|
ISTINE I IZMIŠLJOTINE (sa stanovišta lika i svedoka)
Mirjana Đurđević LEŠ U FUNDUSU humoristički roman Izdavač LAGUNA Beograd 2012.
„Mirjana Đurđević (1956) napisala je seriju od šest parodija na kriminalističke romane s detektivkom Harijetom u glavnoj ulozi Ubistvo u Akademiji nauka, Parking Svetog Savatija, Deda Rankove riblje teorije, Jacuzzi u liftu, Prvi, drugi, treći čovek, Čim preživim ovaj roman, Leš u findusu ... „ Sve sam lako pročitala i slatko se nasmejala. Pre, između ili posle ovih napisala je još šest romana bez detektivke od kojih su mi dva drpili, a jedan nisam dočitala pa o njima neću ovaj put. Leš u findusu jedini je čekao sedam godina. Tj. nije čekao baš lično leš nego roman da bude obnarodovan. Ne što niko nije hteo da ga objavi, taman posla, otimali su se, nego... to i nije najbitnije! Bivša inspektorka za krv i sex MUP-a RSR, bivša srpska prekobarska dijaspora, bivša supruga Docina, bivša šefica Lakijeva, bivša tragačica za odbeglim naslednikom mačorom Begemotom, ukratko više bivša nego buduća, a trenutno privatna detektivka Hari dolazi u Malu komediju radi čuvanja silikonske starlete Jelene. Jeca je ćerka počivšeg organizovanog krimosa a poćerka „doministra“* policije Dabe, koji se udao za njenu lepu majku tajkunku, pa sada pazi heroinu Jelenu kao malo kokaina na dlanu. Gde HEROINA znači „na heroinu“ a ne junakinja kao što je značilo u davna naivna vremena. Hari je angažovana pošto je rediteljka Olga zbog erupcije testosterona koju Jelena uzrokuje samom svojom plavom pojavom, odbila da joj na probama sede trokrilni ćelavi plakari (testosteronci) koji heroinu napolju štite od poroka. Ili naopako? Pri prvom upoznavanju sa teatrom Hari ugazi u gov. Ne u „government“, kao što bi e-mail kratica kazala, nego u ono što prilično liči, isto miriše ali nije za finije medije. Proizvođač nemile materije može biti klošar Bogoljub koji živi tu u ferzenku ispod scene, gde su ga dekorateri humano smestili da bi ga fizički eksploatisali ili pak njegov mačak Mefisto. Bogoljub i Mefisto, su samim svojim imenima, osim pomenute materije, takođe metafora teatra. Detektivkin ugovor na 3000 eu napravljen je kao za stručnog saradnika na scenariju pa je rediteljka zloupotrebljava i u te svrhe. Malom komedijom vlada preljubazna knedla Lenka sveprisutna i neuhvatljiva žena- senka, kontrolfrik-lik za koju Olga tvrdi da ima 2000 godina ali će se ispostaviti da je slagala za 1917 godina. Hari i Lenka ostvaruju anripatiju na prvi pogled, koju Olga navodno neguje odavno. Na toj klimavoj podlozi i na tandemskoj igrici otimanja reči iz usta, bazira se Olgino neplanirano prijateljstvo sa Hari. Uprkos nadzoru Jelena se jedared ozbiljno „uradi“ te šifonjeri kao pomoć dovode i vučjaka Reksa stručnog saradnika MUPa za narkotike, ali on ništa ne nanjuši pa ga ostavljaju Hari kao podršku, naravno uz hamera za prevoz kera... Kako-tako stiže i premijera, posle koje ansambl odbija da čoporativno ide na prijem i poklonjenje kod mame tajkunke i pandura Dabe, nego traže svoj koktel u svom bircuzu, pa im gospa Lenka zatvori bife na sveopšte ogorčenje umetnika i gostiju. Zatim Lenka nestaje ali svi danima veruju da su je tu nedavno opazili kako je šmugnula ili virnula. To zbog njene patološke navike da se šunja. Tako da se nestanak stvarno potvrdio tek kada se Lenka pojavi kao pravi leš u lažnom mrtvačkom sanduku, pred publikom, usred scene, u petoj reprizi. Ne bi je ni tada otkrili da Jeca trapavica nije zapela i slučajno otvorila sanduk od