<<

ŽENSKI ZATVOR JE ZAUDARAO NA MUŠKARCE

Donija Al Nahi JUNAKINJA PUSTINJE

Prevela Jelena G. Nikolić

Izgavač Laguna

          Na zadnjoj korici piše: „Donija Al Nahi bila je anđeo spasa stotinama Britanki kojima su decu oteli njihovi očevi sa Bliskog istoka jer nisu želeli da im sinovi i kćeri budu vaspitani u slobodnijem zapadnjačkom duhu. Spajanje izbezumljenih majki s njihovom decom pretvorilo se u životno delo ove neverovatno hrabre žene koja se usuđivala da pođe u zemlje gde bi se malo ko odvažio na takva junaštva i više puta se suočavala sa pretnjama smrću i zatvorom. Ispričane sa iskrenim saosećanjem i brutalnom iskrenošću Donijine priče su istovremeno i avanture koje će vas ostaviti bez daha, ali i razmišljanje o tome šta sve može da se desi kad se u braku nađe dvoje ljudi između kojih zjapi kulturni jaz.“

          Ukratko: Britanka-muslimanka koja je od svoje majke pobegla već u 15-oj godini, da se ne vrati nikad, kasnije će, kad već postane žena Iračanina i majka četvero male dece - posvetiti život otimanju dece koju su arapski očevi odveli od majki Britanki. Zato što duboko veruje da mala deca moraju biti uz mamu ona postaje otmičarka- misionarka. Sve ovo radi potpuno besplatno, majke pokrivaju samo troškove, dok naprimer bivši SAS-ovci ili pipadnici FBI i tajnih službi rade to isto ali za debele pare. Jednoj su ženi tražili 40 000 funti a i Doniji su nudili saradnju, što je ona navodno odbila. Ipak ona je tako široko „umrežena“ na celom Bliskom istoku da je teško poverovati u obične privatne a ne organizovane mreže. Svoje otmice Donija uporno naziva spasavanjem ili misijama baš kao da su svi očevi monstrumi, mada se u celoj knjizi pojavljuje samo jedan takav, koji devojčice ne pušta čak ni u školu, a samo od njega ona ne uspeva da ukrade decu.  Ima doduše i jedna priča gde je otac bolji od mame pa ona odbija da otme dete, ali kaže da je to ipak vrlo retko.        

          Istovremeno, njen suprug Mahmud, je prosto nevereovatno divan, smiren, tolerantan muž, koji čuva decu, izdržava porodicu, pere veš, kreči plafon i podržava svoju ženu čak i kada u avanturu odvodi njihovu trogodišnju kćerku... Možda baš zato što ima groznu majku Donija misli da su sve ostale divne? Ako ima sjajnog muža kome ostavlja na čuvanje čak i svog predbračnog sina, zašto misli da su svi ostali očevi monstrumi? Nedostaje logike.

          Tvrdi da je knjiga zapis o istinitim doživljajima pa možda ovo i jeste istina, ali nije baš uvek uverljivo. Zašto nije uverljivo? Prvo zato što je knjiga napisana prilično šlampavo a naratorka prečesto „skače sama sebi u usta“ što bi rekao naš narod. Na primer: Prvo poglavlje nazvala je Molba jedne majke premda u njemu piše da je ona sama toj majci ponudila pomoć da preotme kćerku koju je otac Libijac odveo iz škole u svoj zavičaj. Koja bi majka zamolila skroz nepoznatu ženu u tržnom centru da ostavi svojih četvero dece, skokne do Libije i vrati njoj njeno čedo? Ili: u jednoj rečenici kaže da je zatvorska ćelija bila spartanska ali vrlo čista a u sledećoj zaspi u suzama sa licem na prljavom dušeku. Nekoliko puta naziva lažnim pasošima pasoše koji nisu lažni nego su tuđi. (Ovo doduše može biti i prevodilački propust.) Jednom nosi pasoš svog najstarijeg sina sa kojim će vratiti drugog dečaka. To dakle nije lažni pasoš, pravi je ali ne pripada tom dečaku. Jedared, kad je sva u belom pobegla sa sopstvenog venčanja, u Tunisu ili Maroku nebitno, mati joj preko nekih svojih sumnjivih Palestinaca pribavlja lažne dokumente. Ako sam dobro shvatila ovi su stvarno lažni, a ne samo tuđi i bilo bi zanimljivo čitati kako ih je pribavila njena inače grozna mama i šta rade prljavi Palestinci u Severnoj Africi, osim što spasavaju odbegle i prevrtljive britanske udavače u prekrasnim dugim venčanicama? Dobro, iz te epizode možda treba da shvatimo koliko je Donija Al Nahi žena odlučna, intuitivna, hrabra i sklona avanturama, što bi nam moglo donekle objasniti njen karakter koji je goni u opasne avanture diljem arapskog sveta. Donekle ga objašnjava i kolonijalna britanska ideja da su oni svuda pozvani da zavode red i naravno da sa pravom otimaju. Čak je i obična domaćica iz Britanije lukavija i superiornija od celih policija Bliskog istoka, osim Turske, koja je bila imperija pa joj je sposobnija policija.

