljno razgovaramo!

IVAN: Joj, ne mogu ozbiljno, tata! Bolestan sam...

TATA: Svi ste vi bolesni. Čitava ta tvoja kokakola-kertridž-džojstik generacija! (u rukama

mu netaknuta lopta) Da igraš fudbal umesto što po čitav dan sediš za kompjuterom...

IVAN: Nije mi dobro... stvarno...

TATA: Šta? Boli te uvo?

IVAN: Ma, ne! Ozbiljno!

TATA: I? Šta boli?

IVAN: Nije baš da boli, nego...

TATA: Nego si ti razmažen!

IVAN: Slabo mi je...

TATA: Od čega? Od keca iz matematike?

TATA: Da čujem: u čemu je stvar?

IVAN: U stomaku...

TATA: Šta : u stomaku?

IVAN: Muka. Dobio sam (šapne tati)...

TATA: Au! Majku mu, šta ćemo sad?! Čekaj, bre, pa kako? Dobio si...( na uvo sinu)

A što šapćeš, nije to sramota?! Šta da radimo? Gde je mama?

TATA: Marice! Marice! Maro!

IVAN: Nemoj da joj kažeš, poješće mi dušu, od zezanja!

TATA: Šta ti je, čoveče, nije to bruka, obična boljkica! Marice, gde si?

IVAN: Budi čovek i muškarac, tata bre. Nemoj da izdaš.

TATA: Dobro, dobro... Marice!

 

 

2.   Pojava - ČAJ OD NEČEGA

Ulazi Mara u spavaćici, sanjiva i ljuta.

 

MARA: Ako ste me probudili bez debelog razloga vrištaću dok komšije ne počnu

da ubacuju žive žabe kroz prozore! I kazaću vas mami!

IVAN: Tužibaba! Tužideda! Tužiseja - cura bez ideja!

TATA: (autoritativno) Skuvaj bratu čaj, bolestan je!

MARA: A šta je svilenom derištu?

IVAN: To se posluge ne tiče!

TATA: Nije važno, idi skuvaj čaj!

MARA: (ledeno)Od čega?

TATA: Od čega?! Od vode! Nećeš valjda od rakije!

MARA: (superiorno) (Ti piješ od rakije!) Koji čaj?

TATA: Pa neki... šta ja znam?! Šta mu mama kuva kad je bolan...

MARA Znaš tata, ne postoji čaj za Ivicu, čaj za Maricu, čaj za tetkicu. Postoji čaj

od šipka protiv gripka, ruski čaj protiv spavanja, čaj od zove protiv kašlja...

IVAN Skuvaj ti,sebi, čaj od bukve, protiv brbljavosti, a meni daj neki protiv dosadnih

sestara!

MARA: (tati) Ništa ne mogu da skuvam dok mi ne kažete šta mu je!

IVAN: Šta te briga, gusko, svrako, vrano, ajkulo!

TATA: Nemoj tako sa sestrom, stam te bilo! Samo nju imaš, a ti...

IVAN: Bolje bi bilo da imam kuče!

MARA: I ja bih više volela mačku, pa trpim!

TATA: Dosta svađe! Marice, skuvaj mu čaj protiv...

IVAN: Tata, ne!

TATA: (šapne Marici)

MARA: (vrisne od smeha) Uau! Ozbiljno? Tatina junačina?! Ej, čoveče, bruke!

Kad ispričam drugaricama! Ej, blama!

IVAN: Tračaro! Alapačo! Čantraro! (Gađa Maru jastukom)

MARA: Ha, ha Tatina sinčina, mamina paljevina! (I ona njega. Tuča)

IVAN: Marš!

MARA: Šic!

TATA: Ej, deco! Stanite! Čekaj malo! Aj, probudićete Savku savetodavku! Pa, šta ćemo

onda?! Šta sam ja rek'o? Pa dobro, šta sam ja ovde?!  Eheeej! (Pogodi ga nešto)

 

3. Pojava - TETKA IZUZETKA

Ulazi tetka raskupusana, musava, naprasno probuđena, sa papilotnama i sa pištaljkom

SAVKA: Šta se događa? Svratim jednom godišnje u posetu a vi ne date ni da spavam!

TATA: Tetkice, nemoj molim te još i ti...

SAVKA: Nisam ja tetka tebi, nego deci, a tebi sam svastika i mlađa sam 2 godine, 3

meseca i 4 dana! Utuvi to u svoju trvrdu čobansku...

TATA: Inženjersku!

SAVKA: Šumarsku glavu! Da čujem, u čemu je stvar?!

TATA: Ivica je...

IVAN: Tata, nemoj!

TATA: Dobio ... (šapne tetki)

SAVKA: (pauza zabezeknuća) Iju! Ovolika momčina?! U gaće?!

MARA: Nije baš u gaće, ali ne zna šta će!

IVAN: Ošišaću te do glave, obrijaću te, čim zakunjaš! Češljaćeš se ti meni slaninicom! (tuča)

SAVKA: (drekne) Od čega?!

TATA: Tiše, Savka!

SAVKA: (Ivanu) Oznojio si se, pa pio ladnu vodu?!

IVAN: Nisam, tebe mi!

SAVKA: Nešto si pojeo?

IVAN: Nisam ništa!

SAVKA: Eto! Od toga! Kako živiš kad ništa ne jedeš? Slab si ko senka! Jao, kad se samo

setim kako si slatka bebica bio! Mala bucmasta guza ko dinja. Pravo prasence!

Dolazilo mi je da...

IVAN: Znam! Da me gricneš. Stalno si govorila da ćeš me pojesti!

SAVKA: To se samo tako kaže...

IVAN: Ja sam se izistinski bojao!

SAVKA: Iju, Ivice, stidi se, pa nisam ja Hanibal!

TATA: Misliš kanibal!?

