<<

                                               ČISTA SVINJARIJA

Žarko Jokanović

JOVANKA BROZ

MOJ ŽIVOT, MOJA ISTINA

(dokumentarna proza, intervjui)

četvrto izdanje BLIC

tiraž 25000

         Na 82-oj strani ove knjige drugarica Jovanka Budisavljević Broz kaže da je „čista svinjarija“ to što je njoj urađeno. To jeste jezička nelogičnost, jer nešto je ili čisto ili je svinjarija, čista svinjarija nije moguća, ali ipak definiše ono što je učinjeno Titovoj udovici i Prvoj Dami Jugoslavije. Takođe je apsurdno to - drugarica prva dama. Kao što je bizarna i činjenica da smo svi mi, dok smo bili drugovi - bili gospoda, a otkad postadosmo gospoda - većinom smo jadnici.

         Knjiga je uglavnom sastavljena od feljtona, niza intervjua, objavljivanih u Blicu, a kasnije dopunjenih uvodima, komentarima, izjavama, dnevnikom poseta bolnici... Što je knjizi istovremeno velika vrlina i mala mana. Vrlina je to što je najveći deo tekstova zapravo ono što je Jovanka ispričala autoru knjige tokom njihovih mnogoborjnih razgovora, kada su se sprijateljili. Žarko Jokanović jeste pristrasan, on neobično voli, ceni i poštuje Prvu Damu, ali ipak ne doteruje njene reči nego ih citira, tako da svaki čitalac može sam pokušati da otkrije gde je istina, a šta je možda povređena taština ili lični ugao gledanja. Mana je to što su preneseni novinski tekstovi sve sa antrfileima koji u novinama služe da, dok prelistavate, odlučite šta ćete čitati, a šta ne. U knjizi naprotiv daju utisak da se podaci nebrojeno puta ponavljaju pa malo nerviraju čitaoca.

         Knjiga se čita drugačije od novina i čitaoci su drugi. Uprkos ponavljanju fascinira lucidnost, elokvencija i memorija te izuzetne žene od skoro devedeset godina, koja je sačuvala sve svoje osobine uinat činjenici da je preko 3 decenije provela u izolaciji, kućnom pritvoru, strahu i poniženju.

         Osim što je jedna od retkih koja uopšte pominje dostojanstvo u ova bedna vremena (što nije čudo jer je dostojanstvo, uz hrabrost, vernost, lepotu i divan osmeh, bilo jedna od njenih najlepših osobina) udovica Broz ipak malo previše pominje opljačkanu imovinu. Kao da joj je do toga najviše stalo. Ne bi bilo previše za neku holivudsku divu ili pak savremenu gospu, ali za komunističku komesarku jeste zericu previše.

         „Ja sam imala veliku imovinu. Mene su puno darivali nesvrstani, njhovi šefovi država, predsednici vlada, njihove žene, preduzeća razna, ko sve ne. Čak mi je i rimski papa dao jedan prelepi poklon. Ja sam imala veliku imovinu koja je oteta. Na svim predmetima koje sam ja imala i koji su bili moji lični sada stoji oznaka nekih nepoznatih ljudi, nepoznatih darodavaca koji su to, navodno poklonili Titu a ne meni. Pa što bi Titu neko poklanjao minđuše i ogrlice ili kojekakve ženske predmete? Pa niko nije bio lud da to radi. I mogu li ja dok sam živa da pređem preko toga?“

         Tračam ovo drugarici, kao što je red da babe tračaju, a ona brani Jovanku:

- Kako bi se ti osećala da ti Etiopski car pokloni nekakvo debelo zlato a posle bane neka DeBeovska fukara i sve ti to otme?

- Nikako. To joj je dato po funkciji jer je bila supruga lidera nesvrstanih. Ne bi nju privatno Car Haile tražio po Lici da joj daruje nakit i poljubi ruku za istoriju i slikanje, ma kakva da je lepotica bila. Osim toga pričalo se da taj Selasije ne pušta svoj rođeni gladni narod da se približi ni na 100 km blizu Adis Abebe, gde on šatro velikodušno poklanja zlato balkanskoj komunistkinji. Po tada važećoj ideji komuniste ona je trebala prezirati tu vrstu poklona i predavati ih u državni trezor kao apsurdnu istorijsku činjenicu. I doslednost je vrlina, ali retka...

- Ma koja si ti naivka! Jugoslavija nije imala nikakav pravilnik o diplomatskim poklonima, što svaka pristojna država ima - brani je Nada, dok jugovinu napada.

