PLODOVI  LJUBAVI

 

KRALJ

autorka Anita Panić

Izdavač Javno preduzeće Službeni glasnik

Beograd 2013

 

         Raskošna monografija o omiljenom glumcu Petru Kralju ima koncept Rašomona. Autorka je napravila intervjue i odabrala sećanja, pesme, citate, izjave ljubavi i poštovanja, mnogih prijatelja, rođaka, saradnika i poštovalaca. Pesnika, dramskih pisaca, reditelja, slikara, glumica, kafedžija, obućara, sportista, balerina, akademika... Ali, za razliku od Rašomona gde se sećanja i mišljenja svedoka dramatično razlikuju, ovde se svi slažu da je Petar Kralj bio sjajan glumac i divan čovek, koji je voleo ljude i koga su ljudi voleli.

         Mnogi citiraju rečenicu koju je petnaest godina izgovarao kao Đorđe Džandar u predstavi Sveti Georgije ubiva aždahu: Lako mi je da budem dobar kad mi ništa drugo ne preostaje.

         Tu je i mnoštvo fotografija, od onih umetničkih koje su snimili pozorišni fotografi, preko grupnih-sportskih, turističkih i kafanskih ili zafrkantskih, pa sve do crno-belih, iz detinjstva, koje danas bude sentimente.

         Jelena Pavlović, školska drugarica iz Sremske Mitrovice, svedoči o tome koliko je Petar bio i ostao posvećen i veran prijatelj.

         Profesor FDU Predrag Perišić piše da su veliki pisac Aca Popović i veliki glumac Petar Kralj rođeni u predstavi Čarapa od sto petlji koju je u Rasovom Pozorištu igralištu režirao Nebojša Komadina. Perišić doduše više piše o svom strahu od „najvećeg srpskog pisca Dobrice Ćosića“ koji ga je zvao na razgovor posle neuspeha drame Brobdingnag.       

         O čuvenoj monodrami Živeo život Tola Manojlović koju je Petar Kralj igrao preko hiljadu puta, diljem planete, tokom 44 godine, pišu i govore pisac Moma Dimić, glumac lično i reditelj Pit Teslić, a kao da nisu odgonetnuli čime je baš ta priča podkosmajskog seljaka osvajala publiku od teatra apsurda, preko hipi pokreta, pa sve do ove sive tranzicije. Time što je istina uvek avangardna.

         Posebno je zanimljivo da je hrvatski reditelj Kosta Spaić u Toli video Hamleta. Jer se talenat prepoznaje talentom. Po povratku sa dogovora Pera nije nikome rekao da je dobio Hamleta, bojeći se podsmeha. Rekao je da mu nude Horacija, ni to mu nisu verovali. Posle je britanski kritičar pisao da je Kralj najbolji Hamlet izvan engleskog govornog područja.

         U nadahnutom eseju Gluma kao sudbina književnik Radomir Putnik piše da je Mira Trailović za ansambl Ateljea 212, birala glumce sa neospornom glumačkom inteligencijom, a oni su našli poseban stil igre, koji Putnik definiše kao glumačku stilizaciju, kao ironijsku distancu od lika, od teksta... od svega.

         Na nekoj od 293 stranice knjige zabeleženo je:„Petar Kralj rodio se 1941. u Zagrebu. Rastao malo u Rumi, više u Sremskoj Mitrovici. Maturirao u Novom sadu. Pozorišnu akademiju završio u Beogradu 1964 godine. Igrao i igra gdegod ga pozovu u dobro društvo i za ulogu koja mu se čini da ima smisla. Nagrada se nadobijao ali mu je najdraža nagrada što publika još ima strpljenja da ga gleda i sluša. Sastavio Petar Kralj“ U ovoj minibiografiji ironijsku distancu čini reč „sastavio“. Istina jeste, al' je ipak sastav. Tako je i igrao. U Ateljeu. Na drugim scenama drugačije. Prilagodljiv i darovit.

         Putnik piše da su Bojanove bebe u JDP-u odnegovale stilizovani realizam dok su u Ateljeu glumci plasirali glumačku stilizaciju. (Beše to, u vremena sjajna kada su beogradska pozorišta još negovala ne samo svoj sopstveni repertoar već i stil igre. Razlikovale su se čak i atmosfere u internim bifeima.)