          Donija, koja samu sebe skromno naziva junakinjom i u zatvoru u Dubaiju će biti heroina jer će preko zaštitnika ljudskih prava izboriti žensko pravo na čaršave i peškire, na čemu će joj biti zahvalna čak i direktorka zatvora!

          Junakinja oštro kritikuje stav svoje majke da se treba udati samo za bogataša, ali u njenoj knjizi su skoro svi bogataši ispali neopevane dobrice dok su negativci, mahom zla sirotinja, pa knjiga povremeno deluje kao reklama za globalni liberalni kapitalizam, odnosno za „vesternizaciju sveta“ što bi rekao Orhan Pamuk

          Nakon sijaset uspešnih otmica Donija i Sara, saučesnica čijeg su sina Tarika otele od bogatog i uglednog oca Rašida u Dubaiju, budu uhvaćene i zatvorene. Ispostavi se da je Tarik više voli da bude kod oca kapitaliste nego kod očuha pandura sa još troje njegove dece, pa ženama preti trogodišnja robija ako im podignu optužnicu. Ne diraj u krupne kapitaliste, ma koje da su nacije, bilo bi naravoučenije ove naracije. Mada prilično smušen, zaplet je recimo, dobar, ali rasplet ove poslednje priče je klasični „deus ex machina“ koji je poslednji koristio još Molijer kad je morao da razreši Tartifa! Donija je napisala pismo svemoćnom Šeiku apsolutnom vlastodršcu Dubaija, a Šeik je slučajno svratio sa telohraniteljima u hotel gde one čekaju podizanje optužnice! Uspeva da mu preda pismo i on ih oslobodi za 5 minuta! Ni u Crnoj Gori koja ima jedva pola miliona stanovnika, ni u Srbiji koja ima nešto više ne možete sresti u običnom hotelu vlastodršca mada nije ni apsolutni nego privremeni, do sledećih izbora, niti mu se možete približiti od gorila. Mada i ovde gazda može narediti obustavu krivičnog gonjenja...

          Ovako naivan rasplet navodi čitaoca na pomisao da  Donija sakriva bar toliko koliko otkriva a da ni jedno ni drugo ne radi vešto. Što nije čudno s obzirom da ona nije pisac nego majka i otmičarka. U pogovoru knjige piše: „Ako niste profesionalni pisac, ništa na svetu neće vam teže pasti nego da složite svoje misli, osećanja i avanture u jednu smislenu priču.“ Zbog toga je ona angažovala pisca iz senke da napiše njene priče. To kako su priče napisane objašnjava zašto je pisac ostao u senci. Problem je u tome što Donija misli da je dovojno što je pisac profesionalac, a ne zna da treba da ima i talenta. (Mada se čak i njegova profesionalnost može lako dovesti u pitanje pošto je knjiga podeljena na poglavlja, čime sugeriše da se radi o romanu dok na koricama piše da su to priče, što je bliže istini.)

          Prava je šteta što je ovako velika, važna i originalna tema završila u ovako aljkavo napisanoj i prevedenoj knjizi.