SAVKA: Ja ne znam šta mislim, a on zna šta ja mislim, vidi mustre!

(Ivici) Ne jedeš kao valja, to ti je!

TATA: Kanibal je ljudožder a Hanibal je vojskovođa koji je napao stari Rim.

SAVKA: Propadaš na očigled vidno i rapidno! Sad će Savkica da ti skuva masnu čorbicu

za generalni remont organizma!

IVAN: Neću čorbu...

MARA: Mama ne dozvoljava da se jede pred spavanje, jer se onda loše sanja...

SAVKA: Tvoja majka nema pojma!

MARA: Možda nema, ali će da se naljuti!

SAVKA: Ume da projektuje hotel, ali ručak ne ume!

TATA: S tim bih se donekle složio u pogledu ručka...

SAVKA: A ni muža nije umela da odabere!

MARA: Mama sprema zdravu klopu po makrobiotičkim receptima!

SAVKA: Od te hrane ja sam za dva dana pala u depresiju! Za šta zdravu? Za zube?

Za kosu? Za pete?

IVAN: Napustite moju teritoriju (i preselite rat na svoju)!

SAVKA: A za dušu? Dušu 'ranite televizorom?! Sad će tetka tebi da spremi supicu

za dušicu! Pržene krompiriće za hrabrost!

MARA: Za salo i holesterol!

SAVKA: Pohovani patlidžan protiv malodušnosti i još...

MARA: Tetka, bre, to je ručak za orača, a ne večera za metiljavog gradskog đaka!

IVAN: Ti si metiljava, znaš! Prakljačo!

SAVKA: Sad ću ja to očas da skrčkam! (Ode)

MARA: A ti si smrdljivi krelac!

TATA: (malo se probudi) Deco, deco, mir.

IVAN: Sad si našla da me biješ, kad mi je duša u nosu!

MARA: Tebi je uvek duša u nosu, a nos u oblacima!

IVAN: Marš!

MARA: Šic! ( tuča traje dalje, tata spava u fotelji)

TATA: ( iz fotelje, sanano) Sram vas bilo, kazaću vas mami!

 

 4. Pojava - DIJAGNOZA

CANA: (ulazeći) Kaži!

TATA: Aha! Došla si napokon! Dobro si se setila da imaš muža i decu!

MAMA: Imala sam puno posla! Kaži!

TATA: Šta?

CANA: Samo suštinu! Kratko i sažeto! Umorna sam!

TATA: Ivan je dobio ... (šapne)

MARA: Zato što stalno njama sendviče! Opet je žderao sendviče, a ti si zabranila!

CANA: Sa čim?

IVAN: Sa hlebom!

MARA: Proždire sendviče jer je lenj da opere svoj tanjir i viljušku!

IVAN: Neću da perem sudove ko neki ženski petko!

TATA: Znači ja sam ženski petko! Fala ti sine! ( Mami, opet sanano)     

Vidiš šta si uradila od mog autoriteta!

MARA: (Ivanu) Tako ti i treba, pocrkaćeš od sendviča!

IVAN: A ti ćeš pocrkati od mojih batina! ( tuča) Vezaću ti uši na mašnu!

CANA: (drekne) Mirno! Ja sam tu da bijem, ako treba! (Stop. Ivanu)

Da ti vidim oči!

MARA: Mutne, kao Dunav!

CANA: Jezik?

MARA: Beo ko peškir!

CANA: Da ti vidim stomak!

IVAN: Mama, bre, nisam više mali!

CANA: Kad nisi, leči se sam! (Fol, krene)

TATA: (kroz dremku) Budi malo nežnija, nije mu lako!

Ivan pokunjeno stane pred majku, digne pižamu a sagne glavu. Mara se smejulji.

CANA: Stomak mekan i usukan. Koliko puta?

IVAN: Šta?

CANA: Zaboravio si o čemu pričamo?

IVAN: A - ono. 5 puta!

CANA: Dosta, boga mi!

TATA: (kroz dremku) Au!

CANA: A koliko si čaša vode popio?

IVAN: Ne znam...

CANA: I to si zaboravio?

IVAN: Nisam ni brojao...

MARA: Kad pije iz ruke, sa česme, samo da ne bi prao čašu! A ni ruke ne pere!

CANA: (pita tatu) Temperatura?

TATA: (probudi se) Jao, kako se ne setismo da izmerimo temperaturu?! Maro, gde

je toplomer? Brzo ga nađi Zašto se u ovoj kući sve stvari gube!? Zato što

nema prave domaćice!

CANA: (meri rukom na čelu, proverava ispod brade) 40,1!

TATA: Au! Rerna!

MARA: Jel' to opasno?

CANA: Istuširaj se, nemoj da brišeš, neka se samo osuši. Za to vreme popićeš pola

litre ringera u kratkim gutljajima.

IVAN: Bljak. Jel to ono bljutavo?

CANA: Ako do jutra ne ozdraviš, idemo u bolnicu.

IVAN: Neću u bolnicu!

CANA: Onda ozdravi!

IVAN: Kao da to zavisi od mene!

CANA: Najviše od tebe! ( Ivan se sprema za tuširanje)

TATA: Znaš li, šta mu je?

CANA: Ništa. Zaljubio se.

TATA: Već! U koga?

MARA: Kreten se zaljubio, pa se sav utrubio!

IVAN: Šugavštijo! Imbecilko!

CANA: Ti, Maro, odmah u krevet!

MARA: Sa zadovoljstvom. (Cmokne mamu. Ode)

 

5. Pojava - POSUDA LUJA XVI

Ulazi tetka i nosi nošu.

SAVKA: Tražila sam lukac po špajzi i naletim na ovo. Reko' može da zatreba s obzirom

na postojeću situaciju...

IVAN: Tetka, nisam beba već 10 godina!

