|
KUČKA, DUŠICA I MAGNETNA OGRLICA
Telefon je zvonio u nevreme, posle ručka, oko trojke, kad niko vaspitan ne telefonira bez prevelike potrebe. Trgao me iz popodnevne dremke i smesta bih upotrebila bogatstvo srpskog jezika, za pominjanje predaka, bogova i seksualnih radnji, samo da na drugoj strani žice nije bio očajan ženski glasić: - Dobar dan. Ovde Eterna Vita grup izvukli smo vaš broj i postali ste dobitnik naše magnetne ogrlice... (ne nosim ogrlice, ali imam razne drugarice koje to nose i koje imaju sve više i sve bližih rođendana, pa daj da saslušam osobicu, kad me već probudila i poremetila mi varenje!) ... potrebno je samo da sa još najmanje jednom a najviše tri osobe starije od 35 godina dođete na našu prezentaciju u restoran Talir, kod Hale Pionir. Mogu li da vam pošaljem pozivnicu? - Dobro... Pošaljite... – zevnem ja – a osoba meni izdiktira moju adresu sve sa brojem stana! Izguglali me u telefonskom imeniku, očigledno. Izem ti globalno, globalnu informatiku. Kad sam se probudila nađem se u nebranom grožđu. Koga da zovem na dosadnu prezentaciju, to se prijateljima ne radi a sa neprijateljima ne mogu da sedim. Dosetim se dveju komšinica (u najširem smislu te reči, mislim obe su sa Karaburme) koje možda ne bi bile gadljive na tu stvar (kao što sam ja). Deca su nam zajedno išla u OŠ, sad su istina posvršavala fakultete, nismo se videle od poslednje slave, daj da se podružimo malo. I da prošetamo, proleće je došlo... Stigla pozivnica, proverim ja moje drugarice, čak smo se i obradovale što ćemo se družiti, nikako da uhvatimo vremena ni da se organizujemo, a sad je ovo kao neki povod. Ručak o trošku magneta, mo'š misliti! U pozivnici je pisalo da je ručak u tri, dolazak treba da se potvrdi najmanje 5 sati ranije. Bila je za 2 do 4 osobe što je takođe trebalo javiti. Javim dan ranije da ne bude zezanja, pozvala sam ozbiljne žene, jednu moramo sa posta izvaditi. Doduše, po isteku radnog vremena, ali ko još radi samo do kraja radnog vremena, nije ona u državnoj službi?! Sa drugom, koja nije ni u kakvoj službi nego sa 800 000 Srba radi na crno, dogovorim se da mi naiđe pred zgradu pola ure pre zakazanog provoda da bismo pešačeći do istoga potrošile barem deo kalorija kojima će nas tamo nakljukati, jer smo beskarakterne babe nesposobne da preskoče desert. Bila je tu u 14.30 tačno kad sam se ja spustila niz stepenice. Obe smo držale u ruci po mobitel što bi rekla bivša braća, spremne da uložimo prigovor ako dođe do eventualnog kašnjenja do koga naravno nije došlo. Kraj nje je bila debela džukela... Ne mogu da verujem svojim ćoravim očima da je povela džukca u restoran na ručak i prezentaciju magneta! Man ako životinja ima neki zdravstveni problem, pa da se to reši putem magnetizacije? Onda OK. - Vratiće se ona kući...- kaže Dušica - Ajde, Astra idi kući, nemoj da me pratiš! - (Dušica je moja drugarica, a Astra je kujica.) Da li kučka nije znala srpski ili se samo pravila Englez, nemam pojma, tek pratila nas je uporno mada šepajući. I posebno se meni muvala pod nogama, stalno sam se plašila da ću je nagaziti, da će me spetljati pa ću pasti pravo na kolovoz pod točkove besnih kamiona ili raspadnutih autobusa... - Što si, bre toliko nagojila ovo kučište, pretvorila si je u krmaču, vidiš da ti šepa, nije to zdravo...- to se ja ko nešto bunim, ako se išta čuje dok gibamo niz Banditen štrase odnosno Partizanski put, što su ga prekrstili u Dragoslava Srejovića... Al ga usrećiše, mislim Dragoslava! - Ma, na dijeti je, jede lajt ... (nisam čula šta lajt, prođe neko razdrndano vozilo). Znaš da su je odveli šinteri da je sterilišu i vakcinišu ali su je vratili. Pola smo Beograda zvale ja i gospa Nata, to mi je komšinica isto keroljubac... Astra, bre vrati se kući, vidiš da si žedna...