          Matematička provera: ako je Donija „anđeo spasa stotinama Britanki“ pretpostavimo da ih je onda bilo bar DVE stotine, pošto jedna stotina nije množina. Sama kaže da joj za jedno spasavanje treba prosečno 2-3 nedelje odsustva od kuće, plus prethodna priprema.Onda za kidnapovanje 200 dece treba minimum 200 meseci, što iznosi celih 16,66 godina. Tokom kojih bi kući, kod svoje dece svraćala samo da se presvuče.

          1998 godine srela je Meri, prvu ženu kojoj je pomogla a 11. septembra 2001, kad su srušene Bliznakinje u Njujorku, odustala je od otmica jer je postala previše poznata i počinje da sprema knjigu. To je samo 3 godine! 36 meseci. Da bi za to vreme spasila stotinu a ne dvesto dece morala je otimati više od dva mesečno.Nema matematike. Ovakvi detalji sve njene teške priče postavljaju na staklene noge.

          Žena koja mi je preporučila ovu knjigu kao vrlo uzbudljivu je univerzitetska profesorka, ali se zadovoljila atraktivnom temom i šarenom adrenalinskom pričom. Meni je žao što moram reći da su uzbudljive priče ove hrabre žene ispričane ovako jadnim, skoro petparačkim stilom što se može nazvati upropaštavanjem teme.

          Jednu takvu upropaštenu temu o pobuni nesrećnika i bogalja u Belo Monteu, brazilskom sertonu u 17 veku, spasio je Mario Vargas Ljosa, u XX veku, u romanu Rat za smak sveta. Mislim da je pisca koji je upropastio ali zabeležio priču u svom romanu Ljosa prikazao kao trapavog polućoravog novinarčića, ali je sam događaj opisao božanstveno.  Uzgred, i tu se muvao neki Englez koji je poslužio vlastima kao izgovor da pobiju sve pobunjene bednike, osim dvojice.

          Žena na nultoj tački egipatske lekarke i feministkinje El Sadaui, koja tretira bolnu temu položaja žena na Bliskom istoku može se po dramatičnosti meriti sa Donijinim pričama ali je uverljivošću i stilom mnogo superiornija, mada ni ona nije profesionalni pisac.

          Što se pak tiče mešanja i razilaženja kultura, koje Donia naziva sudarom a čije posledica snose nevina deca i unesrećene majke, to je u svakom slučaju univerzalna tema, koja se još umnožava savremenim mešanjem naroda i kultura. Odnosno globalizacijom. Mada čak ne mora ni biti mešanje, dolazi do otmica i unutar iste zajednice. I naše feministkinje preotimaju decu koju je oteo otac iz susednog sela, ali samo ako majka ima legitimno starateljstvo a nadležne službe odugovlače. Nedavno smo u seriji Selo gori... imali sličan motiv, iz ugla oca koji beži sa svojim sinom... ali ga posle ipak prepušta majci.

          Osamdeset i neke godine prošlog veka vratila se iz Londona naša rođaka sa pričom da je tamo upoznala ženu, usedelicu, koja 3 decenije čeka da se uda za mog tatu. Mama je pustila bodlje kao kraljica ježeva i oštar jezik kao carica zvečarki a tata dugo nije mogao da se priseti ko bi bila ta žena. Nakon podrobnog rođakinog objašnjavanja, najzad se setio i zaprepastio: „ Ah, ona! Nisam imao ništa s njom i nikada je ne bih oženio. Ona je bila Hrvatica“  - „ A šta ti imaš protiv Hrvata?“ -zabezeknem se na to ja, znajući da su neki njegovi najbliži prijatelji Hrvati ili Mađari. „Pa nemam ništa protiv Hrvata, ali danas sutra eto novog rata, pa se ne zna čija su deca.“ Takvo, bez sumnje razumno rasuđivanje ipak je dovodilo do zatvaranja u izdvojene zajednice, dok ovo skoro masovno venčavanje Britanki sa Arapima nije previše promišljeno ali jeste otvorenije. Ili one prosto više nemaju za koga da se udaju pošto se za Britance udaju Englezi?

Mirjana Ojdanić