|
IZVINJAVA SE U IME ČOVEČANSTVA
Kurt Vonegat GALAPAGOS, Satirično-fantastični roman (1985) Izdavač Beli put, BG 2010.
Smak aktuelne ljudske civilizacije počeo je 1986. zato što David uvek pobedi Golijata. Odnosno stoga što je neko malo biće napalo i počelo da jede ljudska jajašca. Isto tako kako su milonima godina ranije, neki sitni glodari napali i poklopali jaja ogromnih kornjača, pa su one, ubrzo izumrle. Kao i mnoga druga živa bića, iz mnogih raznovrsnih razloga. Ljudi ipak nisu baš sasvim izumrli, pošto se jedan krajnje slučajan grupni uzorak nasukao, sa opljačkanim brodom, na nenaseljenom, ostrvu neobičnog arhipelaga Galapagos, bežeći od rata koji je, zbog opšte krize, baš započeo između dve banana državice kraj ekvatora. Izolovana od ostatka civilizacije, njenih bolesti a pogovo te za opstanak čovečanstva, pogibeljne, a nepoznate žderačice ovuluma, ova mala ljudska zajednica započinje sasvim novu ljudsku lozu, koja se prilagođava toj novoj životnoj situaciji, tj. Opstanku. Te se za malih milion godina, pretvori u vodene sisare prekrivene krznom, posvećene samo ishrani i razmnožavanju. Spretne i sretne, bez saznanja o sigurnoj smrti, bez starog prevelikog mozga (koji samo laže, mulja, komplikuje, zbunjuje, kontroliše, strepi, čezne i zastrašuje). Unatoč tome što je mala zajednica u svom genetskom paketu donela na ostrvo i neke strašne boleštine, one se u novoj ljudskoj vrsti ne razvijaju. Sve zdravstvene probleme novih ljudi rešavaju ajkule i kitovi ubice, ta nadređena sorta u lancu ishrane. Pošto svaki umoran, a kamoli faličan primerak, bude na vreme pojeden, dok je još jestiv. Baš kao i onaj koji je izgubio zube, što se dogodi do tridesete godine, pa ne može da uhvati riblji ručak. Ili uhvatiš ručak, ili te uhvate za ručak. Prirodno i jednostavno. Bez prevelikog mozga. Ili te brzo pojede jači u lancu ishrane, kit ubica npr, ili te pak polako izgricka slabiji, niži u tom istom lancu, crvi npr. I gde je razlika? U nekoliko decenija života. I to onih decenija u kojima si već prošao zenit, stariš, gubiš roditelje i drugove, muče te boleštine i strahovi... Ukratko, imaš više prošlosti nego budućnosti… Razlika je, naravno, i u Betovenovoj Devetoj simfoniji koju današnji ljudi mogu da proizvedu, ako mogu, sa svojim prevelikim mozgom, dok oni Novi Galapagoski ne bi mogli, sa svojim mozgićem svedenim na nužnost u maloj aerodinamičnoj glavici pogodnoj za podvodni ribolov. Isto kao što današnji ljudi mogu da proizvedu i atomsku bombu, pa ha bombu, pa još raketu zaljubljenu u radar, napalm, mutante i druge nepotrepštine kojima se Galapagosijanci ne bave i ne bi mogli da se bave... pošto su životinje! Stari humanoidi mogli su još da proizvedu Mandarak, vrlo zanimljivu spravu što je likovi te 1986. slučajno donose sa sobom na Galapagos. Spravu koja im prevodi sa mnogo poznatih jezika (svih onih koji im ne trebaju, osim jezika Kanka-bono indijanaca, koji bi im trebao), koja dijagnostikuje 1000 najstrašnijih ljudskih bolesti, za koje normalno nema lekove, te citira misli navodno baš velikih mozgova na razne zadate teme. Ova sprava vrlo liči na današnji Gugl, samo što nema konekciju sa realnim svetom. Tu krasnu, napravu, poslednji dokaz superiornosti velikog ljudskog mozga, poludeli senilni kapetan baca u more, gde je, kao i kapetana, proguta ajkula. To je fajront superiorne tehnologije stvorene od velikih mozgova. Do smanjivanja ljudskog mozga ne dovodi pak ta nesrećna sveznajuća naprava nego imperativ opstanka na Galapagosu i u Okeanu. Manja glava brže roni ... To sine, Darvine! Utešno je što se za sve ovo vreme smanjivanja mozga i prilagođavanja prirodi, po zahtevima Opstanka, nije izgubila ljudska sposobnost za smeh, pa