SAVKA: Nije to sramota! Francuski kralj Luj šesnaesti koristio je istu ovakvu posudu

celog žvota. Samo što je bila zlatna. Praznili su je kroz prozor, ovako... (pokazuje

prema publici) u Versajski park! A držao ju je ispod kreveta sve do smrti!

IVAN Zašto ona pominje smrt, kad je meni loše? Mama, ako opet počne da mi priča

neku decoždersku bajku kao ono što me davila kad sam bio mali...

CANA: Kakvu decoždersku?

IVAN: Ma, onu o Ivici i Marici!

SAVKA: Nisam to ja izmislila! To se priča deci odvajkada!

IVAN: Meni si pričala samo ti! Noćima sam sanjao rernu! (Ode na tuš.)

SAVKA: Bože, kakvo zlopamtilo!

CANA: Zar nisam ja zabranila da se priča ta ljudožderska bajka?!

SAVKA: Ih, ti si zabranila! Kao da je zabranio NATO!

CANA: Radi se o mojoj deci!

SAVKA: Kao da samo ti imaš decu. A nisi čula da su tetke najlepši ukras svakog

detinjstva. To je rekao Duško Radović!

CANA: (spremajući sobu) Nije mislio na tebe, budi uverena!

SAVKA: Ma nemoj! A možda je baš mene imao u vidu! Sreli smo se jednom na

Kalenićevoj pijaci kad smo kupovali lubenice. On mora da je pomislio...

CANA: Pomislio je: gle, evo one tetketine što je svojoj nećaki pretila kako će joj odseći

jezik ako bude sisala palac!

SAVKA: Ma nemoj!

CANA: Jesi pretila Mari da ćeš joj ga oceći ako ne prestane?

SAVKA: Da nisam, još uvek bi sisala palac i imala bi zube kao kunić!

CANA: Ali bi spavala mirno!

SAVKA: Umesto da mi budeš zahvalna, još prigovaraš!

CANA: Nisam ti zahvalna! Ti nemaš decu i ne znaš kako je to biti majka deteta koje

ne može da zaspi od straha!

SAVKA: A ti ne znaš kako je biti tetka deci čija majka ne zna da kuva!

CANA: I nisam! Ja sam arhitekta!( Savka ode i zalupi vratima)

Ne lupaj mojim vratima u mojoj kući!

 

  6. Pojava - OLAKŠANJE

(Ivan se vraća iz kupatila. Izmerio je i temp. Tata nosi toplomer. Ulaze zajedno.)

TATA: Dobro je. Spala je na 38.

CANA: (Ivanu) Sad lezi i spavaj.

TATA: U koga li se zaljubio?

IVAN: Nisam se zatelebao!

CANA: Saznaćemo! ( Ivan se bacio i zaspao) Idi i ti u krevet.

TATA: A ti?

CANA: Ja ću da dežuram ovde. Bojim se da se ne povrati temperatura.

TATA: Nisi umorna?

CANA: Kao pas, ali moram...

TATA:( gleda Ivana)  Vidi kako teško diše...

CANA: Ružno sanja...

TATA: Zašto se trza?

CANA: Od probavnih smetnji snovi postanu teški..

TATA: Probudi me ako zatreba da ga vozim u bolnicu...( odlazi)

CANA: A baš sam planirala da voziš spavajući... ( Smeh.)

Muzika za prelazak u san...

 

7. pojava - SAN

Muzika, promena svetla. Lutke, negde na drugom kraju scene. Ili senke

MAĆEHA: Ova tvoja derištad, sam knjavaju, nikak'e vajde od nji'!

OTAC: Biće, kad stasaju i porastu...

MAĆEHA: Ne lipši magare do zelene trave! Stalno leleču da i' boli drob!

OTAC: Zato što jedu suv lebac. Ka bi im dala još štogod...

MAĆEHA Još štogod! Još štogod! Od ptice mleka! Dokle ću da otkidam od ustiju

zaradi nji. Vel'ki su. Nek sami brinu!

OTAC: Ne bi tako govorla da si ih ti rodla..

MAĆEHA: Odvešćemo i' sutra uj'tro u šumu i ostavt'. Nek nauče da beru brigu o seb'!

OTAC: Kako da ih ostavim? Ne bi preživli...

MAĆEHA: Ako ne prežive, znači Božja volja.

OTAC: Kako si surova...

MAĆEHA: Život je surov, a ne ja! Ne moš' i' doveka štititi!

OTAC: Ne doveka, samo još malo...

MAĆEHA: Činiš im medveđu uslugu. Ostaće ti nesposobni i kilavi!

OTAC: Dobro, dobro...

MAĆEHA: I to ćemo i' odvest' tako daleko da ne mognu da nam se vrate na grbaču!

 

8. Pojava - IVICA I MARICA

Ivan na krevetu, a nad njim Ivica i Marica.

IVICA: Marice, Marice, dođi brzo!

MARICA: Šta je bilo ?

IVICA: Pst! Tiše!

MARICA: Ama, šta 'oćeš!?

IVICA: Sutra će nas odvest u veliku šumu da nas tamo pojedu zecovi ko vukove.

Sad sam čuo!

MARICA: Nema više šuma, pola su posekli glupani, pola su pojeli gubari a pola su

popalili divlji turisti!

IVICA: To je bilo posle, kad smo porasli! Sada još ima šuma i u njima vukova i veštica!

MARICA: Nemoj da si detinjast!

IVICA: Pa, dete sam kako da ne budem detinjast!

MARICA: Ako nas odvedu, vratićemo se!

IVICA: Kako? Namerila je maćeha da nas odvedu u nedođiju, nek’            zalutamo!

MARICA: Onda ćemo ko u bajci poneti tvoju zbirku kamenčića, bacaćemo ih usput,

pa ćemo se po njima vratiti.

IVICA: Ne dam moju zbirku! Godinama skupljam!

 

Kratak povratak u javu. Svetlo.