         Od preko tristo uloga koje je kraljevski odigrao Petar, Putnik nepogrešivo izdvaja one nezaboravne. Kao što je Vanek u Havelovoj Audijenciji, koga je odigrao praktično bez teksta. (Samo sa replikom „Nisam tužan“ koju je govorio svaki put drugačije, a uvek tužno. Celu je rolu odigrao okrenut poluprofilom, dok je partner Bata Stojković licem ka publici, pio gajbu piva i mleo opasno kao vodenički točak, a ipak simpatično.) Petrovo ćutanje bilo je rečitije od svega što se na sceni može reći. Zatim Hefgen u Mefistu Klausa Mana, Sizif u Inspektorovim spletkama R.Marinkovića... itd. Izdvaja i najupečatljivije uloge iz ogromnog opusa koji je Kralj odigrao na tv u dramama i serijama, jer je bio i jedan od stubova igranog programa. (Srećom, film a posebno televizija, učinili su glumačku umetnost mnogo manje prolaznom nego što je ranije bila.) 

         Milovan Vitezović kaže da Petar nije birao uloge, ali su ga uloge htele.

„Sav srpski očaj iskazao je u drami Sve će to narod pozlatiti... Aca Popović mu je nudio koautorstvo za Čarapu... Harvud mu se divio.

         Njega je samo smrt mogla skinuti sa scene. Ako joj i tamo negde iza leđa ne sprema Miltonov Izgubljeni raj ili kazuje Disovu Nirvanu.“ Veliki pesnik je Petra Kralja pozdravio stihovima koji su takođe u ovoj knjizi.

         Kao i pesma Buce Mirkovića, kritičara. Koji je zabeležio kako je Kralj igrao kraljevića Hamleta u Dubrovniku, od svoje 26-te do 29-te godine:„Ni traga od zamorne tragičarske monotonije. Ako je izgubio nešto od svoje romantičarske velelepnosti Hamlet Petra Kralja je posedovao neposrednost i životnost jednog istinski tragičnog subjekta.“ U eseju Od Tole do Strindberga piše i o savršenoj igri u Noći tribada gde je Petar bio Strindberg i o mnogim drugim velikim predstavama...

         U jednom od svojih najpoetičnijih tekstova teatrolog Jovan Ćirilov piše:

U svakodnevnom životu za Petra Kralja bila je tipična neka vrsta ustreptalosti, ... nekakav oblik sumnje, samokontrole i pokušaja da se razumeju apsurdi sveta. Ta ustreptalost bi nestala na sceni, ustupajući mesto uverljivosti svega što bi na sceni stvorio. Ćirilov sluti da je elemenat tajne Petrovog ogromnog dara njegov autentičan smisao za poeziju... Zamolio sam ga da mi na grobu umesto uobičajenih govora samo on kaže neke stihove po svom izboru. Ostao sam i bez toga. Dakle, smatrao sam da treba da živi duže od mene ne samo zato što je bio punih deset godina mlađi već što je potrebniji pozorištu.

         Na sve to Petar bi rekao, kao što je već rekao:

         „Ja sam običan čovek. Bog mi je samo dao mogućnost da uz pomoć dobrih pisaca i misli koje su oni zapisali kažem nešto pametno ljudima. Taj dar koji imam nikada nisam izneverio, a poštujem ga i danas. Sve drugo je kod mene sasvim obično - volim da pijem, da se družim sa raznim ljudima, da igram lopte...“

         Zatim sledi dvadesetak strana o sportskoj strani Petrove ličnosti gde njegovi dugogodišnji košarkaški suigrači i kasnije teniski partneri svedoče kakav je on bio sportista. Kao i u teatru i u sportu je bio i timski igrač i solista. Jer, igra je igra.

         Pesnik Jakov Grobarov veli: Jednom mi je dao pare da platim struju. Ja sam te pare propio. On je to čuo i rekao mi „Daj te uplatnice, ja ću da ti platim struju.“ I tako je i bilo.

         Ljuba Milunović, slikar, doživeo je Petra Kralja kao osetljivog čoveka, preosetljivog, vrlo obrazovanog i uvek spremnog da pomogne. Nikada nije odbio da otvori izložbu... što je inspirisalo Ljubu da mu naslika i pokloni portret.

         Dragutin Balaban Bajka, pod naslovom Čim ga vidiš već ti je dobro, a kako je njemu? kaže da je Petar čovek koji nikada nije promukao, što zvuči fantastično s obzirom na to koliko je govorio, pio i pušio. Bajka, kao muzičar, misli da je Petar imao savršeno impostiran glas, kao da je završio solo pevanje, premda pevao nije.

         Dušan Stojanović, mladi kantautor, napisao je Petru pesmu Poslednji aplauz i angažovao muraliste da naslikaju veliki Kraljev portret na jednom beogradskom zidu.

