izvedene komedije, drame i scenske bajke u sopstvenoj ili tuđoj režiji izvan PBB

 

SKIDANJE ZA FINI SVET - komedija očaja ili monodrama za 4 osobe. Igrana je u mojoj režiji na Večernjoj scena Radović Bgd i na sceni TV Miniteatra u Osijeku. U Radoviću su sjajno igrale Danica Maksimović, Ljilja Stjepanović, Ljilja Lašić i Dobrila Boba Stojnić. Nemam ništa iz te predstave pošto sam je sama skinula sa repertoara jer ni nakon pet rasprodatih repriza i dva gostovanja Upravnik Radovića nije napravio ugovore. Jedini koji je dobio ugovor a shodno tome i honorar za scenu i kostim bio je profesor Žak Kukić. Skinula sam predstavu u nameri da je preselim na neku scenu sa pristojnijim upravnikom, ali to nikad nisam učinila. Da li zato što pristojnijih upravnika i nema ili stoga što su mi se nametnuli važniji poslovi, porođaj npr...

 

 
 

U osiječkoj verziji, takođe u mojoj režiji, igrale su Mira Perić, Ljilja Krička, Dubravka Crnojević i Rada Mrkšić. Zanimljivo da su mi se nedavno javile sa idejom da obnove predstavu posle dve decenije, zbog čega su prevele tekst na hrvatski jezik. Isti tekst koji su one već igrale na SH ili HS jeziku u istom gradu i bio je razumljiv, sada je valjalo prevesti. Iste glumice, isti tekst, isti grad, samo je država druga.Tražila sam da mi se taj prevod pošalje... a onda nisam imala živaca ni hrabrosti da ga čitam... Mi smo Ako može ljudski igrale na novohrvatskom usred Beograda, gde se igra još nekoliko predstava neprevedenih sa hrvatskog! Ali se priča da je neka mustra prevela Ćopićeve Magareće godine na srpski... A da sve prevedemo na engleski pa no problem!?
Nedavno sam našla pisamce iz Jugoslovenske autorske agencije (iz 1991.g) kojim me obaveštavaju da je Teatar Suze i Smeh iz Sofije tražio izvođačka prava za celu Bugarsku i da će moje tantijeme, po odbitku poreza i troškova JAA biti 15-20 dolara po predstavi. Neko mi je posle pričao da je to nekakav elitni teatar, kao naš Atelje, i da su odigrali preko 300 repriza ali do mene nije stigao ni jedan dolar. Samo afiša i poziv da dođem... jednom...  

 

BEBA ili Neslana šala, komedija, u mojoj režiji. Miniteatar Osijek (tekst je izgubljen u ratu)

 
KAKO POSTATI ŽENA KOJOJ SE SVE PRAŠTA  u Teatru veterana u Osijeku, igrala je u mojoj režiji Mira Katić, ista ona glumica što je u prošloj predstavi (pa posle opet) bila Mira Perić. Tekst je prethodno bio objavljen u Ježu kao satira... što i jeste.  
 
  ŽIVOT JE SVE ŠTO TE SNAĐE, urbana bajka za decu i pretke igrana je u Kraljevu oko 2000- te u režiji Ivane Stojanov a u Kragujevcu, nešto kasnije, u režiji Juga Radivojevića. Oba puta za odrasle, premda sam ja to pisala za veću decu sa manjom pratnjom... Ivana je želela da radi Smenu bogova i takav je dogovor imala sa direktorom Kraljevačkog pozorišta, ali se on jednog dana javio sa žaljenjem, jer je komedija nekako stigla do crkve koja je nije baš zabranila ali direktor sad ne sme to da stavi na repertoar! Ivana koja je morala da diplomira jer je bila u trećem mesecu trudnoće odabrala je ovaj tekstić kao bezazlen u uradila ga vrlo dobro. Danas se bavi novinarstvom, a odlična rediteljka...

Jug je u Kragujevačkom Joakimu Vujiću radnju dislocirao iz sirotinjske avije u karton siti, pa je izgubio dosta komike. Jer sirotinja može da bude vesela i smešna, što beda ne može... Paralelano je režirao i nešto u dečijem pozorištu pa nije hteo da ovde upadne u infantilnost. A trebalo je. Ne zameram, samo analiziram.