- Ali i da ga je imala propao bi zajedno sa Jugom sa kojom je propalo mnogo većih i važnijih stvari. Ili u „kusur republici Srbiji“ koja je nastavila Jugin pad.    Znam da je ideologija komunizma bio materijalizam, ali pošto su nas baš maltretirali da to bubamo, sećam se i da je bio dijalektički, a ne bukvalni!

         Sad ispade istina ono što je moj deda, rekao mami, 1945. kad su se vratili iz nemačkih logora, a partizani im oteli zemlju i zamalo da ga oteraju na Golać. „Neće oni, ćero, da mi budemo isti, nego da sad oni budu bolji od nas!“ Kad su mu 1953. odveli i svu stoku, popeo se na tavan i više nije sišao. Razumem što su komunisti otimali od buržuja u ime naroda, ali otimali su i narodu. Moj deda je bio narod, a ne kapitalista. Krvavo je radio tu zemlju i hranio tu stoku, pa!??    Hrvatski zakon o provratu otete zemlje važio je 15 minuta, dok su mnogi Srbi bili još izbeglice, pa smo kasnili sa zahtevom za povrat, a nedavno je neko pokušao prodati zemlju koja se još uvek vodi na mog dedu. Tajna je, ko.

         Džaba su nas onoliko gnjavili sa istorijom, bitkama i vladarima, bilo je dovoljno reći nam da svaka borba za vlast, svaki rat, bez obzira pod kojim se izgovorom vodi, ima pljačku i otimačinu u svojoj osnovi. Čim te neko napada, 'oće nešto da ti uzme, to zna svaki ulični klinac i njega ćeš teže zavrnuti nego nas koje su 18 ili više godina kljukali samouravnim, pa demokratskim idealima, da bi nas najzad napravili budalama. Moja je pokojna tetka iskreno verovala da svi najviše vole radnike, (časna reč!) i osećala se krivom kad je završila školu, razbolela se i prešla na lakši službenički posao.

         Zašto li smo bubali sve one Cerske bitke, neprijateljske ofanzive i razne „neprolazne“ pobede u prvom i drugom svetskom ratu, kad smo sad izgubili oba svetska rata, a uz njih i obični domaći mir!? Moj tata nije ratovao da bi bravar živeo kao car na Dedinju, nego da njega ustaše sa celom porodicom ne odvuku u Jasenovac. Kazao mi je da je komunistička ideja pukla još 1943. kad je odvojena partizanska kuhinja za oficire, od one za obične borce. Što da se arči hrana na borce, oni mogu lako poginuti, a oficiri malo teže. 1945. videlo se da su im njive skroz zaparložene, jer su godinama svi bili u partizaniji, pa su ipak morali da predaju žito pod pretnjom Golaća! Kad sam pitala “Otkud vam onda žito?“ kaže da su kupili na crnoj berzi. Otkud, jebote, na crnoj berzi?! Iz ruske pomoći!

         To što smo pod Titom živeli mnogo bolje nego sad, ne dokazuje da je ta država bila stvarno dobra, nego samo da je ova gov. Mislim Government, gov je internet skraćenica, nemojte ništa da tumačite, ni da insinuirate niti imputirate!

         Sećam se Brozovih još iz Filmskih žurnala gde su uvek bili prvi izveštaji sa njihovih putovanja po svetu, sletova ili dolazaka nekih nesvrstanih sa raznih strana i sa grana. Slatko smo pljuvali na te žurnale, praveći se da pljujemo samo ljuske od semenki. Posle su se Brozovi preselili u TV Dnevnik, koji je obavezno počinjao rečenicom „Predsednik republike i generalni sekretar KPJ...“ Ne znam kako se nastavljao pošto nisam čekala kraj rečenice. Jedino sam zapazila da su svako malo bivali sve deblji i sve okićeniji.

         U knjizi Jovanka Broz stalno priča kako ona zna mnogo, ali govori malo toga što nismo znali. Kaže npr. da su Slovenci prvi rasturali Jugoslaviju. Jasno. Još dok su Kosovari peške dolazili u Bg da se žale na šiptarski zulum, znali smo da kupuju šajkače na ulasku u Beograd, iz slovenačkih kombija. Čak se smatralo da su Janezi poslovni, a mi lenčuge. Sreli smo i fatalnog Dolanca jednom u ulici Ivana Milutinovića (koja je sada neke kraljice) sve sa 4 telohranitelja. Samo smo se pogledali. Šapnula sam: Na koga ti liči? - Na Ala, normalno. - odgovori moj dasa, misleći na Kaponea. Sad se piše da je čak i Arkana on stvorio. Može biti.