šperploče. Odakle pravi friški leš u falš sanduku??? - raspliće spisateljka vrlo originalno do kraja romana, ali vam to neću prepričavati da vam ne pokvarim garantovano lud provod. Ali! Provod za provod a tante za kukuriku! Pošto je ovde od komadića moga žitija napravljena fikcija, ovaj prikaz mora preuzeti ulogu demantija, što je bezbolnija opcija nego da se autorka i ja sretnemo u nekoj od mojih komedija. Uja! Dakle, Istine i Izmišljotine u romanu MArijane ĐOrđević: Rekla jesam da u bespućima Aljaske Ameri ne kloniraju nabildovane delije nego male bucmaste dobroćudne babuške za total-kontrolu vesternizacije, tj. globalizacije i idiotizacije populacije. Nisam rekla da je Osoba svojevremeno davila pionire popravljajući im čvor na pionirskoj marami što je OZNA (koja sve dozna) zataškavala iz svojih interesa. To je rekao Panta i mada znam ko je njegov Poverljivi Izvor Informacije ne smem ga odati jer je on istovremeno i Zaštićeni Svedok V.B. 1939, a odavanje zaštićenih svedoka jako je kažnjivo u našem glavnom gradu, Hagu. I nikada nisam rekla da je knedlica besmrtna nego da su aparatčici večni kao soj, pa se čim jedan odapne, odmah pojavi novi isti takav da produži opstanak vrste bez ikakvog seksa. Kao što nikada nisam imala stvarno ništa protiv gospođe jer uvek zna kada izazove glavobolju pa kulturno nudi aspirin. Nikada nisam uzela u podelu tajkun-čedo. Uzeo je poznatiji kolega, ali to biće niko nije čuvao. Svi su jedva čekali da nekako nestane odmah po isplati toplog obroka koji je finansirao taja-tajkun. Priznajem da dosta psujem, ali nipošto tako monotono i nemaštovito, niti incestualno i eldžibitično. OK možda su moje psovke preteške za laku literaturu, ali uvek ostaju tačkice a ne da mi se ne vadi iz usta neki zaboravljeni organ! Nije tačno da je Hari dobila 3 somića evrića. Mira je dobila samo 500 do 600 za dramatizaciju. Pravnica, čudo od efikasnosti, je pisala ugovor celih mesec dana a ipak je u njemu ostavila ime Upravnika penzionisanog pre tri godine. Polupismeno računovodstvo nije primetilo grešku i ... zaboravite, bite! Nije istina da nam je posle premijere knedla zaključala glumački bife. Bio je otključan, samo što tamo nije bilo ni kisele vode, a kamoli premijerni koktel. Sveće za uspeh predstave u Svetoj Petki ne pali krojačica Mica (Marica) nego higijeničarka Persa koje, ne znam zašto u romanu uopšte nema mada je fantastik lik. Možda spisateljka nije primetila nikakvu higijenu u teatru? Netačno je da sam ikada u životu napravila Reform tortu, ali to nije razlog da se moja autorska torta koja nosi ime Anarhija ili Inspiracija, zavisno od toga kako ispadne, u literaturi ogovara i proglašava nejestivom. Nije jestivo uz pivo! Tačno je da autorka voli pivdžu a ne voli slatkiše a ja obratno i da je osim visine, težine i godine proizvodnje (gde ja vodim) te imovnog i bračnog stanja (gde vodi ona) ovo jedna od retkih razlika među nama. Kao što je tačno i da smo jednu demokratsku NG slavile skupa na NBGD. Ali ne same u soliteru nego u ovećem društvu na splavu kod Rice. Društvo je bilo toliko veselo da nam je preselo pa nam se prihtelo da ih pobacamo u Savu ali je ista odbila da ih odnese. Gadljiva Sava? Ne znam šta je Miru inspirisalo na pokušaj zagađivanja reke pijancima, ali mene je npr. startovala nekakva švapska oberbaba koja se nije odavala da li je LGBT funkcionerka ili je samo mislila da sam ja deda... Priznajem da sam priznala da sve teže podnosim starce što im se više približavam i da uobražavam kako mi se stalno keze „stižeš nas, dolaziš nam vršnjakinjo...