Negde pred bombardovanje tekst je pobedio na anonimnom konkursu TV BGD, što sam ja saznala tek pošto je odigran u Kraljevu i pošto me je na osnovu te vesti našao reditelj Bajo Šaranović oduševljen tekstom kome nije znao autora... Želeo je da ga radi ali nije doživeo.

Meni su se iz TV javili da mi naknadno isplate nagradu!

Ja sam ga sredinom 2009. rezirala u Pozarevcu, za decu sa pratnjom, kao sto sam i napisala. A ne za odrasle kao sto su ga radili drugi. Dopao im se, kao i matorima. Što reče Duško Radović, za decu se radi isto kao za odrasle, samo bolje.

 

 
IVICA I MARICA I OPAKA STARICA, horor bajka nastala je jednog leta u Kotoru, za opkladu sa Brankom Kockicom, koji je tvrdio da se od te ljudožderske bajke ne može napraviti ništa smešno ni veselo. Napravila sam, ali to naravno nije bilo u njegovom stili pa je on posle pisao svoju verziju... Moju je izvelo Narodno pozorište u Pirotu u režiji Natalije Geleban i Pozorište lutaka Pinokio u režiji Juga Radivojevića. Gde se igra već 5,6,7... sezona.  
DVOBOJ ZA TROJE, televizijska komedija u režiji Predraga Velinovića RTVBGD. Igrali su perfektno Dragan Nikolić, Milena Dravić, Olivera Marković i Dragan Jovanović. Dobro je ispao na televiziji ali ovaj tekst je naravno bio pisan za pozorište. Od scenarija koji je bio pisan za televiziju (poručen a ne snimljen!) nastao je kasnije roman Dok rode spavaju. Da li je to promašujem medije ili oni promašuju mene?
NEŽELJENI EFEKTI, izvedeni su u režiji glumice Saše Nikolić, koja je i igrala. Osvojila je Zlatnu kolajnu na FMIP u Zemunu 1996. Objavljena je u knjizi Sami sa publikom pod naslovom Na rubu svega, a to joj je već treći naslov. Imam neku frku sa naslovima ili imam jedan pa valja ili tri pa ni jedan nije baš neki. Snimljena je i kao mala tv drama na TVBG ali ne znam pod kojim naslovom.  
 
DEVOJKA CARA NADMUDRILA   , scenska bajka igra se u Pozorištu Pinkio u odličnoj režiji Juga Radivojevića. Jedne godine je predstava bila najbolja na Festiću u mešovitoj konkurenciji igranih i lutkarskih predstava. Osim nagrade za najbolju predstavu osvojila je još nekoliko glumačkih, rediteljsku, za tekst itd. I danas se sa uspehom igra u Pinokiju 6,7,8,9... sezonu. Kod njih predstave srećom ostaju baš dugo na repertoaru. A da sreća bude veća oni su među retkim pozorištima koji uredno plaćaju tantijeme što je danas gotovo zaboravljeni običaj. Mnoge zaboravljene lepe običaje i moralne kodekse čuvaju još samo pozorišta za decu. Kao što je igranje domaćih autora, poručivanje tekstova, plaćanje otkupa i tenatijema...

 
DOBA BARABA, kaprealističku komediju, pobednicu konkursa u Jagodini 1996. godine otkupilo je Narodno pozorište Beograd. Tj. kupilo je pravo prvog izvođenja ali su ga uzurpirali amateri iz Nove varoši. U Narodnom nije izveden, zbog promene uprave. Svaka nova uprava menja repertor jer kod nas svaka istorija počinje od novog gazde. Takvi smo što ne znači da drugi nisu. Igrana je i u ženskom zatvoru, u režiji načelnice za prevaspitavanje, to mi je bilo zanimljivo da vidim. Sve u Zavodu za prevaspitavanje žena... ili kako se već zove, ima zidčinu do neba!  