         Osim Slovenaca, koji su joj radili o glavi, Jovanka okrivljuje Rankovića i Krcuna, jer su uvezli 300 000 Albanaca „koji su se ovde razmnožili i kojima niko nije rekao da moraju da se vrate“. Kaže da je taj uvoz i neki dogovor sa Enver Hodžom posle prekinuo Staljin. Nismo naravno, znali da su ih baš uvozili, ali je bilo opšte poznato da Albanci beže od svog Kulta Ličnosti i od bede, a da su na Kosovu oberučke prihvaćani. Da jugoslovensko državljanstvo svi čekaju decenijama, samo su ga Albanci dobijali za tili čas. I znalo se da su Srbi sa Kosova skoro silom preseljavani u Vojvodinu, u bivše kulturbuntovske kuće. Čak i da je neko rekao Albancima da se vrate, baš bi poslušali! Što se pak tiče razmnožavanja, pričalo se da je YU dobila neke silne pare za sanaciju velikog demografskog buma na Kosovu, ali ništa nije urađeno jer su pare „isparile“. Niko se nije dosetio da npr. školuje Albanke do magistrature barem, pa one sigurno ne bi rađale više od troje, dece jer intelektualke prosto ne preteruju sa rađanjem. Stipendirali su Albance (koji su pravili decu uz studije).

         Uostalom i danas se Albanke porađaju u Vranju a za 10 godina biće pola rođenih Vranjanaca Albanci. Nišlije im za 500 evra daju prijavu boravka u svojoj gajbi, odakle ovi uzimaju Srpske pasoše i brukaju nas po svetu. K'o da se mi ne znamo sami izbrukati! Sve znamo, ništa ne preduzimamo, onda se čudimo

         Kao nepoznatu činjenicu Jovanka iznosi i tvrdnju da su Jugoslaviju (eh!) rasturile velike sile. Naravno, ali Juga je i nastala voljom velikih sila, o čemu komunisti nisu baš rado govorili. Tvrdili su da su nas oni oslobodili. Mada su znali da su grčki partizani ratovali još punih 8 (osam!) godina, Krcun im je doturao oružje, ali ipak nisu uspeli da naprave socijalističku državu. Samo zato što ih je Staljin prepustio zapadu prilikom prekrajanja sveta posle druge svetske otimačine. Kao i Trst.

         Žali se Jovanka da joj nisu dali penziju, lažući da Tito kao nije imao platu. Ona ne veruje da nije, jer je kaže imao dečiji dodatak. Ja verujem, njemu plata nije trebala, ništa nije plaćao, a dečici je dodatak trebao jer nisu živeli besplatno sa njim. Jedva pominje da je ipak dobila neku apanažu „koju joj mogu ukinuti kadgod hoće“ (kao da penziju ne mogu). Žali se da joj nisu renovirali vilu, a svi smo mi u to doba krečili i popravljali državne gajbe, mnogi čak i podstanarske. Malo me podseća na jedan stari ruski film o aparatčiku koji je smenjen pa ne ume da kupi autobusku kartu a kamoli da je poništi u gradskom prevozu. Prvo se žali da ju je čuvalo 15 policajaca a posle se buni što je čuvaju samo noću.

         Činjenica je da se nisu poneli džentlmenski prema njoj, ali nije siguno da je prekršen zakon.Teško da iko ima zakon koji reguliše obaveze prema udovici Kulta Ličnosti države koja je u međuvremenu rasturena od mračnih sila. Dirljiva je pak epizoda o strogo pov. pismu u kome je neki general obaveštava da je više neće grejati jer nemaju mazuta pa joj šalje tople pozdrave. To je valjda bilo onda kad vojska nije imala ne samo mazuta nego ni hrane, ni deterdženta, pa su remci preko žice bacali majkama zavežljaje sa prljavim vešom, a one njima pakete sa hranom. Vojska nije imala para ni za šta, osim za plate oficira koje je proždirala inflacija. Mada nisu umeli da pogode ni glinenog goluba (svedoči Jovanka) ne bih generalima zamerila što im ona nije bila prva briga u doba raspada države kad je prvi prioritet bio evakuacija fikusa i nameštaja, avionima iz cele ex-yu.  

         Prisetimo se kako su prošle udovice drugih počivših državnika.