- kučka se i dalje pravi Englez i preferira gibanje među mojim patikama . Pogotovo kad naiđemo na tuđu kučeću teritoriju pa se na nju okome domicilne lutalice se iskrlještenim očnjacima i lavežom kao da im je stigao gospodar prigradske džungle, a ne debela klimakterična kujica Astra. Bože, i dandanas se zabezeknem koliko sam se zabezeknula kad sam prvi put otkrila na koga se najstrašnijim lavežom okomljuju čopori pasa lutalica koji inače lenjo džonjaju po trotoarima. Na druge džukele! Na srodnike! Ne na ljude, ni na mačke. Ponekad na konje sa kojima Cigani, izvinite Romi, dolaze po sekundarne sirovine, ponekad na motoriste, ali na nepoznate džukce obavezno, strasno i glasno. Mada... i mi ljudi lajemo na ljude neuporedivo češće nego na mačke npr... Kod Bogoslovije, kako uđosmo u saobraćajni krkljanac Dušica izvadi povodac i zakači Astru ne bi li je bezbednije provela preko kružnog toka gde su pešaci poslednja rupa na svirali. Ni meni nije lako ali Astra se obeznanila od straha. Šepa na sve četiri. Iz moje nove Nokije javlja se naša treća drugarica Nada koja nas već čeka u ulici Čarlija Čaplina gde je u broju 39 zakazan provod. - Kaži joj da ponese malo vode, Astra je žedna. – infiltrira se Dušica u našu spiku. - Ma, nema ona pametnija posla nego da poji tvoje žedne džukele po Paliluli! – negodujem ja ali ipak obaveštavam Nadu o kerušinoj žeđi... - Nije valjda povela kera u kafanu? – šokira se Nada i kaže – Već sam izašla na ulicu, jedino da se vratim na posao po vodu... - Nemoj da se vraćaš! – odlučujem ja, sad već prilično besna na četvrtu članicu našeg trija, odnosno na Astru. Međutim, kad stigosmo na kritično mesto Nada je baš čekala da se vrati čistačica sa vodom... - Kako će ona da pije iz flašice, časti ti? – ja, priznajem, postajem prgava i mrka. - Pa daću joj ja iz ruke, samo opušteno! – kulira Dušica. Stvarno je pokušala da napoji kučište iz šake ali je debela odbila sa indignacijom. Ona pije samo iz bara. Iz bare! Dobro dođosmo do Hale Pionir i počesmo da je obilazimo u potrazi za restoranom Talir. Što je malo potrajalo jer se u njega ulazi iz ulice Zdravka Čelara, mada se možda vodi na Čarlija Čaplina. Kad je Ivo Lola Ribar postao Kralj Aleksandar, što ne bi Čaplin bio Čelar?! Stigosmo u 3.03. U petnaest i tri minuta! Ali nas na vratima dočeka osoba koju ne bih opisivala, sa imenom Nikola Kljajić ili Kljajević i reče da nas ne može ugostiti jer kasnimo a ima mesta samo za dve osobe, dok smo nas tri... Puknem ko kasetna bomba! - Mladiću, jeste li vi normalni, pa vi ste mene zvali, vi ste mene davili da dođem i povedem svoje prijatelje! Ja sam još juče potvrdila dolazak tri osobe! Mi smo prešle 5772 koraka da bismo došle dovde... - urlam ja, ne samo što sam ponižena, nego takav mi je temperament buran, a karakter mi preglasan. Časna reč bilo je tiše dok sam bila mlađa i koristila nokaut kao oblik fizičke komunikacije! Brže, jednostavnije, razumljivije i efikasnije. Ali stigoše jebene godine. Ljigavi ne skida falš osmeh sa njuške ali « ne može da nas ugosti nego neka ja zovem centralu i neka me oni ubace u neki drugi termin»! Utom dolaze još tri osobe koje on ljubazno uvodi. Ja zovem centralu i protestvujem. Centrala zove Nikolu i nadam se nabraja mu pretke što frontalno, što rektalno. On se smeška onim svojim falš smeškom. Obraz ko opanak, obraz pod opankom! Eto ti kapitalizma, Srbijo, potrošačka kolonijo... Nada kaže – Neka ti daju ogrlicu i idemo negde na kafu! – Ja to ponavljam falš osmehu! Koji će mi ogrlica, imam bar tri kod kuće! Imam i narukvicu i magnete za na slabine kad me nešto ušine i skupocenu mešalicu za vodu sa žabicom na vrhu. Sve me to Ruža navukla da kupim i da živim doživotno. Dobro, Ruže nema u ovoj priči, ali mi ni ogrlica ne treba, nego sam se uskopistila, ko da nisam prošla klimaks i osećam se posrano i poraženo. Pa pošto, kao što napomenuh već izvesno vreme ne koristim kroše, ne znam kako da smirim adrenalin, ne znam da se povučem bez borbe, ne znam da gubim. Zateklo me ovo starenje nespremnu, da sam znala da je tako gadno ne bih ni počinjala. - Ma turiću ih u novine, barabe smrdljive! – to kao nešto pretim... - Pa turi ih, ne znaju, siroti, s kim imaju posla! – kulira Dušica sa apostolskim mirom, dok kelner koji ju je čuo kaže: - Ne pominjite restoran, mi nismo ništa krivi! – i izgubi se negde. Evo priznajem da nisu ništa krivi ali ne mogoh da ih preskočim, jer bi priča izgubila od verodostojnosti. Onda se pojavi Nikola Klj i ljigavo mi pruža ogrlicu. – Izvolite, gospođo! - Ovo je kelner intervenisao, sigurna sam. – veli Nada, vidi se da joj nije prijatno. - Pazi sad kad ispadne da smo izvisili jer si ti povela kera!