U nedelju 9.2.2014. pojavila se užasna vest da
je Apelacioni sud u Novom sadu ukinuo ubici
Darijanu Musiću (27) presudu za brutalno ubistvo
Vladislave Červenko (25) i da će mu se suditi
ponovo zbog nekih navodnih proceduralnih grešaka.
U ponedeljak te vesti više nigde nije bilo, a
jezive činjenice prosto su prepuštene zaboravu!
Mediji su nastavili da nas kljukaju predizbornim
izjavama, demagogijama i lažima. U kojima nema
čak ni obećanja da će se neko nekad pozabaviti i
nasiljem koje se u ovoj zemlji tradicionalno
vrši nad ženama. Niko ne smatra potrebnim čak ni
da slaže na tu temu! Prosečno jednom nedeljno u
Srbiji neki muž ili momak ubije neku ženu ili
devojku i to postane jutarnja vest koja se do
podneva zaboravi. U našem narodu postoji izreka
“ubio je od batina” što znači da je mlaćenje
žene ovde tradicija. Statističari tvrde da su za
povećani broj razvoda danas krive žene jer
“odbijaju da trpe ono što su trpele njihove
majke i bake”. Smatra se da muž ima pravo da
bije svoju ženu a žena ima pravo da bije svoju
decu - i tako se tradicija nasilja u porodice
prenosi s kolena na koleno.
Pod
pritiskom Zapada svake godine gledamo i slušamo
hoće li biti gej parade ili je policija
nesposobna da zaštiti gejeve od sadista, ali
niko ne pominje da li policija želi da zaštiti
žene od sadista. Neki čak tvrde da bi žene, kao
marginalizovana grupa, trebale da se pridruže
pederima i da tako posredno dođu do svojih prava!
Žene jesu marginalizovane, ali one nisu manjina,
nego većina! To je kao kad bi se Dunav ulivao u
Mirijevski potok! Jednom sam posetila ženski
zatvor (igrale su moju komediju Doba baraba, pa
su me pozvali na probu da malo pomognem) i
tamo sam videla nesrećne žene koje strpljivo i
trpeljivo odležavaju predugačke kazne za
samoodbranu, koja je kad su ove žene u pitanju
okvalifikovana kao “ubistvo s predumišljajem”.
Znači ako je muž mlati 20 godina, a ona mu ne
može ništa jer je jači i boji ga se (strah je
gori od okova), i onda joj dozlogrdi pa jednog
dana kad on pijan i upišan padne, ona shvati da
bi se mogla osloboditi ušicom od sekire, e to se
ne smatra samoodbaranom nego predumišljajem. Pa tako
one robuju po 15 godina zbog slobode. Događa se
i da oca umlati maloletni sin, tek dorastao do
sekire, ali se mati, spasavajući dete,
prijavljuje kao ubica...
Podsetimo: 12.11.2012. Musić je u svom stanu u
Novom sadu surovo pretukao Vladislavu, zadavši
joj, kako je na Sudu utvrđeno preko 50
manijačkih udaraca, od čega je ona umrla užasnom
smrću. Pobegao je a policija ga je ubrzo
uhvatila na području Novog Pazara. Osuđen je na
35 godina. Što se možda čini dovoljnim s obzirom
da je maksimalna kazna 40, a on bi izašao u
62-oj (ako ne bi bio pomilovan, a bi). Ali s
obzirom na činjenicu da se Vadislava neće
vratiti nikad i da joj je on oduzeo najmanje 50
godina života (ako je prosečan životni vek žene
u Srbiji 76,7 godina, kao što vele statistike)
bilo bi logičnije da je osuđen barem na 50
godina, ili na ono konačno što je ukinuto u ime
‘humanosti’.
U
Murakamijevom romanu 1Q84 jedna od
glavnih likova je mlada Aomame, instruktorka
borilačkih veština i trener, koja se
fakultativno bavi ubijanjem siledžija, a po
narudžbi izvesne bogate gospođe Ogate. Ubija ih
brzo i bezbolno, bez kapi krvi, ubodom u čvor
života. Aomame je, dakle, ipak plaćeni ubica,
bez obzira što to radi iz vlastitog ubeđenja.
Ali, dok čitate preko 1000 strana ovog romana
uopšte vam ne smeta što ona njih “seli na onaj
svet” nego - zašto bezbolno?! Oni ne zaslužuju
bezbolnu smrt! Time što je Aomame pozitivan lik
Murakami ukazuje na jedno od najvećih licemerja
ove civilizacije - ukidanje smrtne kazne. Ma
koliko je Dostojevski smatrao užasnom, užasna
naravno jeste, ipak je strašno licemerno da
fašista Andreas Brejvik pobije 76 mladih,
nevinih ljudi i dobije 20 godina konfornog
zatvora. Nije humano već licemerno!
Takođe
je licemerno da se zbog “proceduralne greške”
ponavlja suđenje za dokazano ubistvo, da se muči
porodica žrtve i da se troše državne pare ove
siromašne zemlje. Kad bi ubio ubicu svoje kćeri
(koga, naravno, sada čuva policija) nesrećni
otac Vladislave Červenko dobio bi bar 10 godina
zatvora, i on će kao miroljubiv čovek
da štrajkuje glađu do svoje smrti. Možda će ga,
isto na bazi lažne humanosti, ako zanemoća
prikopčati na medicinske aparate i naterati da i
dalje živi sa svojim bolom. A ako umre, ko će
biti kriv za njegovu smrt?
Dvadesetih godina prošlog veka negde na severu
Vojvodine jedna je Mađarica osuđena (mislim na
smrt, ali nisam sigurna) zbog trovanja navodno
preko 40 muškaraca - siledžija, počev od svog
muža. Trovala ih je arsenom, što u Vojvodini
nije teško pošto ga ima u svakom bunaru. Otapala
je one trake za hvatanje muva i pojila,
očigledno solidno pijane pacijente (jer, ko bi
to inače popio?). Kad bi joj došla neka
nesrećnica po savet jer je muž “ubija od batina”
ona bi je pitala: A što ti, kćeri, njega ne
otruješ? Pa bi je poučila kako.
Prijatelji su me
nagovarali da napišem dramu o njoj, tvrdeći da
je to moja tema.
Mislila sam da nije, ali ako
bih je napisala kao pozitivan lik - možda i
jeste moja tema?!
|
|
|