         Izgleda da su bolje prolazile supruge vladara na koje je izvršen atentat. Džeki Kenedi nadživela je Džona. Posle je uzela ružnog milijardera razmaženoj operskoj divi, udala se za njega i ostala dugo u centru svetske medijske pažnje. Ružica Đinđić dobila je zasluženo poštovanje, koje doduše polako slabi otkad joj je partija sve pocepanija. Iz ova dva slučaja bi se moglo zaključiti da je bolje udati se za mlađeg političara ili vladara, nego za dedu. Ali ni to nije baš sigurno ako se setimo Sofije koja je trudna poginula skupa sa svojim F. Ferdinandom, od maloletničke ruke. Ili Drage Mašin koja je, navodno baš zato što nije bila trudna, iskasapljena sa svojim Sašom Obrenovićem od krvoločnih oficira konkurentske dinastije. Pa još pričaju kako je konkurencija zdrava! Elena je zatučena zajedno sa svojim Čaušeskuom, od pravdoljubivih kontrarevolucionara koji su toliko čeznuli za pravdom da su je uzeli u svoje krvave ruke. Pričalo se tada da su ih stigli jer se Čaušesku vratio po Titovu sliku. Jedino što se može zaključiti iz svih ovih slučajeva je: ne udaj se za političare i vladare, jer ko zna šta može biti pa da te posle neke barabe zatuku ili zaključaju. Bolje se udaj za neku barabu koji će te zaključavati i zatući lično. Bar nećeš ući u istoriju, gde je sumnjivo društvo.

         Nemam nerava da brojim koliko se vlada i država promenilo otkad je Joka odvojena od Broza, što je bilo 3 godine pre njegove smrti, negde 1977. Pošto ih je bilo baš mnogo ne može se sada pouzdano reći ko je sve kriv za njen tretman. Kaže da su joj, posle Titove smrti, dali rok od tri dana da se spremi za iselenje iz Užičke 15, pa da su jedne noći iznenada došli i odveli je, bez ičega u spavaćici (jer se nije spremila u datom roku?) u neku vojnu vilu u Bulevaru mira, gde je ranije bila gardijska komanda, pa su posle hteli da naprave hotel, pa sad nije ni vila ni hotel. Neko joj je kasnije rekao da je iselenje naredio Petar Stambolić u čijem su stolu još kasnije našli njene žalbe koje je pisala svima nadležnima.

         Jel' to onaj Petar što je onako neslavno završio kod Slobe, koji je završio još neslavnije?

         Prva Dama kaže sama da je njen slučaj bio tema na 150 sednica CK KPJ i na 50 sednica Vlade Srbije. Ona smatra da bi se i Skupština Srbije mogla njome pozabaviti. A zašto ne i Skupština Hrvatske?

         Od svih mnogobrojnih Vlada i Ministara koji su se smenjivali i otimali za vlast, tek je Rasim Ljajić uzeo da vadi kestenje iz vatre. Njemu nekako prečesto zapadne to vruće kestenje, kao što je situacija Jovanke Broz, tako da se po gradu već mogu videti grafiti „Rasime, spasi me“. Pitam se uzput opet: ako su neki od najboljih Srba muslimani, kao Rasim, Emir Kusturica, Mehmed Paša Sokolović ili Omer Paša Latas, neki pak katolici kao Ivo Andrić, ako je bilo ateista poput Jovanke - kako su onda svi Srbi pravoslavni?

         Već pri kraju knjige i života, čini se da je Jovanka oprostila sve čim joj je ukazana zaslužena pažnja. U tom smislu apsolutno je veliko i humano delo koje je učinio Žarko Jokanović obezbedivši joj medijsku, a samim tim i svaku drugu pažnju. Pravo je čudo kako je taj mladić Jokanović uspeo da sačuva naivnost i toplinu sa kojom je pre 40 godina izgovorio antologijsku rečenicu „Čiko jel sav ovaj lebac tvoj?“ Ista ta toplina oseti se iz svake rečenice napisane o Jovanki Broz. Kaže on da je neverovatno da svih tih godina nije imala ni zdravstveno osiguranje. Što kaže narod, nikad se ne zna zašto je to dobro. Možda je baš zato preživela tolike godine? Činjenica je da je umrla nedugo pošto je smeštena u bolnicu, ne kažem zato što su je lečili, ali ipak... Setih se sad i lekara koji je u Dnevniku detaljno opisivao u kakvom je žalosnom stanju njeno bolesno telo, tako degutantno da se (već sutradan!) pobunio čak i zaštitnik građana.

         Mrzela bih da mi pred smrt, bespomoćnoj, gurnu u usta nešto što će me sprečiti da govorim, a pogotovo da lajem.

         Kad pomislim na filantropiju Žarka Jokanovića neminovno se setim da sam neki dan pitala svoj podmladak: Da li sam ja mizantrop? - Največi kojeg ja znam!- odgovoreno mi je. Dakle, ovo je tekst sa tog stanovišta.