<<

JEDNOM NOGOM U ISTORIJI

POZORIŠTE DVORIŠTE

monografija P. Zec

Statističari tvrde da svakih 5 sekundi u svetu izađe po jedna knjiga. Zamislite koliko je to ubijenih šuma. Pisati “za večnost” isto je što i kuvati ručak za dogodine. Daje iluziju da će to neko čitati, kao što bi nas i “avansni” ručak zavarao da dogodine nećemo krepati od gladi. Pozorišni se svet, kanda, puno više boji prolaznosti od ostalog sveta. Možda zato što je “prolazniji”, tj. tako sam sebi izgleda. Gledamo svoja dela kako se gase, kako ih publika zaboravlja, diveći se novima... Nadživljavamo svoje premijere, a neki i poslednju reprizu, pa mnogi u tome nalaze izvesne razloge za sentiment. Tužnjikavo je pisati na 325 strana u 500 primeraka (!) o igrama koje su videle na hiljade gledalaca. Ako ima onih koji se sećaju - nema razloga, a onima koji se ne mogu sećati i ne treba dokaz da smo postojali. Možda treba teatarcima? Da dokažu - šta? I kome? Ovoj deci koja misle da svet počinje od njih, kao što smo i mi mislili da počinje od nas?! Što je, uostalom, tačno. Naš je počinjao s nama, a njihov s njima. Kao da se bojimo da nam mlađi i lepši ne veruju da smo i mi nekada bili mlađi, lepši i energičniji. Kao da se te nevere više boje upravo oni koji nisu verovali svojim prethodnicima. Zar nije jasno da se radi o običnom sukobu generacija u kome smo mi, zbog vis maiora, izdali i prešli na drugu, matoru, akademsku stranu? Što će se desiti i njima.

Neko veče mi je palo na pamet da se majka Ane Đorđević porađala dok sam ja režirala svoju diplomsku predstavu. To, dok sam gledala Aninu režiju. Onomad mi se činilo da radim najvažniju stvar, (Kamijev Kaligula, bogati! Kojega, uzgred rečeno, izludi baš prolaznost...) a zapravo je važniju stvar činila Anina mama. Ali, što reče Vonegat, “medu stvari koje ne možeš izmeniti spadaju: prošlost, budućnost i sadašnjost”. Možeš, naravno, ostaviti ukoričenu tvrdim povezom svoju sliku o minulim danima. Za razliku od neke slike koju neko drugi pamti. I da veruješ da će tvoja istina, u tvrdom povezu, potrajati duže nego nečija u sećanju.

Radomir Putnik je, na promociji, rekao da su skoro svi veliki pozorišni pokreti trajali po oko 15 godina, kao i Pozorište Dvorište. Mislim, ipak, da je prava pozorišna ljubav, kao i svaka druga ljubav - dvogodišnja biljka. Sve ostalo je neka vrsta braka, pa bio on institucionalizovan ili ne. Dvorištu nije dozvoljeno da postane institucija. Progutao ga je Belef. Po zakonu jače ribe. Čim se pojave pare, eto i gospodara. Zanimljivo je da promenom režima nisu pucale režimske institucije i teatri, njih je prosto preuzimao novi režim (koga su često činili isti ljudi), a pucale su nerežimske tvorevine, kao Dvorište. Kao što je propašću socijalizma propala prvo bivša Jugovina, koja je bila najmanje socijalistička. Sve ostale koje su imale pravi, ljuti real-socijalizam, prosto su preuzeli drugi režimi. Plišano, bez krvi... Nelogično, ali istinito.

Svi smo u Dvorištu i ostajali po 1-3 godine. Neki bi se povremeno vraćali u poneku predstavu. Jedini koji je tu bio 15 godina bio je P. Zec, te se iz toga može zaključiti da je on lično bio pozorišni pokret. Što se može zaključiti i iz ove monografije. Logično, ali neistinito.

I dan danas bi mnogi od nas, verujem, voleli da imaju svoje pozorište (ili filmsku kuću, kao Laza. Ili državu, kao Leka.). Neki bi (kao Zeka) voleli veliki teatar, najbolji, grandiozan, glamurozan, besmrtan... Meni bi prijao mali, veseo, nasmejan, prolazan, otvoren i pun.