         Rajko Škrbić, obućar sa Dorćola, priča kako mu je Kralj rekao da je i on Šuster, pošto igra naslovnu ulogu u istoimenoj drami Duška Kovačevića i kako ga je pozvao na predstavu, pa kasnije još svratio i da ga podseti. „Način na koji je ugostio potpunog stranca svojstven je čoveku koji je porastao samo do deteta. I bio je dete, potpuno i predano... Pera, čovek koji je bio blistav u svim ravnima postojanja, ostavio je svima nama, sa kojima je delio svoje plime lepote, žive uspomene i snažan primer kako treba disati.“ Pošto ovako piše,  jasno je zašto je ovaj obućar postao legenda svoga kraja i Perin drugar.

         „Nisam bio nikakav zavodnik, ali često sam bio zaljubljen. Nisam imao potrebu da stalno budem pored nekog niti da udaram recke. Volim da kažem kako sam konstantno bio lirski zaljubljen ali nikada nisam znao zašto to zovu platonskom ljubavlju. Iako su mi te ljubavi ostale neuzvraćene lepo sam se družio i bez švaleracije. Bile su važnije neke druge stvari.“ formuliše Kralj svoj stav prema zaljubljenosti, ljubavi, druženju, prijateljstvu i prioritetima.

         U tridesetoj godini oženio se Ljiljanom Gazdić, glumicom Narodnog pozorišta, sa kojom skoro isto toliko godina bio u braku i dobio kćer Milicu Kralj, danas rediteljku.

         Balerina i koreografkinja Sonja Divac Perina druga supruga kaže: „Često sam samovala pored njega. Bila sam odbor za doček i ispraćaj, jer je on toliko radio... znala sam za njegove pešačke ture i obilaženje bistroa i kafanica na putu od kuće do pozorišta... nije u kuću unosio nervozu pred premijeru, kada je učio uloge, spremao predstave. Sve bi to sa lakoćom uradio.“         

         Pod naslovom Ulice i častilišta Petra Kralja ćete naći njegov opis tih putanja od kuće ka teatrima, sve sa kafanicama, bifeima, bistroima, mesnicama, svim mestima gde se može svratiti na čašiću razgovora „s'nogu“. Izgleda da je tako akumulirao energiju i koncentraciju za igru, nalazio inspiraciju za različite likove koje je igrao. Glumci su veliki posmatrači.

         O jedinici Milici rekao je: „Još kao mala znala je šta hoće. Zato joj je bilo lako ispuniti želje...“ A ona je o njemu veli: „Petar  nikako nije voleo kada mu kažem da mi je dosadno. - Postoji toliko stvari koje možeš da radiš, čitaj piši crtaj, igraj se... Da se čovek raduje malim, naizgled nevažnim stvarima, to je bio neki njegov moto. Umeo je da se raduje životu.“ Ovo je, dakle, još jedan veliki talenat koji je Petar dobio od Boga (ili već od koga?) a koji nije deo glumačkog dara. Ima slavnih glumaca - namćora. Često se misli da je životna filozofija, optimizam ili pesimizam, plod iskustva, znanja, odluke ili razuma. Možda ponekad i jeste, kod vrlo superiornih umova, ali uglavnom je dar. Talenat za radost. Koji ne znači da čovek ne vidi realnost.

         „Poslednjih godina bio je razočaran onim u šta se pretvara pozorište. Pozorište u kojem se ne ceni veština i iz kojega publika beži... Zgražavo se nad modom da glumac nije važan... Pera je s jedne strane bio kao dete a s druge je imao mudrost jednog starca.“ - veli Milica, koja još ne zna kakvi su mudraci klinci. O Petrovoj bolesti, u kojoj je bio dostojanstven i veličanstven, kaže:

„U svom tom užasu koga smo bili svesni, proveli smo divno leto. Kako mogu da kažem divno? Zato što je provedeno u čistoj ljubavi. Zato što je moj otac bio okružen ljubavlju i to je znao.“

         Kuma i inspicijentkinja, gospođa Olga Stojković, pod naslovom Glumcu je potrebna nežnost priča kako je Petar bio izuzetno pouzdan glumac, precizan, i odgovoran. Pred svaku predstavu ponovio bi tekst „... jedino je ponekad bio problem da ga naterate da počne predstavu... nije voleo da započinje... ali kada bi izašao... sve bi bilo u savršenom redu.“

         Mlađi kolega Tihomir Stanić veli: „Petar Kralj je čuvar mnogih tajni... Zato ja... i sad često pričam sa njim, poveravam mu se i osluškujem njegov plemeniti glas“. Na nepune dve strane opisuje vrlo dramatičan doživljaj preranog odlaska kolege Miše Žutića, koji su Tika i Pera proživeli zajedno. Stanić je odabrao jedan veliki događaj koji ih je vezao i jednu divnu Petrovu osobinu.