IVAN (Viče) Mama! Mama! Ona hoće da razbaca moje kamenčiće po šumetini i nedođiji!

CANA: Ko hoće, sine?

IVAN: Marica! Moje kamenje, da bi mogli da se vratimo kući!

CANA: Dobro, dobro, pokupićete ih u povratku i opet ćeš imati svoju kolekciju. Spavaj...

IVICA: Kako se toga nisam setio! (Pada u san)

 

9. Pojava - VREDNOSNO KAMENJE

Ivica i Marica u šumi, sa lampom ili baterijama, traže kamenčiće.

MARICA: Rekoh li ti da ćemo se lako vratiti!

IVICA: Lako, lako, a nigde mi nema onog onog belog sa Ade!

MARICA: Ama čoveče nismo pošli da tražimo kamenje nego put do kuće! Eno je kuća!

Nije ti kamenje najvažnije!

IVICA: Meni jeste! Bolje da smo bacali tvoju glupu kolekciju Barbika!

MARICA: Budalo. Ja imam samo 50 barbika a ti imaš 300 kamenova!

IVICA: Pa šta! Mogli samo da im kidmo glave i noge i ruke. Ovde glava, tamo noga,

onde ruka, negde trup - to bi bilo isto 300       komadića!

MARICA: Kasapine, derikožo, kako si grozan!

IVICA: Ti si grozna! I odakle tebi uopšte 50 barbika kad smo mi tako siroti da su nas

zalutali u šumetinu nek' nas požderu vuci!

MARICA: Kupila mi majka još pre no što je umrla.

IVICA: (šokiran) Mama je umrla?

MARICA: Zar se ne sećaš?

IVICA: Čija mama?

MARICA: Naša, brate!

IVICA: Kako?

MARICA: Jao! Poludeo si od straha! Kukavico!

IVICA: Zašto mi niste rekli?

MARICA: Ivice, braco, molim te, opasulji se! Kako ću ja sama u mrakači šumetine?!

Ajde, izdrži do kuće!

 

Kratak povratak u realnost. Može iz offa sa ehoraundom.

IVAN: (viče) Mama. Mamice...

CANA: Šta je bilo, sine?

IVAN Zašto mi nisi priznala da si umrla?

CANA: Daleko bilo, sine! Živa sam!

IVAN: Mara kaže da si umrla...

CANA: Nisam. Sanjao si...Spavaj i sanjaj nešto lepše..

 

 10. Pojava - O KAMENJU I BUDUĆNOSTI

(Muzika. Promena svetla. Ponovo san. možda senke)

OTAC: Viš vratli se. Znači, sposobni su za opstanak.

MAĆEHA: Kad jesu, nek žive tamo! Svud u svetu deca odlaze od kuće već sa 6 godina!

OTAC: Deca koja idu na koledže, a mi smo puka sirotinja!

MAĆEHA: Zato što ranimo dva parazita, zato smo sirotinja. A u šumi mogu naučt više

no na koledž, ko ume da uči! Odvešćemo i' sutra ope' i ostavit' zanavek!

OTAC: Ali zašto? Šta ti smetaju?

MAĆEHA: Po vas dan dovlače neke kamenčine, prave drvene lutketine sa kosurdačom

od kukuruzove brade! Ko šta radi, ja skupljam đubre za njima!

OTAC: Deca su, igra im je pos'o!

MAĆEHA: Oni mogu doveka ostat deca a ja da rmbačim za njima i da starim 100 na sat!

OTAC: Niko ne ostaje večno dete, ne boj se!

MAĆEHA: A glumci? A pesnici? Koji se igraju ostaju večito deca! Matori ljudi a sam se

zevzeče!

OTAC: Nisam to znao!

MAĆEHA: Oćeš da ti budu zdrave ljudne il kilavi umetnici?

OTAC: Ta kaki umetnici, daleko bilo! 'Oću da budu korisni!

MAĆEHA: Onda i' vodi sutra zorom u šumu da očvrsnu i oguglaju!

OTAC: Stra' me je...

MAĆEHA: Joj, muke moje, (kuka) Za šonju se udadoh, jadna!

OTAC: Dobro, dobro, ne kukaj.

MAĆEHA: Uradićeš?

OTAC: Razmisliću...

MAĆEHA: Ima ko će mislit u ovoj kući. Ti samo izvrši!

OTAC: Dobro, dobro...

MAĆEHA: A sade oma baci ovu Ivičinu glupavu tegletinu s kamenjem!

Nosi je napoljei baci u bezdan!

 

Kratko realnost, može iz offa.

IVAN: Tata, nemoj! (vrišti)

CANA: (nežno) Šta je bilo, sine?

IVAN: Jedan mali tata hoće da baci moje kamenje!

CANA: Ma ne sme! Popij malo ringera!

IVAN: Bljak. Bljutavo!

CANA: Ali pomaže, odmaraj se.

IVAN: Dobro, dobro...

 

 11. Pojava - KUĆICA ČOKOLADICA

Muzika, svetlo, pretapanje u san.

MARICA: Namerno je pobacala kamenje da se ne moremo ope vratit!

IVICA: Rekla si da mrvice leba...

MARICA: Ali leb su pozobale ptice...

IVICA: A ja sam, jadan, džaba osto gladan!

MARICA: I ja sam..

IVICA: Ti voliš da gladuješ ... ali ja ...

Dolazi kućica od čokolade kao kućeća. Tako da kad iz nje izviri veštica ostavi iluziju džukele

sa ljudskom glavom.

IVICA: Jao, vidi, ide kućica od čokolade.

MARICA: To su neke zle sile... Kućice nikad ne dolaze!

IVICA: A možda i nisu, možda mi sve ovo sanjamo?

MARICA: Ko sanja? Ja ili ti?

IVICA: Ne bi ti znao reć...

