<<

TEROR POHLEPE

Mario Vargas Ljosa KELTOV SAN

(Nobeova nagrada za književnost 2010)

Prevod Ljiljana Popović Anđić kako piše napred

ili pak Gordana Mihajlović što stoji ostrag u ISBN

(neozbiljni) izdavač LAGUNA

         Knjiga ima tri dela: Kongo, Amazonija, Irska. Povezuje ih glavni lik. Ima i Epilog. Ljosa se ovde inspirisao istorijskim likom, britanskim diplomatom, Ircem, kao što je u Ratu za smak sveta (romanu koji više volim) ovekovečio trapavog novinara Epaminondaša Gonsalveša, prema čijem je pisaniju napisao taj roman.

Drugi deo Keltovog sna Amazonija, odvija se u Ikitosu, malom gradu u peruanskoj Amazoniji, gde se odvija i najveći deo radnje najboljeg (za mene!) Ljosinog romana Panteleon i posetiteljke.

         Keltov san je napisan po naručenim izveštajima koje je kontroverzni britanski diplomata Rodžer Kejsment pisao za Foreign Office, o eksploataciji robovskog rada domorodaca za skupljanje kaučuka u prašumama Konga (a za račun belgijskog kralja Leopolda II) i u Peruanskoj Amazoniji Putumajo (za interes Peruanske amazonske kompanije Hulija S. Arane, koja je registrovana na londonskoj berzi). Zatim po Rodžerovim tajnim dnevnicima gde se vidi da je bio pedofil homoseksualac, koji je seksualno koristio te iste nesrećne domoroce za čija se prava borio (doduše, plaćavši im za seks što vlasnici kompanija kaučuka nisu činili). Nije baš sigurno da su dnevnici njegovi, možda su podmetnuti od Foreign Office-a, sa namerom da se bivši službenik diskredituje pred javnošću zbog veleizdaje i saradnje sa kajzerovom Nemačkom (oko oslobađanja Irske) u Prvom svetskom ratu.

Pošto je nad Rodžerom izvršena smrtna kazna, analno je pregledan (kakva morbidarija!) i navodno je potvrđeno da jeste bio gej, ali nikada nije dozvoljena grafološka analiza tih dnevnika da bi se proverilo jesu li ili nisu stvarno njegovi. To zato što rektum nije, a dnevnici jesu državna tajna! Iz čega se može zaključiti da su podmetnuti. Porazna je činjenica da je i danas, 100 godina kasnije, u ovoj licemernoj civilizaciji, još uvek važnije šta čovek jebe nego šta jede, šta radi i šta misli. Kakav god da je stvaralac, humanista ili revolucionar može se, čak i posthumno dezavuisati preko seksa. Tako je od nove pobede impreijalizma Lenjin postao sifilističar (nije umro od posledica atentata) Če je polupismeni lekar, dok je Gandi posthumno postao gej. A kome je to bitno ako je oslobodio Indiju, osim naravno onima kajima smeta samostalnost Indije?! Za Hitlera po internetu kruži priča da je bio odličan slikar dok je Staljin je navodno bio ulični huligan a ne đak Bogoslovije, a Putin beše potuljen dečak koji je mrzeo školske drugove. Ma šta mi forvardovaste!

Rodžer Kejsment je bio sin anglikanizovanog Irca, koji je učestvovao u ratu u Avganistanu i Iranu, a koji je postavši udovac prepustio svoju decu (4) nekom deda-stricu, i posvetio se bolu za izgubljenom ženom. Koja je takođe bila Irkinja, ali je potajno ostala katolkinja, kako je tajno krstila i sina Rodžera.