U tom je zatvoru inače bio Nušić a ne u onome gde mu je danas spomenik. Ipak mi napredujemo, danas se za pesmu dobija manje od dve godine zatvora... valjda.... Nadam se.

Kragujevačka gimnazija pobedila je sa istoimenm predstavom na festivalu srpskih gimnazija. Za koji zli jezici kažu da ga organizuju kod kuće i uvek na njemu pobede. Pa dobro. Što da se muče sa organizacijom a posle lovorike drugima...

  

 
  PRIVATIZACIJA, je u izvođenju gospođe Žiže Stojanović, a u mojoj režiji osvojila Zlatnu kolajnu publike na FMIPu u Zemunu 2000 godine. Kasnije su je igrale i štićeniće (zašto li se kaže štićenice za zatvorene žene? Od čega su one zaštićene? Od slobode?!) ženskog zatvora. Taj tekst se inače može igrati sa jednom dve, ili više glumica... Štićenica je bilo više.
AKO MOŽE LJUDSKI, (mrkvica i šargarepa) dramatičnu komediju na novohrvatskom jeziku, igrale su Ljiljana Blagojević i Saša Nikolić u mojoj režiji u koncertnoj dvorani Guarnerius u Beogradu. Kostime je uradila Žana Glušica a muziku Kornelije Kovač. Kasnije je odigrano i na Drugom programu Radio Beograda, u dva ista glasa, plus jedan nerazumljivi muski glas.  

GOSPODARA SITUACIJE su, kažu, igrali amateri u Kikindi, bez mog odobrenja.Radio Bgd ima moje odobrenje ali se najvise radujem budućem igranju u Hrvatskom narodnom kazalištu u Osijeku.

 
  TRAG LJUDSKIH ZUBA, je moj najizvođeniji tekst valjda što je “moderna” tema u pitanju.. (Uvek je moderno maltretiranje žena.) Do sada je koliko znam igran u bar pet verzija. Prvo u mojoj režiji u Buhi (kao slobdan projekat) gde su igrale Marica Vuletić i Marija Milenković, zatim  na Prištinskoj akademiji, pa u Novosadskom ženskom centru, i u Srpskom teatru u Torontu u režiji raznih drugih reditelja.
A nedavno sam na internetu naletela na podatak da u Vrbasu gostuje istoimena predstava iz Požarevca o čijem postojanju me niko nije obavestio (što nalaže ne samo pristojnost već i autorska prava). Čovek koji je režirao skinuo je sa interneta ne samo moj tekst nego i plakat predstave iz Toronta...Eto kakav je taj internet, navodi ljude na greh pa ih posle otkucava...  

U pozarevackoj, amaterskoj predstavi igrale su Snezana Mandrasevic i Vesna Rajkovic. Muziku je uradio Ilija Rajkovic. CZK Pozarevac nije ni trazio, pa ni dobio moje odobrenje za igranje ovoga teksta. Nikada nisam volela amatersku naviku da ne plate profesionalnog pisca ali plate reditelja amatera. Kad sam kasnije upoznala obe glumice, videla sam da su vrlo darovite, te sam njima licno i privatno odobrila da igraju predstavu, za posebne namene

 

U novembru 2009. povodom dana borbe protiv nasilja nad ženama videla sam dva različita izvođenja. 25.09. premijeru u Nišu u režiji Ivane Nedovic odlično su igrale Sanja Krstovic i pomenuta rediteljka. Scena off teatar TRECA POLOVINA, (pročitajte osvrt u štampi...)         

 

Dva dana kasnije u TEATRU DZINOT U VELESU igrale su svoju premijeru Zorica P. Pancic i Kica Ivkovska Veljanovska. Režirao je odlično mladi reditelj Nenad Vitanov.

 

  

MAMINA MAZA ili Princ od Livingruma, (sa pesmama Jove Zmaja) igran je u mojoj  režiji u Dečijem pozorištu u Kragujevcu. Igrali su Darija Nešić, Nevena  Brzaković, Sanja Mateić, Mladen Knežević, Čeda Štajn i Nikola Milojević (koji je kod nas igrao bebu a u Joakimu Romea, to se zove širok glumački dijapazon!) Kostime je radila Žana Glušica, scenu Žak Kukić, muziku Nevena Glušica a koreografiju Vladimir Logunov.