Zato se naša sećanja na Dvorište razlikuju. Ja se, npr. sećam da smo Gordanu Kosanović zvali Velika Goca, a Gordanu Pavlov Mala Goca i da su se svi smejali kad sam uztvrdila da su one podjednake visine. Kosanović je stvarno mislila da je visoka, a Pavlov da je niska i svi su im verovali. Kad smo ih ipak izmerili, leđa uz leđa, ispostavilo se da razlika nije ni dva cm. Tada san shvatila da svoju sliku o sebi prenosimo drugima direktno i valjda nesvesno. Mnogo kasnije sam, na istom primeru razumela koliko je važno bukvalno značenje reči. Jer je Goca Kosanović osećala da je bukvalno velika, velika glumica, a ne samo da je visoka. I to smo joj, naravno, verovali.

Pamtim takođe kako sam iz babinog slavonskog vajata kroz nekoliko autobusa nosila metlu od sirka i naćve za San letnje noći. Naćve koje je Laza Ristovski razvalio na prvoj probi, što meni familija nije oprostila. Zatim da se Lečić, maskiran u nekog bezveze popeo na Terazijsku česmu, mada je bilo planirano da “tražimo Kaligulu” samo od Albanije do Gradske biblioteke i mada on uopšte nije trebao da ide sa nama, jer je igrao Kaligulu (koga smo kao tražili). Zapeo je da drži neki govor i zamalo da nas sve pohapse, jer smo imali dozvolu samo za Knez Mihajlovu. (Govornički gen, dakle.) Sećam se Danice Maksimović nesvesne sopstvene lepote, kao Hipolite i koliko smo joj kose počupali kadgod bismo, za dva minuta rasplitali 50 pletenica za iduću scenu (u Kaliguli). Uskočila je u Cezoniju za par proba i spasila mi diplomsku predstavu. I Envera Petrovcija kako mi pred probu Dva viteza iz Verone recituje na albanskom Julija Cezara. Borisa Komnenića kako mačuje u pižami. Sećam se da je Dragoljub Denda uvek bio tu, uvek tačan a nikad u centru pažnje i da sam na njegovom primeru shvatila da siguran glumac (onaj na koga se možeš osloniti) često dobije “crevo ulogu” a onaj konfliktan, nesiguran ili zaluđen (tj. onaj koga moraš da vodiš i paziš) nekako dobije “od buta”. Pamtim da smo na rukama proneli karoseriju starog fiće kroz celu Knez Mihajlovu, da bi se iz nje, kod trolejbuske okretnice prodavale karte za Groblje automobila. Znam da sam tražila Vesnu Đapić kao bucu, a ona se pojavila kao vitkica. Sećam se da su nam institucije “otimale” glumce, kojima pre toga nisu nudili šansu, i kako mi se činilo da su svi oni jedva čekali da budu “oteti”. Kao udavače. Tugovali smo zbog toga, da bi nas već narednog leta utešili “neki novi klinci” sa novosadske Akademije. Kršni momak angažovan kao snažan i kuražan za vraćanje viška publike, koja je pokušavala da provali u Dvorište bez mesta i bez karte, danas je visoki funkcioner u CG policiji. I dalje nas smatra zaludljebima... Sećam se Nenada Brkića, koji je bio “realizator programa” Otvorenog pozorišta Studentski grad, koje nas je usvojilo 1977. g. Mislim da je završio neko mašinstvo, ali se već tada videlo da je organizator par ekselans. Nikad posle toga nisam srela boljeg. Danas je direktor Zvezdara Teatra. Pere Zeca se sećam kako daje izjave za štampu i ostale medije. Obožavao je to. Bio je rođeni PR što tada uopšte nije postojalo kao pojam. Pamtim još neke stvari koje nisu za štampu, ali se štampanih kritika ne sećam. U monografiji su pak one ispale najbitnije. Između medijske i mentalne slike, biram ovu drugu. Njoj verujem. Jer, štampana je čak i neka moja smušena izjava koju ne znam kad sam dala. Možda je to pisao neki curičak što mi je jednom dolazio u Buhu i nešto me propitivao o Dvorištu za svoj školski rad? Bila je ogorčena na Zeca, ne znam zašto. Prepričala me, da bog sačuva! Potpuno je, naprimer, nemoguće da sam rekla kako “pesonality teže postaje umetnik” pošto mislim potpuno obratno. Možda sam rekla da se teže uklapa u društvo... Bolje bi bilo da su mi tražili da napišem sama... a možda i ne bi ... Za Belovićevu monografiju napisala sam npr. da smo mi, kao jedina “babyboom” generacija na ovim prostorima, bili stalno podvrgavani RIGOROZNOJ selekciji. Neki  pametnjaković je to popravio, pa štampao  RELIGIOZNOJ selekciji! Niko ne pazi da ispadnem pametna!