“ Sećam se da sam vratila merač poritiska što mi ga je mati kupila za pola veka od svoga porođaja, ali se ne sećam da sam rekla da ću joj na groblje umesto cveća donositi kurtone. To prosto ne liči na mene, kao što ne liči Lepa Anđa od Anoreksije! Ne znam ni gde se kupuju, a nisam ni član nikakve NVO za borbu protiv side. To mora da je izmišljotina. Istina je i da sam rekla da je drogiranje potpuno deplasirano za mlade koji su ionako izdrogirani hormonima a da se narkotiku kao poroku treba odavati tek pod stare dane kao elegantnom i latentnom suicidu, poput her Frojda. Istina je takođe da smo jednom zajedno duvale, ali nismo same savijale, nego je pozvan stručni saradnik koji nam je demonstrirao smotavanje džointa i kako ga posle valja lepo sabiti o ekranče mobilnog telefončeta. Prošlo je od tada bar 10 godina a ja nisam uspela da postanem narkos jer nikada nisam kupila tako skup telefon. Istina je da smo se tada iskidali od smeha. Svi osim spisateljke koja je povratila dušu pošto je prethodno popila neki koktel sa belim rumom. Ni danas ne znam ko je tu ostao bez duše. Ona koja ju je povratila ili mi koji smo se tome ludački cerekali. Dakle smeh i džoint su istina, sve ostalo je izmišljotina. No istine i izmišljotine su kao žuč i med „smiješane najlakše se piju“. Nasuprot opštem mišljenju upravo izmišljotine čine i sasvim neverovatne istine uverljivima. Naprimer inspicijent Boban (uživo Slobodan) je apsolutno istinit, a deluje sasvim kao fikcija, zato što je teško poverovati da u Srbiji postoji čovek koji ćuti i radi. I to svoj posao, a ne tuđ. Jelda je neverovatno? A istinito! Bio bi upadljivo neuverljiv da se tuda ne mota i jedna mistična izmišljena žena u crnom koja ne radi ama baš ništa i za koju niko ne zna ko je i šta će tu... ali ona ga čini uverljivim! Jesam kupila krzneni prsluk u akciji „krznom protiv depresije“ ali to je bilo par godina pošto je roman već bio napisan. Prema tome romanijerka serka. Što se pak tiče vučjaka Reksa policijskog saradnika za narkotike, koga maskiranog u Janeza u kožnjaku sa natpisom MILICA (na slovenačkom Milicija) dovode u Komediju da nanjuši izvor kokaina - tu je autorka ispala vizionarka kao nebrojeno puta do sada tokom svog spisateljskog rada. Naime u vreme kad se odvija radnja romana Leš u fundusu, dovođenje pasa u teatar bilo je nedozvoljeno i nezamislivo. Danas, 6,7 godina posle već imamo teatre gde su kerovi veoma poželjni, ako povedu i kućne ljubitelje, odnosno gazde koji kupuju karte. Kako nam se teatar fantastično razvija na nizbrdici kulturne tranzicije, uskoro će tamo i dolaziti samo džukele. Ali, naravno pod uslovom da im se dozvoli da posle premijere izujedaju izvođače i autore. Kao kritičari. U svojoj naivnosti autorka na jednom mestu piše da u pozorište dolazi jedva 2% populacije, što je neopevani kompliment za teatar kao instituciju! Radi se naime o jednom i po promilu, znači jedan i po od somića a ne dvoje od stoje. A i taj bedni promil i po su mahom neozbiljne gospođe u ozbiljnim godinama, mahom onakve kakve čitaju i Mirine i ostale romane. Ipak, dabogda joj se ove reči pozlatile. *Doministar je valjda zamenik ministra na hrvatskom jeziku koji se tako brzo razvija da ga misao ne može stići. Ako im se otcepi Dalmacija mogao bi se zvat uzmnistar, priministar, krajministar... Jezik im je toliko bogat da bi se mogla otcepiti i Slavonija, čak i Lika ili Banija bi mogle, kad bi imale stanovnika....
Mirjana Ojdanić
|