 

SAMOUBISTVO U SAMOODBRANI ili Spasilac je još jedna monosatira koja je u izvođenju Marka

Markovića, u mojoj režiji i u kostimu Žane Glušice igrana u Pan teatru, na Festivalu monodrame u Zemunu, na festivalu Kuglofa u Sremskim Karlovcima i na Festivalu autorskog teatra u Mostaru... a zajedno sa još 6 objavljena u knjizi Sami sa publikom. Čemu 7 solističkih komedija? Kad je umrla divna Maja Dimitrijević svi su na komemoraciji pričali samo o njenih 18 monodrama kao da je ona baš to volela da igra. Samo se veliki Branko Pleša odvažio da javno kaže kako je Maja igrala monodrame jer joj nisu dali da igra ništa drugo odkad je JDP postao teatar za dečake.

Tvorci treatra za dečake sedeli su hladno iza njega kao da se priča uopšte ne odnosi na njih... I Maja i Pleša su možda na boljem mestu, a mi smo još ovde i ne možemo ništa istim onim “večnim dečacima” koji su sahranili i njih... Eto zašto 7. Za njih ne treba odobrenje ni podrška, ni veza, ni knjižica, ni kum, ni pleme, ni familija, ni banda...

 

RENT A TRANSPARENT snimljen je kao eksperimentalna radio forma na radio Beogradu, pošto je pobedio na nekom njihovom anonimnom konkursu. Kao pozorišni tekst zvao se bolje - Klupa za zaludne čekače, ali nije izveden jer je računovodstvo Radovića parama nabavljenim za ovaj projekat - platilo dugove, pa sam se ja sa ekipom povula iz tog veselog poslića a do premijere nije ni došlo. Posle sam prepakovala i preimenovala tekst za radio konkurs. Nisam čula kako zvuči jer i dalje imam utisak da sedimo na nekoj Klupi za zaludne čekače...

 

 

MATERINA MAZA U Sirmijumu ima lepa pozorišna sala gde je nekoliko puta osnivan i ukidan teatar. Sad imaju tzv modernu verziju pozorista bez ansambla, odnosno glumci se angazuju po projektu a tehnika je pod platicom. Pre 23 gdine radila sam Nušića u Virovitici gde su imali u angažmanu samo glumce, koji su ako ne igraju u nekoj predstavi, vodili svetlo i ton, šili kostime, čistili, vozili kazališni autobus... jer nisu imali tehničkog osoblja. Virovitička logika bliža je (mojoj) pameti ali ni ova sirmijumska nije loša. Ona pravi od glumaca entuzijaste, pa oni putuju iz Bogatića, Čortanovaca, (kolima) Šida (vozom), Mačvanske Mitrovice (biciklom) i Pičkovaca (periferija Sirmijuma 45 minuta peške) i ne kasne na probe, stižu uvek orni za posao.
Kažu da Mitrovica nema dovoljno odrasle publike koja ide u teatar, pa gostuju iz metropole razni sa po jednom ili dve reprize. Srećom deca još vole teatar, pa se predstave za decu prave u Mitrovici. Direktorka Tatjana Marej Zečević pozvala me da napravim jednu komediju. Odabrale smo Materinu mazu, po mom scenariju jer niskobudžetni projekat ne moše izdržati više od 5 glumaca, jednog dekora itd. Dekor, kostim, idejno rešenje maski i lutaka radila je direktorka, koja je inače akademski slikar, jer sebe ne mora da plati. Dekor je čak i oslikala lično. Po kompozicijama Nevene Glušice, koreografiju je uradio Vlada Logunov, maske su izradili u Skills divisionu, a lutke Sanela Milošević , koja je i igrala zajedno sa Gordanom Lukić, Žarkom Stojanovićem, Igorom Greksom i Srđanom Alatićem. Za mesec dana rada napravili smo predstavu najbolje što smo mogli, bez ijednog neprijatnog ili napetog dana. Majstor tona Miloš Nešković bio je sa nama od prve probe, a kasnije su se priključili i ostali. Ostaće mi ovaj rad u lepom sećanju, verujem da će predstava imati dug vek i da će je publika voleti. I nadam se da će me pozvati da uradim nešto još lepše...
   