MARICA: Sigurno ti! Ja  ne sanjam glupe sne! Uostalom, ne volim čokoladu. Ona goji!

IVICA: Pa jasno! Ti bi sanjala kuću od pirinča i praziluka sa crepom od sojinih pljeskavica!

MARICA: Zato ću da te nadživim bar 150 godina!

IVICA: Pa jes, kad niko nije lud da tebe pojede!

MARICA: Ako ćemo da se vređamo...

IVICA: E, ja moram probat ovu ovo parče, pa makar...

MARICA: Ostavi to! Lakomštino alava, od gladi si zaboravio i na opreznost i na stra!

IVICA: Ja sam muškarac i ne bojim se ničega!

Ivica skine čokoladu i zagrize, ali odmah zatim izroni glava u mračnoj kapuljači.

VEŠTICA: Ko mi to dira moje crepulje?

MARICA: Jao. Bež'mo Ivice!

IVICA: Izvinite, nisam znao da su vaše...

VEŠTICA: Ali si znao da nisu tvoje, lopužo!

IVICA: Oprostite mi. Samo sam gricnuo. Jako sam gladan...

VEŠTICA: Jao, siroto detence! Gladno. Tuga jedna! Dođi, naraniću te finom ranom...

MARICA: Ne treba, hvala, nije više gladan!

IVICA: Kako nisam? Jesam!

MARICA: Mama kaže: ne treba ništa uzimat od nepoznatiljudi!

IVICA: To važi za devojčice. Uostalom, ova baba mi je odnekud poznata, samo ne mogu

da se setim odakle!

MARICA: Bež'mo Ivice, bojim se da je ona...

VEŠTICA: Čekni de mal'ko!

(Pođe za Maricom i padne joj kapuljača. Ćelava glava samo sine.)

MARICA: Jao, Ivice! To je veštica! Skin hed veštica.

VEŠTICA: Miruj brbljivice!

IVICA: Jeste vi stvarno veštica?

VEŠTICA: Ta kaki! Zar ti ja izgledam kao veštica?

IVICA: Pa iskreno rečeno - izgledate!

VEŠTICA: Aaaaaah

IVICA: Izvinite, šalio sam se!

VEŠTICA: Šala, znači da se smejem? (Smeh, izveštačen)

IVICA: Pardon... Ako smem da pitam jel' vam to prirodna frizura ili brijete?

VEŠTICA: Brijem. Ja sam moderna!

IVICA: Ah. Jel'te, pa kad već brijete glavu što ne brijete i brkove...

VEŠTICA: A da pređem ja tebi britvom malo preko grkljana?

IVICA: Koješta pričam! Sjajno izgledate!

VEŠTICA: Sjajno, jel'da?

IVICA: Krasno, a šta ste rekli da imate za ručak?

VEŠTICA: Za večeru!

IVICA: Dobro, dobro, za neki topli obrok...

VEŠTICA: Imam Tebe! Ha, ha, ha...

IVICA: Ali ja,na žalost, nemam vremena! Čeka me sestra tamo. Znate boji se, pa

kao muško, moram da je zaštitim. Ćao, žurim...

VEŠTICA: Zar da jedna obična večera bude lukavija od mene? Baš si smešan!

IVICA: Jel'da sam smešan? Hteo bi' da budem glumac al' mi ne da tata.

VEŠTICA: Šteta što ne moš da budeš glumac, strašno si smešan.

IVICA: A zašto mislite da ne mogu?

VEŠTICA: Zato što si večera!

IVICA: Kakva sam vam ja večera!? Mršav sam kao senka. Ja nisam ni doručak za

prosvetnog radnika a kamoli večera za jednu...

VEŠTICA: Zovni sestru neka se vrati!

IVICA: Zašto? Pa odlazim ja... izvinio sam se. Rekao sam vam da nemam vremena

da me ponjupate. Bolje da odete u Mek. Doviđenjce... ( ali ne može da mrdne)

Marice, ne prilazi!

VEŠTICA: Marice, dođi, il ti jedem brata!

IVICA: Beži, beži!

MARICA:(skoči na Vešticu) Puštaj mog brata proždrljiva babetino, ćelava decožderko!

VEŠTICA: Platićeš mi za ovo "babetino" nevaspitano derište!

IVICA: Puštaj moju sestru, samo nju imam, veštičendo gadna! Metlojahačice!

VEŠTICA: Večero, kuš!

 

Prelaz u realnost. Svetlo i promena muzike.

IVICA: Mama, ona me bije!

CANA: Ko te bije, sine?

IVAN: Zarobila je Maricu zato što je htela da me pojede!

CANA: Mara je htela da te pojede? Uh. Vraća ti se vrućica.

IVAN: Ošišala je Maru do glave zbog " ćelava babetino", zamisli?!

CANA: Ko?

IVAN: Pa, tetka!

CANA: Dobro, spavaj sad...

IVAN: Kako dobro, bre?!

 

11. Pojava - DOBRONIJE ĆELAVI

Muzika, promena. Ivica je u kavezu, (to je možda neki kavez za ptice što je i pre bio u Ivanovoj sobi) a Marica pored. Oboje su ćelavi a  Marica plače.

IVICA: Ne plači, porašće ti kosa ope, biće još gušća i lepša...

MARICA: Joj, šmrc, da joj bar nisam rekla babuskaro...

IVICA: Stalno nas uče da govorimo istinu...

MARICA: Meni je tata u poverenju rekao da baš ne valja uvek.

IVICA: Obrijala je i mene, pa ćutim...

MARICA: Ti si dečak, a vidi mene, glava mi ko bebeće dupe!

IVICA: Ionako nema nikog da te vidi...

MARICA: A ako naiđe neki princ koji traži princezu.

IVICA: To su bajke, ko bi tražio cure po šumetini...