         Prvi deo romana, Kongo, je priča o surovoj eksploataciji domorodaca u «Samostalnom» Kongu, čiji se robovski rad besplatno koristio za bogaćenje Leopolda II, belgijskog kralja, kome je «međunarodna zajednica» (što su već tada bile GB i US) ustupila na korištenje koloniju 85 puta veću od Belgije! Radi se o skupljanju kaučuka za Evropsku i US industriju, što se vrši pod licemernim izgovorom «civilizovanja divljaka». Kejsmentov izveštaj o sakaćenju, bičevanju i ubijanju jadnih crnaca izaziva užasan odjek u javnosti, pa on dobija novi posao da ispita sličan slučaj u Peruu. Gde takođe iscrpno i časno obavi zadatak. Niko, jasno, ne biva kažnjen za istrebljenje domorodaca, samo što se rasturi Peruanska amazonska kompanija. Da li možda baš za potrebe novih britanskih kompanija kaučuka koje su napravljene u Maleziji i drugim delovima Azije? Slučajno?

Dok su nas učili o surovostima imperijalizma (što se više ne ppriča deci), nekako smo uvek mislili na tešku i prljavu industriju čelika i nafte, na rudarstvo uglja i metala, a niko nije pomišljao na bezazleni kaučuk ni na banane koje su uzgajane u Markesovom Makondu i čija je kompanija pobila pola sela na trgu. Kao što danas niko ne govori o deci od 4,5 godina koja negde u zabitima Azije tkaju fine persijske i indijske tepihe da bi bogati Evropljani i Amerikanci gazili po njima. Kao da gaze po deci.

Čitajući roman Keltov san sve vreme se pitate zašto li se ova civilizacija lakomosti i sumnjive prošlosti «definitivno» smatra naprednom i humanom? Ili zašto se hrišćanske crkve, koje su čak i jedna prema drugoj odvratne i surove ipak smatraju «milosrdnima»? Samo zato što su jake, pa ih se boje i vernici i nevernici? Što kaže naš narod: Boj se boga i onoga ko se Boga ne boji. 

U ovom romanu vidi se da fratri pružaju utehu i pomažu osuđenicima na smrt, dok gladne radnike drže u pokornosti, ali se ne vidi da su im urođenici ikada tražili ikakvu utehu. Ni bilo kakvu misliju. I nije jasno na osnovu čega oni veruju da Bog ne može da privuče domoroce, a oni mogu da mu ih privedu? Da li to oni sebe smatraju pametnijima i jačima od Boga, ili prosto foliraju ljude?

Ljosa je genijalno našao siže u kojem može da kaže šta ima o ovoj našoj (uslovno rečeno «našoj», jer i mi smo kolonija kao i Afrika, Latinska Amerika, i Irska) kancerogenoj civilizaciji koja seje teror i smrt po svim stranim zemljama, samo radi profita i nezajažljive pohlepe. I o tome da je globalizam postojao  još početkom XX veka, nije juče nastao, i da je, kako onda tako i sada, isključivo u funkciji bogaćenja kapitalista-globalista iz čijeg dupeta se nadamo da ćemo viriti za jedno 20 godina. Mislim, «država Srbija» se nada, ja se nadam da me tada već (ili tek!) neće biti.

Na žalost, uprkos tome što je genijalno smišljen, ovaj roman sam čitala bez žara, radosti i bez zadovoljstva. Lik Rodžera Kejsmenta je prilično suv i nimalo simpatičan, ne u odnosu na Čaplina već u poređenju sa trapavim E. Gonsalvešom iz Rata za smak sveta, a pogotovo u odnosu na prepedantnog štrebera P. Pantohu iz Paneteleona i posetiteljki. Kako god da je kulturan, fin i posvećen zadatku, ne mogu se oteti utisku da je Rodžer Kajsment, u odnosu na planetu Zemlju, kao neka mala maligna ćelija u odnosu na životinjski (ljudski) organizam. Izgleda da zbilja želi dobro, ali pravi usput veliku štetu. Isto kao i oni protiv kojih se bori. On npr. veruje da je nužan rat i velike žrtve da bi Irska stekla nezavisnost. Upliće se u savez sa Nemačkom u nameri da koordinira vojna dejstva protiv Engleske. To je ipak izdaja, jer je i Britanija njegova domovina, za čije je interese radio celog života i od koje prima penziju. A njega pak izdaje nordijski ljubavnik. Fuksan* koji obigrava sve britanske konzulate pokušavajući da proda Rodžerove tajne. (Fuksan je muški rod od „fuksa“ pošto se „kurvar“ ne može upotrebiti jer ima suprotno značenje od „kurva“. Ako već imamo femininum od „borac“ koji glasi „borkinja“ onda ravnopravnost zahteva i maskulinum od fuksa. Čim se dogovorimo da li su oba geja maskulinum ili je donji možda femininum?)