         Glumac i hroničar Ateljea 212 Caci Mihajlović nije uspeo da odabere šta mu je najvažnije, pa je na 20 strana (sa fotosima) pokušao prepričati skoro celu saradnju i druženje sa Petrom, što nije moguće. Iz obilja uspomena, koje idu od Cacijevog uskakanja u Ibija preko tv prenosa sahrane „bele i plave ljubičice“ koju gledaju u prekookeanskoj hotelskoj sobi, pomena Zoranu Radmiloviću i Ljubi Moljcu 1989. u  manastiru Praskvica, te Cacijeve pesme o Kralju sa rimama „malj-Kralj, voli-boli, vetra-Petra...“ sve do nenajavljenog dolaska u Perinu bolesničku sobu...

         Pod naslovom Voleo je reč omiljena Mira Banjac, sa smislim za bitno imanentnim svom glumačkom daru kaže da je svaka Petrova reč, u ulogama, u poeziji, svaka privatna reč “... uvek imala pokriće i bila zaštićena velikim darom i velikim predobrim čovekom. Pera je istinski bio riznica dobrote.“     (Neki ne znaju da je na sceni glumcu nužno pokriće, misle da je dovoljno opravdanje, ali razlika između pokrića i opravdanja je kao razlika između zlatne poluge i potrošačkog kredita, rečeno bankarskim jezikom, jer se radi o vrednosti a ne o ceni.)

         Pisac i reditelj Dušan Kovačević živo priča o sećanju na 1967. godinu (kao da je bila juče) kada se kao stariji maloletnik „drogirao duvanom“ i „divio se lakoći s kojom je (Pera) igrao kao da je gluma nešto najlakše i najprirodnije što čovek može da radi.“ Od toga dana pa do odlaska Petra Kralja prošlo je 45 godina, od kojih su 30 Pera i Dušan proveli u saradnji i prijateljstvu. „ U Doktoru Šusteru igrao je 10 godina doktora i brata Seke Sablić s kojom se ~nadigravao~ u likovima detinjastih staraca koji se dobro sećaju onoga što je bilo davno, a zaboravljaju šta su toga dana pojeli za ručak.“

         „Blag, tolerantan, talentovan, human, radovao se životu kao dete“ kaže filmski producent Zoran Šimšič, jer zna da je druženje sa Petrom bila privilegija.        Glumac Aljoša Vučković smatra da je Petrov apsolutni talenat za poeziju pojačan izostankom talenta za pevanje, ali je zato bio „slušator“ bez premca.

         Studenti koji su imali sreću da budu u jedinoj klasi Petra Kralja (od 1996 do 2000. godine) Mira Đurđević i Aleksandar Stojković Piksi pričaju kako ih je učio o značaju pauze i tišine i da će „kad nauče da govore stihove, proza biti mačji kašalj“. Kako su imali ispitnu predstavu u gornjem foajeu Ateljea tokom bombardovanja, a bez struje. Kako je Pera za dva sata, uskočio umesto obolelog Đuze Stojiljkovića u Gospođu minisarku u ulogu Vase i odigrao perfektno. Kako su igrali zajedno sa njim u Jazavcu pred sudom  Banjalučkog teatra, gde je igrao često i rado, te su mu dali ulicu u znak ljubavi i zahvalnosti.

         Poslednji naslov Moj drug Petar potpisuje slavna koleginica i kuma Svetlana Ceca Bojković i kaže: Dve-tri nedelje posle njegove smrti prolazim pored čoveka sa šeširićem koji svira usnu harmoniku u podzemnom prolazu. Mislim na Petra (koji je uvek davao) i ubacim novčiće. Čovek me pozdravlja podigavši šešir i kaže: Hvala Vam, ovo ću popiti za našeg Pericu.

         12.maja 2012. mala scena Ateljea 212 dobila je ime velikog glumca.

         Na poslednjih 26 strana monografije je reditelj Marko Misirača pedantno pobrojao sve uloge Petra Kralja u teatru, televiziji, emisijama iz kulture...

         Da nije šetao od kuće do teatra, ne bi stigao ni da živucne od tolike glume.

         Priznajem da sam, na bazi predrasude o monografijama, imala naslov za ovaj prikaz Spomenici od papira. Shvativši da grešim, tražila sam tačan naslov.      Kao što su sve Petrove uloge, svi likovi, sve recitacije poezije, plodovi njegove ljubavi prema životu, publici, partnerima, rečima, pesmama, dramama, komedijama, ulicama, igrama i uživancijama... tako su svi tekstovi i fotografije ove monografije Plodovi ljubavi njegovih prijatelja, scenskih i životnih partnera, kelnera, pesnika i akademika... plodovi ljubavi prema Petru Kralju i njegovom stvaralaštvu.

         Uključujući i autorku koja je ovoj knjizi posvetila godinu dana života i rada. I izdavača koji se odvažio na kulturni podvig.

                                                                           Mirjana Ojdanić