Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković

KAINOV OŽILJAK

roman o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj

II izdanje, Laguna 2014

          Ima bar pola godine kako mi je nabavljen Kainov ožiljak, ali nikako da ga načnem. Odbijao me, prvo, naslov. Zazirem od tog hrišćanskog pritiska da se vazdan vraćam na njihovu nesimpatičnu i krvoločnu mitologiju. Znala sam da je Kain ubio brata Avelja (ili Abela kao što vele braća Hrvati) ali sam zaboravila (ili nisam ni znala) da ga je Bog kaznio večitim životom i ožiljkom. Možda zato što je kazna malo čudna? Osim, dakle što biblijske naslove, metafore i poređenja često doživljavam kao pritisak i ugrožavanje mog prava na Peruna i Velesa, taj mi je naslov bio nekako... običan... skoro ofucan ili kičast. Bolje paše spaljenoj lošoj poeziji nekog naciste, o kojoj se u romanu govori, nego modernom romanu o našem jedinom nobelovcu. Jasno da nemam prava na kritiku naslova, to je kao kad bi roditelji rodili dete (npr. dvojica tatica) i dali mu ime Miloš ili Marko, da se lepo zove kao svi ostali, a ja mu se npr. na rođendanu zagledam u oči i poput zle Pitije objavim: Ovo nije Miloš nego... Zove se kako se zove, ali ne mogu da odolim kad sam, pošto najzad savladah štivo, otkrila u tkivu same priče, mnogo bolji naslov vezan za najoriginalniji motiv ove priče, a to je đavo-čuvar (umesto anđela) pa bi shodno tome neuporedivo tačniji naslov bio Đavolov štićenik. Bio bi bolji, a bolja je i asocijacija na Đavolovog učenika nego na biblijskog bratoubicu. Pogotovo što bi se ovakav naslov odnosio na glavni lik romana, a ne na epizodni. Ipak, možda je sve obratno i možda bi promena naslova ispala kao kad je Ajtmatov svoj sjajni naslov I kao vek traje dan, promenio u bezvezni Stanica Burano.  

          Dok sam savladavala otpor od naslova, okrenem sa zadnje strane, da uđem na mala vrata, al' tamo o piscima pročitam da su obojica Članovi P-70 i Srpskog književnog društva. Onaj ko je, poput mene, rođen i rastao pod zadrtim komunistima, a stario pod ljigavim preletačima može da ima vrlo tešku alergiju na Članove. Ne mogoh ni na mala vrata!

          Skapiram da su autori rođeni sedamdesetih godina prošlog veka, dok sam ja studirala i to me kao malo opusti. Imala sam sreće, mogla sam nekog zakačiti kao sina. Sina Člana, uh! I obratno, autori su imali sreće što im ne zapadoh, kao keva. Ništa, bre matora, to ti je tek sukob generacija, smiri jezičinu! Izkuliram!

          Posle naslova i članstva, napadoše me sa televizije! U noći neke nesanice odgledam prenos Šabačke premijere dramatizovanog istog romana. Kao i većina dram-romana recital. U kome žene igraju naciste. To me prvo naljuti. Muškarci ratuju, useru sav svet, a onda žene igraju seratore. Ali posle shvatim koliko bi se naljutila tek frau Merkel Kocijančič Kolinda Mihajlović, pa mi kao malo lakne.

          U pitanju je tzv. mainstream koji glupoj publici kazuje šta je glavni tok u našoj savremenoj kulturi. Pa... pošto savremene kulture praktično nemamo, onda može i ovo da joj bude mainstrem (kad već nemamo ni svoju reč!)

          Odakle, bre da uđem u ovu knjigu?! Iz prehlade! Obori me u krevet, a sve kraj uzglavlja davno pročitano i šta ću - otklopim! Još mi se nekoliko puta sama zalupila pred mojom capinskom nosinom. Prvi put skoro na samom početku kad je poslanik Andrić u prvoj audijenciji kod Hitlera, prvi pružio fireru ruku! Čak i da nije u pitanju takav delikatan gospodin kao što je bio Andrić, to je prekršaj osnovnog bontona koji bi sigurno izazvao diplomatski skandal, pošto je njihov bonton još puno rigidniji. Kako po osnovnom bontonu ruku uvek pruža stariji, viši po položaju ili dama, ni po kojoj osnovi to nije mogao biti novopostavljeni ambasador Andrić. Zaklopi mi se knjiga! Drugi put, malo kasnije kad je Andrić počeo da piše razglednicu prijateljici u Beograd, još malo pisao tu razglednicu i nakon par strana završio - pismo! Ako je ko šlampav u mnogo čemu, ja sam, ali šlamperaj u književnosti ne mogu da svarim. Al ne mogu ni do knjižare ovakva slinava, a ako gledam televiziju nikad neću ni ozdraviti.

