<<

SUROVA DRŽAVA MUŠKARACA

Haled Hoseini

LOVAC NA ZMAJEVE, roman

prevod Nikola Pajvančić

izdavač Laguna, XI izdanje

          Kad su dvojica mladih i obesnih Paškuna u drogiranom (hašiš) i pijanom stanju na smrt pregazili mladi Hazarski par pešaka, Amirov deda, Kabulski sudija cenjen zbog svoje časti, doslednosti i poštenja, pravedno je kaznio izgrednike. Poslao ih je u vojsku na godinu dana, uprkos tome što su ih moćni roditelji već bili oslobodili. I bez obzira na to što Islam strogo zabranjuje promenu stanja svesti, drogu i piće!

          Hazarsko siroče koje je ostalo iza zgaženih mladenaca deda je velikodušno doveo u svoju kolibu za služinčad i dao mu ime Ali. Odgojeno je za slugu. Dedin stalež, iskreno duboko veruje da je to čast, poštenje, kazna i molosrđe, dok nama nije lako zamisliti šta sve može da izraste na ovakvom kastinskom shvatanju ljudskosti i pravde. Posebno je neverovatno da se većina ne buni što je ovakvim moralom zauvek prikovana za dno sruštvene lestvice. Da li zato što je uplašena siromašna i neobrazovana? Zato li ih drže u mraku neznanja i straha?

          Ali će odrasti sa Amirovim Babom (ocem), kao što će kasnije Amir odrastati sa Alijevim sinom Hasanom. Kao drugovi sa vernim slugom. U avliji muškaraca. Paškuni u luksuznoj vili sa kupatilima i kristalnim lusterima a nepismeni Hazari u maloj kolibi u dnu avlije. Hazari su kao neki narod služinčadi.

          Amirova majka umire 1963. rađajući njega, a Hasanova, jedna prelepa Hazarka udata za ružnog šepavog slugu Alija (unakazila ga je neka boleština) 1964. pobegne sa grupom lutajućih pevača, odmah posle porođaja, ostavivši Aliju novorođenče sa zečijom usnom. Tako je Amira i Hasana dojila ista dojilja. Oni su braća po mleku. Što neće sprečiti Amira da se 12 godina posle, prilikom jednog lova na znajeve, vrlo ružno ogreši o Hasana. Potom mu zbog osećanja krivice podmeće još i krađu zbog koje će Ali i Hasan napustiti kuću i posao. I otići će, u nepoznato, uprkos Babovom negodovanju i protivljenju.

          Babo i Amir ostaju u Kabulu do dolaska Rusa kada, dramatično beže unutar jedne cisterne, prvo u Pakistan pa u Ameriku, gde će Babo kasnije umreti od raka, a Amir će postati pisac. Oženiće se Sorajom, kćerkom izbeglog generala, inače „devojkom sa prošlošću“ koju će joj Amir oprostiti jer i on ima prošlost.

          Tolerancija kao posledica sopstvene savesti ili greha je nešto što razlikuje misleće biće od običnog homo sapiensa.

          Već kao oženjen čovek Amir se, na zahtev jednog starog, svog i Babovog, prijatelja koji umire, vraća u Pakistan gde saznaje da mu Hasan nije samo brat po mleku nego i polubrat po ocu. Babo je spavao sa sluginom ženom, zanosnom hazarskom lepoticom, ni godinu dana posle majčine smrti, za koju je nesrećni Amir osuđivao sebe.  

          Razočarenje u obožavanog Babu je bolno i veliko isto onoliko koliko je bio veliki i kult oca. Šta li bi bilo među njima dvojicom da Babu nije već odneo kancer?

          Amir saznaje da su Hasana i ženu mu ubili Talibani, a da mu je sin jedinac Sohrab sada u nekom sirotištu u Kabulu, gde preti glad. Umirući prijatelj, koji nekako ipak zna da se Amir nije umešao nego je pobegao kad je Hasana silovao Asef mladi Paštun-fašista a druga dvojica ga držali prikovanog za gomilu đubreta. Amir se decenijama oseća kao bednik zbog te slabićke izdaje, pa se sada oseti obaveznim da spasi bar Hasanovog sina koji mu čak dođe i bratanac. Krvni rod.

          Uprkos svom kukavičluku i slabotinji Amir odlazi u Kabul gde nakon strave i užasa pronalazi Shoraba kao seksualnog roba kod istog onog Paškuna - fašiste koji je onomad silovao Hasana, a koji je sada jedan od najkrvoločnijih Talibanskih vođa. Asef rukovodi javnim kamenovanjem grešnika (npr zbog preljube!) na stadionu u pauzi fudbalske utakmice a kod kuće grupno, sa svojim stražarima, siluje dečaka Sohraba, kome je pre dve decenije silovao i oca.