MARICA: Ovako gologlava nemam nikakvih šansi kod iole pristojnijeg prestolonaslednika...

 

Ušunjava se Dobronije ćelavi.

DOBRONIJE: Ne plačite, deco...

MARICA: Jao!

DOBRONIJE; I ne bojte se.

IVICA: Ko ste vi?

***1

DOBRONIJE; Ja sam jedan nepojedeni stari doručak...

MARICA: Kako to: nepojedeni doručak?

DOBRONIJE: Ah, tako, nekada davno, veštičenda me spremala za svečani doručak.

Danima je pokušavala da me ugoji, ali nije joj uspevalo, zato što sam stalno imao... (Šapne Ivici)

IVICA: I vi?

***2

DOBRONIJE: Ja sam jedan zarobljeni Deda Mraz...

MARICA: Deda Mraz je zarobljen? Strašno...

IVICA: Kako vas je zarobila, ukrali ste čokoladu, kao ja?

DOBRONIJE: Ne, naprotiv. Svratio sam jedne zime da joj donesem poklon. Mislio sam da će se popraviti ako joj ukažm pažju... A ona me zarobila...

 

MARICA: I vas je ošišala?

DOBRONIJE; Da, pod izgovorom da je našla dlaku u supi koja je bila moja...

IVICA: Supa ili dlaka?

DOBRONIJE; Dlaka, ali to je laž. Ona šiša sve zato što je sama ćelava! Tako je to:

modu diktira ko može a sledi ko mora..

IVICA: A jel' i vas držala u kavezu, ko majmuna?

DOBRONIJE: Jeste, u tom istom.

IVICA: I - kako ste izašli?

MARICA: Imate li ključ?

DOBRONIJE; Ne, ona me je pustila, kasnije...

IVICA: Kada?

DOBRONIJE; Kad sam izgubio želju da pobegnem...

MARICA: Kako čovek može da izgubi želju?

DOBRONIJE: Istopi se ako predugo čeka ispunjenje...

IVICA: Mama kaže da želje samo rastu!

DOBRONIJE; Rastu dok ne počnu da venu, kao cveće...

IVICA: Da niste vi neki plašljivac, izvinite?

DOBRONIJE: Donekle... plašim se samo dveju stvari...

MARICA: Kojih?

Dolazi veštica noseći nošu umesto kazana...

VEŠTICA: Samo svega i svačega! Šta blebećeš tu nakazo bezfrizurna! Jesam ti naredila

da nasečeš drva? I da podložiš kazan, za ovog ovde jajoglavog.

DOBRONIJE: Da, gospođo, odmah gospođo...

VEŠTICA: Daću ja tebi gospođu, glavo- bundevo!

MARICA: Jao. Nećete ga, valjda kuvati?

VEŠTICA: Njega? Nisam jela ludi' gljiva! Suv je k'o haringa!

MARICA: Ko slamčica. Šta će vam on, uopšte?

VEŠTICA: Podgojiću ga, kao prasence.

MARICA: Zašto onda odmah u kazan?

VEŠTICA: Da ga okupaš i otrebiš, ne podnosim pečenje s buvama!

MARICA: Nema on buva...

IVICA: Ona da me kupa, ne dam! Ne dolazi u obzir! (vrišti) Neću, ne dam da me kupa!

 

Odnekud iz realne dimenzije čuje se Mamin glas...

CANA: Ivane, Ivane, sine, probudi se...

IVICA: Mama me zove, čuješ li Marice...

MARICA: Ne čujem ništa...

CANA: Ivaneee, sine moj, zaboga...

MARICA: Čini ti se, niko te ne zove...

CANA: Sine, molim te, sine...

 

Svetlo. Ivanova soba. Lutke su nestale, kao i san Mama ga jedva budi.

CANA: Ivane, dušo, moraš da se probudiš, molim te...(IVAN sedne u krevetu, nesvestan.)

Ustani, vratila ti se temperatura. (IVAN padne ponovo i zaspi) Ljubi te majka, sine.

Ustani... Moraš da te istuširaš, vruć si kao žiška. Ajde, moli te majka.

IVAN Turila me u kazan.

CANA: Ko?

IVAN: Loptoglava babuskara!

CANA: Ajde, ustani. (On ustane, pa se opet izvrne) Ajde, samo malo, mili moj. Moraš

da hodaš, ne mogu više da te nosim.( On krene, pa se vrati i ponovo legne) Jao,

Ivane, moraš da se istuširaš, digni se! Ajde sine, samo do kade...( na koncu ga

odvuče na krkače) Baš si otežao... Joj meni...

 

12. Pojava- PANIKA

Ulazi Savka i vuče Tatu, prekrivenog mokrim ăršavom, i pali puno svetlo.

SAVKA: O, gluvi čoveče, kao iz mrtvih da te dižem! Guraj, cimaj, viči, hrčeš ko zaklan.

Gledaš u mene, a spavaš mrtvim snom!

TATA; O, nesrećo, što me poli hladnom vodom, ako Boga znaš!

SAVKA: Ama, probudi se već jedared, mrdaš a duša ti spava! Probudi se, ne probudio

se nikad više dabogda!

TATA; Šta oćeš, dođavola?!

SAVKA: Sin ti možda umire, a ti čmavaš!

TATA; Jel' da ga nosim il' da ga vozim?

SAVKA: Nosi i vozi!

TATA; Pa, gde je?

SAVKA: Iju! Kud nestadoše? Sad sam ih čula.

TATA; Šta ti je rekla Spasenija?

SAVKA: Koja Spasenija?

TATA; Spasenija,! Cana! Tvoja sestra, moja žena, majka moje dece! Šta ti je kazala kad

te poslala da me probudiš?

SAVKA: Nije me ona ni poslala, nego sam ja čula kako budi dete i jauče što mu se vratilo...

TATA; Jauče?