TRAG LJUDSKIH ZUBA u Bijeljini. Krajem sezone 2011-2012 dobila sam nekoliko meilova  od devojaka sa bijeljinske glumačke akademije. Želele su da urade ovu dramu i da je, posle diplomiranja, igraju u svojoj trupi koju su osnovali studenti glume u Bijeljini, a koja se zanimljivo zove: UBUNTU. Nisam sasvim sigurna zašto je ovo moj do sada najizvođeniji tekst, znam da nije i najbolji ( ne od mojih tekstova ali jeste od ostalih na sličnu temu), pa se bojim da inspiriše mlade i druge glumice ne samo zbog svoje aktuelnosti i kvaliteta, nego i zbog njihovog porodičnog ili čak ličnog iskustva... Na žalost nisam mogla da odem na premijeru u Bijeljinu, ali se nadam da ću ih negde već gledati i da će one igrati dobro i dugo. Obećale su da će mi poslati i fotografije uz prilično krvav plakat.

   

DUPLO OGLEDALO u Nišu. Kristina Brzić još jedna studentkinja glume kojoj se dopala moja monodrama Duplo ogledalo, javila mi se meilom iz Niša, sa željom da diplomira ovom monodramom.

Ne znam zašto budući glumci sve ređe diplomiraju sa ansambl predstavama, a sve češće sa napornim monodramskim ili kamernim formama, meni je kompliment što se moji tekstovi dopadaju mladima. Da li je to razlog što se nisu dopali matorima? Posebno je lepo što mlada glumica ima hrabrosti da odigra praizvedbu. Kristina je napravila vrlo ambiciozan projekat. Nekoliko verzija plakata, treilere, fotose, snimak predstave, sve ono što ponekad ne uradi ni ceo pozorišni marketing. Dobila je 10.Učestvovala je na Medjunarodnom studentskom pozorišnom festivalu - Urban fest 2012 i dobila  nagradu "Carica Teodora" za najbolju žensku ulogu u monodrami "Duplo ogledalo" !  Na festivalu se takmičilo 9 predstava.

Tako je odigrana i šesta monodrama iz knjige SAMI SA PUBLIKOM koju je pre par godina objavio Festival monodrame i pantomime. Četiri su već učestvovale na ovom Festivalu, a dve su pobedile, kod publike, naravno.
KAKO POSTATI ŽENA KOJOJ SE SVE PRAŠTA je satirična filipika objavljena u Ošišanom Ježu u zadnjem frtalju prethodnoga veka a drugoga milenijuma. Još tada je igrana u OS kao monosatira (vidi gore), a nedavno mi se javila MAJA ŠARENAC sa željom da je igra kao lični projekat u Modernoj garaži u Beogradu gde joj je Bratislav Petković (pisac, redtelj, kolekcionar oldtajmera i poslastičar dakle retko svestrana ličnost) kolegijalno ustupio salu svog kamernog teatra, za pripreme i premijeru. Odobrila sam joj da igra tekst, bez namere da se priključim projektu. Međutim, kad je već potpuno savladala tekst, onako sama u podrumu ispod Muzeja oldtajmera, došla sam da je vidim, pa sam odlučila da joj pomognem jer mi je bila simpatična njena upornost i talenat. Ona je posle smatrala da bi tu pomoć mogli da nazovemo režijom. Pa pošto se režijom danas zove štošta, ovo je makar blizu...

Godinu dana pre Maje javila mi se Danka Ignjatović studentkinja iz Bijeljine i pozvala me na svoju diplomsku predstavu u Beogradsko Narodno Pozorište, gde je gostovala, sa ostalim kolegama iz prve klase Ljiljane Blagojević. Ona je igrala Kako postati žena kojoj se sve prašta. Odlično. Mislim da je dobila 10, i da predstavu igra i danas. Pošto muškarci još nisu naučili da praštaju...