Pod pritiskom Zapada svake godine gledamo i slušamo hoće li biti gej parade ili je policija nesposobna da zaštiti gejeve od sadista, ali niko ne pominje da li policija želi da zaštiti žene od sadista. Neki čak tvrde da bi žene, kao marginalizovana grupa, trebale da se pridruže pederima i da tako posredno dođu do svojih prava! Žene jesu marginalizovane, ali one nisu manjina, nego većina! To je kao kad bi se Dunav ulivao u Mirijevski potok! Jednom sam posetila ženski zatvor (igrale su moju komediju Doba baraba, pa su me pozvali na probu da malo pomognem) i tamo sam videla nesrećne žene koje strpljivo i trpeljivo odležavaju predugačke kazne za samoodbranu, koja je kad su ove žene u pitanju okvalifikovana kao “ubistvo s predumišljajem”. Znači ako je muž mlati 20 godina, a ona mu ne može ništa jer je jači i boji ga se (strah je gori od okova), i onda joj dozlogrdi pa jednog dana kad on pijan i upišan padne, ona shvati da bi se mogla osloboditi ušicom od sekire, e to se ne smatra samoodbaranom nego predumišljajem. Pa tako one robuju po 15 godina zbog slobode. Događa se i da oca umlati maloletni sin, tek dorastao do sekire, ali se mati, spasavajući dete, prijavljuje kao ubica...

        Podsetimo: 12.11.2012. Musić je u svom stanu u Novom sadu surovo pretukao Vladislavu, zadavši joj, kako je na Sudu utvrđeno preko 50 manijačkih udaraca, od čega je ona umrla užasnom smrću. Pobegao je a policija ga je ubrzo uhvatila na području Novog Pazara. Osuđen je na 35 godina. Što se možda čini dovoljnim s obzirom da je maksimalna kazna 40, a on bi izašao u 62-oj (ako ne bi bio pomilovan, a bi). Ali s obzirom na činjenicu da se Vadislava neće vratiti nikad i da joj je on oduzeo najmanje 50 godina života (ako je prosečan životni vek žene u Srbiji 76,7 godina, kao što vele statistike) bilo bi logičnije da je osuđen barem na 50 godina, ili na ono konačno što je ukinuto u ime ‘humanosti’.

        U Murakamijevom romanu 1Q84 jedna od glavnih likova je mlada Aomame, instruktorka borilačkih veština i trener, koja se fakultativno bavi ubijanjem siledžija, a po narudžbi izvesne bogate gospođe Ogate. Ubija ih brzo i bezbolno, bez kapi krvi, ubodom u čvor života. Aomame je, dakle, ipak plaćeni ubica, bez obzira što to radi iz vlastitog ubeđenja. Ali, dok čitate preko 1000 strana ovog romana uopšte vam ne smeta što ona njih “seli na onaj svet” nego - zašto bezbolno?! Oni ne zaslužuju bezbolnu smrt! Time što je Aomame pozitivan lik Murakami ukazuje na jedno od najvećih licemerja ove civilizacije - ukidanje smrtne kazne. Ma koliko je Dostojevski smatrao užasnom, užasna naravno jeste, ipak je strašno licemerno da fašista Andreas Brejvik pobije 76 mladih, nevinih ljudi i dobije 20 godina konfornog zatvora. Nije humano već licemerno!

        Takođe je licemerno da se zbog “proceduralne greške” ponavlja suđenje za dokazano ubistvo, da se muči porodica žrtve i da se troše državne pare ove siromašne zemlje. Kad bi ubio ubicu svoje kćeri (koga, naravno, sada čuva policija) nesrećni otac Vladislave Červenko dobio bi bar 10 godina zatvora, i on će kao miroljubiv čovek da štrajkuje glađu do svoje smrti. Možda će ga, isto na bazi lažne humanosti, ako zanemoća prikopčati na medicinske aparate i naterati da i dalje živi sa svojim bolom. A ako umre, ko će biti kriv za njegovu smrt?

        Dvadesetih godina prošlog veka negde na severu Vojvodine jedna je Mađarica osuđena (mislim na smrt, ali nisam sigurna) zbog trovanja navodno preko 40 muškaraca - siledžija, počev od svog muža. Trovala ih je arsenom, što u Vojvodini nije teško pošto ga ima u svakom bunaru. Otapala je one trake za hvatanje muva i pojila, očigledno solidno pijane pacijente (jer, ko bi to inače popio?). Kad bi joj došla neka nesrećnica po savet jer je muž “ubija od batina” ona bi je pitala: A što ti, kćeri, njega ne otruješ? Pa bi je poučila kako.

       Prijatelji su me nagovarali da napišem dramu o njoj, tvrdeći da je to moja tema.