Je li ovo nobelovac ostareo pa stoga postao mizantrop ili su ga zeznuli prevodioci i izdavač koji je požurio da zaradi na njegovoj Nobelovoj nagradi? Pre drugo nego prvo.

Barem dva puta sam pokušala da čitam Paola Kuelja, ne računajući kiselu vodu, oba puta u tako bednom prevodu da sam odmislila čoveka za svagda. Što ga nije potreslo s obzirom na milione čitalaca. Ipak, prevodilačke sraćke u ovom romanu M.V. Ljose nisu podložne toleranciji s obzirom da se radi o renomiranoj izdavačkoj kući. Da ne detaljišem (jer detalja je previše), u ovom, ko zna čijem, prevodu DŽ. B. Šo se pominje kao «dramaturg». Bernard je bio dramski pisac, što nije isto. Dramaturg je, danas profesija, koja tada nije ni postojala. To je lik koji je verovatno završio dramaturgiju, on čita drame umesto direktora, koji ima pametnija posla. Dramaturg često ima tatu generala, ili muža gradskog sekretara (za kulturu i korupciju) ili već nekog funkcionera za dilbera, i prima budžetsku platicu da pije kaficu ili nešto jače, kao dramaturg u teatru, ili na Tv. Ili pak kao upravnik čak. Ona ili on ne zna da napiše dramu, samo zna kako drugi treba da je napišu. Šo je pak znao da napiše dramu ali nije završio dramaturgiju, kao ni Čehov, kao ni Šekspir, ni Molijer, ni Nušić itd. Zato je za njega uvreda kad se kaže da je dramaturg. Kao što bi bila uvreda za Dušana ili za Sinišu Kovačevića koji jesu završili dramaturgiju, ali su ipak pisci!

Priznajem, dakle, da mi je laknulo kad sam shvatila da u knjizi koju mi je kćer poklonila za x-ti rođendan nije odštampana, nego je prazna 284-ta strana i da je mogu vratiti ili zameniti za novu, Brajsonovu koja će me barem zabaviti.

Iz Epiloga ipak zaključujem da sam ga dobro pročitala. Piše: „Bezoblična humka koja je predstavljala njegov (Rodžerov) grob nalazila se pored rimskog puta po kojem su početkom prvog milenijuma naše ere došle rimske legije da civilizuju to zabito mesto u Evropi, koje će kasnije biti Engleska.“

Koja će puno kasnije... ono onomad... a i ovo sad...

Poslednja rečenica - „I na Bana Strandu, plaži do koje je stigao uzdiže se mali obelisk sa likom Rodžera Kejsmenta i kapetana... Onog jutra kada sam otišao da ga vidim bio je prekriven belim izmetom kreštavih galebova koji su lepršali naokolo i posvuda su se videle divlje ljubičice  koje su ga toliko uzbudile onog jutra kada se vratio u Irsku da bi ga uhvatili, osudili i obesili.“

Ukratko, vredelo je čitati ali nije zavredelo da mi stoji na polici, neću mu se vratiti. Ma, sve mi je milije što nisam ništa učinila za ovu civilizaciju!

Neka mene u  kujni sa prženicama za doručak, nama i mačkama!

                                                                          Mirjana Ojdanić