Neko je na promociji rekao da smo mislili da ćemo promeniti svet pre nego što svet promeni nas. Tačno. Nismo uspeli. Ni mi a ni svet. Uspelo je vreme, koje uspeva uvek. Imam par fotografija kojih u monografiji nema. Objavljujem ih, da tekst bude šareniji.

Naši roditelji su nama napravili svoj svet, pa su nas terali da se divimo njihovim iluzijama i utopijama. Da se buniš kad te neko tera da se diviš, nije revolucionarno, nego normalno. Sad nas deca teraju da se divimo njihovim fantazijama. Zašto bismo dokazivali da smo postojali, da smo nešto radili i znali? Zar zato da njima uskratimo iluziju da su prvi? Neka dece. Našim roditeljima (figurativno, ne bukvalno, dakle ne moj tata lično, nego generacijski) je II svetski rat dao istorijski legitimitet za rat protiv prethodnih generacija i sistema, a skoro isti takav legitimitet dobila su i naša deca od Novog svetskog poretka (opet generacijski). Mi nismo imali legitimitet, ali smo zato imali mir, ma koliko sada razni pokušavali da ga dezavuišu. Jeste bilo puno policije, ali bez fantomki i - bez bombi! Mogli smo mirno da se igramo. Bez ikakve naše zasluge. Prosto nam je zapao takav istorijski trenutak, koji je inače trajao 45 godina. Pisanje monografija o toj igri, meni deluje kao kad za života sebi podižeš nadgrobni spomenik. Neki i to rade. M.Đ. je od nagrade za najbolji roman kupila konfornu francusku (kao bračni ležaj) grobnicu. Praktično do nedavno je bilo groblje na Tašmajdanu. Naši grobovi “žive” osamdasetak godina, skoro kao i mi. Čemu onda francuske grobnice i monografije? Da lepše ili da duže - truneš?

Zapravo sam zahvalna istoriji što nas je preskočila bar u prvih naših 40 godina, a bilo bi mi još milije da nas je preskočila skroz. Poslednjih 15 godina kad nije htela da nas zaobiđe, nisu mi uopšte prijale.

Neko je na promociji rekao da je Pozorište Dvorište bilo prvo privatno pozorište... jer je, valjda, zaboravio da su pre društvenih i državnih pozorišta ovde postojale samo privatne pozorišne trupe.

Dobro je što je izašla ova monografija, još je bolje što se Petar Zec fino proveo radeći na njoj i birajući svoje lepe fotografije. Crni Petre, koliko tamo imaš puno sebe! (Poklanjamo ti i ovaj Žakov crtež, kad voliš.) Ako već mora da umire drveće bolje zbog knjiga nego zbog žute i porno štampe ili administrativnih egzibicija.

Zeka je, naravno, propustio da pomene jedan od najzanimljivijih kvaliteta Dvorišta. Tamo je smelo da se puši. To mu kao nepušaču i pobedniku (jer su nepušači trenutno pobednici) opraštamo.

Na kraju želim da i meni oproste što sam dva puta izlazila sa svečane promocije. Zvala me “unutrašnja kontrola” na novi mobilni koji ne umem da isključim. Takođe se izvinjavam što se na kraju nisam ni sa kim pozdravila. Šmugnula sam kolko da potražim pepeljaru, misleći da ću se vratiti, ali je ista bila tek u prizemlju. Ispalo je da sam samo otela knjigu i otišla. Zahvaljujem se sada, pošto me mrzelo da se ponovo penjem na drugi sprat. Što se može oprostiti osobi koja je izgubila nikotinski rat. Zauzvrat obećavam da ću knjigu proslediti nekome ko će je možda više voleti.

(objavljeno u Ludusu)