          Dakle, oborim kriterijum, pa nastavim čitanje. Roman obuhvata one dve godine Andrićevog života koje je proveo kao ambasador kraljevine Jugoslavije u Trećem Rajhu, u smutnu vremenu, na samom početku Druge svetske otimačine. Od anšlusa Austrije do bombardovanja Beograda. Na Berlinskim ulicama gore lomače sa knjigama raznih zabranjenih, pobijenih ili tek pohapšenih pisaca. Sa jednog zgarišta Andrić uzima knjigu loše poezije pod naslovom Kainov ožiljak bezrazložno je zadržava i još se neoprezno raspituje o autoru. To mu navlači na vrat izvesnu odvratnu osobu, imenom Ditrih, inače sivu eminenciju obaveštajnih službi Rajha. Ispostavi se da je autor knjige neki Štefan Krajski bio nacista ali je stradao u internim obračunima. Ispadne da su i autor i žbir Ditrih - Sarajlije kao i Andrić! Ditrih se navrze na Ivu, napija ga a jednom odvlači u kuću namenjenu bludu ibermen-funkcionera, koju kontroliše šef obaveštajnih službi her Hajdrih. Tamo mu izvedu prelepu golu devojku, valjda da se her Hajdrih pohvali šta on jebe. Cura je jasno seksualna robinja, ali se Ivo ne sablazni već mu se neposlušni digne! Pokažu mu i rupe na zidovima za virenje u druge jebarnike gde paze na  generale pedere, da ne brukaju Vermaht po javnosti. Ne znam dal su ovo uvrede za LGBT populaciju? Andriću se gola robinja pričini kao Anika a posebno ga pali što ona u svojoj savršenoj lepoti ima jedva vidljive čukljeve. Dobro to, da se lepota vidi tek od nesavršenstva znamo još od Tolstojeve „lepotice sa orlovskim nosom“, ovde je problem što švapska robinja ni po čemu ne može podsećati na Aniku koja je simbol ženske slobode. Anika strada jer je „bacila (patrijarhalni) obraz pod noge“. Ona je buntovnica. Kako može da podseća na robot-robinju što širi noge po komandi? Osim ako je zbilja imala te seksi čukljeve? Da li ovaj nevešti i nemaštoviti opis fašističkog kupleraja u kome debeloguzi starci jebu mlade i lepe devojke i momke, kao što će jebati pola sveta, služi tome da nas obavesti kako su fašistima dlanovi ledeni i vlažni i kako su pederi? Ili tome da natukne kako je Andrić bio donekle fetišista, kad ga dovoljno naroljaju? Kako to pokreće radnju ili razvija zaplet? Čemu to služi u tkivu romana? Da zadovolji uobičajeni procenat seksa u receptu modernog romana? Ili perverzne potrebe čitalaca... ili pisaca?! Očito je da su pisci planirali tu paralelu između likova njihovog romana i Andrićevih likova. Taj bi se plan mogao nazvati po narodski „puno je mačku volovska glava!“ Nit je Hitler Mustafa Madžar, nit je Ditrih Karađoz nit im roman miriše na Prokletu avliju, mada Nemačka o kojoj pišu jeste prokleta, što će uskoro postati i cela Evropa. Sama ideja o romanu koji bi bio omaž Prokletoj avliji, je naravno sjajna, samo što nije sprovedena, ne na pravi način, nego nikako. Nije dovoljno da se glagol staromodno stavi na kraj rečenice, pa da se dobije dojam prošlosti ili dugovečnosti. Čak ni arhaičnosti.

          Bilo bi bolje da su pronašli više događaja poput onoga kad Meštrović odbija da napravi Hitlerovu bistu (koju je namesnik Pavle hteo da mu nosi na poklon) tvrdeći da je Hitler najveći monstrum u Evropi. Događaj koji vojni ataše Slovenac Vauhnik prokomentariše sa „Umetnici se razumeju u čudovišta“. Ili da je više uverljivih ludaka poput engleske Valkire, fašistkinje koja pokuša da se ubije kad Britanija objavi rat Rajhu. Jedino se u njenoj kući dobijenoj na poklon od Firera oseti prava atmosfera nadirućeg pakla, jer se tu još muva prestravljena Jevrejka sa decom, kojoj je kuća oteta... Što se nazivalo arijevizacijom!

          Andrićeva ljubav prema gospođi Milici Jovanović takođe je nekako papirnata, mada je zapravo vrlo realna jer kao što reče Zaza G „Svaka velika ljubav mora da ima neku prepreku. Muža na primer!“ Za razliku od obične realnosti, umetnost mora da bude uverljiva.

          Zaplet koji nije tako nevešto smišljen, kao što je slabo zapleten, na koncu su odlično, trilerski raspleli, jer se ispostavilo da su Štefan i Ditrih isti čovek. Tj da je došavši u smrtnu opasnost prilikom čistki partije, Štefan ubio svoj identitet i promenio se u Ditriha, tako što je ostavio sarajevsko poreklo, a ličnu biografiju izmenio. Sad ne smatra sebe sinom bečkog inženjera, nego sluge Idriza...

          Pisci su, međutim, ostavili nerazrešenu enigmu zašto Ditrih štiti Ivu sve do Beograda, a možda i tamo. Da li stvarno zato što hoće da bude „prvi Bosanac koji nije zajebo drugog Bosanca“ ili ima neki uverljiv motiv?

          Bilo bi neuporedivo bolje da su se više oslonili na svoju originalnu ideju o đavolu-čuvaru, što je Ditrih postao Andriću, i da su je učinili još uverljivijom i uzbudljivijom.

          Ovako se stiče utisak da su pisali domaći zadatak sa namerom da na neki stidljiv način odbrane Andrića što se nije direktnije umešao u rat i što je kako bi rekao D. Kovačević “...on vodio svoj mir, dok su oni vodili svoj rat“. Što je isto zamereno i Isidori Sekulić za Prvi svetski rat. Krleži pak niko nije zamerio što se napravio lud i sklonio se u ludnicu. Ni ja ne zameram, tamo su bili pametniji.

          Da li će se neko dosetiti da napiše roman koji bi dokazivao da je pisanje dobre literature mnogo važnije od ratovanja? Da je talenat važniji od naoružanja.

         Neće. Sve dok se zbog diplomiranja klase Vojne akademije prave parade ispred Skupštine, a kad diplomiraju lekari, profesori književnosti, glumci - nema veze.

       To je zato što sve vlasti misle da im je vojska potrebnija od umetnika i znalaca. A šta ćete, gospodo vladaoci, ako vam ikad zatreba da izgledate fini i pametni?