SAVKA: Premda, čekaj da proverim ( nađe nošu). Ovde nije ništa uradio. Nema ništa.

Vidi. Ni mrvice. Ni kapi! Pogledaj! (tura mu pod nos nošu)

TATA: Sklanjaj mi to ispred nosa!

SAVKA: Bože, kakav čovek!

TATA: Ne liči na Canu da jauče?

SAVKA: Šta oćeš da kažeš: da ja lažem?!

TATA: Cana nije tebe poslala da me polivaš vodom?!

SAVKA: Šta ima da me šalje, valjda ja znam! Bolje da si budan, ako zatreba!

TATA: Kad sam već budan mogao bih i ja tebe da polijem!

SAVKA: Ti si poludeo. Koliko je dva plus dva?

TATA: Sedam!

SAVKA: Upoomoć! Ludak!

TATA: A kako da ne poludim kad si mi ti u gostima već 3 dana

 

 13. pojava - POBOLJŠANJE

Vraćaju se mama i Ivan, zamotan u peškirčinu ili bade mantil. Cvokoće.

CANA: Sad je u redu. Bolje ti je.

IVAN: Zima mi je...

TATA: Jel' da palim kola?

SAVKA: Tvoj muž je potpuno poludeo!

IVAN: Brrr...

TATA: Govori, jel' da zagrevam motor!

IVICA: Neću u bolnicu! Tamo su kreveti ko kavezi.

CANA: Šta paničiš, idi lezi, ne treba!

TATA: Ja paničim? Ja? Tvoja sestretina mi je sručila kanturinu vodurine

na glavu da bi me digla iz krevetića!

SAVKA: Ja sam to u najboljoj nameri!

CANA: Ostavi se svih namera, pogotovo najboljih, idi lezi! Pustite me da izlečim dete!

TATA: Jel' mogu i ja srce mi je ostalo na jastuku! (ode)

CANA: Nosite se oboje!

SAVKA: Diktatorka! Apsolutista!! (krene)

CANA: Čekaj! Jesi ti pojela sve ono što si skuvala sinoć?

SAVKA: Uglavnom, ali nisam mogla baš sve...

CANA: A kako si mislila da bolesno dete sve to svari?

SAVKA: On raste, njemu treba!

CANA: I ti rasteš, ali u širinu!

SAVKA: (odlazeći) Fašista! Ministar policije! Imperatorka!

IVAN: ( iz kreveta) Gladan sam...

CANA: Izdrži dok ne svane... Popij ovo i spavaj.

IVAN: Bljutavo. (Mrak što kraće. Muzika)

 

14. Pojava- DIJETALNI PROGRAM ZA GOJENJE

Ivica u kavezu u robijaškom prugastom kompletiću, a Marica pored kaveza, sa bukagijama.

IVICA: Gladan sam...

MARICA: Bolje bi bilo da ne jedeš...

IVICA: Ali, jako sam gladan...

MARICA: Popij malo vode...

IVICA: Bljutavo!

Dolazi Veštica gurajući kolica sa đakonijama.

VEŠTICA: Evo ručkića za moju večericu! Ajde, lepi moj, voliš li svinjski butić sa

belim lukićem?

MARICA: Ne voliš!

IVICA: Ne volim!

VEŠTICA: I sa šlagom...

IVICA: Obožavam!

MARICA: Ama, uzdrži se!

IVICA: Mrzim!

VEŠTICA: A pileću džigericu sa orasima i maslinama?

IVICA: Joj...

MARICA: Budi muško!

IVICA: Ne podnosim!

VEŠTICA: Ali ti si strašno gladan...

IVICA: Jesam...

MARICA: Budalo! Nisi! Ugojiće te!

IVICA: Nisam, nisam!

VEŠTICA: Probaj malko... Nećeš se udebljati od pileće džigerice i krempita.

Oni su prisutni u dijetama svih svetskih manekena...

IVICA: Ja... da... svakako...

MARICA: Šššš!

IVICA: Neću!

VEŠTICA: Dobro, neka toga ovde, a ti odluči sam. Šteta je da se 'ladi...

Odoh da prilegnem malo...

IVICA: Jao, Marice, ja ne mogu da izdržim...

MARICA: Sad ću ja sve to da bacim!

VEŠTICA(vraća se)  Sram te bilo, bacaš hranu, a tolika                deca gladuju po Aziji i Africi!

Jel' znaš ti da je to veliki greh?

MARICA: Naš'o se ko će da priča o grehu!

VEŠTICA: Malo ću da te vežem, pa gledaj kako ti propada plan, ha, ha, ha... ( veže Maricu)

MARICA: Jao, prokletinjo! (Veštica ode)

IVICA: Šta ćemo sad?

MARICA: Nemoj da gledaš u te đakonije!

IVICA: Ali gladan sam...(ponaša se kao lav u kavezu)

MARICA: Misli kako bi ti bilo kad bi morao da pereš sve te sudove!

IVICA: Drugar'ce veštice!

VEŠTICA: (izvana) Gospojica!

IVICA: Gospojice veštice!

VEŠTICA: Izvol'te! ( kao kelner)

IVICA: Ako ja pojedem sve ovo, jel moram posle da operem sudove?

VEŠTICA: Taman posla! Kod mene gosti ništa ne peru! Opraće Marica!

IVICA: Onda moram da probam!

 

Počinje da jede, Marica se narvira, Veštica pobedonosno ode zevajući.

 

MARICA: Kako si glup i lakom. Ne kapiraš da te goji da bi te što slađe i brže pojela!

IVICA: Ne mogu da odolim. Izvini! Oćeš ti malo?

MARICA: Kakav si ti slabić! Sramota!

 

15. Pojava - POTRAGA

Ulazi Dobronije, tražeći nešto.

DOBRONIJE: Da ga niste možda vi videli?

MARICA: Koga?

DOBRONIJE: Veštičendin mobilni telefon.