- smejem se Dušici dok napuštamo lokal i ponovo zovem baznu gospođicu u centrali Eterna Vitae... - Dobila sam ogrlicu, gospođice, ali ćete vi ipak završiti u novinama, ovo je neopevani bezobrazluk šta vi radite ljudima! – urlam u moju novu Nokiju ni krivu ni dužnu. Krste se prolaznici na drugoj strani ulice... - Pa, gospođo, ipak nije bio red da dovedete kera! – vadi se gđica podmuklo. - To je pas lutalica, nije naš! – vadim se i ja jednako podmuklo. Prekidam vezu i izvinjavam se Astri. – Izvini Astra što sam te proglasila lutalicom, ne mogu da dozvolim da me telefonska kučka pobedi u lajanju. - Pa ona i jeste lutalica... - smeje se Dušica, još uvek držeći Astru na povocu. - Kako, bre, zar to nije tvoja kerušica? - Naravno da nije. Moja je Asja ostala kod kuće. Nisam idiot da vodim kuče u kafanu... – smeje se još veselije, Dušica – Kako si mogla da ih pobrkaš? Pa moja je Asja mala i čupava, a vidi ovu Astru kolika je! Mislim stvarno! Nema ni tri godine kako sam videla njeno kučište u mraku. Na osnovu čega da je razlikujem od debele Astre? Crne. Dlakave. Laju. Ime im skoro isto. - A zato ona nikako nije htela da ode kući kad si je terala?! Nema kuću, jadna... - Šta bi bilo sa njom da smo mi ušle? - pita Nada - Čekala bi me ispred. Juče me je čekala dva i po sata pred domom zdravlja. Odavde bih joj možda iznela kakvu bajatu šniclu... - Ko što si joj iz doma zdravlja iznela bajat penicilin? - gunđam, misleći kako će mi ovaj glupi stres skratiti život za toliko za koliko ne može da ga produži ni magnetni severni pol! Još uvek uzrujana i ponižena i vodim svoje drugarice u malu konkurentsku kafanicu sa druge strane hale Pionir, gde radi jedna jedina fina devojka, koja nam je skuvala tri sjajne domaće kafe, servirala nam sa ratlukom. Sve za 150 dindži! Sele smo u malu bašticu sa nekoliko stolova. Ni pas joj ne smeta, kaže ovde svi dolaze sa psima... Slobodnija Srbija... Ne mogu da se naizvinjavam drugaricama. Nudim neki pljesak ili ćevape, ima kod fine kelnerice, ali one neće ionako su na dijeti. Kao i ja. Astra se ispružila pod stolom i kunja. Skidam onu magnetnu ogrlicu sa desnice ruke i stavljam joj oko vrata. - Evo ti, debela, možda ti pomogne za tu tvoju šepavu šapu! – ništa ona. Ni hvala, ni izvini. Uličarka. – Ej, ako se od ovog magneta pretvoriš u lavicu, nadam se da ćeš da pojedeš gnjecavog Nikolu Klj. – smejem se ja, ali i njega mi je žao. Imam jednog bratića koji se bavio takvim poslom. Danas je nezaposlen, sa ženom nezaposlenom i dve kćeri. Kad smo se sa dodatnih 5632 koraka vratile na Karaburmu i taman ušle na mirnu domaću teritoriju, Dušica odjednom opet odnekud vadi povodac i vezuje sirotu kujicu. - Što je vezuješ, pusti je sad... – borim se ja za pravo sirote životinje. - Ma, zbog onih Cigana tamo! - objašnjava Dušica i pokazuje na kola koja vuče kržljavo belo konjče. - Nisam znala da si rasista! – zgranem se ja. - Nisam ja, Astra je! Tako je ispalo da sam magnetnu ogrlicu koju sam pod cenu streščine iščupala od promotera Eterna Vitae, poklonila jednoj običnoj uličnoj rasistkinji. Debeloj kučki koja živi u ulici Patrisa Lumumbe ispred broja 53. Sudbina? Mislim sudbina ogrlice...
(PS. Od jedne rodjake kojoj poslah priču, da je nasmejem, dobila sam ovaj meil: Ciga s belim konjem je Anson, imamo njegov broj mobilnog okacen u ofisu, pa kad nam se nakupi papira i starih kutija, zovnemo ga da dodje, reciklaza... Jednom je konj kakio na prilazu, pa nam je sutradan furiozno uletela predstavnica vlasnika prostora i sokirala moje kolege koje nisu znale sta da joj odgovore, nije nas konj, Ciga doduse, vec nekako dodje nas... Jedva resismo to.) |