se i dalje novi ljudi smeju kad neko prdne i kad se pare. Baš kao i u rialitiju. Celu priču nam priča, pišući je levim kažiprstom po vazduhu, milion godina posle 1986. duh opljačkanog i nasukanog broda Leon Trocki Traut, (Ime nemačko-jevrejsko-rusko) za svog života američki marinac, sifilističar, dezerter iz Vijetnama, švedski lučki zavarivač… što ga je i dovelo u ulogu Brodskog Duha jer mu je neko parče metala, tokom sklapanja pomenutog broda, otfikarilo glavu kao giljotina. Shodno već znanim zakonima naučne fantastike, inim verovanjima i sličnim nedokazivostima, iznenada silom smaknuta duša može se zbuniti i ne proći kroz Plavi tunel za Zagrobni život, pa ostati uz živuće ljude u obliku duha, još nekih dosadnih milion godina, dok se Plavi Tunel za Zagrobni Život ponovo ne otvori… A šta da radi duša od dosade nego da piše roman? Makar i prstom po vazduhu.... Iako danas kao verujemo da je prstom po kompjuteru čvršća zabeleška?! Mislim, ko veruje... Kao i u nekim ranijim Vonegatovim romanima koje sam čitala osamdesetih godina prošloga veka (Kolevka za macu, Klanica 5, a koji se na klapni knjige ne pominju, nego drugi, sa kojima se nisam srela) Vonegat se poigrava šetanjem kroz vreme. Čime drži čitateljkinu pažnju. Uvek se na duhovit način, satirično, britko i pitko obračunava sa ljudskom civilizacijom o kojoj, po svemu sudeći nema previsoko mišljenje. Sa čim se slažem! Lepo se izvinjava Prirodi ili Planeti za mnoge gadosti počinjene od strane agresivne ljudske vrste. Sa čim se takođe slažem!!! Ali ne mogu da se izvinjavam, pošto su se u moje ime već izvinjavali mnogi, mada nisam ni ratnik ni industrijalac, ni besni potrošač ni vladar, ni lovac ni neki zagađivač, ako se izuzme gorepomenuti način nasmejavanja ljudi... pa da ne repriziram ta silna izvinjenja, zbog tako malog doprinosa zagađenju. Odavno verujem da bi mi bilo bolje da sam rođena kao delfin, nego ovako kao ženka homosapiensa usred 20 tog veka. Sada kad mi je Kurt tako lepo opljunuo tu civilizaciju, koja mi se ič nije ni sviđala i ovu životinjsku vrstu kojoj pripadam bilo bi normalno da još više čeznem za oblikom delfina … ali prokleto ljudsko! Sad mi se sve manje sviđa opcija sa kitom ubicom i mojom personom u njegovim raljama! Mada mi ni opcija sa crvima u mraku nije baš za srce prirasla. Pa kad se već Vonegat tako lepo i duhovito izvinio u ime cele ljudske vrste, kojoj na žalost i ja pripadam, onda mogu malo i da doprinesem zagađenju i opštoj destrukciji. Dakle: ako nekom treba baba koja bi, za skoro simboličan honorar (ali nikako za «dodjem ti!»), postala žena- bomba objavljujem da ću biti na raspolaganju za deceniju-dve. Ne… evo, za tri! Za četiri je ipak verovatnije. Dobro, da se nađemo za pišljivih 5 decenija, onaj Leon Trocki Traut se muvao planetom milion godina, I to bez glave! Pisci su, nekada pre tržišne ekonomije, želeli da se dopadnu čitaocu... Posle, kad je ekonomija izumrla, hteli su samo neku svoju istinu... Onda kad više nije bilo ni istine pisci su shvatili da je važno razumeti nešto krucijalno što pre njih možda nisu shvatili... i to kazati eventualnoj čitateljki (jer su čitaoci, tj. muškarci već davno prestali čitati. Nastavili su samo da pišu!) Ja i dalje verujem da iz knjige nešto treba da se nauči, ma kako vam to izgledalo »retro». Šta sam,dakle, naučila iz Galapagosa? Citiram: «Da ti kažem, Meri, šta je to ljudska duša. Životinje to nemaju. To je onaj deo tebe koji zna da ti mozak ne radi kako treba. Ja sam to oduvek znao, Meri. Nisam tu ništa mogao da promenim ali sve vreme sam znao.» A ja sam najzad shvatila zašto neki ljudi, najčešće političari, ne kapiraju da im mozak ne radi kako valja. Nemaju dušu. Eto zašto.
(III program RTS) |