IVICA: Ona ima mobilni telefon?

DOBRONIJE: Moderna... Ovo je bestragija i zabit, pa običnih telefona uopšte nema!

MARICA: A ko nju zove, molim vas?

DOBRONIJE: Niko. Ali, ima i neke poslovne veze...

MARICA: Ova veštica se bavi biznisom?

DOBRONIJE: Po malo. Gostuje ponekad na jednoj privatnoj televiziji, kao proročica.

Ako ga ne nađem nateraće me da idem do najbližeg grada da bih je odande nazvao!

MARICA: Zašto?

DOBRONIJE: Da ga nađe po zvonjavi... A najbliži gradić je 7 dana hoda odavde...

MARICA: A vi znate put do tamo?

DOBRONIJE: Znam, ali se bojim.

MARICA: Čega?

DOBRONIJE: Letenja...

MARICA: Zašto letenja?

DOBRONIJE: Neće ona da ja 14 dana pešačim, nego će mi narediti da letim na

njenoj rezervnoj metli. Joj, gde li je? Moram da ga nađem! (Ode)

 

16. Pojava - IDEJA

 

MARICA: Ivice, nagojićeš se za dva dana, koliko ždereš, i ona će te ispeći već u subotu!

IVICA: Neće! Masline su melem za lukavost! Dosetiću se ja nečega!

MARICA: Meni je ovo sumnjivo. Ona koristi leteću metlu i mobilni telefon u istoj bajci!

IVICA: U bajkama je sve moguće!

MARICA: Mislim da smo mi ipak u snu a ne u bajci...

IVICA: U čijem?

MARICA: U tvom! Ja sanjam lepše jer ne žderem pred spavanje!

IVICA: Ako je san moj, onda ja mogu i da gospodarim njime. Onda ja mogu da te,

recimo, odvežem...

MARCA: Probaj. Probaj!

Ivica se skoncentiše i Marica je odvezana!

 

MARICA: Čoveče, odvezao si me, Bravo!

IVICA: A mogu i da razvalim ovaj kavez kao igračku!

(Pokušava ali ne ide) Zašto ne mogu?

MARICA: Probaj još jednom.

IVICA: Ne ide!

MARICA: Ej, nije važno! Zašto da se mučiš sa glupim rešetkama, kad možeš jednostavno

da se probudiš!?

IVICA: Sjajno! Volim što sam pametan! Probudiću se odmah!

MARICA: Ti pametan? Ja sam se setila buđenja!

IVICA: Ako je san moj, onda su i sve ideje moje, probudi se, Ivice, junače!

MARICA: Ajde, baš!

IVICA: Evo, već se budim!

MARICA: Brže.

IVICA: Ne mogu. Želim da se probudim, a ne mogu. Zašto?

MARICA: Zato što si znatiželjni kreten! Zanima te kakav je kraj i zato ne možeš da se

probudiš, a ja ni kriva ni dužna čamim u tvom tupavomprobavnom snu! Bolje da

sam imala mačku nego tebe!

IVICA: Mačka bi sanjala miševe a ti bi vrištala od prpe!!!

MARICA: Budalčino!

IVICA: Kako smeš da me vređaš u mom rođenom snu! Ponovo ću da te vežem!

MARICA: Nemoj molim te. Ona ti je u to jelo stavila neki otrov od koga si postao zao!

IVICA: Ćuti! Ćuti! Došao je čas da mi platiš sve uvrede!

MARICA: Braco, nemoj...

 

17. Pojava - KAZNA I ZLOČIN

Ulazi veštica, pospana i ljuta.

VEŠTICA: Da li je vama poznato da je ometanje moje dremke najveći prekršaj

na mojoj teritoriji! Osuđujem vas na smrt. Oboje!

MARICA: Ništa nismo uradili...

VEŠTICA: Probudili me, i još se bune! Odmah ću da vas...

( Dovlači nošu umesto kazana, sataru itd)

IVICA: Kako ćete nas peći, još smo tako mršavi. Evo pogledajte moj prst. Koska i kožica!

MARICA: Da, da, pogledajte samo ( šapatom Ivici) Odveži me, budalo!

VEŠTICA: A zašto mi poturaš toplomer umesto prsta, misliš da sam ćorava?

IVICA: Izvinite, meni je tako pričala tetka kad sam bio mali i naivan, pa sam poverovao...

VEŠTICA: Kakvu gluperdu imaš za tetku, jadno dete.

IVICA: Nisam je birao, takva mi je zapala.

VEŠTICA: Sladak si, odaću ti jednu malu tajnu, koju ćeš odneti sa sobom u - šerpu!

IVICA: Neobično sam počastvovan...

VEŠTICA:              Nosim kontaktna sočiva. Vidi. Ja sam "in".

MARCA: Au. Bog te mazo.

IVICA: Lepo vam stoje. Baš lepo.

VEŠTICA: A? Šta kažeš?

IVICA: Proverite pravi prst. Nema laži, nema prevare. Žgoljav! Gricnite slobodno,

apsolutno nisam za pečenje!

MARICA: A ja sam pak toliko žilava od mamine hrane da nisam praktično nizašta...

Jedan krokodil, nije hteo ni da me proba a kažu da inače nije bio izbirljiv...

VEŠTICA: Vidim, vidim. U pravu ste. Niste za pečenje!

MARICA: Čak ni za prženje!

IVICA: Nipošto.

VEŠTICA: U redu. Evo popuštam. Dinstaću vas na crnom luku i slanini!

MARICA: Jao meni.

IVICA: Kao bele bubrege?

MARICA: Fuj, luk!

IVICA: Bljak, slanina!

Veštica na dasketini za tranžiranje secka luk i pevuši.

 

VEŠTICA: (Peva) Joj što volim pečene kretene, pečene kretene, pečene kretene...

Dok ja naseckam lukac,