          Rado bih, ali nije red da otkrijem rasplet romana, pa čak ni ishod duela između sadiste Asefa i pisca Amira.

          Vredi da čitate i da saznate lično.

          Roman pokriva period od polovine dvadesetog veka pa skoro do danas, za koje vreme se u Avganistanu nasilno promenilo desetak režima. Poslednji kralj otišao je u inostranstvo, a kod kuće ga svrgne rođak te oslobodi zemlju od monarhije. Onda dođu komunisti i zavedu slobodu od kapitalizma. Uz pomoć SSSR-a, koji je zidao fabrike hleba ali je sejao mine.

          Mudžahedini, naoružavani sa zapada započinju sveti rat džihad protiv Rusa, ali se ovi povuku zbog raspada SSSR-a, pa Mudžahedini nemajući više dostojnog neprijatelja protiv koga bi se ujedinili, ratuju, jednako krvavo, među sobom! Reklo bi se da oslobađaju Avganistan od pameti. Zatim dolaze Talibani, najljući muslimani koji oslobađaju zemlju od Mudžahedina, zavode rigorozno šerijatsko pravo sve sa bičevanjima i sečenjem udova. Zabranjuju pesmu, igru i sve što dolazi sa zapada. Ionako diskriminisane žene pretvore u još niži rod koji se ne školuje, ne sme da se zapošljava, mora biti prekriven burkom i ne sme izaći iz kuće bez pratnje muškarca. Koji pak mora nositi bradu do pola grudi. Sačuvaj me bože oslobodilaca! Oslobodili od slobode!

          Jako sam se teško snalazila u tim muslimanskim razmiricama i ratovima i cepanjima, pogotovo što knjiga nema pojmovnik pa čak ni fusnote. Ako sam dobro shvatila (sa Gugla) šiiti i suniti su nešto kao katolici i pravoslavci, ili pak protestanti u hrišćanskom svetu dok su Talibani nešto kao katolička Inkvizicija, koja je doduše ordinirala 500 godina ranije. Toliko je Islam mlađi od Hrišćanstva... pa možda zato?

          Svi svetski mediji protestvuju protiv talibanskog državnog terora u Avganistanu ali se ništa ne preduzima sve dok Talibani ne sruše kule Bliznakinje u Njujorku, čime ujedine sav Američki narod u zahtevu za osvetom. Prelepe zastave USA koje već lepršaju na sve strane, sada se pojavljuju čak i na klošarima! NATO se odlučuje da bombarduje da bi oslobodio Avganistan od Talibana, što čini vrlo uspešno. (Npr jedan Amerikanac je sam oslobodio celo jedno selo od stanovništva pobivši 26 žena i dece i jednog muškarca. Ovo sam gledala na TV, ne piše u knjizi.)

          Iz razumljivih razloga Haled Hoseini je proamerički orjentisan i to je, naravno uz autentičan talenat, stil i literarno bogatstvo njegovih romana, sigurno podržalo njegovu vrtoglavu književnu karijeru.        

          Nadajmo se da ga neće usporiti ovo što mu je najnegativniji lik u ovom romanu, sociopata, fašista, silovatelj, manijak i ubica Asef ne samo homoseksualac nego i pedofil. Neće se valjda uvrediti gej- lobi?

          Nije čudo što je ovaj roman doživeo i u Srbiji 11 izdanja ali kao što rekoh nije dobro što nema pojmovnika ili bar fusnota. Neke reči kao hamšira, džan, alahu akbar itd. su objašnjene unutar teksta ali je mnogo više onih koje nisu i koje zbunjuju. Dobro je što su one ostale u prevodu jer doprinose pitoresknosti i uverljivosti romana ali nije dobro što nisu negde prevedene ni objašnjene.

          Kad smo kod prevoda, on je inače vrlo dobar, ali mestimično šlampav, što može ići i na dušu lektora ili urednika. Npr. Ne kaže se na srpskom „Gde ti je sramota!?“ već „Gde ti je stid!?“ Stid je ljudsko osećanje koje sprečava sramotu, koja nastaje kad neko uradi nešto bez stida. Sramotu može bestidnik učiniti kako sebi tako i drugima, čak i skroz nepoznatim ljudima a stid je lično osećanje, karakterna osobina.